Nova stranka srbije u osnivanju-budite suosnivač APS!

  • www.apsorg.rs

ПОРАСТ АНТИПОЛИТИЧАРСКОГ РАСПОЛОЖЕЊА У СРБИЈИ

ПОРАСТ АНТИПОЛИТИЧАРСКОГ РАСПОЛОЖЕЊА У СРБИЈИ


Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач
АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ, једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојаn живот

  • www.apsorg.rs

Аполитичност и антиполитичарство нису синоними.

Аполитичност је одсуство воље код појединаца и група да узимају учешћа у политичком животу. Ти појединци и групе „препуштају“ бављење политиком другима, а пре свега сматрају да је то посао оних који су на власти, без обзира како је та власт настала.

Ова групацију би се, због њеног опортунизма и немешања, па и некритичког односа према властима, могла окарактерисати и као социјално негативна, политички инертна, „конзервативна“, погодна за манипулацију и одржавање поретка.

Пуно тога (као например, висок проценат неизлазности на изборе и то баш у развијеним земљама, а у периоду сад већ минулог просперитета) указује да је, ако не баш већина, а оно велики проценат људи заправо аполитичан.

Реално гледано, а сваки други поглед је ирелевантан, то, уствари, и није неки нарочит проблем, бар кад је у питању функционисање друштва.

Аполитичност је велики проблем за агитаторе, без обзира да ли су револуционарни или демократски.

У суштини, много већи проблем представља политичност појединаца и група, који заступају разноразне политичке идеје, од којих су све мање-више посвађане са реалношћу. (Камо среће да је Хитлер био аполитичан. И не само он.)

Аполитичност сама по себи није антиполитичарски став. Па чак и да јесте, аполитичност би спадала у категорију пасивног антиполитичарства, израженог преко незаинтересованости за политичаре и све њихове активности, као и, бар тамо где су демократски пореци, преко изборног апстинирања, односно неизлажења на изборе.

Антиполитичарство је релативно нов став и огледа се у негативном односу према политичарима уопште, без обзира да ли су на власти или су били на власти или просто годинама „ординирају“ на политичкој сцени.

Масовно заузимање антиполитичарског става, што је, могло би се рећи, случај у Србији, премда не само у њој, сведочи о кризи уобичајеног или досад познатог политичког организовања, као и о кризи политичких идеја.

У Србији је антиполитичарство последица дводеценијског деловања политичара, који нису ни мисаоно, а камоли практично успевали да реше иједан значајнији друштвени, политички и економски проблем.

Милошевић је, гледано по резултатима, водио промашену политику. Петооктобарски пучисти, у које је немали број грађана полагао наде, такође су водили промашену политику. Србији је било и остало лоше.

И не само то: после дводеценијских политичарских игара и експеримената, доведен је у питање и сам њен опстанак.

У таквој ситуацији и аполитични тешко остају аполитични.

Ужасавајуће низак стандард, неизвесност, бесперспективност, чак и одсуство елементарне сигурности на улици и друге за сваког „обичног човека“ непријатне и мучне ствари, чак и тај „стуб режима“, (дакле: аполитичне) окреће против власти, а у Србији и против политичара уопште.

Хтели, не хтели и аполитични све више заузимају антиполитичарски став.

Они и не желе толико промене, колико упристојавање сопственог живота. А то је, опет, немогуће без промене.

Тренутно у Србији антиполитичарски став имају разочарани у петооктобарске промене, као и многи од оних  који су „до јуче“ били аполитични. Све је више њих којима „нико не одговара“, бар нико од познатих, а сумњичави су и према некоме или нечему новоме, по формули: Кога су змије уједале и гуштера се боји.

Тај нарастајући антиполитичарски став није довољно артикулисан и обично се, а поготово код „разочараних“ огледа у опредељењу за бојкот избора, у наивној нади да ће та „казна“ политичаре опаметити и оспособити да раде боље. Ствар је, међутим, у томе да су политичари неспособна елита, која се ни у посао којим се званично бави, а то је политика, не разуме. Јер политика је вешто управљање државом, а не вештина манипулисања бирачким и следбеничким телом, а преко том телу омиљених представа, илузија и заблуда. Ту појаву називам не политиком, него политичарством.

Бојкот избора је, у суштини, пасивно антиполитичарство, које не може ништа променити на боље.

Ми смо се определили за активно антиполитичарство и стварамо претпоставке и инструменте за реализацију те опције.

Један од тих инструмената је и АНТИПОЛИТИЧАРСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ, коју, због владајућих правила,оснивамо и која тренутно има највише, додуше, латентних и још увек пасивних присталица.

Улога АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ  ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ је да артикулише преовлађујуће расположење грађана, да победи на изборима, на које ће врло вероватно изаћи и дугогодишњи апстиненти, и власт препусти стручној, функционалној влади, влади политичких менаџера са којима о томе већ има постигнут споразум.

ДО ТЕБЕ ЈЕ! ДАЛИ ЋЕ ДОЋИ ДО ПРОМЕНА ЗАВИСИ САМО ОД ТЕБЕ!!!

ДО ТЕБЕ ЈЕ!

  • www.apsorg.rs

Процес прибављања Изјава оснивача о оснивању политичке странке се одвија на следећи начин:

Образац Изјаве можете преузети овде или на сајту Министарства за државну управу и локалну самоуправу (где се налазе и инструкције у случају да имате проблема са отварањем изјаве у word-у). Документ обавезно сачувајте на компјутеру пре уноса података. Изјава се попуњава електронским путем. Потом се одштампа и потпише. Pre штампања пошаљите нам попуњену изјаву на e-mail apsorgrs@gmail.com. Tом приликом било би добро да нам пошаљете и свој број телефона у случају да постоји неки проблем са Изјавом.

Затим иде овера у Општини или суду, за шта се плаћа такса од 50 до 100 динара.

Оверена Изјава представља документ на основу којег се може вршити регистрација партије.

Уколико сте у прилици да сами попуните и одштампате Изјаву, учините тако, па је потписану и оверену доставите неком од наших активиста.

Ако нисте, даћете нам своје податке, па ћемо то ми учинити.

Укупни трошкови ове процедуре су између 100 и 200 динара по особи, односно Изјави, у зависности од тога где се Изјава оверава.

За детаљније информације назовите неки од горе наведених телефона.

064 232 2134 ~ 064 360 9432

!

Телефон Министарства за државну управу и локалну самоуправу, где се можете распитати како да постанете један од 10000 оснивача АПС:

011 2685 379

  • www.apsorg.rs

Živimo li u tragikomediji ili je to samo plod umetnikove mašte?

Živimo li u tragikomediji ili je to samo plod umetnikove mašte?

Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:

Ovo nije ni komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?

Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Verovatno će citat koji sledi biti dovoljan da nam ukaže zašto autor pretpostavlja da bi mogao biti tužen i preuzima odgovornost na sebe da bi poštedio glumce koji igraju u ovom pozorišnom komadu.

MINISTAR:      Ko nije dovoljno učinio? Jesmo li ubili premijera? Jesmo! Čim je počeo da razmišlja svojom glavom, to jest kao Srboi.  Ubićemo još jednog ako treba. Jesmo li ubili onog patriotu kojeg nismo mogli da potkupimo, Krstić se valjda zvao? Jesmo! Neće nama niko glumiti nepotkupljivog, svi su potkupljivi kao i mi. Jesmo li uništili crkvu? Jesmo, svaki drugi vladika je mason ili rotarijanac, a da znaš ima i naših medju njima. (pokaže rogu). Na kraju, napravili smo naciste od Srboida, mislim na ove klince, mi ih ispod žita plaćamo, pa šta više hoće od nas?

Radnja tragikomedije se odvija na jednom mestu, to jest u ministarstvo čiji sam naziv upućuje na smer u kome se radnja odvija. Radi se naime o nepostojećem Ministarstvu za odnose sa gospodarom, a likovi su, iako zamaskirani smešnim nepostojećim imenima, veoma prepoznatljivi.

Pored ministra Peka Poltrona, pojavljuju se njegovi državni sekretari Dala Vazdan i bivši otporaš Riko Uvlakuša, kao i Sonja Sačekuša direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profietara i ostalih naprednih gradjana.

Ovo četvoro naprednih gradjana čine sve da izvrše zadatke koje im je postavio nevidljivi gospodar i spremni su na sve, od laži i prevare pa do ubistva samo da bi se umilili gospodaru. Oni su slika onih koji zdušno rade na nestanku srpskog naroda, kako to ministar u jednom trenutku, ljut što gospodar nije zadovoljan njegovim radom, kaže:

MINISTAR:      Pa šta hoće bre? Evo doveli smo dotle da se više na razmnožavaju. U ovoj državi imamo više od pola miliona žena starih izmedju trideset i pedeset godina koje se udale nisu. Neće se ni udavati, a ako se slučajno i udaju radjati sigurno neće, jer isprali smo im umove. Isto toliko, ako ne i više, imamo neoženjenih Srboida koji se neće oženiti jer žene neće da se udaju. Eto uništen milion jednim udarcem, plus u prosjeku samo dvoje nerodjene dece po paru i to je još milionče.

Nekima od pomenutih likova je služenje gospodaru  porodična tradicija pa ministar Peko, to ovako kaže:

MINISTAR:      Uvek sa ponosom to pričam, još moj deda je radio za gospodara, to nam je porodična tradicija. Bilo je to ovako: poslao on ovu srbodinu balavardiju da golim grudima probiju nemačku odbrambenu liniju, a baćuška general mu kaže:

Tovariš, ne šalji decu da ginu, pusti da to mi odradimo kaćušama.

A moj deda, junačina, stane ovako pred njega i kaže:

Njet tovariš general, ovo je planirano da izgine.

Bilo je planirano da pogine četrdeset hiljada srboidnih mladunaca, sve osamnaest-devetnaest godina starih, ali nas Nemci zajebaše. Povukli su se već nakon dvadeset i pet hiljada ubijenih…

Citat se naravno odnosi na Sremski front kada su komunisti žrtvovali oko dvadest i pet hiljada srpskih dečaka, a pokušaj ruskog generala da spreči pogibiju tih mladića nije izmišljen.

Čitava drama protkana je činjenicama pred kojima političari i nevladine organizacije okreću glavu u stranu, a crkva ćuti jer je onakva kakva je, izbušena kao sito. Puna je sveštenika koji su bili agenti UDBA-e, a kasnije SDB-a, kao i onih koji su postali članovi masonskih organizacija i Rotari kluba, što je protiv kanona Srpske Pravoslavne Crkve.

Narod u kome je polusvet proglašen elitom mora da se zabrine nad svojom sudbinom. Već dvadeset godina u Srbiji je poremećen sistem vrednosti do te mere da je šljam isplivao na površinu i usidrio se na vrhu dok pošteni i časni ljudi nemaju šta da jedu. Zbog čega je do toga došlo? Djelimično verovatno i zbog medija, koje kao što ćemo videti Lukić nimalo ne štedi:

MINISTAR:      Nemaš ti pojma. Davno smo mi montirali dva velika tumora i nekoliko manjih. Na jednoj strani smo napravili ljubičastu televiziju koja ispira mozak ovim manje obrazovanim, a na drugoj strani ovu prosvetljenu televiziju četiri puta dvadeset i tri, koja ispire mozgove ovima koji pokušavaju da razmišljaju, razumeš li sad.

Za jednu rečenicu, možda baš onu koja najviše kazuje o karakteru likova koje je prikazao,  Lukić priznaje da je pozajmio, to jest delimično citirao novinara Milovana Brkića.

MINISTAR:      Naći će on lako druge. Niko Srbiju ne mrzi više od njenih intelektualaca. Oni je preziru iz dna duše, oni je se gade, stide i spremni su da je izdaju, čak i bez naknade.

Čačanski glumac Baćko Bukumirović i književnik Miodrag Lukić se poznaju desetak godina, iz vremena kada je Lukić pokušavao da utemelji srpski kongres u Švajcarskoj, a Baćko bio pozvan da učestvuje u zabavnom delu osnivačke skupštine. Do saradnje izmedju ove dvojice umetnika ipak nije došlo zbog starog poznanstva već zahvaljajući Draganu Biserčiću vlasniku izdavačke kuće Legenda iz Čačka, u kojoj su objavljeni svi Lukićevi romani. Miodrag Lukić je autor devet romana, trinaest pozorišnih komada, par scenarija, mnoštvo pripovetki i jedne pesme. Izdavač je dobio na čitanje rukopis tragikomedije Gospodar nikako da dodje i već nakon par pročitanih stranica odlučio da pozove glumca Baćka Bukomirovića i ponudio mu na čitanje delo za koje mnogi veruju da je rukavica bačena u lice svim onim Srbima kojima je lični interes važniji od opstanka srpskog naroda, a takvih je na žalost mnogo. Kako je Lukićeva poruka namenjena Biserčiću glasila: Da li postoji u Srbiji neko dovoljno hrabar da ovaj pozorišni komad postavi na daske? Bukumirović je odgovori jednom rečju: Postoji.

Čačak nema pozorište, ali ima dovoljno nadarenih i hrabrih umetnika koji upravo zaslužuju da posle realizacije ove drame, dobiju pozorište.

Sami o sebi kažu sledeće:

POZORIŠTE „OTPISANI“ (LIČNA KARTA)

Pozorište „OTPISANI“ je ilegalno pozorište. Glumci su iskusni ilegalci rođeni u Čačku, ali žive i studiraju van Čačka.

Sve što rade rade protiv zakona i ilegalno, pošto pozorište „Otpisani“ nije nigde upisano ni registrovano, ne pripadaju nijednoj državnoj ustanovi, jer ni u Čačku nema pozorište, ne plaćaju državni porez ni PDV, ne priznaje ih nijedna politička stranka, a ne priznaju ni oni nijednu od njih, svoje usluge naplaćuju projinim brašnom, sirom, kajmakom, jajima, a ne evrima ne ispunjavaju ni građansku dužnost zato što su seljaci, ne priznaje ih ni evropska unija zato što igraju na srpskom jeziku, jedino ih priznaje narod zato što se i narod oseća otpisanim.

Glumci pozorišta „Otpisani“ su glumci beskućnici koji ne pripadaju nigde i nikom, osim sebi i ljubavi koju u sebi gaje prema pozorištu, živoj reči izgovorenoj sa scene, svome jeziku i svojoj kulturi, duhu za koji se vredi boriti.

„Sve nam možete oduzeti, ali dušu nikad“ ovo je moto pozorišta „Otpisani“.

A u Čačku je 1954 godine jednim ukazom tadašnje vlasti oduzeto gradsko pozorište.

Od tada stari Čačani žive u nadi i iščekivanju da im se pozorište vrati.

Kad se pozorište vrati u nekadašnji Nemanjića Gradac, a sadašnji Čačak, vratiće se i „Otpisani“. Biće to „Povratak Otpisanih“.

A do tada u uz Božiju pomoć radiće i igrati predstave na svim scenama po Srbiji, Crnoj Gori I Republici Srpskoj, svuda gde ih narod bude dočekao i lepo primio kao svoje pravo narodno pozorište.

Pozorišni komad „Gospodar nikako da dođe“ radiće ansambl u sastavu:

Baćko Bukumirović – Peko Poltron;

Branko Todorović Toške – Riko Uvlakuša;

Biljana Trifunović – Dala Vazdan;

Ana Vladisavljević – Sonja Sačekuša;

Režija –Baćko Bukumirović;

Scenografija – Vlade Šutić;

Autor muzike – Rastko Radičević (sin Branka V. Radičevića).

Premijera će biti u Velikoj sali Doma kulture u Čačku krajem novembra.

Rad na predstavi (čitalačke probe) i okupljanje ekipe počinje posle 20 septembra u Domu kulture u Čačku.

Tada ćemo poslati fotografije kompletne ekipe koja će raditi i realizovati pozorišni komad „ Gospodar nikako da dođe.“

DO TADA ILEGALAN POZDRAV: „SVE NAM MOŽETE ODUZETI ALI DUŠU NIKAD“

Upravnik pozorišta „Otpisani“

Baćko Bukumirović

profesionalni probisvet

НИЈЕ ШТО СМО ОКУПИРАНИ, НЕГО ШТО СУ НАМ И ОКУПАТОРИ НЕСПОСОБНИ

ИМА ЛИ ОКУПАЦИЈА АЛТЕРНАТИВУ ИЛИ

НИЈЕ ШТО СМО ОКУПИРАНИ, НЕГО ШТО СУ НАМ И ОКУПАТОРИ НЕСПОСОБНИ

Пише: Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог и оснивач АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ, једине преостале наде да ће Србија не само имати опозицију, него и коначно добити власт која ће моћи да Србију извуче из хаоса и грађанима омогући пристојан живот

Да  је актуелна српска елита (политичари и крупни поседници, тајкуни) неспособна, излишно је доказивати.

Чак шта, не знам зашто бисмо ту групацију уопште и називали елитом, осим евентуално по материјалним добрима и власти, односно привилегијама које поседује. Али, то је само спољашње или формално одличје елите. Њена суштинска карактеристика је политичка и економска способност. А што се тога тиче, српска актуелна елита је у потпуном дефициту.

Последице тог дефицита су сиромаштво, бесперспективност и несигурност припадника неелите, односно народа.

Када једна нација, конкретно: српска, има такву „елиту“, то је могућ знак или предзнак опадања квалитета те нације и неспремности и неспособности да се сама стара о себи. Таква нација напросто мора бити под патронатом.

Тај патронат или голим оком невидљива, али јака окупација се Србији догодила после пада, такође неспособног, Милошевића и елите коју је он узгајао.

Досад све изгледа не толико бајно, колико логично. Неспособни на крају увек потпадну под власт туђина.

До друге половине прошлог века та власт туђина над „домороцима“ је бивала очигледна, односно манифестна. Радило се о војној окупацији за којом је следила и окупација сваке друге, па и културолошке, врсте.

Овакве власти, односно окупације су се углавном завршавале поразима окупатора.

Тако се завршила и колонијална окупација, што је резултирало настанком великог броја нових, независних држава.

После Другог светског рата власт стране силе над овом или оном земљом се остваривала на наизглед цивилизованије, односно немилитантне начине.

Један од начина је било, па и остало, спровођење софистицираног „дужничког ропства“, а преко кредитирања од стране разних „међународних“ финансијских институција, међу које спада и ММФ.

Поред финансијске, спроводи се и политичка окупација, а преко довођења на власт партија и појединаца који отворено или просто својим идеолошким опредељењима служе скривеној окупацији, односно владавини стране силе над овом или оном земљом.

Да скратим: Србија је „жртва“ и описане финансијске и политичке окупације.

Настанку ове је допринела конфузна национална и економска политика Слободана Милошевића, који се, између осталог, играо и „антиглобалисте“, а при томе је, услед сопствене и неспособности својих сарадника, допустио и допринео да се у Србији лоше живи и да Србија стекне негативан имиџ у свету. Што каже једна од пословица које је још Вук прикупио: „Ишао је без к….  у сватове“.

Петооктобарски пучисти су, ма колико неки међу њима то и не хтели, отворили пут окупацији Србије.

И сад смо ту где смо. Под окупацијом. Та окупација није нецивилизована, као што је била нацистичка или давно пре турска. Али се одвија без застоја и без изгледа да ће престати.

Ако смо под Турцима били пет векова, под онима који стоје иза ММФ, иза петооктобарских промена и уопште политичког и економског стања у земљи, бисмо могли бити „док је света и века“. Или бар док је њих.

Међутим, има један проблем, чак и незгоднији од чињенице да смо окупирани. Бити под патронатом способних, ако сам баш и не спадаш у способне и није толико лоше, као што изгледа,

Али, авај, и наши окупатори су неспособни.

Најпре су нас саветовали да спроводимо приватизацију, уместо да нас уче, па макар и на неки начин приморају да у наша предузећа, чак и приватна, а камоли остала, уводимо као обавезу успешан менаџмент. Јер то је, а не карактер власништва, кључ успеха и њихових, па што не би био и наших компанија?

Уместо тога засули су нас халалакањем тржишног фундаментализма, у којем су и сами заглавили. И врхунац: увели су и себе и своје становништво у економску кризу, а онда ланчано направили и WC (World Crisis), све халавећи за врховним богом тржишног фундаментализма – профитом.

И шта сад? Окупирани смо. Домаћи припадници елите су не само у служби те окупације, него су и флагрантно неспособни. А том злу се придружила чињеница да су нам и окупатори такви – неспособни.

То је и главни разлог због којег би требало да изађемо испод њиховог „јарма“, а не да се још чвршће опасујемо њиме, тврдећи да окупација нема алтернативу.

Ја лично и не мрзим наше окупаторе, па ипак ћу морати да се растанем са њима, а у тај растанак ћу повести и Србију, ако Бог да и  већина матичних и ванматичних Срба буде за то.

Искрено, као хришћанин, спреман да окрене и други образ, мање бих да останем без окупатора зато што су непријатељи, а више зато што су (и они) неспособни

  • www.apsorg.rs