РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ – otvoreno pismo

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3,

Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр. Службено/ 23. јул 2010.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Др Борис Тадић

11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

Господине Председниче,

Одлука Међународног суда правде у Хагу (22. јул 2010) о самопроглашењу Косова и Метохији за државу шиптарске националне мањине на српској историјској и етничкој територији је, како сте с правом истакли, веома тешка.

Нисте рекли, а од стратешке је важности, да је оваква одлука Суда, последица и небриге Председника, Владе и Скупштине за српске националне и државне интересе. Та небрига је најпрепознатљивија у односу органа Републике Србије према хрватској окупацији Републике Српске Крајине, хрватском прогону 800.000 Срба из Крајине и Хрватске, према хрватском избегавању исплате ратне штете за биолошко истребљење Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату и према другим хрватским обавезама. (Савезници су само од Италије наплатили ратну штету због истребљења Срба – одузевши јој Истру, Задар и отоке и уступивши их Југославији – не Хрватској. Значи – Немачка и Хрватска још дугују ратну штету због истребљења Срба, Рома и Јевреја).

Жалосно је да власти у Србији, од 2000. године (од прокламованог доласка демократских странака на чело државе), одбијају сваку сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине, а Скупштина РС Крајине је формирана после вишепартијских избора – 1994. А избори су одржани на основу државотворности Срба Крајишника. Та државотоворност, да Вас подсетимо, потиче из Угарске – од 1471. и из Аустрије – од 1630. Српски народ није национална мањина у Хрватској, него државотворни народ у двонационалној Хрватској, док су Шиптари на КиМ само национална мањина – доведена на српску земљу од колонијалних сила: Турске, Аустроугарске, фашистичке Италије, нацистичке Немачке и антисрпског комунистичког режима у Југославији – од 1945. до 1980. Влада РС Крајине већ 20 година упозорава власти у Србији, да је на КиМ само 800.000 становника шиптарске националности (не 1.700.000 – како су Шиптари фалсификовали), а од тога их је 300.000 без држављанства Србије – доведени из Албаније од 1945. до 1980. и никада нису добили решења о пријему у српско држављанство. Упозоравали смо Владу Републике Србије да Савету безбедности и Међународном суду правде пружи податке о тим странцима – а странци немају право да се мешају у државне односе тамо где су само странци. И чињеницу, да је преосталих 500.000 Шиптара на КиМ само нешто око 50% укупног становништва с држављанством Србије, Влада Србије је занемаривала. (У другој држави би се таква небрига према националним и државним интересима сврстала у ВЕЛЕИЗДАЈУ)

Влада РС Крајине Вам је упорно слала писма, али ни на једно није добила одговор. Не одговарају јој ни Влада, ни Скупштина, ни Свети Синод Српске православне цркве. Свакако да оваква небрига за српске националне интересе није непозната и она је добро изучена у светским центрима моћи, па им није тешко да доносе одлуке на штету Срба и српских држава.  А уверили смо се, да се тако понаша и Трибунал у Хагу, јер искључиво пресуђује како му се сугерише од стране влада ЕУ и САД. Не може се порећи да је и Међународни суд правде у Хагу поступио управо онако како су то желеле владе држава из којих су судије, па је, својом одлуком, скоро прогласио легалност шиптарске сецесије у Аутономној Покрајини Косову и Метохији.

Преостаје нам да Вам изразимо потпуно чуђење што правни тим Републике Србије није пред Међународним судом правде, истовремено с питањем сецесије Косова и Метохије, укључио и питање хрватске окупације Републике Српске Крајине, која је под заштитом УН имала и Владу, и Скупштину, и Председника, и границу, и војску, и полицију, и универзитете, и академију наука, и новац и све оно што има свака друга држава. Не би Суд тако једноставно могао закључити – да је Хрватска имала право на окупацију територије под заштитом УН и теритоије на којој је српски народ староседелачки и на којој је био државотворан у Угарској, Аустрији, Аустроугаској, Млетачкој Републици и у обе Југославије. Упорно смо Вас упозоравали да обавестите Суд, да је федерална Хрватска била уређена као Белгија. И Белгија је двонационална, и нема тога суда који би дао за право Фламанцима да прогнају Валонце и Белгију прогласе само државом Фламанца. А Хрвати су прогнали Србе, прогласили их националном мањином и обавестили да је Хрватска једнонационална!

Упозоравали смо Вас, да с Хрватском покренете питање окупације Републике Српске Крајине и да односе с њом ускладите и према њеном понашању – признала је шиптарски сепаратизам, а са Србијом је потписала споразум о обостраном признавању интегритета и постојећих граница!

На основу изнетих чињеница, слободни смо да затражимо од Вас, да предузмете мере из своје надлежности и да органи Републике Србије почну да брину о општим државним и националним интересима. Уколико Република Србија, упоредо с проблемима на Косову и Метохији, не буде изнела пред Савет безбедности и Генералну скупштину УН и проблем хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), будите сигурни, да ће расправа пред ова два тела имати антисрпски садржај.

Господине Председниче, ми Вас молимо, у име 800.000 прогнаних Срба, у име Отаџбине и Историје, да не омогућујете опроштај Хрватској за злочин против мира и злочин геноцида над Србима, јер ти злочини никад не застаревају. Лица и државни органи који прикривају, или не кажњавају извршиоце тих злочина, по међународном праву, саучесници су. А у овом случају, ако се ови проблеми не ставе на дневни ред СБ и ГС УН, нанеће се Републици Срибји и српском народу историјска штета, коју ће народ трпети док је света.

С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо има одлике отвореног.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ                                                         СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер                                         Дип.инг. Рајко Лежаић, председник

Mir i stabilnost na Balkanu – kljucni prioritet za grcku vladu – dostavila Dušanka stanić urednik GD

Mir i stabilnost na Balkanu – kljucni prioritet za grcku vladu
Tanjug | 24. 07. 2010. – 15:09h | Foto: Reuters | Komentara: 4

Grcka vlada izrazila je spremnost, posle savetodavnog misljenja Medunarodnog suda pravde (MSP) o jednostranom proglasenju nezavisnosti Kosova, da preduzme „svaku inicijativu“ i doprinese procesu koji vodi postizanju dogovornog resenja, a u korist stabilnosti na zapadnom Balkanu.

„Grcka pozicija je dobro poznata, a ocuvanje mira, stabilnosti i saradnje na Balkanu je nas kljucni prioritet“, navodi se u saopstenju grckog ministarstva spoljnih poslova.

U saopstenju, objavljenom na sajtu ministarstva, dodaje se da ovi principi definisu grcki stav i moraju biti dominantni nakon iznosenja savetodavnog misljenja MSP.

„Mi smo cvrsto uvereni da je univerzalno postovanje i promovisanje ovih prinicipa najsigurniji put koji vodi evropskoj integraciji zapadnog Balkana“, istice se u saopstenju i dodaje da je to glavni cilj grcke inicijative poznate kao „Agenda 2014“ .

U saopstenju EU u cetvrtak jasno je stavljeno do znanja da su dobrosusedski odnosi, regionalna saradnja i dijalog, temelji na kojima pociva Unija, navodi grcko ministarstvo.

Grcka vlada je vec u konsultacijama sa svojim evropskim partnerima i svim zainteresovanim stranama, kaze se u saopstenju.

„Mi smo spremni da preduzmemo svaku inicijativu i doprinesemo procesu koji vodi postizanju dogovornog resenja, a u korist stabilnosti na zapadnom Balkanu“, poruceno je u saopstenju ministarstva.

Grcka je jedna od pet zemalja clanica EU, koje nisu priznale jednostrano proglasenu nezavisnost Kosova.

Predsednik Vlade Republike Srpske (RS) Milorad Dodik izjavio je u Pelagicevu da Srpska jednog dana mora da resi pitanje svog statusa u BiH – Urednik GD-DN; Obećanje ludom radovanje! Ako sad nije vreme neće ga nikad ni biti

Predsednik Vlade RS najavio
Dodik: RS ce jednog dana odlucivati o svom statusu
Srna | 24. 07. 2010. – 15:49h | Foto: S.Maricic | Komentara: 64

Predsednik Vlade Republike Srpske (RS) Milorad Dodik izjavio je u Pelagicevu da Srpska jednog dana mora da resi pitanje svog statusa u BiH, ali da sada za to sada nije vreme.

„Siguran sam da ce doci dan kada ce srpski narod odlucivati o svojoj sudbini na referendumu. BiH je za RS mora, a kao i svaka mora ona traje dok mora“, rekao je Dodik u Pelagicevu nakon otvaranja Spomen-sobe u kojoj su fotografije 83 poginula borca, pripadnika Trece posavke lake pesadijske brigade Vojske RS.

Dodik je istakao da Srpska „mora biti bez srpskih svada“.

Govoreci o statusu Kosova, Dodik je ponovio da RS nikada nece priznati nezavisnost juzne srpske pokrajine, nego ce i dalje ostati privrzena politici koju vodi Srbija.

NOVA STRANKA MATICE I RASEJANJA „MIR“ NA PROMOLU

http://www.koreni.net

Nikola Janić o radu nove Skupštine za dijasporu

Nikola JanićSrbija ponižava ljude iz dijaspore
Treba progovoriti istinito o odnosima matice Srbije i njenog rasejanja. Da li su ti odnosi zaista takvi kako ih predstavljaju Ministarstvo za dijasporu i Ministar Srđan Srećković? Sigurno da nisu, i sa takvim prevarama treba prestati za dobro Srbije i njenih građana, kaže Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza iz Švedske. O čemu ministar Srečković ne govori istinu?

Budućnost bez zla i mržnje

http://www.koreni.net

Budućnost bez zla i mržnje

Nikola JanićBivši (ne)prijatelj


Ne shvatam i ne prihvatam saučesništvo političke i medijske Srbije u rešenosti da oćute kontinuirane laži o srpskom narodu kao genocidnom. – Zašto politička elita u Srbiji i srpskim žrtvama ne odaje počast. Onakvu kakvu godinama odaju drugim narodima koji su stradali u građanskom ratu i Nato bombardovanju Srbije?!

Od raspada bivše Jugoslavije pa sve do danas, „izgubio“ sam samo jednog prijatelja, od onih koji nisu bili Srbi. Među Srbima ih je više. Musliman iz Bosne, sa kojim sam imao i poslovnu saradnju, početkom devedesetih mi je u Minhenu rekao: „Ne volim Aliju Izetbegovića zato što muslimanima u Bosni nije obezbedio više noževa, da pokoljemo sve Srbe.“ Kako je ovakvu prijateljsku dobrodošlicu izgovorio na „njegovom terenu“ (prolazio sam kroz Minhen na putu za Beograd) uradio sam jedino što sam mogao. Pozvao sam konobara i platio naručeno, a potom ljubazno zamolio mog, od tog momenta bivšeg „prijatelja“, da se vrati tamo odakle se rodio i izašao iz hotela.


Više se nikada nismo ni čuli ni videli, nikada ga nisam pominjao, a danas osećam obavezu da se opet setim tog dana. Ne zbog bivšeg (ne) prijatelja, koliko zbog ubeđenja da skoro dve decenije narodi nekadašnje Jugoslavije žive sa destruktivnom mržnjom i da svet i dalje sluša neodržive tvrdnje i modifikovane opise dešavanja u, i tokom građanskog rata devedesetih godina. Ali, prvenstveno što ne shvatam i ne prihvatam saučesništvo političke i medijske Srbije u rešenosti da oćute kontinuirane laži o srpskom narodu kao genocidnom. Što vladine institucije u siromašnoj Srbiji godinama šakom i kapom daju novac ”za lobiranje” ljudima koji to ne znaju da rade i koji nemaju konkretnih, vidljivih i validnih rezultata, a mediji o tome ćute. Što iz matice organizacijama i pojedincima širom Evrope, čiji rezultati mogu i da se vide i izmere, a za to ne traže novac već sami finansiraju taj rad za dobro Srbije, ne daju potrebne i tražene informacije. Određene političke grupacije i političari idu još dalje i na sve načine sprečavaju i marginalizuju njihov rad. Zbog toga imam potrebu da se setim (ne)čoveka koji žali što mu Alija nije obezbedio više noževa, i zbog moje nemoći da razumem zašto politička elita u Srbiji i srpskim žrtvama ne odaje počast. Onakvu kakvu godinama odaju drugim narodima koji su stradali u građanskom ratu i Nato bombardovanju Srbije?!



Žrtve i odnos prema njima


Na komemoraciji bošnjačkim žrtvama u Srebrenici jula 2010. prisustvovao je politički vrh mnogih zemalja iz sveta i naravno, predsednik Srbije. Ništa loše nema u tome. Naprotiv. Svim nevinim žrtvama se treba pokloniti.


Ali, da li se mora klanjati i poklanjati i političarima koji sve mrtve Bošnjake (i nevine, i krvnike iz Srebrenice, koji su i klali i silovali srpsku nejač na tim područjima) oplakuju istim rečima, navodno rečima izgovorenih zbog potrebe oprosta i pomirenja, a ciljno sročenih da bi se među srpskim i bošnjačkim narodom u Bosni i Republici Srpskoj, održala tenzija mržnje? Mnogo se videlo i čulo tih dana. I da pojasnim -: ono što se dogodilo Bošnjacima, zločin nad njima i ubistva, ne sme se negirati. U istoj meri koliko se sme dozvoliti da se taj zločin u Srebrenici učvršćuje kao genocid nad nevinim bošnjačkim civilima, čije ruke nisu prethodno bile okaljane krvlju nevinih srpskih civila. Deo Bošnjaka, koji su bežali iz Srebrenice, bio je ubijen u borbama, a deo njih je streljan bez suda i bez presude, i ruke su im bile do lakata natopljene krvlju srpske nejači i mladosti. Ne svima, sigurno ne svima.


Ukupno i nevinih i krvavih bošnjačkih ruku, čiji život nije tih dana u julu 1995. u okolini Srebrenice trebalo da se okonča onako kako je okončan, nije šesnaest hiljada, ili „8000 nevinih Bošnjaka“.  Ubijenih Bošnjaka na području Srebrenice je danas onoliko koliko ih je imenom i prezimenom identifikovano da su zaista i ubijeni. Ne da su nestali! Iduće godine će brojka, možda i ne daj Bože, biti veća, jer Bošnjaci čuvaju zamrznute leševe, da bi ih u jednom istom danu sve zajedno sahranili u Potočarima. Za koliko će se brojka povećati? Zavisi da li će doći do neophodne odluke da se žrtve računaju na osnovu stručnih nalaza: Da svi mi, i Bošnjaci, i Srbi, i ceo svet, zna koliko ih je streljano, a koliko ih je ubijeno u borbama tokom njihovog bežanja iz Srebrenice ka Tuzli, koliko ih je stiglo na teritoriju pod kontrolom muslimana. Kasnije je jedan broj njih prebačeni u prekookeanske zemlje, u kojima žive i danas a njihova imena se i dalje nalaze na listi nestalih? Nečijom voljom i odlukom i ti ”nestali” broje se kao ”ubijeni civili u Srebrenici”!?


Kakav kriterijum (sigurno ne isti) važi za ubijene Srbe po selima u okolini Srebrenice? Njih sigurno nije 15.000, kako neko kaže, ali ih je identifikovano približno broju ubijenih muslimana. Razlika je u tome što se za nenaoružanu srpsku decu, starce i starice sa prerezanim vratovima, ne može tvrditi da su poginuli u borbi sa mudžahedinima i vojnicima Nasera Orića. Zna se šta se desilo i koliko se desilo u Srebrenici i da je Amerika konstantno pratila dešavanja u, i oko Srebrenice. Posebno u danima posle pada ove ”zaštićene zone”. Na američkim satelitskim snimcima nalazi se nepobitna istina i dokaz o svemu. Dokumentovane su mnoge borbe i sukobi srpskih vojnika sa muslimanima koji su krenuli u beg ka Tuzli. Nepobitna su i tragična ”dešavanja” među Bošnjacima i drugim muslimanima, onih koji su hteli da se predaju i onih koji su to odbijali, svesni njihovih počinjenih zločina nad Srbima.


Tehnika satelitskih snimanja nije neka vojna tajna koja bi sprečavala Ameriku da snimke iznese pred javnost ili da ih preda Haškom tribunalu kao nepobitan dokaz za zločine, za koje se u Hagu i dalje uglavnom sudi i osuđuju Srbi. Ti snimci se ne objavljuju, jer su oni jedini dokaz da u Srebrenici nije bilo sve onako kako mnogi i dalje tvrde. Zato ne prihvatam da je u Srebrenici bio genocid, čak ni ”lokalni”, kako manje radikalni muslimani, počinju da govore. Ako postoje ”lokalni genocid” onda je sigurno da tih ”lokalnih” ima, i u Bosni, i u Hrvatskoj, gde su žrtve bili srpski civili.


Računanje i brojanje (identifikovane žrtve imenom, prezimenom i utvrđenim uzrokom smrti) može da počne u Slavoniji, Krajini, Sarajevu… Ili baš oko Srebrenice, gde je od snaga pod komandom Nasera Orića, stacioniranih u Srebrenici, ubijeno 3.267 Srba. Odatle su Naserovi ratnici polazili da pale srpska sela i ubijaju srpsku nejač. Onda se vraćali u Srebrenicu da pod zaštitom UN-a, neometano peru sa ruku srpsku krv. I ni jedno ime sa spiska tih srpskih žrtava nije se kasnije pojavilo na nekom glasačkom spisku u Bosni, ili je ustanovljeno da je izbeglica od avgusta 1995, a danas ”živ i zdraz” u nekoj zapadnoj zemlji. Sa bošnjačkim žrtvama stvari stoje drugačije i tih slučajeva je previše, da bi se prihvatili kao usamljen i redak propust. To ne govore i ne tvrde Srbi, već drugi.


Predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) Mirsad Tokač izjavio je da IDC ima saznanje za oko 500 živih ljudi, a koji su se vodili na spiskovima ubijenih u, i oko Srebrenice u julu 1995. godine. Direktor Memorijalnog centra u Potočarima, Mersed Smajlović, je ne tako davno priznao da je u Potočarima sahranjeno i više od 50 Bošnjaka koji nisu ubijeni u Srebrenici. Tu su ih sahranili iz ”humanitarnih i emotivnih” raloga, jer su bili ”rođaci nekima od nastradalih u Srebrenici!? Pet stotina nestalih, 100, ili 150 mrtvih muslimana manje ili više, (možda godišnje?) neće uticati na tu još pre pada Srebrenice planiranu brojku ”genocida u Srebrenici”.



Sve se zna, ali…


Danas zapadni političari govore da Srbija direktno i dokazano nije učestvovala u onome što se dešavalo oko Srebrenice, ali isti ti političari tvrde, da je Srbija kriva i odgovorna za sve, zato što nije sprečila zločin?! Za razliku od srpskih, vojnici zemalja članica UN-a jesu 1995. bili u Bosni. Holandski bataljon je bio ”na licu mesta” a nikada nismo čuli da su UN, ili da je Holandija kriva zato što ”nisu sprečili zločin”!?  Muslimanski general Sefer Halilović je svedočio u Haškom tribunalu da je u Srebrenici bilo više od 5.000 vojnika bosanske armije i da je posle proglašenja te enklave kao zaštićene i demilitarizovane zone, Halilović lično rukovodio velikim brojem isporuka sofisticiranog oružja u Srebrenicu. A francuski general Filip Morion, komandant UNPROFOR-a, kaže da su zločini muslimanskih vojnika bili takvi, da je želja Srba za odmazdom bila neizbežna i 12. februara 2004. godine svedoči u Hagu da je iz Srebrenice Naser Orić, u danima kada su Srbi slavili božićne praznike, organizovao napade na srpska sela i u njima masakrirao civilno stanovništvo.


Dakle, i to se zna, ali još dugo, dugo… nećemo čuti ko je kriv što godinama, pre pada Srebrenice, ti zločini ratnika Nasera Orića, koji su iz Srebrenice, pod zaštitom UN-a, nesmetano izlazili da, kako opisuje jedan musliman, po srpskim selima: ”kolju sve što je srpsko”, nisu sprečeni.


Međunarodna komisija za nestale osobe je do sada, analizom DNK profila, utvrdila identitet ukupno 6.481 osobe koje su nestale padom Srebrenice u julu 1995. godine. Do sada je u Potočarima ukupno sahranjeno 3.749 identifikovanih žrtava. Silajdžić je rekao da je u Srebrenici razgovarao sa mnogim članovima porodica bošnjačkih žrtava, pitajući ih kakva je danas njihova poruka, i da su svi naglasili da su oni za „istinu i pravdu, a niko nije spomenuo osvetu“. Verujem da je ova izjava Silajdžića tačna, mada su njegove izjave kada govori o Srbima suprotne. Verujem i da članovi porodica bošnjačkih žrtava žele i hoće ”istinu i pravdu, a ne osvetu”. Ali ne verujem da pametan razume u čemu je problem što isto to hoće, što žele i što godinama bezuspešno traže i porodice srpskih žrtava!?


Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko, jedan od mnoge gospode koja bi trebalo da su pametni, to nikako ne razume i ubeđen je u svoje poštenje i pamet. Sa namerom da ubedi i sve narode u Bosni o svom iskrenom naporu da se pobedi zlo i mržnja, da se ustanovi istina i da svi koji su učestvovali u zločinu budu kažnjeni, reče u Srebrenici jula 2010:


”Časni ljudi će pobediti nad onima koji dovode u pitanje genocid u Srebrenici. Oni nemaju budućnosti, oni nisu deo naše civilizacije. Zato pozdravljamo svako iskreno izvinjenje i svaki iskreni napor u tom smislu, da pobedimo zlo i mržnju”.


To reče Valentin Incko.



Činjenice


A da vidimo šta je u nedavno objavljenom članku gospodin Srđa Trifković naveo da su rekli neki drugi:


„Činjenice govore da je tokom rata u BiH između maja 1992. godine i jula 1995. nekoliko hiljada muslimana muškaraca izgubilo život u Srebrenici i okolini… „. „Međutim, tačan broj žrtava i dalje je nepoznat, osporavan i pogrešno tumačen. Sa 8000 pogubljenih i hiljadama ubijenih u sukobima, trebalo bi da postoje ogromne grobnice kao i satelitski dokazi pogubljenja, sahrana i mogućih uklanjanja tela“…Da se dogodio ratni zločin i da su ubijene stotine muslimana to niko ne spori, međutim broj žrtava ostaje nepotvrđen i forenzički i demografski“.


Trifković kaže da bivši novinar mreže Bi-Bi-Si Džonatan Ruper navodi u njegovim izveštajima da je broj žrtava od samog početka korišćen i zloupotrebljavan u političke svrhe.


„Godinama se smatralo da je veoma važno da prvobitni približan broj onih koji su ubijeni u Srebrenici odgovara listi `nestalih` od 7300 ljudi koju je sastavio Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC)“, kaže Ruper i tvrdi da se broj od sedam do osam hiljada ljudi poistovećivao sa brojem ubijenih, što nikad nije bilo moguće. On govori i o dešavanjima posle pada Srebrenice i ukazuje na činjenicu da „bezbrojni savremeni podaci ukazuju da su posmatrači UN i drugi nezavisni posmatrači videli žestoke borbe sa velikim brojem gubitaka na obe strane”. Poznato je, takođe, da su drugi pobegli u Tuzlu i Žepu pod kontrolom muslimana, neki su pobegli u pravcu zapada i severa, a neki u Srbiju, prema tome jasno je da nigde u blizini toliki broj nestalih nije mogao biti pogubljen.


U svom članku gospodin Trifković takođe piše: “ Tadić je, ipak se mora priznati, pokazao zrno morala zaobilaženjem Bratunca i obeležavanja Petrovdana, dana kada se odaje pomen za 3.267 Srba koje su na ovom području ubile snage Nasera Orića, zato će 11. jula da stoji u Potočarima, tik uz Orića, za kojeg je Haški tribunal ocenio da je bio „mlad i zbog toga razuzdan“ pa da nije kriv za najmonstruoznija moguća ubistva 3.267 Srba. Zna Tadić da u Potočarima nema sahranjena ni jedna žena i ni jedno dete, za razliku od pravoslavnih grobalja u Bratuncu, Srebrenici i Skelanima. I zato je razumljivo da 12. jula ne bude u Bratuncu jer, šta bi rekao Milici Dimitrijević čiju decu, petogodišnjeg Aleksandra i desetogodišnjeg Radisava, 16. januara 1993. godine, ubiše isti oni s kojima je dan ranije stajao i kojima se izvinjavao!? Šta bi rekao Cvetku Ristiću koji je kao trinaestogodišnjak ostao bez igde ikog svog, bez oca Novaka (42), majke Ivanke (43), sestre Mitre (18) i brata Miće, ili, malom Brani Vučetiću koji je kao devetogodišnjak odveden u Orićev logor i ostao bez oca, majke i brata!? Kako se suočiti s bolom u očima nesrećnih majki Slavke Matić, koja u pupoljku mladosti sahrani svoje kćeri Snežanu i Gordanu, ili Ivanke Rankić koja i danas na grudima steže sliku ispečenog sina Nenada, ili Marije Jeremić koja još uvek traga za kostima svoga sina Marka, a Radovanu pali sveće, sanjajući da će pored njega ukopati i Marka!? Kako u oči pogledati Anu Mlađenović koja oca Anđelka ni upamtila nije, ali čitav život živi sa spoznajom da su mu odsekli glavu i njom igrali fudbal!?…”



Budućnost bez zla i mržnje


O gospodinu Valentinu Icko i njemu sličnima izvan granica Srbije, gospodin Trifković nije pisao. Ima vremena i za ta pisanja. Ali lično sam ubeđen da je najveći američki živi mislilac, gospodin Noam Čomski, pametniji od svih političara, a on nikada nije prihvatio da je u Srebrenici bio genocid i rekao je: ”Da bi zločin nad muslimanima u Srebrenici mogli prihvatiti kao genocid, onda bi prvo morali da promenimo značenje reči genocid!”. A časni poštenjačina i pametnjakovic, Valentin Icko, javno optuži Noama Čomskog da je nešastan!? A nasuprot Icku ja sam ubeđen da nam takva manjina, kao što je gospodin Čomski, omogućuju nadu i verovanje da postoji pamet i da će takav razum našoj deci (svoj i svačijoj deci) omogućiti budućnost bez zla i mržnje. Danas su najveće zlo „Valentini“ širom sveta, oni koji veruju da su njihove „pobede“ beskonačne. A jednog dana…?  Jednog dana će sin mog bivšeg (ne)prijatelja, muslimana iz Minhena, reći mom sinu u Beogradu, Sarajevu ili u Banja Luci: „Izvini Srbislave što je moj otac mrzeo Aliju zbog malo kupljenih noževa muslimanima. Nije ih bilo baš tako malo, a i sa njih „malo“ mnogo je Srba poklano“.


A sin moj će, siguran sam, da mu odgovori: „Danas nema ni mog ni tvog oca. Hajdemo preko Bratunca i Skelana u Potočare, da nas očevi obadvojicu osete kraj njihovih grobova. Znaće da kraj njih mrtvih ne stojimo iz političke potrebe i interesa, nego što smo i ti i ja priznali da su naši očevi počinili zločine jedni nad drugima. Ali i što smo shvatili da su „Valentini“ prepreka mirne i sigurne budućnosti naše dece „.


Tog dana će časni ljudi pobediti nad onima koji nisu budućnost ljudske civilizacije, kao što to sigurno nije Valentin Icko. Iskren i dokazan demokrata Noam Čomski, kada se to ostvari, neće biti među živima. Ali će na TV kanalima, oslobođenih političkih uticaja i diktata, milioni Noama širom sveta slušati reči Hasana iz Sarajeva i Srbislava iz Banja Luke. Slušaće i radovaće se što ta dva mlada čoveka sede za istim stolom. Možda za istim stolom od koga sam ja devedesetih godina ustao, psujući majku nekadašnjem prijatelju. Zbog te izgovorene psovke se izvinjavam. Samo zbog psovke, jer nije njegovoj majci nedostajalo noževa. Ali više nikada, zbog njegove i zbog moje dece, zbog dece naše dece, neću ćutati kada političari koji ne pominju srpske žrtve, i nikada nisu otišli u Bratunac, Skelane, Kravice… u Sarajevo na mesta gde su i u invalidskim kolicima nepokretne Srbe maljem ubijali i deca im pred očima roditelja silovana, pa zaklana i nogom gurnuta u jamu… nastave da o Srebrenici govore kao o jedinom mestu zločina u Bosni!


Nikola Janić


Dušan Nonković | 24.07.2010. 11:38-komentar DN urednika Glasa Dijaspore na: Сејдиу најављује захтев за чланство у УН

Dušan Nonković | 24.07.2010. 11:38-komentar DN urednika Glasa Dijaspore:

Sejduju bi bilo pametnije da se pobrine kako bi narod kosova živeo dostojanstvenijim životom i podnošljivijim životnim standardom. Ovo politikovanje je samo bacanje prašine u oši i suve kosto umesto hleba!
To važi i za vladu Srbije. Vreme je da vam narod pokaže i drugi kraj motike odnosno letve! Nisu problem niti Albanci niti srbi već ovakvi vazali!!!

Политика

Сејдиу најављује захтев за чланство у УН

Охрабрени мишљењем Међународног суда правде, Албанци с Косова куцају на врата Уједињених нација: недалеко од Митровице ових дана (Фото АФП)

ПРИШТИНА– Председник самопроглашене државе Косово Фатмир Сејдију је најавио да би Косово догодине могло да поднесе захтев за чланство у Уједињеним нацијама.

„Биће нам потребна нова признавања, али желим да верујем да ћемо наредне године да представимо нове аргументе у вези с нашим захтевом за учлањење у Уједнињеним нацијама”, рекао је Сејдиу, а преноси приштинска штампа.

Сејдију је то изјавио после састанка с француским државним секретаром за европска питања Пјером Лелушом.

Приштинска штампа пише о очекивању нових признавања независности, после одлуке Међународног суда правде да декларација о независности није прекршила међународно право.

И у декларацији коју је усвојила Скупштина Косова наводи се да парламент очекује нова признавања независности и поздравља позив Европске уније за почетак дијалога са Србијом око теничких питања.

„Међународни суд правде је отворио пут за нова признавања Републике Косова. Одлука МСП-а је такође отворила пут Косова ка регионалним и евротлантским интеграцијама”, каже се у декларацији која је усвојена на свечаној седници Скупштине Косова.

Додаје се да „Скупштина поздравља позив ЕУ за почетак дијалога око практичних питања између Косова и Србије, али се искључује свака могућност преговора о статусу Косова”.

У декларацији се изражава „уверење да ће историјска одлука МСП-а допринети миру и стабилности на Косову и у региону”.

Бета
објављено: 24/07/2010
  • facebook
  • twitter
  • stampanje
  • posalji prijatelju

Udruznje roditelja sa cetvoro i vise dijece „Roda“ Prijedor.Prikuplja nove i polovne knjige

Udruznje roditelja sa cetvoro i vise dijece „Roda“ Prijedor.Prikuplja nove i polovne knjige kao i skolski pribor,te ovim putem poziva sve roditelje, potencijalne donatore koje zele sudjelovati u ovome humanom projektu.Sve informacije dobiti na telefon +38752/216-129 i putem e-mail roda_pd@hotmail.com!Udruzenje „Roda“ organizuje 14.08’10god.(subota) od 9h-15h pult ispred udruznja „Roda“ gdje ce svi roditelji odnosno ucenici osnovni i srednji skola,faklulteta pozivaju da na taj dan mogu zamjeniti,kupiti,nadokupiti knjige i skolski pribor meðusobno razmjenjivati.Ovim putem udruznje „Roda“ zeli samo da izaðe u susret svim graðanima Prijedora da na jednom mjestu uz sto povoljnije uslove doðu do odreðenih udzbenika!Akcija pod nazivom „Knjiga za knjigu“

Presjednik udruzenja
Slavko Stupar