Odbrana Dr.Radovana Karadžća ima u rukama značajne adute

Prof.Dr.Rajko Doleèek,DrSc.                      Ostrava, Češka, 30.07.10.

Odbrana Dr.Radovana Karadžća ima u rukama značajne adute

Odbranom Dr.Radovana Karad¾iæa pred Medjunarodnim kriviènim tribunalom u Hagu (ICTY) rukovodi poznati amerièki pravnik Peter Robinson, sa mnogogodi¹njim iskustvima kao javni tu¾ilac u Kaliforniji.

Njegov posao neæe biti lak, radi pristrasnosti i neobjektivnosti ICTY, koji je do znatne mere postao produ¾enom rukom interesa SAD, uz  tihu saradnju sa oficiálnom Evropskom unijom (EU) .Prema  autorovom prijatelju M. Ivani¹eviæu, senatoru Republike Srpske (BiH), koji je medju glavním organizatorima Karad¾iæeve odbrane, njoj je po¹lo za rukom da sakupi mnogo materijala optu¾be (!), koji æe znaèajno olak¹ati njegovu odbranu, po¹to se nejednom zasnivaju na oèevidnim neslaganjima.

Peter Robinson je u martu 2010 imao vi¹e razgovora sa dvojicom znaèajnih svedoka iz vremena gradjansko-etnièko-verskog rata u BiH, koji se nisu bojali da ka¾u istinu.  Bili su to kanadski general Lewis MacKenzie, komandant UNPROFORA u 1992, i James Bissett, biv¹i ambasador Kanade u Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji (1990-92). O tome sastanku je novinar Robert Sibley iz Ottawa Citizen (31.marta 2010) napisao, da je „pravnik od njih èuo mnogo stvari, koje se neæe dopadati mnogim ljudima a specijálno onima, koji svaljuju svu krivicu za sve grozote rata na Srbe a osobito na Karad¾iæa„. U svojoj izjavi za Ottawa Citizen je ambasador rekao,, da „mnoge indicije pokazuju, da su vodje Muslimana pucale u svoje sopstvene ljude“ (da bi radi toga odmah optu¾ili srpsku komandu u BiH a Zapad i njegovi mediji su to uzimali za gotovu stvar). Ambasador je posle toga rekao o Karad¾iæu: -„Neznam, da li je on ratni kriminalac, ali  ono ¹to ja znam je to, da je radio i nemoguæe stvari, samo da bi izbegao izbijanje rata.“ I sam branilac Karad¾iæa je izjavio: -„Mojim ciljem je, da se uverim, da æe Karad¾iæ imati pravièan sudski proces.General MacKenzie  je bio medju oficirima OUN, koji su najotvorenije govorili o èinjenici, da su Muslimani  bacili granatu na sopstvene ljude, da pridobiju medjunarodno mi¹ljenje na svoju stranu.U stvari, oni su izazvali katastrofu i uradili su, da odgovornost padne na Srbe. Karad¾iæ je bio optu¾en za neke masakre, kao da ih je izvr¹io on lièno.“ (citirano delimièno prema BI-Balkans Infos, juni 2010, br.155).

Karad¾iæ je optu¾en radi 11 zloèina protiv èoveènosti, ukljuèujuæi tu i navodni pokolj 8 000 Muslimana u Srebrenici  i bombardovanje Sarajeva. Vlasti u Sarajevu i Zagrebu su optu¾ile bosansko-hercegovaèke Srbe, da su odgovorni, osim drugoga, i za tri eksplozije u Sarajevu, sa mnogo mrtvih a „plemeniti“ Zapad (NATO) je to od sveg srca prihvatio kao istinu i otpoèeo sa drakonskim sankcijama  protiv Republike Srpske u BiH (RS) i Savezne republike Jugoslavije (SRJ). Posle treæe eksplozije 28.avgusta 1995 je otpoèeo sa masivním vazdu¹nim napadima protiv vojnih i civilnih ciljeva u RS, ukljuèujuæi tu i upotrebu osiroma¹enog uranijuma i kazetnih bombi. Sreæom, ne svi zapadni mediji su ovu la¾ progutali. Nekoliko zapadnih novinara je bezkompromisno objavilo istinu. O tome, kako mnogi zapadni novinari sasvim neodgovorno objavljuju svoje izve¹taje o dogadjajima u biv¹oj Jugoslaviji, citira generala MacKenzija poznati amerièki novinar Peter Brock u svojoj knjizi „Èi¹æenje medija: prljavo izve¹tavanje – ®urnalizam i tragedija u Jugoslaviji. (GMB Books, Los Angeles, 2006): -„Ne oseæajte se radi toga svega suvi¹e krivi, po¹to vi ste javljali samo ono, ¹ta ste videli. A to, ¹ta ste videli, bilo je onih150 metara sa obe strane Holiday Inn“.

Prva eksplozija je bila u ulici Vase Mikina, u redu za hleb (27.maja 1992) sa nekoliko desetina mrtvih. Da ima veæi znaèaj, eksplozija se desila ba¹ pre sastanka ambasadora Evropske zajednice (docnije Unije). Ne èekajuæi na neko obja¹njenje, ispitivanje, CNN je odmah javila, da su to izvr¹ili Srbi. A OUN je posle Rezolucije Saveta Bezbednosti 757 (30.maja) otpoèela sa navedenim drakonskim sankcijama. Ali, hrabri britanski novinar Leonard Doyle je otkrio istinu u èlanku, objavljenom 22.avgusta 1992 u londonskom Independentu: „Muslimani kasape svoje sopstvene ljude – Pokolj u redu za hleba je bio propagandni trik,  javila je OUN“.

Podatci su bili dobijeni iz tajnih izvora UNPROFORa i èinilaca OUN. Pokazali su da to nisu bili Srbi, veæ oèigledno Muslimani, koji su eksploziju pripremili. Eksploziv je bio verovatno u kontejneru za otpadke.  Èlanak je pokazao, da su sarajevske vlasti (Muslimani) oèevidno odgovorne i za ubistvo amerièkog TV producenta D.Kaplana (13.avgusta), za eksploziju na sahrani dva srpska siroèeta (4.avgusta), ubijena pre toga snajperistom. Za sve su prvobitno bili nepraveno optu¾eni Srbi, kao i za kasnije obaranje italijanskog aviona sa humanitárnom pomoæi (2.septembra 1992). Indirektne podatke o Muslimanima, kao izazivaèima eksplozija, donose i neke izjave generala MacKenzija (L.MacKenzie: Peacekeeper: The Road to Sarajevo. G.Mc Intyre, Vancouver/Toronto, 1993).

Druga eksplozija, nazvana prema tr¾nici Markale I (5.februara 1994) je znaèila 68 mrtvih i oko 200 ranjenih. Posle nje je ostalo mnogo nejasnih okolnosti, iako su informacije CNN odmah javljale, da su to napravili Srbi. Sam predsednik Bill Clinton je izjavio, da su za to „veoma verovatno“ odgovorni Srbi. M.Albright (u to vreme ambasador SAD kod OUN) i Anthony Lake (predsednikov savetnik za bezbednost) su zahtevali bombardovanje Srba. Hrabri francuski TV novinar Bernard Volker (TV TF1) je nokompromisno u¹ao u igru, kada je izjavio:-„Granata bacaèa, koja je ubila 68 ljudi na sarajevskoj tr¾nici je izazvala ultimatum NATO protiv bosanskih Srba, bila je prema izve¹tajima OUN ispaljena iz muslimanskih polo¾aja.“ Zabranu  ¹irenja ovih vesti objavljuje u svojoj knjizi D.Owen (Balkan Odyssey. V.Gollancz, London, 1995). Kao udarac la¾ovima i dezinformatorima tøeba smatrati docniju izjavu Yasushi Akashija, predstavnika OUN za BiH, koju je dao dopisníku DPA (6. juna 1996), da postoje tajni izve¹taji OUN, koji okrivljuju bosanske Muslimane  sa pokolj civila na trgu Markale u februaru 1994. B.Volker je dalje rekao, da ovo generalní sekretar OUN B.B.Ghali nije objavio „u interesu vi¹e politike“. Uzbudjenje su 12.maja 2010 izazvali kadrovi filma, koje je Karad¾iæ upotøebio u toku svoje odbrane. Pokazuju tr¾nicu u toku „pripreme“ scene posle napada. Muslimanske vlasti nisu dozvolile nikome pristup neposredno posle eksplozije.

Treæa eksplozija (pokolj na tr¾nici Markale II) sa 37 mrtvih i 90 povredjenih se dogodila 28.avgusta 1995. Iako britanski, francuski i ruski (pukovník Demurenko) struènjaci nisu na¹li potvrdu da su za napad odgovorni Srbi, britanski general R.Smith je potpisao izjavu o tome, da su Srbi krivi. A za necelih 40 sati posle eksplozije su poèeli masovni amerièki (NATO) vazdu¹ni napadi  na Republiku Srpsku. Bosansko-hercegovaèke Srbe je trebalo na svaki naèin diskreditirati . Za bombardovanje Srba se onda zauzimao i „socialista“ J.Solana, koji jo¹ nije bio „¹efom“ organizacije NATO. U bombardovanju Republike Srpske su uèestvovali i nemaèká piloti na svojim Tornadima, posle pola stoleæa su opet uspe¹no ubijali i uni¹tavali  u istim oblastima kao za vreme Wehrmachta (1941-45). U to vreme (6.septembra) je izjavio, inaèe slabi ruski predsednik Boris Jelcin, da je „severoatlantski savez, pod maskom mirovne misije, uzeo za sebe u stvari ulogu sudije i d¾elata, daleko izvan mandata, odredjenog re¹enjem Saveta bezbednosti OUN„. Ruska obave¹tajna slu¾ba je navodno veæ od februara 1995 znala za plan bombardovanja Republike Srpske. Sa time u vezi su 10.avgusta 1995  potpisali tajni memorandum na zagrebaèkom aerodromu Pleso za UNPROFOR francuski general B.Janvier a za NATO amerièki admirál Layton Smith. Prema 7.èlanu memoranduma je tako zvano „natpartijski“, neutralni UNPROFOR bio saglasan sa pru¾anjem svih informacija, da bi NATO napadi na srpske polo¾aje bili ¹to uspeèniji.

Slièno kao kod prve dve eksplozije i posle mora dezinformacija i orgijanja propagande Zapada, i ovde su se javila dva hrabra zapadna novinara. Britanac Hugh McManners u londonskom The Sunday Times je 1.oktobra 1995 napisao èlanak „Srbi nisu izazvali pokolj – Struènjaci su upozornili Sjedinjene Dr¾ave, da je bacaè bio bosanski“. Èlanak sliène sadr¾ine je objavio i poznati amerièki novinar David Binder u listu The Nation (2.oktobra).

Interesantno je, da je srpska obave¹tajna slu¾ba slutila (znala ?) za provokaciju  Markale II. Autor èlanka je sluèajno govorio telefonom 26.avgusta 1995 sa svojim prijateljem i predstavnikom Republike Srpske (BiH) u Beogradu g.Danilom Dursunom, koji mu je pun briga rekao, da se „ne¹ta stra¹no“ sprema za Srbe u Sarajevu.

Osim gore navedenih eksplozija, biæe va¾nim  predmetom optu¾be i odbrane Dr.Karad¾iæa i pitanje Srebrenice, pitanje velike prevare u vezi sa time. Ne mo¾e se negirati, da je u ovoj oblasti bilo mnogo mrtvih sa obe strane, da niko nije bio sasvim bez krivice. Ali istini ne odgovaraju brojevi mrtvih (navodno od Srba streljanih), a veæ uop¹te ne odgovara istini tvrdnja, da se radilo o genocidu. Osnovnom dezinformacijom je stvarnost,  da se u vezi sa dogadjajima oko Srebrenice praktièki uop¹te ne govori o srpskim gubitcima, o skoro stotini uni¹tenih srpskih sela u istoènoj Bosni i o znatno preko hiljade ubijenih njenih stanovníka vojskom bosanskih Muslimana (28.divizija), navodno iz „demilitarizovane“ Srebrenice, koja nikada nije bila demilitarizovana. Ovde je bila pora¾avajuæa èinjenica, da je tokom raznih ispitivanja bio zabranjen pristup srpskim forenznim (sudskim) struènjacima, tako da nije uop¹te moguæe sasvim sigurno saznati, odkuda su sve bili le¹evi sakupljeni. Prvobitni izve¹taji iz jula 1995, kada je VRS (Vojska Republike Srpske) u¹la u Srebrenicu, su javljali o 7 000 nestalih lica, ne dakle mrtvih, kao ¹to se to docnije u nejednom sluèaju potvrdilo. A sada se broj navodno mrtvih poveèao preko 8 000.  Tøeba ovde spomenuti pionirski rad nemaèkog publiciste koji raskrinkava la¾i nemaèke vladine propagande (J.Elsässer: Ratni zloèini. Ubistvene la¾i  savezne vlade. Konkrét, Hamburg, 2000. Ratne la¾i. Od kosovskog konflikta do Milo¹eviæa. Homilius, Berlin 2004).Isto tako ostaje neodgovorenim pitanjem, kako je moguæe, da je 3 016 „mrtvih“ (navodno ubíjeníh) Muslimana iz oblasti Srebrenice „ustalo iz mrtvih„, i prema biraèkim spiskovima uèestvovalo u izborima u 1996 u BiH. Medju navodno masakriranim su bile stotine onih, koji su umrli mnogo pre i na sasvim drugom mestu, i bez veze sa ratnim operacijama (M.Ivani¹eviæ: Srebrenica – July 1995In Search of Truth. Hri¹æanska misao, Beograd, 2008; liène informacije).

Skoro niko ne spominje stvarnost, da je u Srebrenici do Drugog svetskog rata ¾ivelo oko 50% Muslimana i 50% Srba. Radi pokolja Srba tokom usta¹ke Nezavisne dr¾ave Hrvatske (1941-45), dalimièno i radi migracije, se broj Srba smanjio, tako da ih je tamo pred poèetak gradjansko- etnièkoverskog rata ¾ivelo necelih 30%. Kada je VRS u¹la u Srebrenicu (11.jula 1995), tamo veæ Srba uop¹te nije bilo. Srbi, kao i pro srpski Muslimani u BiH (nije ih bilo malo) razbijanje Jugoslavije nisu hteli, oni uni¹tavanje i ubijanje nisu zapoèeli. Radi nerazuma svojih vodja su se nehoteæi na¹li iza neprijateljske barikade. General Ratko Mladiæ, komandant VRS, je o¹tro osudio tvrdnju o genocidu, koji su navodno izvr¹ile jedinice pod njegovom komandom:

-„Na¹a vojska je dobila stroge naredbe, da se prema zarobljenicima pona¹a prema medjunarodnom pravu. Nisu bila nikakva masovna ubijanja, masovna streljanja, kako su to javljali zapadni mediji. Ali, ne¾alost, ja ne mogu uop¹te da iskljuèim, moguænost osvete na¹ih vojnika iz toga kraja, kojima su srebrenièki Muslimani pod komandom Nasira Oriæa pre toga uni¹tili njihova sela i pobili njihove porodice.Na¹i autobusi su odvezli, iako smo imali malo benzina, oko 30 000 civila (dece, ¾ena, starih ljudi) i vojnika, koji su se predali, do muslimanskih liínija u pravcu Kladnja i Tuzle. Pa zar je to genocid? .Vojnici, koji se nisu predali (bilo ih je valjda oko 10 000) a nisu bili odvezeni zajedno sa civilima, su poku¹ali da se probiju iz na¹eg okru¾enja. Tu su pretrpeli velike gubitke u borbama i na minskim polníma. A la¾ovi iz Haga su od njih napravili streljane zarobljenike.Bosansko-hercegovaèki Muslimani mora da me mrze, najvi¹e njihove majke, kada iza moga imena vide toliko svojih mrtvih sinova, vojnika a ne¾alost i civila, poru¹ene kuæe i uni¹tìnu imovinu. Ali trebalo bi da shvate, da su  ONI to razbijanje zemlje, to uni¹tavanje i ubijanje, hteli i zapoèeli, sve to protiv ustava  BiH. A ¹ta sam ja trebao da radim?  Da li sam trebao da na miru ostavim da ubijaju moj narod, kao ¹to se to dogodilo u 1941.godini u usta¹koj Nezávisnoj dr¾avi Hrvatskoj? Mi Srbi, mnogi Muslimani i Hrvati, na¹a braæa  jugoslovenskog mi¹ljenja, to uni¹tavanje i ubijanje niti smo hteli, niti smo zapoèeli (R.Doleèek: Razgovori sa generalom Mladiæem, Para Bellum, Brno, 2010).

U diskusijama sa generalom Mladiæem je general autoru rekao, da je VRS tokom tri godine borbi oko Srebrenice  imala oko 1 200 mrtvih, bosansko-muslimanska vojska oko 2 000. Bili su to vojnici, koji su poginuli u borbama. Prema merilu ICTY su to bili streljani zarobljenici. Yasushi Akashi, predstavnik OUN za civilne poslove u BiH je sam javio, da su Srbi u svojim autobusima bezbedno  odvezli desetine hiljada Muslimana, civila i vojnika, koji su to hteli, u krajeve pod muslimanskom  kontrolom. Ne postoji nikakav dokumenat, prema kome bi general Mladiæ izdao naredbu, da se streljaju, pogube zarobljeni bosansko-muslimanski vojnici. Protiv tvrdnje o genocidu su se isto tako izja¹njavali holandski vojnici iz Dutchbata UNPROFORA.

Yossef Bodansky, biv¹i  struènjak Republikanske stranke SAD za terorizam, Gregory Copley, zajedno sa grupom zapadnih struènjaka, napisali su u zajednièkoj izjavi  18.septembra 2003, da „je 7 000 mrtvih dezinformacija i da svi nezavisni forenzni (sudski) dokazi pokazuju na musliamnske gubitke u nivou stotina, verovatno nevelikog broja stotina. Stalno akcentiranje  tako navodno visokih gubitaka (ubistava, pogubljenja) Muslimana u Srebrenici  baca u zasenak ubistva srpskih civila, poèinjenih u tome gradu Muslimanima. Postoji realna opasnost, da æe Srebrenica postati, zahvaljujuæi zapadnim dr¾avnicima i medijima, svetim mestom za hodoèa¹æe muslimanskih ekstremista.Dogadjaji oko Srebrenice, posmatrani nepristrasno,  prave od cele oblasti groblje kako Srba, tako i Muslimana. Spomenik preterano uvelièanom broju ¾rtava jedne strane neæe pomoæi ni istini, ni ciljevima pomirenja.“

Sluèaj Srebrenica je stvorila Madeleine Albright, kada je u avgustu 1995 pokazala nekakve  avionske snimke iz amerièkih aviona, koji su patrolirali iznad Bosne,  na kojima su navodno mogli da se vide pokolji Muslimana u Bosni. Snimci posle toga vi¹e nisu bili pokazivani u detalju. Gospodja Albright je imala u to vreme veliki problem, radi koga je i uspe¹no „otvorila“ sluèaj Srebrenica. U Hrvatskoj se naime odigrala u maju i poèetkom avgusta 1995. najveæa etnièka „èistka“ posleratne Evrope. Do zuba naoru¾ana od Nemaèke je hrvatska vojska, potpomognuta u drugoj fazi „èistke“ od bosansko-muslimanske vojske, opljaèkala i isterala mnogo preko 200 000 (èak mo¾da i 250 000) Srba iz njihovih vekovnih naselja u Krajini, u Hrvatskoj. U delovina Krajine Srbi su predstavljali apsolutnu veæinu. Tokom isterivanja i ekonomskog uni¹tavanja Srba iz Krajine, bilo je mnogo onih, koji nisu pobegli, masakrirano, njih mnogo preko hiljade. Uni¹tenje Srbima nastanjenih oblasti u Krajini su videli mnogi èe¹ki turisti, kada su kolima putovali za Jadran preko Krajine u Hrvatskoj.  A Hrvatska i bosansko-hercegovaèki Muslimani su u ono vreme predstavljali glavne ¹tièenike Zapada, uglavnom SAD i Nemaèke. Hrvatska je zahvaljujuæi ovoj „èistki“  postala praktièki etnièki „najèistija“ dr¾ava.

Za èudo, upros ovoj stra¹noj  etnièkoj „èistki“, niko nije káznio Hrvatsku sankcijama, niko sa Zapada nije tra¾io bombardovanje Hrvatske, nije bila nikakva rezolucija Saveta bezbednosti OUN, pa èak ni na¹ èe¹ki „veliki humanista“  predsednik Václav Havel, docniji „otac izraza humanitarna bomba“, nije radi tih dogadjaja kr¹io ruke, samo je izjavio, „da nije ba¹ sreæan radi tih dogadjaja“.

Ali ipak se delu svetske javnosti svirepi dogadjaji u Krajini nisu dopadali.  Posle operacije  „Oluja“ (poèetkom avgusta 1995) je ¹vedski politièar Carl Bildt pozvao na odgovornost onda¹njeg hrvatskog pøedsedníka republike Franju Tudjmana, radi zloèina, poèinjenih nad krajinskim Srbima tokom „Oluje“. Tribunal ICTY u Hagu je o tome svo vreme èutao. Poznati amerièki novinar Alex Cockburn je ne¹ta docnije napisao èlanak „Bijte djavola“ (The Nation, 16.oktobra 1995):-„Eto, i kako to sada izgleda, Sjedinjene dr¾ave  zavr¹avaju kao sponzori etnièkog èi¹æenja!“ A u tome trenutku je gdja Albright u¹la u igru. Stvorila je kao protivte¾u zloèina hrvatskih operacija „Bljesak“ i „Oluja“ protiv krajinskou Srba, punih  grozota i krvi – „stvar Srebrenica“. Ali je nekako zaboravila, da su ta grozota i ta krv postojale i bile prolivene sa obe strane a ne samo sa jedne, i opet da to nisu bili Srbi, koji su zapoèeli taj kovitlac zlih dogadjaja.

Kao ironija po¹tenog izve¹tavanja bile su na televizijskim ekranima TV1 a NOVA u Èe¹koj izve¹taji 11.jula 2010. o komemoraciji mrtvih, od Srba navodno poubijanih (pogubljenih) Muslimana na mezarju u Potoèarima u Srebrenici. Veæ su poèeli da govore, da ih je bilo preko 8 000. Ali oper, ni reè se nije èula o patnjama te druge strane i ko je razbijanje zemlje, uni¹tavanje i ubijanje otpoèeo – i da to nisu bili Srbi. Za¹to niko nije citirao malu knji¾icu „Knjiga mrtvih Srba, ¾rtve 1992-1995 (Srebrenica-Bratunac)“, koja je bila objavljena u Beogradu 2005.godine. U njoj je spisak 3 262 mrtvih (ime, prezime, ime oca, godine rodjenja i smrti), koji su poginuli od „iste ruke“. Isto tako niko tom prilikom nije rekao, kako je nestalo srpsko stanovni¹tvo Srebrenice. Niko nije  podsetio da postoje ozbiljne sumuje o identifikaciji mrtvih, o uzrocima njihove smrti, odakle sve su tela mrtvih bila dovezena na mezarje, kako to, da su prema biraèkim spiskovima glasali na izborima 1996 i zvanièno sahranjeni mrtvi. Za¹to nije bilo dozvoljeno prisustvo srpskih sudskih (forenznih) struènjaka tokom tih tu¾nou radova?

©ta bi takvom izve¹tavanju izre¾iranom vlastima verovatno rekao Karel Havlièek Borovski (èuveni èe¹ki novinar, progonjen austro-ugarskim vlastima u XIX.veku)? Tomá¹ Garrigue Masaryk (prvi èehoslovaèki predsednik republike posle oslobodjenja 1918, inaèe veliki prijatelj Srba) bi svakako poku¹ao da se obelodani istina, kao ¹to je to uradio u godini 1909, tokom tako zvanog „veleizdajnièkog procesa“ u Zagrebu i tokom Friedjungovog procesa, kada je tako savr¹eno osramotio austro-ugarsku justiciju i dokázao joj falsifikovanje dokumenata, i kada je tokom diskusije sa austro-ugarskim ministrom inostranih poslova von Aehrenthalom (1910) nekompromisno osudio politiku austro-ugarske monarhije na Balkanu.

Publikovano 14.jula 2010. u Czech Free Press (CFP) webu.

Werbeanzeigen

Основа сваког плана за Косово – заштита Срба

Predgovor-komentar, DN urednika GD:

Dišan Nonković | 02.08.2010. 12:58

Osnova svakog plana za Kosmet je povlačenje neregularne Američke vojne baze sa K/M i plaćanje odštete za nelegalni rat bez najave i odobrenja UN.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Политика

Основа сваког плана за Косово – заштита Срба

Представници и власти и опозиције сагласни само у томе да је предлог о специјалном статусу за север Косова неприхватљив

Игор Мировић и Милош Јовановић

Србија сигурно неће ратовати за Косово, али га никада неће ни признати, а неће ни тужити ниједну земљу која га је признала, поручио је на седници парламента шеф државе Борис Тадић. Јавности је, тако, за сада познато за које путеве се Србија није одлучила, али шта ће тачно предузети у наредном периоду остаје под незваничном ознаком државне тајне.

Ако су конкретни кораци тајна, тајна су и очекивања од коначног решења. Државна стратегија се у овом тренутку своди на инсистирање Београда на новим преговорима о статуту који би за исход требало да има „компромисно решење у складу са Уставом Србије, које неће једнима дати све, а другима све одузети”. Шта то тачно значи, непознаница је чак и за првог потпредседника владе Ивицу Дачића који је и сам пред посланицима признао да не зна „које би то компромисно решење било прихватљиво”.

Оно које, судећи по изјавама и представника власти и највећег дела опозиције, сигурно није прихватљиво јесте оно што, као компромис ових дана, званично нуди Европска унија, а незванично и САД – чврсту аутономију или специјални статус за север Косова.

Државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић за наш лист је одбацио ту идеју наглашавајући да специјални статус већ постоји и да је он установљен 1999. године. „Шта је онда ново што нуди ЕУ? Србија неће мењати своје за своје. Ми можемо само да разговарамо о статусу Косова, пошто је статус севера већ дефинисан”, каже он.

Сличне ставове износе и у опозицији. „Морамо водити рачуна, пре свега, о нашем уставном поретку и на широком консензусу утврђеној платформи да желимо да сачувамо државу у пуном суверенитету и у облику који је ова генерација политичара и грађана примила од претходних генерација”, каже Игор Мировић, члан Председништва Српске напредне странке. Потпредседник Демократске странке Србије Милош Јовановић истиче да је „неприхватљива било која опција која подразумева експлицитно или имплицитно признавање сецесије Косова”.

Либерално-демократска партија је, према речима Зорана Остојића, члана председништва те странке, уверена да је том делу Косова потребно више од класичне локалне самоуправе. „Ништа на Косову није уобичајено, па ни решења не могу бити књишка. Ипак, морамо да водимо рачуна да не живе сви Срби на северу Косова, они не смеју да буду жртве новог решења”, каже Остојић.

Од представника опозиције је лакше чути како они виде могуће решење косовског проблема – код неких то је већ оформљена стратегија и план деловања, код других, опет, само идеја. Али и међу представницима власти појединци знају како би даље.

Стојанка Петковић, народна посланица из Г17 плус, која живи на КиМ, каже да би компромисно решење „на основу њеног сазнања из народа КиМ”, значило да свуда тамо где је већинско српско становништво морају постојати јасне ингеренције и институције Србије, а заштита српске историјске и културне баштине мора бити приоритет.

„Опште је позната ствар да су сви политички субјекти на северном делу КиМ јединствени у ставу да север ни у сну неће да се интегрише у косовске институције. Стога треба озбиљно размислити у наредном периоду о отварању основног суда у Косовској Митровици, у коме би се судило по законодавству Србије, уз присуство и Еулекс судија и тужилаца”, рекла је Петковићева на скупштинској седници.

И у ДСС-у знају тачно шта би у наредном периоду предузели, наравно, да су они на власти. „Косово не може да се брани, а да приоритет владе буду евроинтеграције. Када се изађе из тог оквира, најпре треба да се обезбеди останак Срба на КиМ и то тако што би им се обезбедила чврста финансијска подршка и гарантовала безбедност”, каже Јовановић и додаје да за гарантовање безбедности постоје два модалитета, која за сада не жели да открива.

Осим тога, како објашњава, морамо да се окренемо себи и радимо на јачању Србије – економском, политичком, институционалном. До тада, али и док не дође до промене међународних околности које се, како каже, брзо мењају, важно је да косовски конфликт држимо замрзнутим.

Предлог о замрзнутом конфликту заговара и Игор Мировић, али, како каже, под условом да Србија и КиМ уђу заједно у ЕУ. Међусобни односи би остали замрзнути, наравно уз поштовање свих могућих права и много већу заштиту становништва на КиМ. „Пријем у унију и помак ка том пријему може да значи стабилизацију економских прилика и у централном и у северном делу Србије и на КиМ, што кроз известан број година (10, 15 година) може да доведе до мирнијег, рационалнијег и ефикаснијег тока преговора”, објашњава Мировић указујући да такво решење већ постоји у случају Кипра.

Г. Новаковић – Б. Баковић

објављено: 02/08/2010
  • facebook
  • twitter
  • stampanje
  • posalji prijatelju

Последњи коментари

Dojcin Kukurekovic | 02.08.2010. 12:13

U sredinama gde su Srbi vecina, obezbediti vece ingerencije Srbije i imenovati kvalifikovane osobe da vode institucije, uz pospesivanje privrednih aktivnosti.

Dišan Nonković | 02.08.2010. 12:58

Osnova svakog plana za Kosmet je povlačenje neregularne Američke vojne baze sa M/M i plaćanje odštete za nelegalni rat bez najave i odobrenja UN.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Slobodan Mandic | 02.08.2010. 13:21

Osnova svakog plana – zastita srba.

Nece vam plan biti neki velik samo d aznate. Jeste li svjesni koliko Srba ima na Kosovu?

Mozete vi praviti planove i rezolucije. Istina je da mi nemamo Kosovo i kraj price.
Cak ni na mapama koje se stampaju Kosovo nije u Sastavu Srbije.

Kao sto asam rekao. Jedini nacin d aista bud eod Kosova jeste da ga kupimo kako smo ga prodali.

Ekonomija ljudi ekonomija. To se treba razvijati. Kakva crna evropska unija i rezolucije. I sto pre nek urevoluciju da skinemo ove sa vlasti inac enikada nece otici. Vjerujt emi na rijec. Zapad c eih podrzavati dok postoje. Kao one u Afganistanu i Iraku sto rade za njih.

Повезани текстови