KNJIŽEVNIKU ANTI ZEMLJARU Paška književna manifestacija

KNJIŽEVNIKU  ANTI  ZEMLJARU

Paška književna manifestacija

Od strane HDK Rijeka, književnika Valerija Orlića, pokrenuta je književna manifestacija u gradu Pagu na otoku Pagu, u spomen paškome književniku Anti Zemljaru, nepravedno prešućivanome stradalniku, čovjeku i umjetniku, umjetniku neosporne stvaralačke snage, neponovljiva pjesničkoga dosega, daleko ispred svoga vremena, čovjeka kog nije mimoišla sva strahota ideološke represije, sve metode toga i takvoga aparata, dosljedna sustavnost zla, jednoumlje, zadatost življenja, okovi vremena, partijska stega, okrenutost u propitivanju ka sebi, mućenja, psiho-fizička tortura,  odvođenje na očigled malodobnoga djeteta, kojem je oteto djetinjstvo. Anatomija straha još se provlači paškim kalama pri spomenu imena Ante Zemljara, antifašista, partizanskoga časnika, političkoga zatočenika na Golome Otoku, prije svega, i nada sve velikoga i osebujnoga pjesnika: Izlegao iz kamena / popeh se na kamen da bih porastao. / Zaljubljen u kamen / Zagledavam se u kamen / Ogledavam se u kamenu / pogibam pod kamenom / Kameno srce moga svijeta, tebe sam se nasrkao /.

Subota, 21. 08. 2010. Trg kod Špitala, ispred Gradske knjižnice Pag, mandolinistički  orkestar, ujedno i klapa Pag se uštimava, paška mladost u  živopisnim nošnjama nakon uštimavanja instrumenata, uglasuju se u suglasje glasovi, sa raznostranih strana pridolaze pjesnici, puk, gosti i uzvanici, pune se kale, zidići, ponistre… Točno u podne promoviran je časopis HDK Rijeka, Književno pero, časopis za kulturu i književnost, znalački urađen, opremljen, a iza rečenoga stoji velikim dijelom istinski književni znalac, Valerijo Orlić,  čovjek, osobnost koja je polazila od sebe, uvijek zapitan što, prije svega, može napraviti on sam, i sam pjesnik: Čuvajte mi pjesme, moju sreću / Čuvajte ih kada padne tama / I kad vjetar ugasi mi svijeću / Ja ću onda zahvalit se vama /.

Potvrda rečenoga o časopisu potvrđuje se odabirom suradnika, visoko podignutom vrijednosnom skalom: Suvremena meksička poezija ( priredio Valerijo Orlić) Eseji: Dan kada je Boccaccio Petrarcu upoznao s Danteom, Nikole Šimića Tonina, Kovač Kovačipoljanin, dr. Rajka Glibe, Dijalog pripovjetke Lovac, ( Aleksandra Prokopijeva ) Namita Subiotta, Proza Ratka Dimovskog, Sanje Kozlice, Frosina Parmakoska, Hermanna Hessea, Poezija Nedjeljka Kaveljevića Ždere, Roberta Roklicera, Ivice Tomića, Marine Jurić, Andrijane Kos-Lajtman, i druge rubrike i autori…stotinu i  devedeset stranica…

Ostatak nadopune vremena nadopunjen je druženjem pjesnika s Pažanima i gostima ljudoljubnim hodoljubljima, iščitavanjima rasutih zapisa pokraj puta, paških kamenih spisa, a svaki kamen u kali kao kameni povijesni svitak…

U 20, nula, nula, u dvadest sati i sat minuta, dogodi se predstavljanje knjige pjesama Bez detalja molim, autora Roberta Roklicera, u nakladi Alfa-Zagreb, urednika mr. Božidara Petrača. Pomislih da će nam se, slično uredniku na Hrvatskoj televiziji Đeli Hađiselimoviću, početi zaživljeno događati u književnome svijetu brend-rečenica, namjesto prvoga, u književnome pogledu, Odabrao Božidar Petrač, iza koje prestaje svako propitivanje, ostaje razina…

Poezija Roberta R., na pola puta između Bukovskoga i Marune, dovoljno daleko i od jednoga i od drugoga, svoja, buntovna s razlogom bez zadrške, protkana psovkama, ispsovana riječima kojima je bilo krajnje vrijeme – da se kažu bez uvijanja – ili – ako hoćete i ispsuju, teška lažnim moralistima koji žive u odmaku, daleko od života… Život ove poezije goli je život, život kolnika, policijskih postaja, ogoljenoga čovjeka. Riječi su ovo koje dotiču dno života, ili izrastaju sa njega, pjesma je to koja ne ide za tim da se dopadne, ali je to pjesma nakon koje se ne da zaspat pritrujena propitivanjima, bačena kost gole istine, od koje se okretala glava, predugo se nijekalo da takvo što postoji… jer, ma dajte u Hrvatskoj se tako ne živi. Nakon Kamovljeve Ištipane hartije, ovo je u lice pljunuta pjesma hrvatske istine: Mrtvi su pobijedili / Reci nešto novo / Mrtvi su pobijedili, pobijedili su preživjele / Reci nešto novo / Gotovo je / Sjeli smo na pod i igrali ruski rulet / Prozirni dio oka lomi zrake svjetlosti / Poput kamere, ili fotoaparata / Čak i kad iscuri gleda živo / Gotovo je /.

Klapa, pjevni prijelaz između događanja, a događala se poezija…Pjesnici gosti krasnoslovili su stihove Zemljara, i sami začuđeni Zemljarevim dosezima riječi, dojmljivi recital Žakline Glibo gdje su se istinski našli pjesnikinja i pjesma Ante Zemljara, riječi tražene da se kažu majčinski toplo, potvrda tome staklena ravan tišine: Ima jedna djevojčica, dva i po‘ ljeta u mojem zapučku zataknuta / Umjesto karanfila / Crnih očiju, naočitih / Kraj mene ona me branila / Dok su me vezivali / – Ne dirajte moga tatu ! / Pred njom / lica uvježbana da razdvoje / livade da razdvoje, trčanja da razdvoje / jutra da presijeku prerano za oboje / I dok je prijetila milom ručicom / bila je zabava mojim vezačima / igrali se njenim kikama / zvukom mekanim njena cijuka / sprovodnici, moji ukopnici / odani prijetnji, tuči i vikama / – Ne dirajte vi moga tatu / – Ne dirajte vi moga tatu / Zatim sam odveden između njih / posrijedi vijeka koji se lomio / lisicama stegnut, bezakonjen / kojim su mi ukrali ulice i ptice…/

Pjesnici gosti ugostiše nas blagdanom riječi, paški u prolazu gosti na gozbu stihovlja pozvaše se sami zastajući, ostajući, priređivač odavno zagubi se  zabroji, brojeći nazočne, a davno sam prebrojao stotog i nekog, a svit još dolazi, prilazi trgu, trg u pjesmi, događanje pjesme : Ivan Dobra Žirjanin,( Žirje ), Ljiljana Dobra, ( Šibenik ), Nikola Šimić Tonin ( Pakoštane ), Valerio Orlić ( Rijeka-Povljana ), Josip Eugen Šeta, Vesna Miculinić Prešnjak ( Rijeka ), Ante Tičić (Povljana-Zadar), Jadranka Tarle Bojović (Split), Žaklina Kutija Glibo (Zadar), Nino Bijelac (Novi Vinodolski), Robert Roklicer, Nedjeljko Kavljević Ždero…(Zagreb).

Pag se ushiti, u kamenu riječi, od kamena riječi, ukameni riječi, dokameni Zemljaru, kamenjaju se riječi zaljubljene u kamen, popeti pjesmom, porastošmo,

osoljeni Pagom, osovljeni Zemljarom, u kamenom svitku probuđeni, pjesnici, Paga, pjesnika Ante Zemljara. Hodočasnici riječi, pjesničko hodočašće Pagu, pjesmom rođena pjesnička manifestacija u spomen paškome pjesniku Anti Zemljaru. Ako Bog da izreče pjesnik Velerio Orlić – vidimo se dogodine u Pagu, do tada po pjesmama, pamtimo se.

Nikola Šimić Tonin

Advertisements

Демаскирање спин-мајстора Пише: Драгомир Анђелковић

Демаскирање спин-мајстора
Пише: Драгомир Анђелковић

Они који су раније стечени национални кредибилитет ставили у функцију
актуелног штеточинског режима, после одлуке МСП-а напокон су истерани
на чистину, јер су морали да изађу из оквира дотадашњег деликатног
спиновања национално настројеног дела јавности.

У време када је Југославију захватио сепаратистички пожар, по њеном
важећем уставу из 1974. године, српски народ имао је право на
самоопредељење до отцепљења. Ако су Хрвати смели да се издвоје из
састава СФРЈ, са правног становишта неоспорно је да су и Срби, као
конститутивни народ, могли тако да поступе када се радило о СР
Хрватској или СР БиХ. Међутим, Запад је одлучио другачије. Хрватска и
БиХ су међународно признате, а Република Српска и Република Српска
Крајина третиране као њихове сецесионистичке покрајине. А Србији су
уведене разорне санкције зато што је подржала прекодринске Србе да
реализују своје право на самоопредељење.

После повлачења ЈНА из Крајине, заштитне снаге УН (УНПРОФОР) биле су
дужне да осигурају њену безбедност. То се није десило. Хрватима је САД
помогао да окупира РСК, и допустио да је етнички очисте од Срба, а УН
нису ни прстом мрднуле. А на Србију је, уз кршење међународног права
налик ономе које је спроводила нацистичка Немачка, 1999. године
извршена НАТО агресија, како би јој била отета јужна покрајина.

Узимајући све то у обзир, као и много тога сада непоменутог, не стоји
да нам је тек недавно МСП саопштио истину да „за мале земље не постоји
више право; постоји само милост и немилост Империје“. Она је била
очита и пре него што нам је 1993. године амерички званичник, Питер
Галбрајт, охоло поручио: „Не само Ви и Ваша деца, већ ће и деца Ваше
деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи“.

У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ

Америка је наш непријатељ. Само, многима је требало доста времена да
то увиде, односно да разумеју да разлози за непријатељство САД-а према
Србији леже у геополитичким интересима, а не у идеолошко-персоналним
антагонизмима. Неки ни данас то нису схватили или неће да схвате, јер
их је брига за српске интересе. Једино их занима да извуку
лично-партијску корист, и ради тога су спремни да реализују све налоге
који стижу из Вашингтона и Брисела. Такав је, у то сам убеђен, и наш
актуелни државни врх. У противном, зар би наметнуо усвајање тзв.
сребреничке резолуције којом Србија прихвата лаж да је српски народ –
клан од Јасеновца и Јадовна, до Пећи и Штрпца, како током Другог
светског рата тако и 90-их година – геноцидан?! Зар би, дајући
прекомерну аутономију Војводини и допуштајући да тамо клија
идентитетско семе слично црногорском, рескирали да дође до нових
унутарсрпских етничко-сепаратистичких процеса?! Зар би мирно гледали
ширење турског утицаја, и стварање потенцијално новог Косова на
простору Рашке области?! Зар би багателисали питање опстанка Републике
Српске и заштите српског народа у Црној Гори?!

Ми очито имамо квислиншки режим, који не ради у интересу српског
народа, већ оних који су му омогућили да дође на власт. Како онда
можемо да му поверујемо да искрено брани Косово и Метохију? Лако је
бити генерал после битке. Али има и битака током којих није тешко
проценити њихов исход, односно куда води понашање предводника неке од
зараћених страна. Таква је ова „битка“ коју, наводно, Тадић и Јеремић
воде ради одбране територијалног интегритета Србије. Ту се ради о
симулацији „боја“, о НАТО маневрима у којима они учествују глумећи
„црвене“, са задатком да изгубе „битку“ а да то делује „часно“, како
би могли да сачувају власт и после пораза. Итекако су многи на то
указивали пре него што је Међународни суд (не)правде исказао своје
мишљење. На партијској сцени то је упорно чинио ДСС, а на
публицистичко-аналитичарској, између осталог, више аутора магазина
„Печат“ и „Видовдан“. Наводим, тек примера ради, сјајан аналитички
текст правника и публицисте Милорада Вукашиновића – „Косово пред судом
правде“ (Видовдан), у коме је још крајем 2009. године пророчки
предвидео како ће се завршити режимска лакрдија са обраћањем МСП-у.

„`Битка` коју, наводно, Тадић и Јеремић воде ради одбране
територијалног интегритета Србије. Ту се ради о симулацији „боја“, о
НАТО маневрима у којима они учествују глумећи `црвене`, са задатком да
изгубе `битку` а да то делује `часно`, како би могли да сачувају власт
и после пораза. Итекако су многи на то указивали пре него што је
Међународни суд (не)правде исказао своје мишљење. На партијској сцени
то је упорно чинио ДСС, а на публицистичко-аналитичарској, између
осталог, више аутора магазина „Печат“ и „Видовдан“. Наводим, тек
примера ради, сјајан аналитички текст правника и публицисте Милорада
Вукашиновића – `Косово пред судом правде` (Видовдан), у коме је још
крајем 2009. године пророчки предвидео како ће се завршити режимска
лакрдија са обраћањем МСП-у.“

Нису Тадић и Јеремић криви „зато што нису знали како ће се читава
ствар“ – са немуштим обраћањем МСП-у – „завршити“. Не, они су криви
што су, можда и тек полусвесно, услед егоизма и каријеризма који су
лимитирали моћ њихове спознаје, саучествовали у прљавој игри на штету
Србије. А у њеном контексту, да би задовољили своје западне пријатеље,
нису хтели ни да чују оно што им је, бар по неко, и из редова „српске
правне и политичке елите“, на време рекао. Још више су криви што и
сада настављају да наводе воду на америчку воденицу. Сигурно су се и
они, ма какве менталне амортизере имали, после одлуке МСП-а уверили да
имамо посла са империјом зла која није спремна да учини ни најмање
уступке онима које је дефинисала као претњу по своје интересе. И поред
тога, до краја багателишући национални понос и интересе, обратили су
се Генералној скупштини УН са предлогом резолуције која иде у прилог
нашим непријатељима. То што они негодују, део је нове пропагандне
комбинације. „Оштар“ протест британског амбасадора – да се послужим
речима историчара Милована Балабана – „само је договорена представа за
народ којом актуелни властодршци у домаћем миљеу покушавају да докажу
могућност макар минималне независности у односу на своје савезнике тј.
менторе из редова глобалних центара моћи“.

КВАЛИТЕТ ОГОЉЕНОГ ЗЛА

Да ли би нам онда, уистину, било горе када би наш шеф дипломатије био
Чеда Јовановић уместо Јеремића? Можда је на то питање одговор већ дала
Биљана Србљановић. У мају 2008. године она је рекла: „Сасвим је јасно
из многобројних контаката са представницима већинске Демократске
странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП-а“.
„Резултати“ које је од тада до данас постигао режим Бориса Тадића у
вези са одбраном Косова и Метохије, сведоче у прилог тога да је
госпођа Србљановић знала о чему прича.

Но, да се вратимо Јовановићу. Људи који воле Србију и желе јој добро,
сигурно, представљају већину њених грађана. Друга ствар је што су
изманипулисани и тихи, и што, у жељи да се докопају бољег живота,
омогућавају западним клијентима да нашу земљу воде антисрпским
странпутицама. Када увиде крајње консеквенце онога што допуштају да
нам се чини, освестиће се. Но, евроатлантски идеолошки апарат је вешт,
и за сада успева да довољно велики број грађана одржи у стању
опијености илузијама или бар у дефетистичком расположењу. Ипак, Чеда
не може да узме власт у Србији. Њу могу да држе само прикривени
квислинзи, који нас лажу да раде нешто добро за Србију. А раде, само
постепено и маскирано, исто што би, брже и огољено, чинио Јовановић.
Ту се ради о два лица америчког божанства Молоха.

Када би, којим случајем, уместо Тадића имали Јовановића (Јеремић, који
је само Борисов послушник, није му пандан) бар би Срби брзо увидели на
чему су. Против јаничара би се брзо дигли, док лажне патриоте дуго
могу да амортизују незадовољство народа, и успешно обављају налоге из
иностранства. То знају у Вашингтону и Бриселу, па, иако више воле
јаничаре, ослањају се на обичне колаборационисте. И да којим случајем
могу да предају гро власти ЛДП-у, за сада то не би учинили. За тако
нешто још нису сазреле околности. Прикривена квислиншка власт треба да
обави још штошта да нас онемогући, када се пробудимо из хипнозе, да
кренемо назад. Ради тога, покушаће, на мала врата, да нас уведе и у
НАТО. А када, недајбоже, будемо имали америчке базе у предграђима
Београда, доћи ће време да власт буде предата Чеди Јовановићу или
неком сличном. Тадић и Јеремић одиграће маестрално своје улоге, па ће
доћи време да се повуку у „заслужену“ пензију или да добију неку
престижну функцију, на пример, у структурама Северноатлантског савеза,
као што ће се ускоро десити са Милом Ђукановићем.

ГЕОПОЛИТИЧКА МЕТАМОРФОЗА

Не би било лоше да НАТО-у позајмимо наше патриотске позере, али не по
цену финализације окупације Србије. Но, до ње, ако се освестимо, не
мора да дође. Геополитичке околности већ су се промениле. И у наредним
годинама наставиће интензивно да се мењају. Тежиште светске економске
моћи измешта се изван евроатлантске зоне. Земље групе БРИК (Бразил,
Русија, Индија и Кина) имале су 2000. године вишеструко мањи Бруто
домаћи производ (према паритету куповне моћи) него чланице НАТО-а. Већ
2020. године БРИК ће имати већи БДП од НАТО-а! Кина је 1990. године
имала скоро 8 пута мањи БДП од САД-а, а већ 2016-17. престићи ће
Америку. А историја нас учи да економску моћ прати и војно-политички
успон. Русија, па донекле и Кина, већ сада су војне силе. У будућности
ће то бити још у већој мери, а што је још важније, сви ће тога постати
свесни. Сила која је препозната као таква, и када се не користи,
делује већ самим својим постојањем. САД умногоме баш на тим основама
убира плодове.

И пре него што смо ми почели да увиђамо колико се свет мења, САД је
тога био свестан. Па је на време деловао како би и у Србији осигурао
своје интересе у новим околностима. Више не може да нас бомбардује и
на друге начине према нама поступа отворено агресивно, али може да нас
држи у лажном страху да је тако нешто реално, и да тиме паралише нашу
енергију. Може и да нам подгрејава лажну наду да ће нас, пре или
касније, примити у ЕУ, или да ће до нас доћи бујица инвестиција те
ћемо дочекати бољи стандард. Укратко, Америка је у Србији створила
„пету колону“ – медијску, НВО, научну, аналитичарску, политичку,
привредну – која треба да омогући Вашингтону да нашу земљу контролише
изнутра. И да нас убеди да му сами дамо све што није успео да нам
отме. Тако би, онда када дође време да покренемо питање окупираних
српских земаља, уместо да то урадимо, постали амерички „савезници“, а
можда и последња марионетска стража на већ урушеном „Евроатлантском
бедему“.

http://www.vidovdan.org/component/content/article/46/1784