EDVARD HERMAN: „POLITIKA GENOCIDA“, KNJIGA KOJA ÆE PROMENITI RAZUMEVANJE SREBRENICE

EDVARD HERMAN: „POLITIKA GENOCIDA“, KNJIGA KOJA ÆE PROMENITI RAZUMEVANJE SREBRENICE

nedelja, 08 avgust 2010 00:43

Bezvredne su ¾rtve koje su stradale od genocida koji je izvr¹io SAD ili njegovi klijenti. Vredne ¾rtve su one koje su ubili na¹i neprijatelji i mete. Zato su stradali Muslimani ¾rtve genocida, a stradali Srbi u „Oluji“ nisu ¾rtve etnièkog èi¹æenja

Edvard Herman, profesor emeritus na Vartonovoj ¹koli ekonomije i Anenbergovoj ¹koli za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji, izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovoðenju politike moæi. Ovaj ekspert za korporativna i regulatorna pitanja, politièku ekonomiju i medije, prijatelj i saradnik Noama Èomskog, napisao je studije koje su precizno dekodirale mehanizme, odnose, uzroke i posledice sistema koji poèiva na interesima moænih: „Zloèini u Vijetnamu“; „Kontrarevolucionarno nasilje, èinjenice o prolivanju krvi i propaganda“ (sa Noamom Èomskim); „Politièka ekonomija ljudskih prava, prvi deo: Va¹ingtonska veza i fa¹izam u treæem svetu“ (sa Noamom Èomskim); „Politièka ekonomija ljudskih prava, drugi deo: Nakon kataklizme, postratna Indokina i rekonstrukcija imperijalne ideologije“ (sa Noamom Èomskim); „Korporativna moæ – korporativna kontrola, studija fondova u XX veku“; „Prava mre¾a terora“; „Uspon i pad bugarske veze“; „Proizvodnja saglasnosti: Politièka ekonomija masovnih medija“ (sa Noamom Èomskim); „Industrija terorizma“; „Ispod hipokrizije: Dekodiranje vesti u doba propagande, ukljuèujuæi i reènik dvostrukog govora devedesetih“; „Trijumf tr¾i¹ta“; „Globalni mediji“ (sa Robertom Mekèesnijem); „Mit o liberalnim medijima“.

Sa Edvardom Hermanom razgovaramo o studiji „Politika genocida“ koju je napisao sa Dejvidom Petersonom (objavljenoj maja ove godine u izdanju Monthly Review Press-a iz Njujorka). Do kraja godine trebalo bi da se pojavi i studija „Politika Srebrenièkog masakra“, koju Herman pi¹e u saradnji sa jo¹ ¹est autora.

„Politika genocida“ je jedna od najva¾nijih knjiga u na¹em vremenu i predstavlja kvintesenciju va¹eg i Èomskovog dekodiranja proizvodnje saglasnosti, medijske podr¹ke zloèinaèkoj politici Zapada, politike ljudskih prava i propagande. Kao strukturalista, polazite od stanovi¹ta da sistem poèiva na baziènim, predominantnim strukturnim odrednicama. Koje su to odrednice?
– U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Noam Èomski i ja pokazali smo da je korporativni sistem zasnovan na interesima nevidljivih dominantnih snaga. Korporativni finansijski interes rukovodi i diktira politiku velikih sila, dominira u SAD-u i diktira njenu unutra¹nju i spoljnu politiku. Mi se sada nalazimo u periodu u kome se ova struktura moæi ¹iri i iznova uspostavlja kao jedina: sa nestankom Sovjetskog saveza, SAD koristi NATO za procese koji podrazumevaju voðenje neprekidnog rata. U SAD-u uop¹te nismo vi¹e u moguænosti da reformi¹emo sistem koji je sada pro¹ao zakone i nove regulative, posle èega se vi¹e ne mogu kontrolisati velike banke koje su postale isuvi¹e moæne i imaju ogroman, kljuèni uticaj na amerièku politiku. ®ivimo, dakle, u svetu u kome korporativni finansijski sistem odreðuje unutra¹nju i spoljnu politiku zemalja, ¹to se pokazuje i u malim zemljama koje su pora¾ene u ratu, i u kojima se razlièitim kontrolisanim i uve¾banim mehanizmima na vlast dovode kvislinzi koji se savijaju i puze pred velikim silama; zato je i otpor ovim procesima u tim zemljama skoro neznatan.

Politika genocida je kompleksan pojam. Zamolila bih vas da nam opi¹ete genealogiju rutinizacije ove politike.
– Va¹i èitaoci razumeju, u to sam siguran, da je u pitanju ironièna upotreba reèi „politika“, jer kako mo¾ete imati politiku neèega ¹to je tako stra¹no kao genocid. Naslovom smo ¾eleli da sugeri¹emo da je genocid, kao najveæe zlo, ispolitizovan u ovom svetu na naèin na koji je ispolitizovana reè „terorizam“: jedna ru¾na reè sa konotacijom neèeg lo¹eg, zla. Politika terorizma podrazumeva da ljudi koji imaju moæ mogu nazivati svoje neprijatelje teroristima i predstaviti sebe i svoje saveznike kao borce protiv terorizma, dok je politika genocida usmerena na to da poka¾e da to rade samo lo¹i momci – nikako mi ili na¹e dr¾ave klijenti. U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Èomski i ja napisali smo poglavlje „Vredne i bezvredne ¾rtve“. Bezvredne su one ¾rtve koje su stradale od na¹eg genocida, genocida koji smo izvr¹ili mi ili na¹i klijenti, kakvi su, recimo, Izraelci koji ubijaju Palestince – bezvredne ¾rtve, zato ¹to je Izrael jedna od kljuènih dr¾ava klijenata SAD-a. I onda kada je Indonezija ubijala na stotine seljaka, oni su bili bezvredne ¾rtve. Sve to demonstrira savr¹eno uklapanje sveta sa visoko ispolitizovanim sistemom definicija. Vredne ¾rtve su one koje su ubili na¹i neprijatelji i mete. I u tim sluèajevima se koristi reè „genocid“. Uzmimo za primer Bosnu: SAD i NATO su podr¾avali bosanske Muslimane, tako da kada su oni bili ubijani, progla¹avani su za vredne ¾rtve nad kojima je izvr¹en genocid, a kada su ubijani Srbi – to nije mogao biti genocid jer su Srbi bili bezvredne ¾rtve. U knjizi „Politika genocida“ navodimo veoma dobar primer – primer Srebrenice u vezi sa kojim je èitav dogaðaj od 11. jula izvuèen iz konteksta de¹avanja u i oko Srebrenice: ¾rtve, Muslimani, bile su vredne ¾rtve i zato se za zloèine nad njima i mogao primeniti pojam genocida. A ako razmotrite de¹avanja u Hrvatskoj i Krajini, gde je Hrvatska uz pomoæ SAD-a proterala 250.000 Srba, 1995. mediji to nisu nazvali èak ni etnièkim èi¹æenjem, iako je to jedan od veæih primera etnièkog èi¹æenja u modernoj istoriji, tokom kojeg je ubijeno nekoliko hiljada Srba iz Krajine; ali, radi se o bezvrednim ¾rtvama èime je ovo de¹avanje diskvalifikovano za kategorizaciju kakva je genocid.

Govorite o politizaciji zasnovanoj na inflaciji samog pojma genocida?
– Da, o veoma selektivnoj upotrebi reèi genocid, koja podrazumeva da SAD i njegove klijentske dr¾ave ne mogu nikako biti anga¾ovane u vr¹enju genocida. Mi se uvek samo branimo od zlih ljudi i zemalja. Èak i kada ubijemo 3-4 miliona Vijetnamaca (obratite pa¾nju na raspon broja stradalih), ili preko milion Iraèana.

Kako je moguæe da rat SAD-a protiv Vijetnama u kome je stradalo 3-4 miliona ljudi nije bio prepoznat kao akt invazije, kao genocidni poduhvat?
– To je akt koji je preduzeo SAD koji raspola¾e ogromnom moæi, a mediji su veoma snishodljivi prema takvoj politici. I dok velika moæ ubija, mediji gledaju na drugu stranu kao i ogromna veæina intelektualaca uostalom. Imate, dakle, medije ali imate i Ujedinjene nacije i njihov Savet bezbednosti, i imate agencije koje su kreirale UN. Tokom Vijetnamskog rata, a ni posle njega, nije bilo nikakvog suda UN koji bi sudio SAD-u, kao ¹to ga nije bilo ni u sluèaju agresije na Irak, gde je 2003. direktno prekr¹ena povelja UN. Ujedinjene nacije formiraju tribunal samo tamo gde to odgovara SAD-u, ili gde one za¾ele da se sudi. I ti sudovi ukljuèuju Srbe i lidere Darfura (Arapi koji su se udru¾ili sa Kinezima). U sluèaju Ruande, SAD se udru¾io sa Kagamijem i RPF-om (Revolutionary Patriotic Front), tako da je tribunal UN osnovan za Ruandu procesuirao Kagamijeve neprijatelje, a u sluèaju Jugoslavije, SAD je ¾eleo da UN osnuju Tribunal koji æe suditi Srbima. Sve ove meðunarodne institucije predstavljaju poluge amerièke moæi: trijumfalna moæ je danas jo¹ uvek olièena u SAD-u.

Mo¾emo li da govorimo o odgovornosti UN i organizacija kakve su Amnesty International i Human Rights Watch za uspe¹no sprovoðenje politike genocida? Kako ste veæ rekli, meðunarodni krivièni sudovi duboko su ume¹ani i predstavljaju deo strukture sistema.
– Sve ove organizacije moraju da se podrede ¾eljama SAD-a. Kao ¹to smo rekli, krivièni sudovi mogu da se organizuju samo za neprijatelje SAD-a. Takoðe, imate i male tribunale kakva je Meðunarodna kriminalna inspekcija (ICC), koja je osnovana pre nekoliko godina. SAD nije èak ni njen èlan, ali je toliko moæan da je uoblièio naèin na koji ova komisija radi; a ona radi samo u sluèaju da su mete odobrene od strane SAD-a. Jedna od stvari koju smo naglasili u knjizi „Politika genocida“ jeste ta da je ova komisija osudila samo crne Afrikance, i to njih 13-14; ova komisija morala je da iskljuèi, meðutim, one crne Afrikance koje SAD voli, na primer Kagamija u Ruandi i Musavenija u Ugandi, zato ¹to su oni na¹i klijenti, i to bez obzira na to ¹to se radi o jednim od najveæih ubica u modernoj istoriji. Dakle, imate Meðunarodni sud za Ruandu i Jugoslaviju i imate Meðunarodnu kriminalnu komisiju koje rade po direktnim potrebama i zahtevima Zapadnih sila, posebno SAD-a. Meðunarodna komisija mo¾e da se anga¾uje protiv èelnog èoveka Darfura zato ¹to to odgovara SAD-u i Izraelu jer skreæe pa¾nju sa njihovih sopstvenih aktivnosti: sa invazije na Irak i sa izraelske akcije etnièkog èi¹æenja na Zapadnoj obali. Ovakve meðunarodne institucije koje osnivaju UN skreæu pa¾nju meðunarodne javnosti na sluèaj Darfura, i na Arape na koje ima uticaj Kina, koji predstavlja dobru metu, a odvlaèe pa¾nju sa delovanja Izraela koji je na¹a klijentska dr¾ava.

Kako bi onda trebalo da okarakteri¹emo sistem u kome je vi¹e od milion Iraèana umrlo od kako je 2003. godine zapoèet rat protiv Iraka? Akt agresije koji je SAD sproveo protiv ove suverene zemlje nije prepoznat kao zloèin protiv èoveènosti, iako je akt agresije na Nirnber¹kom tribunalu progla¹en za najveæi meðunarodni zloèin i akomulirano zlo, te stoga predstavlja jasno kr¹enje Povelje UN i meðunarodnog prava.
– U pitanju je apsolutizovani, centralizovani, globalni sistem koji je tako organizovan da ovi tribunali i komisije o kojima smo govorili iskljuèuju najveæi zloèin iz svoje jurisdikcije. I Meðunarodni krivièni sud za Jugoslaviju, i Meðunarodni krivièni sud za Ruandu, i Meðunarodna komisija, iskljuèili su akt agresije iz svoje nadle¾nosti. Za¹to su ga iskljuèile? Zato ¹to je SAD bio ukljuèen u akt agresije. E zato ovaj akt nije bio ni predmet jurisdikcije ovih meðunarodnih institucija.

Vratio bih se na va¹e ranije pitanje o Humans Right Watch-u i Amnesty International. Ove organizacije takoðe iskljuèuju agresiju kao pitanja koje su predmet njihove brige. Tako, kada je poèeo rat u Iraku, Human Rights Watch je naèinila opasku da se ona neæe baviti tom problematikom, da je dobro ¹to je pokrenut rat i da æe se ona baviti onim ¹to se dogaða nakon ¹to je rat zapoèeo. To je prosto neèuveno. Zapoèinjanje rata je najva¾nija stvar i svi drugi zloèini koji se de¹avaju posle toga derivati su tog najveæeg zloèina, tako da mo¾emo zakljuèiti da èak i organizacije za ljudska prava rade ono ¹to SAD ¾eli, i u skladu sa tim odbijaju èak i da kvalifikuju agresiju koju SAD sprovodi. A ako me pitate kako se SAD izvukao uprkos èinjenici da je izvr¹io akt agresije i ubio milion ljudi, on je to uradio zato ¹to je znao da æe se izvuæi, da ga Savet bezbednosti UN neæe osuditi. I nakon ¹to je SAD napao Irak, nekoliko meseci posle toga Savet bezbednosti je dao SAD-u pravo da upravlja Irakom. Zamislite da je nakon ¹to je Irak izvr¹io invaziju na Kuvajt, Savet bezbednosti dao Iraku pravo da upravlja Kuvajtom! Da je rekao: Dobro, po¹to ste veæ izvr¹ili agresiju i okupirali Kuvajt, vi njime i upravljajte. A to je upravo ono ¹to je SB omoguæio SAD-u u sluèaju Iraka, nakon ¹to su one izvr¹ile gnusnu agresiju i posle èega je èetiri miliona Iraèana oti¹lo u izbegli¹tvo, milion ljudi ubijeno a dru¹tvo potpuno uni¹teno. I to je refleksija ogromne moæi. U knjizi „Politika genocida“ naglasili smo da su sankcije UN nametnute Iraku 1990. godine, pod direktnim nareðenjem SAD-a i V. Britanije. SAD je tokom rata u Persijskom zalivu 1991. uni¹tio vodovodno-kanalizacionu mre¾u u Iraku èime je snabdevanje vodom bilo onemoguæeno. To je uraðeno sa jasnim saznanjem da æe naneti ogromno zlo iraèkom narodu. Bez kanalizacionog sistema i sistema za filtriranje vode, iraèki narod æe biti neotporan prema bolestima; to je SAD znao kada je bombardovao ova postrojenja. Sankcijama UN koje su usledile, SAD i V. Britanija nisu dozvolili Iraku da popravi uni¹tena postrojenja i zbog toga je umrlo milion Iraèana. Najbolju ilustraciju politike genocida predstavlja izjava Dr¾avnog sekretara SAD-a, Medlin Olbrajt iz 1996. godine, izreèena u intervjuu koji je dala novinaru nacionalne televizije koji ju je pitao: „Pola miliona Iraèke dece umrlo je kao posledica sankcija u Iraku. Da li je to vredelo?“. Na ovo pitanje Medlin Olbrajt je odgovorila: „Da, vredelo je“. Dr¾avni sekretar SAD-a izjavila je da je ubistvo 500.000 dece za ciljeve spoljne politike SAD-a opravdano. A onda imate Srebrenièki masakr u kome je stradalo, po ciframa za koje ja smatram da su strahovito prenaduvane, 8.000 vojno sposobnih mu¹karaca. I svet se ujedinjuje u osudi, a Evropska unija donosi èak Rezoluciju kojom se 11. jul progla¹ava danom seæanja na ¾rtve. Kako je uop¹te mogla da izjavi tako ne¹to!? I niko ni¹ta ne preduzima u vezi sa tim, ta njena izjava nije èak ni dobila neki publicitet. SAD je slobodan da vr¹i genocide i masovna ubistva, i to niko ne osuðuje, globalni mediji se time ne bave, dok operacija Srba u Bosni koja dovodi do stradanja vojno sposobnih ljudi postaje predmet masovne osude i prezira. Eto, to je izvanredan primer politike genocida.

U „Politici genocida“ napravili ste razliku izmeðu konstruktivnog, nefer, benignog i mitskog prolivanja krvi. Da li bi ste nam detaljnije objasnili podelu na ove kategorije?
– Reè je o ironiènoj i pomalo ciniènoj kategoriji koja sadr¾i i veliku dozu validnosti. Konstruktivni genocidi su oni koji se vr¹e u korist interesa SAD-a, kakav je bio genocid nad narodom Vijetnama. Konstruktivan – sa znaèenjem: u skladu sa interesima SAD-a. I Iraèki rat je bio konstruktivan: mi smo ga izveli i milion ljudi je umrlo i dru¹tvo je razoreno u cilju onoga ¹to su lideri SAD-a smatrali da je u interesu SAD-a. Benigni su oni genocidi koje vr¹e na¹i klijenti. Izrael je vr¹io ovakva prolivanja krvi kao i Indonezija.

Nefer genocidi su oni koje su izvr¹ili na¹i neprijatelji. Ubistva koje su izvr¹ili Srbi su tako nefer. U sluèaju nefer genocida suoèavamo se sa inflacijom brojeva i imamo upotrebu reèi genocid, dok mitski genocidi znaèe genocide koji se èak nisu ni dogodili. U knjizi „Politika genocida“ imamo samo jedan sluèaj pod nazivom „Masakr u Raèku“ u kojoj sa mnogo detalja pokazujemo da se taj masakr uop¹te nije ni dogodio. Vodilo se mnogo borbi u okolini ovog mesta i tela poginulih su skupljena i locirana na jednom mestu kako bi Vilijam Voker, Luis Arbur i tribunal imali opravdanja za bombardovanje koje je SAD isplanirao protiv Jugoslavije. Zato, iako se nikakav masakr u Raèku nije ni dogodio, on je institucionalizovan, jer je bio pogodan za realizaciju cilja SAD-a – bombardovanja SR Jugoslavije. Ne bi me iznenadilo da èak i neki ljudi u Beogradu veruju da se taj masakr dogodio i da ga je poèinila jugoslovenska armija protiv nedu¾nog civilnog stanovni¹tva. Na¹e opse¾no istra¾ivanje, meðutim, pokazalo je da to nije taèno.

Va¹a istra¾ivanja o sluèaju genocida u Ruandi zapanjujuæa su. Pogre¹na interpretacija i nerazumevanje ovog sluèaja bila su gotovo kompletna, i sve do pojave va¹e studije „Politika genocida“, nismo zapravo ni znali ¹ta se dogodilo u ovoj afrièkoj zemlji.
– Da, mislim da je ¹esto poglavlje najva¾niji deo u knjizi „Politika genocida“, jer smatram da je ovo jedan od najpogre¹nije shvaæenih i predstavljenih genocida. Propagandni sistem je u potpunosti prekrio istinu. Na Zapadu je predstavljena navodna istina da su Hutui oborili avion predsednika Ruande, Habiarimane, 6. aprila 1994, i da su Hutui masakrirali stanovni¹tvo, a da je Kagami sa svojim snagama spasao Ruandu od daljeg uni¹tavanja i jo¹ stra¹nijeg genocida koji bi poèinili Hutui. Oformljen je Tribunal za Ruandu kao jedini merodavan da otkrije ¹ta se tamo zaista dogodilo. I tada je utvrðeno da je predsednièki avion oborio Kagami. Ovu èinjenicu je otkrio Majkl Harigen, glavni istra¾itelj tribunala za Ruandu. On je predstavio dokaze glavnom tu¾iocu Meðunarodnog kriviènog suda za Ruandu, Luiz Arbur koja je nakon konsultacija sa SAD-om prekinula istragu, iako su se svi slo¾ili da je obaranje aviona zapravo pokrenulo masovna ubistva. To znaèi da je Kagami bio i glavna poluga za masovna ubistva koja su usledila, ali ovo nije moglo da proðe jer je Kagami, obuèavan u FortLevenvortu, bio klijent SAD-a. Tako je Tribunal prestao da istra¾uje ovo krucijalno pitanje i odbio da procesuira Kagamija. Zapravo, Tribunal nikada nije osudio nikog osim Hutua. U ovoj knjizi smo naveli da je januara 1994. administracija SAD-a donela unutra¹nji memorandum u kome se navodi da je deset hiljada Hutu civila bilo ubijano svakog meseca od strane Kagamijevih snaga. Deset hiljada Hutu civila meseèno! Ali, Kagami je na¹ saveznik. On je proslavljen ¹irom sveta kao èovek koji je spasao Ruandu od daljeg prolivanja krvi. Setimo se: u Srebrenici se govori o navodnih osam hiljada ljudi koji uop¹te nisu bili civili dok su Kagamijeve snage ubijale deset hiljada Hutu civila meseèno u Ruandi. Ambasada SAD-a je znala za ovo, i ¹ta su uradili? Ni¹ta. Nisu prekinuli da snabdevaju Kagamija. On je bio na¹ saveznik i jo¹ uvek je na¹ saveznik.

Ovo je samo deo cele slike. Ima i dalje. Nakon ¹to je preuzeo kontrolu nad Ruandom, Kagami zajedno sa Musavedijem poèinje operaciju okupacije Demokratske republike Kongo, a prema informacijama Ujedinjenih nacija u oblastima koje kontroli¹e Kagami tri i po miliona Kongoanaca je umrlo. Tri i po miliona! I mi ovde govorimo o zaista pravom masovnom ubijanju, i ako se reè genocid mo¾e negde primeniti u svom istinskom znaèenju, onda je to u ovom sluèaju. Ova knjiga nam otkriva da je najèe¹æe kori¹æenje reèi genocid u masmedijima na Zapadu primenjeno upravo na de¹avanja u Ruandi u vezi sa èim je predstavljeno da su genocide poèinili Hutui a ne Kagami. A u sluèaju Konga imamo tri i po miliona ubijenih, ali se reè genocid za ova ubistva veoma retko koristi. I tu vidite politiku genocida na delu: Kagami koji je na¹ èovek, poèinio je masovna ubistva u Ruandi a onda jo¹ veæa masovna ubistva u Kongu, ali na Zapadu on je neka vrsta slavnog èoveka, dok su Hutui oznaèeni kao masovne ubice. Fabrikacija informacija je apsolutna i vidimo da je primenjena u svim sluèajevima: Ruande, Jugoslavije, Bosne, Hrvatske i Srbije. Dezinformacije i fabrikacije postale su model za sprovoðenje politike koju smo mi razumeli ili poku¹ali da razumemo kao politiku genocida.

Kakav je va¹ komentar na savetodavno mi¹ljenje kojim je Meðunarodni sud pravde okarakterisao da je jednostrana deklaracija Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti (od 17. februara 2008. godine) u skladu sa meðunarodnim pravom?
– U pitanju je zapadna institucija koja sledi zapadne interese, savr¹eno usklaðene sa invazijom na Kosovo, tako da se dono¹enje takvog savetodavnog mi¹ljenja moglo stopostotno predvideti, iako je sve to groteskno, jer se Rezolucijom SB 1244, iz juna 1999. godine, ka¾e da je Kosovo deo Srbije. Kako se Kosovo mo¾e proglasiti nezavisnom dr¾avom, ukoliko je to kontradiktorno sa odlukom samog Saveta bezbednosti. Mislim da je, sa ciljem da Srbi izgube pravo da upravljaju Kosovom, veoma racionalno, od samog poèetka borbe za Kosovo, pravljena klima koja je trebalo da poka¾e da se Srbi pona¹aju veoma lo¹e prema kosovskim Albancima. Sa druge strane, NATO je nelegalno bombardovao i okupirao Kosovo, kr¹eæi Povelju UN a kosovski Albanci su poèinili ozbiljna etnièka èi¹æenja Srba i Roma tokom NATO okupacije. I onda se postavlja pitanje: za¹to to nije diskvalifikovalo Albance za dobijanje nezavisnosti, ako je veæ moglo diskvalifikovati Srbe? Kosovo je nelegalno okupirana teritorija, i kosovski Albanci su se pona¹ali ekstremno lo¹e, a ako sud posle svih tih saznanja ka¾e da je nezavisnost Kosova u redu, i svoje mi¹ljenje bazira na lo¹em pona¹anju Srba, to je onda èista hipokrizija koja predstavalja oèiglednu politièku odluku.

Va¹e analize politike Srebrenièkog masakra pokazuju duboko razumevanje obrazaca kojima se oblikuje i vodi savremena politika. Da li mislite da bez razumevanja politike Srebrenièkog masakra, ovakvo savetodavno mi¹ljenje suda bilo moguæe? Da li i na koji naèin sagledavate vezu izmeðu ustanovljenja evropskog Srebrenièkog memorijala koji se odr¾ava svakog 11. jula, usvajanja Rezolucije o Srebrenici u srpskom Parlamentu i ovog savetodavnog mi¹ljenja koje je izneseno u Meðunarodnom sudu pravde?
– Sve je to u vezi i sve pokazuje da je Zapad, odnosno NATO snage, bio protiv Srbije jo¹ od ranih devedesetih. Oni su vojno porazili Srbiju i pona¹anje srpskog Parlamenta je odraz pona¹anja pora¾enih ljudi koji su se predali i odustali od bilo kakvih ciljeva, osim da uva¾e ciljeve onih koji su je porazili. Masakr u Srebrenici i sve te optu¾be protiv Srbije, kao i pona¹anje Meðunarodnog suda, deo su rata NATO-a protiv Srbije, pri èemu je Meðunarodni sud pravde – agent Zapada, agencija Ujedinjenih nacija i instrument koji NATO koristi u borbi protiv Srbije, tako da cela stvar funkcioni¹e perfektno. Imate rat NATO-a protiv Srbije, kojim je Srbija pora¾ena i prisiljena da puzi. Kosovo je okupirana teritorija i ogromna amerièka vojna baza, tako da se cela stvar, kada se delovi slo¾e, pokazuje kao deo permanentnog rata Zapada.

Da li mislite da je upuæivanje zahteva srpske Vlade za mi¹ljenje o meðunarodno-pravnoj zasnovanosti Deklaracije o nezavisnosti Kosova Meðunarodnom sudu pravde, bilo mudra odluka?
– Ne, bila je to veoma lo¹a odluka, jer je Meðunarodni sud pravde – Zapadni sud. Ovaj sud je odbio Srbiju, kada je ona, 1999. godine od njega tra¾ila da ne¹to uèini u vezi sa napadom NATO-a na Srbiju, koji je izveden uz kr¹enje povelje Ujedinjenih nacija. Ovaj sud pravde nije uèinio ni¹ta, osim onoga ¹to je bilo u interesu snaga Zapada, i Srbija je to trebalo da prepozna. Jasno je da se ovde radilo o formalnoj stvari, ali srpski politièari nisu bili dovoljno mudri da shvate da i formalni sluèaj i ako je veoma dobar i jednostavan neæe proæi na sudu kojim dominiraju snage Zapada.

U studiji „Politika genocida“, opse¾no ste analizirali operacije „Oluja“ i „Bljesak“. Da li mislite da æe Srbi, posle ¾rtava koje su podneli tokom dva svetska rata u kojima su se suprotstavili agresoru, i posle ratova devedesetih biti stigmatizovani kao genocidne ubice, dok æe Hrvati posle usta¹ke, genocidne NDH u kojoj su poèinjeni stravièni zloèini nad pripadnicima srpkog, jevrejskog i romskog naroda, i posle operacija „Bljesak“ i „Oluja“ biti trajno proizvedeni u borce za slobodu?
– To je zaista neverovatno! A SAD je, zapravo, vojno pomogao Hrvate u operaciji „Oluja“. Rièard Holbruk je posetio Zagreb dva dana pre nego ¹to je Hrvatska pokrenula operaciju „Oluja“ u avgustu 1995, ¹to je reèiti pokazatelj da se ova operacija odigravala uz odobrenje SAD-a. Paralele se mogu uspostaviti sa posetom Henri Kisind¾era D¾akarti, neposredno pre njene invazije na Istoèni Timor, septembra 1975; to samo potvrðuje da propagandni model, primenjen na razbijanje Jugoslavije, nije doneo ni¹ta novo, veæ predstavlja izvanrednu ilustraciju naèina na koji ovaj model funkcioni¹e.

„Oluja“ je predstavljala najveæu akciju etnièkog èi¹æenja tokom ratova na Balkanu, ukljuèivala je veliki program proterivanja i ubijanja koja su daleko prema¹ila broj koji se optu¾nicom Meðunarodnog suda pripisivao Milo¹eviæu (22. maja 1999), i izvanredan je razlog da se Holbruku sudi za ratne zloèine. Meðutim, jasno je da medijsko pokrivanje ratova u Jugoslaviji nije imalo ni¹ta sa spominjanjem posete Rièarda Holbruka i ulogom SAD-a u ovom masovnom etnièkom èi¹æenju.

I mi na Zapadu imamo poseban dan za Srebrenièki memorijal svakog jula, ali ne i za „Oluju“; nemamo ni Jasenovaèki memorijal. Potrebno je podseæati na ubistva ljudi samo onda kada su ubijani od strane onih koji su prepreka realizaciji na¹ih interesa; koji su meta na¹ih propagandnih aktivnosti, nikako onda kada ubijamo mi ili na¹i saveznici. Velika obmana ukljuèena je u izjavu kojom je EU obrazlo¾ila neophodnost uvoðenja Srebrenièkog memorijala: „Potrebna je pravda radi pomirenja“. Ali, nije nam potrebna pravda za operaciju „Oluja“, zarad pomirenja. Ovi memorijali ne ohrabruju pomirenje. Oni ohrabruju dalja neprijateljstva, ozlojeðenost, oni ohrabruju one koji su progla¹eni vrednim ¾rtvama: bosanske muslimane koji u svakoj prilici nastoje da izvuku benefit iz te situacije u kojoj su progla¹eni vrednim ¾rtvama, dok su u stvari selektivne ¾rtve. Ovi memorijali dobijaju sve vi¹e publiciteta i deluje da se briga o vrednim ¾rtvama poveæava tokom vremena. Ideja da ovakve stvari doprinose realizaciji pravde ne stoji, buduæi da je zasnovana na jednostranosti po kojoj je samo bosanskim muslimanima potrebna pravda. Zapad je potpuno ignorisao èinjenicu da su Srbi u Bosni pretrpeli strahoviti bol, ogroman broj izbeglica bio je prinuðen da napusti Bosnu i Hrvatsku, veliki broj Srba je ubijen u Bosni. Samo u podruèju Srebrenice ubijeno je vi¹e od 3.000 Srba. Za¹to nema pravde za te ¾rtve i za izbeglice?

Jedna od najinteresantnijih stvari u vezi sa ratovima u Jugoslaviji jeste ta da je Srbija zemlja sa najvi¹e izbeglica. Srpske izbeglice iz Hrvatske ne mogu da se vrate, srpske izbeglice sa Kosova ne mogu da se vrate. Sa druge strane, albanske izbeglice vratile su se na Kosovo, kao i veliki broj bosanskih Muslimana, tako da su na kraju Srbi pretrpeli najvi¹e izbeglica koje nisu pravedno tretirane, ¹to je, naravno, ostalo potpuno neprepoznato.

Vi ste bili na èelu Srebrenièke istra¾ivaèke grupe, saèinjene od ljudi iz amerièkih i britanskih medijskih i akademskih krugova, i od biv¹ih civilnih i vojnih zvaniènika i posmatraèa UN sa iskustvom u biv¹oj Jugoslaviji. Ova grupa je u periodu od tri godine uradila opse¾no istra¾ivanje o Srebrenièkom masakru. Po¹to ste intervjuisali forenzièke eksperte, zvaniènike UN-a, vojne i obave¹tajne analitièare, eksperte za meðunarodno pravo, po¹to ste pregledali sve zvaniène izve¹taje o Srebrenici, ukljuèujuæi izve¹taje UN-a, Meðunarodnog suda za ratne zloèine za biv¹u Jugoslaviju, holandske vlade, pisanje svih glavnih uèesnika u bosanskom ratu, 2005. godine – izneli ste zakljuèke u izve¹taju na 200 strana koji nosi naslov: „Srebrenica i politika ratnih zloèina“. Zamolila bih vas da nam ka¾ete ne¹to vi¹e o radu ove grupe, o glavnim zakljuècima sadr¾anim u spomenutom izve¹taju i knjizi koja predstavlja pro¹irenu studiju sluèaja analiziranog i u knjizi „Politika genocida – Politika Srebrenièkog masakra“, èije ste objavljivanje najavili pre godinu dana.
– Reè je o delu sedam autora koji veæ nekoliko godina radi na ovoj knjizi. Knjigu ne mo¾emo da predamo na objavljivanje zato ¹to se stalno pojavljuju nove stvari koje treba prikljuèiti razmatranjima izlo¾enim u knjizi, ali bi ona definitivno trebalo da se pojavi do kraja ove godine. U knjizi smo zakljuèili da je Zapad potpuno ignorisao okolnosti u kojima se Srebrenièki masakr odigrao i da se tu nije radilo o zlim ljudima koji su taj èin izveli, veæ da ovaj dogaðaj ima dugu pozadinu stra¹nih provokacija od strane bosanskih Muslimana koji su vr¹ili zloèine nad Srbima u za¹tiæenoj zoni UN, uz podr¹ku Zapada i NATO snaga. Srebrenièki masakr je bio neophodan Zapadu kao opravdanje za ono ¹to je nameravao da uèini: razbijanje Jugoslavije i stvaranje poslu¹nièkih, klijentskih dr¾ava, ¹to je sada uraðeno i sa Srbijom. Srebrenièki masakr pokazao se, dakle, veoma svrsishodnim: omoguæio je da se proces razbijanja Jugoslavije prika¾e u dobrom svetlu. Mi smo to uradili zato ¹to smo se borili protiv lo¹ih momaka. A najbolji dokaz da se radi o lo¹im momcima je Srebrenièki masakr. Zato je i bila potrebna brojka od 8.000 ubijenih Muslimana, koja se nije zasnivala ni na kakvim dokazima, veæ je govorila o 5.000 srebrenièkih Muslimana koji su nedostajali i 3.000 koji su mo¾da zarobljeni od strane bosanskih Srba, bez dokaza da su ubijeni. Od kako je tu brojku izneo Crveni krst, avgusta 1995, ona je progurana u javnost i opstala kao èinjenica. U ovoj knjizi mi smo izneli podatke koji govore o tome da se u svim ostalim sluèajevima procenjen broj ubijenih ili poginulih, posle istrage pokazao znatno manjim. Na primer, posle 11. septembra 2001. godine, prve procene govorile su o 6.800 nastradalih, da bi se pokazalo da je stradalo 2.700 ljudi, dakle, vi¹e nego dva puta manje od prvih zvaniènih informacija. Drugi primer odnosi se na procenjeni broj od 250.000 ubijenih bosanskih muslimana od strane Srba tokom rata u Bosni. Bosanski Muslimani izneli su ovaj podatak jo¹ 1993. godine, zapadni mediji su ¹irili tu informaciju, da bi dve sponzorisane studije, jedna od strane Tribunala, i druga od strane norve¹ke vlade, pokazale da se broj poginulih na sve tri strane, ukljuèujuæi i vojne gubitke, kreæe oko 100.000, a broj ubijenih Muslimana oko 60.000. I u ovom sluèaju reè je o ogromnoj inflaciji cifara. Slièan je sluèaj i sa Kosovom. Stejt Department iznosio je cifre od 500.000 ubijenih Albanaca da bi se na kraju ispostavilo da se radi o njih 6.000. U svim ovim sluèajevima ispostavilo se da su brojke bile prenaduvane, dok se Srebrenièki sluèaj pokazao jedinstvenim po tome ¹to se cifra nije smanjila veæ ostala ista, ¹to, kako pokazuje na¹a knjiga, nije podr¾ano dokazima. Razlog je taj ¹to su se mnoge bitke vodile oko Srebrenice, ¹to su mnogi vojnici poginuli, a u dobrom propagandnom sistemu ubijeni u borbi lako se mogu predstaviti kao da su pogubljeni. To je Zapad i uradio, bez obzira na to ¹to su voðe muslimanske armije tvrdile da je 2.600 muslimanskih vojnika poginulo tokom povlaèenja, dakle, stradalo u borbi. To je odlika propagandnog sistema: cifra od 8.000 opstaje, iako dokazi da to nije tako pilje pravo u vas, kao ¹to je ovaj dokaz da znaèajan broj onih koji nedostaju nije pogubljen veæ je poginuo u borbama.

U knjizi, dakle, iznosimo èinjenice koje otkrivaju pozadinu Srebrenièkog masakra, govorimo o politici brojeva, o zloupotrebama Tribunala i o njegovim manipulacijama podacima, imamo i poglavlje o tome kako je UN slu¾io Zapadnim interesima. U nekoliko poglavlja govorimo o britanskim i amerièkim medijima, i ustvrðujemo njihovu ogromnu pristrasnost u pogledu izve¹tavanja o Srebrenièkom masakru.

To je va¾na knjiga, ali svesni smo da æe biti te¹ko naæi dobrog izdavaèa za nju. Propagandni sistem je tako intenzivan da je, verujem, te¹ko za nju naæi izdavaèa èak i u Srbiji. No, kada je objavimo, suoèiæemo se sa dobro iskoordiniranim, savr¹eno funkcionalnim propagandnim sistemom koji je veæ institucionalizovao Srebrenièki masakr kao najgori masakr posle Drugog svetskog rata, sa svim u¾asnim prièama koje govore o zlu koje su Srbi poèinili. I kada knjiga ugleda svetlost dana, ona æe se suprotstaviti dominantnom propagandnom narativu, pa je te¹ko oèekivati da æe se iko usuditi da o njoj govori.

Autor Biljana Ðoroviæ
Izvor Peèat, Beograd
http://www.pecat.co.rs/2010/08/edvard-herman-o-politici-genocida/

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: