Korporacija, iznad svega

Korporacija, iznad svega

Imam poznanika koji već godinama, naravno bezuspešno, pokušava da se obogati. Opaska “naravno“ sa moje strane ne označava ni primisao zluradosti, koliko oslikava saznanje o mnogobrojnim teškoćama koje po pravilu prate takvo preduzeće. On, budući nepokolebiv, naoružao se brojnim, hiljadama evra plaćenim kursevima naručenim preko interneta, i nadasve “psihologijom bogatog čoveka“, verujući da niko ne može postati ono što već nije.

Epilog njegovog truda je nažalost tužan. Protraćeno vreme, neverovatno visoki iznosi školarine koje je tokom nekoliko godina plaćao guruima menadžmenta, marketinga, komunikacija… te razočarenje nakon pokušaja da se primljeno “znanje“ primeni u praksi. Sletanje je bilo koliko tvrdo toliko i otrežnjavajuće. Međutim, čovekova psiha sadrži ugrađene mehanizme zaštite od suočenja sa preteškom stvarnošću nastalom (samo)obmanom, u vidu nove, često još pogubnije obmane. Možda je to razlog izborne volje naših birača, takve kakva jeste? Elem, moj poznanik se uz konstataciju da je godinama bio trovan materijalizmom preobrazio iz kapitalističkog Savla u novodopskog Pavla prorokujući kraj sveta kakvog poznajemo u 2012. godini.

Ali, šta je u kapitalizmu ono što iznova hrani jedan tako manjkav, stupidan, okrutan, u jednoj reči neljudski poredak? Sva prethodna društvena uređenja kapitalizmu su propala (mada neki tvrde da od postanka sveta suštinski postoji samo jedan – robovlasnički sistem menjajućeg oblika), pa se čak i socijalistički pokušaj priklonio pre dve decenije mamoni; koji će odgovor biti ako kapitalizam preživi i taj po njega navodni New age sudnji dan zakazan 2012.?

Odgovor će i tada, kao i danas biti jednostavan, a ogleda se u njegovom lukavom pozivu da mu se priključimo (kao što je učinio Istočni blok, kada ga već nije mogao pobediti), da svi mi postanemo kapitalisti. Nisu za badava proivođači javnog mnjenja i njihove tajne službe uz viceve smislili i krilaticu koju je barem moj poznanik preskupo platio: ako si pametan, kako to da nisi bogat?

Slušao sam na tu temu pre nekoliko godina predsednika Vlade jedne od bogatijih zemalja zapadnoevropskog kluba bogatih, gde daje svoju dijagnozu siromaštva i recept kako ga se osloboditi. “Uzroci siromaštva na svim meridijanima su jednaki“, zaključio je on, “nedostatak obrazovanja i suviše dece“. Po njemu bi države i pojedinci koji žele da prevaziđu siromaštvo trebalo više da rade na obrazovanju a manje na rađanju dece. U isto vreme u zemlji na čijem čelu je on bio, javlja se kriza penzionog fonda, koji će ubuduće puniti izgleda radna snaga pretežno stranog (turskog i slovenskog) porekla.

Ne, tajna bogatstva i siromaštva je u nečem drugom, što se ne uči na biznis kursevima pa ni fakultetima. Tajna je ista ona koja je oduvek bila, a toliko je ogoljena da je iz tog razloga niko ne vidi, ili još verovatnije vidi ali ne priznaje, ili se nada da će joj baš on doskočiti: bogatstvo reprodukuje bogatstvo a siromašnima brani pristup ka njemu. Bogati, koji su kroz kakvu tranziciju stigli do tog statusa, ili su rođeni takvi, sve čine da tu i ostanu a da onaj sitnež od 95 odsto društva ne shvati da nešto nije u redu. Pogotovo ako je to bogatstvo nastalo po sistemu spojenih sudova (tvoja pasiva-moja aktiva ili prostije, srpski – nekom rat, nekom brat), gde su milioni osiromašili da bi se par stotina porodica obogatilo. Danas ti “srećnici“, od onih globalnih, koji jedni drugima tepaju da su Olimpijci i gospodari univerzuma, pa do lokalnih gazda na čitavom brdovitom Balkanu, odlučuju o sudbinama miliona i milijardi nevoljnika što su imali “manje sreće“.

Čini se da sreća, međutim, pa i obrazovanje izgleda, a fatalističke teorije usuda da ni ne spominjemo, imaju malo toga zajedničkog sa današnjim stanjem stvari. Pre će biti da je do tog obrata, gde je mnoštvo, kao u igrama na sreću, moralo izgubiti svoj ulog da bi nekolicina ostvarila dobitak, došlo na nivou ljudskih psiholoških slabosti i želja projektovanih upravo od onih što imaju i moć i novac za one koji ga nemaju, tako što se društvo upustilo u tu kobnu igru.

A pravila igre su nova i surova, od kojih je najvažnije ono da je pojedinac, ukoliko je bogat, važniji od svih ostalih, izuzev drugih, pogotovo većih bogataša od njega. Od kapitaliste i njegove, u tranziciji stečene korporacije, danas sve zavisi. On nudi rešenje za, kako smo ovih dana od nadležnih čuli, naš najveći problem – radna mesta. Korporacija, to telo bez duše, i njen vlasnik, takođe telo bez duše, je poput najpoželjnije devojke kojoj se svi umiljavaju i udvaraju, edabi je zadržali u nacionalnim okvirima ili privukli neku sa strane, što veću to bolje, i dali joj status božanstva.

Božanstva su, kao što je iz mitologije poznato, svojevoljna i plaha, ljubomorna i okrutna, te im je često potrebno prinositi žrtvu. Ona žive na Olimpu ili kakvim drugim nedostupnim mestima sa kojih se po nahođenju i ponekad oglašavaju, a pretežno su zauzeta međusobnim spletkarenjem. Uopšte uzev i u nekom normalnom poimanju, radi se o prilično devijantnim ličnostima.

Zar sve ovo ne odgovara opisu današnjih bogova tranzicije? Pošto je sve njihovo i od njih zavisi, jedna državna mera pomoći njihovim firmama i profitu drugu sustiže (prinošenje žrtve), vile u rezidencijalnim četvrtima i jahte su opšta mesta savremenog Olimpa, kao i bezbrojne afere koje se za smrtnike otvaraju ali smrtnici na njihov ishod nemaju uticaja…

Naša je tranzicija iz nečega u ništa počela onog trenutka kada nas je neko prevario da uđemo u nju. Njihova iz ničega u sve, tada je otpočela. Danas smo tu gde jesmo jer smo uvučeni u jednu perfidnu i prljavu igru, koja se odpočetka igra po protivnikovim pravilima da bi se unapred osigurao njen ishod.

Mom poznaniku, neuspelom kapitalisti koji mi je zatražio pomoć, pomogao sam koliko sam mogao i smatrao pristojnim. Pristojnost je reč o kojoj se ovih dana govori. To nije pojedinačni akt milosrđa milionera koji se spotakne o beskućnika na pločniku, i u nemogućnosti da ga izbegne, da mu nekoliko dolara. Nije ni kada se setimo siromašnih za neki verski praznik, ili kad od suviška doniramo neku bolnicu ili humanitarni projekt. Nepristojno bogatih, ma šta to značilo, može biti samo u nepristojnom društvu sa nepristojnom vladom. Stoga, ono jedino što je pristojno jeste graditi pravedno društvo i u tom delovanju se nikada ne zaustaviti.

Predrag Anđelić

www.predrag-andjelic.com

Advertisements

SREBRENICA REMEMBRANCE DAY – SERBIAN LIVES ARE NOT LESS IMPORTANT! AN OPEN LETTER TO THE CANADIAN PUBLIC:

SREBRENICA REMEMBRANCE DAY – SERBIAN LIVES ARE NOT LESS IMPORTANT!

AN OPEN LETTER TO THE CANADIAN PUBLIC:

Earlier this month, the honourable Robert Oliphant, Member of the Liberal
Party of Canada and M.P. for Don Valley West, introduced Bill C-533 into the
House of Commons, „calling for the establishment of a national day of
remembrance in Canada called Srebrenica Remembrance Day“. In what is clearly
a blatant attempt to turn the complex and multisided human tragedy of the
Yugoslav Civil Wars into a one-dimensional political talking point, the
honourable Robert Oliphant ignores completely the full context of the
Srebrenica Massacre and the countless brutal war crimes committed by Bosnian
Muslim forces and their Al-Qaeda-linked Mujahedeen allies against Serbian
civilians and other ethnic minorities throughout Bosnia and Herzegovina.

In order to put pressure on the ruling Conservative Party of Canada, and in
the name of cheap political points and partisan politics, the honorable
Robert Oliphant and all those supporting Bill C-533 are attempting to
simplify a multisided, multiethnic civil war in order to portray one side in
the conflict as victims and the other as aggressors, while at the same time
completely ignoring and thereby shamelessly insulting the tens of thousands
of innocent Serbian civilians who were brutally murdered during the Yugoslav
Civil War. In fact, many of those killed met their end at the hands of
Bosnian Muslim soldiers and paramilitaries.

The Serbian community of Canada and all Canadians who value truth and
justice over partisan politics wish to turn the honorable Robert Oliphant’s
attention to some key issues that he has regrettably chosen to ignore and
brush aside:

The Serbian people were the victims of not one but three genocides during
the 20th century:
o Hundreds of thousands of Serbian civilians were brutally massacred by
Austro-Hungarian, Ottoman and Bulgarian forces during the First World War.
Many of these crimes were committed by Bosnian Muslim forces fighting on the
side of Austria-Hungary against the Serbs, a fact well documented by such
war crime investigation pioneers as Dr. Archibald Rudolph Reiss.
o During the Second World War, many Bosnian Muslims joined the Nazi puppet
Independent State of Croatia and contributed to the extermination of
hundreds of thousands of Serbs, Jews and Roma peoples in concentration camps
such as Jasenovac and Stara Gradiska. In fact, the SS Handschar, one of the
thirty-eight divisions of the Nazi Waffen-SS, was formed largely from
Bosnian Muslim recruits bent on exterminating and ethnically cleansing the
Serbs, Jews and other minorities on the territory of Bosnia and Herzegovina.
o Throughout the Yugoslav Civil Wars of the 1990s, the Serbs were the
victims of multiple campaigns of genocide and ethnic cleansing on the
territories of Croatia and Bosnia and Herzegovina orchestrated in large part
by the direct descendents of the SS Handschar, who attempted to realize
Alija Izetbegovic’s dream of an ethnically and religiously pure Islamic
Bosnia as outlined in his supremacist manifesto, The Islamic Declaration,
which was first published as early as 1970.

The simple fact is that the Yugoslav Civil Wars were a multisided,
multiethnic civil conflict whose complex nature cannot be reduced to a
one-dimensional „good guys versus bad guys“ scenario. Any attempt to do so
is a blatant insult to the intelligence of the Canadian public and to the
memory of all the innocent civilians who perished in that war.

Regrettably, the honourable Robert Oliphant makes no attempt to properly
analyze the full context of the Srebrenica Massacre. I wish to inform him
that prior to the Serbian forces taking the Srebrenica enclave in July of
1995, the enclave itself was being used as a staging area for military
operations by Bosnian Muslim paramilitaries led by Bosnian warlord Naser
Oric. These paramilitaries, aided by Mujahedeen terrorists from Saudi
Arabia, Pakistan, and Afghanistan, committed countless unspeakable war
crimes in and around the towns of Srebrenica and Bratunac from 1992 all the
way up to July of 1995. In fact, entire Serbian villages were raised to the
ground, Christian churches destroyed, graveyards desecrated, and over three
and a half thousand Serbian civilians were mercilessly butchered during
those three years. Due to the fact that most Serb men of the region were
conscripted into the Serbian army, Naser Oric and his paramilitaries almost
exclusively targeted innocent civilians, including women, children, and
elderly Serbs who had no ability or opportunity to flee the carnage.

Once the Serbian forces entered the Srebrenica enclave in July of 1995, war
crimes were undoubtedly committed and the Geneva Convention was violated.
This is inexcusable and reprehensible, regardless of the circumstances.
Nonetheless, many of the Serbian soldiers who entered Srebrenica had their
families slaughtered by Bosnian Muslim paramilitaries, and to portray the
Srebrenica Massacre as an isolated incident without a proper context is a
direct affront to truth and justice. Furthermore, many questions about the
Srebrenica Massacre remain unanswered to this day, including how many of the
Bosnian Muslim men of fighting age who were allegedly executed by Serbian
forces were in fact executed as prisoners and how many died in battle while
trying to mount a retreat towards the Bosnian Muslim wartime stronghold of
Tuzla along with Naser Oric and his paramilitaries. What is known and well
documented, however, is the fact that the Bosnian Muslim civilians of
Srebrenica, including women, children and the elderly, were assured safe
passage to Serbia by the Serbian forces, which is more than the Bosnian
Muslim paramilitaries ever offered the Serbian civilians of Srebrenica and
Bratunac.

Beyond the issue of Srebrenica itself, tens of thousands of Serbian
civilians lost their lives throughout the Yugoslav Civil War of the 1990s,
and hundreds of thousands were ethnically cleansed from their homes in
modern-day Croatia and Bosnia and Herzegovina. The vast majority of these
people were never offered the opportunity to recoup their losses, and to
this day Serbia remains the country with the largest number of refugees and
displaced persons in all of Europe. Furthermore, Serbia, unlike Bosnia and
Herzegovina and Croatia, remains the most multiethnic and diverse of all the
Former Yugoslav Republics.

With all of this in mind, the Serbian Community of Canada and all Canadians
who value truth and justice demand a clear answer from the honorable Robert
Oliphant as to why he believes that the lives of Serbian civilian victims
who were murdered by Bosnian Muslim forces are worth less than the lives of
Bosnian Muslims? Furthermore, we demand that he justify to the Canadian
public why he does not feel that all the innocent victims of the Yugoslav
Civil War deserve to be properly remembered, and why he is insisting that
only Bosnian Muslims deserve a remembrance day? If there is to be a
remembrance day, it ought to honour the memory of all innocent people,
including the tens of thousands of Serbian civilians who died during the
Yugoslav Civil War, and it should not serve a partisan political purpose.
Moreover, if there is to be a remembrance day for the victims of genocide,
then the Serbian people who suffered three genocides in the 20th century
alone and lost millions of innocent lives in the process deserve to be
remembered as much as anyone.

Serbian lives are not less important! Serbian victims must not be ignored!
The truth cannot be brushed aside!

In the name of the Serbian Community of Canada, I invite the honourable
Robert Oliphant to answer publicly for his actions, and I challenge him to
defend his stance in a public forum. I am personally more than willing to
engage him in debate on this important issue on any and all Canadian media
outlets.

Sincerely,

Bojan Ratkovic
Founder and President of the Serbian Youth League of Canada

Sasa Miskovic: Mit Kunst gegen den Krieg

Kultur
Abstandhalter
Ausschnitt aus
Abstandhalter
Ausschnitt aus „Silent Blue“ von Sasa Miskovic.
Abstandhalter

Sasa Miskovic: Mit Kunst gegen den Krieg

Stader Kunstmaler und Linke laden für Sonnabend zur Aktionsnachmittag in die Schiffertorsstraße einSTADE. „Kunst gegen den Krieg“ heißt es am Sonnabend, 17. Juli, wenn der Kunstmaler Sasa Miskovic und die Linke im Kreisverband Stade in der Zeit von 15 Uhr bis 19 Uhr in die Schiffertorsstraße 41 einladen. In einer Bilderausstellung zeigt Sasa Miskovic Gemälde, die ein Statement gegen Krieg und Gewalt darstellen. Entsprechend werden Texte vorgetragen und Unterschriften gesammelt. Musikalisch umrahmt wird die Veranstaltung von Robert van Oz.
Der Kunstmaler, der serbischer Staatsbürger ist, hat in seiner Heimatstadt die Auswirkungen von Bombenangriffen und insbesondere das Leid der Kinder hautnah miterlebt. Von sich reden machte Sasa Miskovic unter anderem auch mit seinem vielbeachteten Ausstellungsprojekt „Silent Blue“ – ein Versuch, vor allem Jugendliche davon zu überzeugen, dass Amok und andere Verbrechen alles andere als „cool“ sind, und dass die Geschichte immer wieder an schreckliche Dinge erinnert, die in Zukunft vermieden werden müssen. „Mir ist aufgefallen, dass meine Werke, die von den fürchterlichen Dingen der Menschheit erzählen, von jungen Menschen oftmals als wunderschön empfunden werden „, sagt Sasa Miskovic. Das wundere ihn nicht. Denn jeder Jugendliche könne heute durch Videospiele oder Fernsehen Bedrohliches wie den Tod erleben – ohne Konseqenzen. Dabei verschiebe sich allerdings die Wertigkeit. „Wenn Grausamkeiten zur täglichen Unterhaltung werden, dann verzerrt sich die Grenze zwischen Gut und Böse.“
Der Eintritt ist frei. (hag)

15.07.2010

CJELOŽIVOTNO I PERMANENTNO UČENJE – AUTOR Dr. RADOJKA PRASTALO

Dr Radojka Praštalo

Elektrotehnički fakultet

Banjaluka

prastalo@etfbl.net

CJELOŽIVOTNO  I  PERMANENTNO  UČENJE

-imperativ današnjice

  1. 1. Bolonjski proces u svjetlu cjeloživotnog učenja

Uvod

Politika na ovim našim prostorima je oduvijek bila sposobna da preko svojih (kvazi) kadrova postavljenih na funkcije u školstvu, zdravstvu, privredi i drugdje svaku pozitivnu inicajativu i zamisao pretvori u svoju suprotnost.  Ništa se u tom smislu nije promijenilo niti do današnnjih dana, pa prijeti opasnost da se i bolonjski proces izvitoperi u praksi kao što su se izvitoperili samoupravljanje, OUR-i, socijalizam, demokracija itd. Da stvar bude još gora, oni koji su „vodili“ politiku obrazovanja  u prethodnom periodu napravili su neke nebulozne  „reforme“ po kojima su u srednjim školama ukinuti predmeti poput sociologije, filozofije, psihologije, čime  će potpuno biti obezduhovljene naredne generacije, a što ide na ruku kreatorima Novog svjetskog poretka koji od nas imaju namjeru napraviti ljudsku stoku ( „goje“) , o čemu se   već naveliko i svugdje govori. Zato nije čudo što je u jednoj od svojih kolumna u „REPORTERU“ dr Miodrag Živanović napisao da je taj potez ravan  zločinu  sa predoumišljajem širokih razmjera i da su njegovi tvorci zaslužili doživotnu robiju ili smrtnu kaznu.

Zato se opravdano pitamo: Hoće li se ikako naći netko ili nešto što će osujetiti takvu praksu prije  negoli potpuno propadnemo i nestanemo kao narod, entitet, država..

To „nešto“ što bi moglo  prekinuti kontinuitet sveopštih sabotaža i zla je ZNANJE. I to ne bilo kakvo znanje i ne bilo koliko znanje. To znanje mora biti veliko, pravo i sveobuhvatno ( ne fahidiotizam!), a mora ga posjedovati većina stanovništva. Međutim, prema američkim statistikama 70 % njihove populacije je lijeno da uopšte misli i najsretniji su kad to umjesto njih radi neko drugi, pa makar i na njihovu štetu. Daljih 25 % stanovništva „misli da misli“, a samo 5 % stanovništva stvarno misli! Žalosna statistika! Kod nas naravno, takvih istraživanja nema niti to one koji bi  ih trebali inicirati i financirati uopće interesuje, ali, sudeći prema situaciji na terenu, procenat onih koji ne žele da misle  kod nas je sigurno veći od 90%, a procenat onih koji  stvarno misle  bi se vjerovatno morao izraziti u promilima. Pitamo se: Šta  sa takvom još žalosnijom statistikom od one američke da uradimo   u cilju opstanka i eventualnog napretka našeg naroda i  države?

Bolonjski proces  koji nam se nameće od stranih faktora ( jer dobrovoljno ga naši funkcioneri ne bi nikad prihvatili)  možda bi  mogao pomoći u rješavanju tog problema, ali SAMO uz pretpostavku da ga ne sprovode oni KVZIKADROVI pomenuti gore. Nažalost, BAŠ ONI GA SPROVODE!! I onda  morate neminovno zaključiti da će se  i on pretvoriti  u svoju suprotnost, da će propasti baš kao i samoupravljanje, OUR-i, socijalizam i demokratija!

Zato treba svatko, od ono malo mislećih ljudi  u našem društvu, na sve moguće načine podsticati one koji ne vole da misleone koji misle da misle, da se obrazuju, prosvjećuju, da  stvarno misle i da u skladu s tim reaguju…

Bolonja proces i korist  od njega

Zbog  haosa  i bijede koji kod nas vladaju najmanje 25 godina, mnogi ljudi su, boreći se za puko preživljavanje, propustili da  se obrazuju i prosvijete. Zbog toga su postali pogodan materijal za manipulacije.  Svi naši vlastodršci vole da je tako, jer im to produžuje „vijek trajanja“ u nedogled. Zbog toga ne rade ništa na DOOBRAZOVANJU tih generacija. Štaviše, dozvoljavajući kojekakvom kvazikadru da se infiltrira i  u redovno školstvo, omogućili su da se   i dalje „generišu“ takve neprosvjećene, neobrazovane generacije čija  znanja, kad i završe redovno školovanje, daleko su  ispod nivoa potrebnog  za snalaženje u današnjim drastično promijenjenim uslovima života i rada. Moramo sebi priznati da smo  čučali  na  „slijepom „ kolosjeku  najmanje tadnjih  25 godina, dok se svijet razvijao strahovitom brzinom.

Zato bi nam moglo dobro doći uvođenje BOLONJA PROCESA u školstvo, da bar ono više  ne generiše neuke „stručnjake“.  Bolonja  proces bi mogao pomoći u tome, ali i u tome   da  se   neki od onih koji su iz gore pomenutih razloga „ propustili sve dosadašnje vozove“  za svoje obrazovanje i prosvjećivanje, ipak obrazuju i prosvijete, jer im dozvoljava da uđu na nekoj od „stanica“ i nastave školovanje  sa ostalima. Sve  je to lijepo zamišljeno, ali samo uz uslov  da je to u rukama POŠTENIH LJUDI, pravih patriota, a ne raznih kriminalaca i političkih mešetara. Jer, ako  se u taj voz bude moglo „uskakati“, ne na bazi argumenata i prethodnog znanja, već na bazi MITA I KORUPCIJE ( što je u našim uslovima vjerovatnije), propast nam ne gine! Tada će se samo namnožiti oni sa diplomama i titulama ( kao što se već i bez toga to uveliko dešava), pa se oni koji nešto znaju neće naizgled razlikovati od onih koji su tu diplomu  kupili ili dobili nezasluženo, a kako su takvi svjesni toga, oni će se  uz dodatnu aroganciju, agresivnost, nepotizam, klijentelizam, kriminal  i sl.  lakše  dokopavati funkcionerskih mjesta i sa njih  krojiti nama drugima  nakaradnu „kapu“, kakvu stalno nosimo!

Inače, Bolonja proces je mnogo fleksibilnijeg programa nego što su bili tradicionalni programi formalnog obrazovanja i dozvoljava svakom studentu da individualno kreira svoj studij.  To znači da se studiranje može prilagoditi ličnim potrebama i interesima svakog studenta.  Na taj način se i formalno obrazovanje stavlja u službu cjeloživotnog i permanentnog  učenja, što do sada nije bio slučaj.   Većina studenata su redovni studenti, ali  i starije osobe  sve više pokazuju interes da se akademski obrazuju, tim više što se aktivnošću mozga usporava proces starenja.

I prezentacija gradiva u okviru Bolonja procesa je posve drugačija. Umjesto priče EX KATEDRA, student sad može očekivati da mu se gradivo objasni, analizira, interpretira i da se  u sve to uključi i  njega, kao subjekat. Kao rezultat  toga razvit će se kod njega razne vještine koje se mogu prenijeti i na druge predmete, ali i na radno mjesto gdje ih poslodavac očekuje od svog uposlenika.  Među te vještine naročito spadaju komunikacijske vještine i mogućnost jasnog izražavanja misli i prezentovanja  nekog gradiva.  Razvoju tih vještina pomaže i način provjere znanja koji obuhvata osim pismenog ispita,  usmenog ispita i testa sa više ponuđenih odgovora, još i eseje, izradu projekata, laboratorijska mjerenja i  ispitivanja i dr. Da bi se što efikasnije iskoristio trosatni blok predavanja, što veći broj aktivnosti treba da bude direktno fokusiran na studente.  Također, što više pisanog  materijala   treba postaviti na WEB, kako bi studenti mogli da imaju pregled svega što se radilo na času i mogli to ponoviti pred ispit ili test.

U slučaju pisanja eseja naročito je važno  naglasiti kako izbjeći plagijat i  poučiti studenta u tome kako  se može služiti literaturom uz obavezu pravilnog citiranja  svakog  izvora.

Također, studente treba motivirati za sticanje  više znanja kroz izvjesnost načina ocjenjivanja. On mora znati  kako se boduje svaka njegova  aktivnost, kako bi se, prema svojim ambicijama i mogućnostima, usmjerio ka  postizanju  željene ili  njemu potrebne ocjene. Ocjena ne smije biti rezultat slučajnosti! To sve  će ohrabriti studente da sebi postave više ciljeve i da  steknu veće samopouzdanje u procesu  osvajanja novih  znanja.

Za ovakav, posve novi rad sa studentima, neophodno je   organizovati i neke treninge za osoblje. Doduše, neki profesori su u trendu i prate i metodička zbivanja   u oblasti obrazovanja, ali neki ne.   U svijetu postoje i Centri za usavršavanje u učenju i predavanju koji drže takve trening-kurseve.   Danas je naročito važno da student  stekne struktuirano znanje iz svakog predmeta i iz struke uopšte, kako bi mu to omogućilo da se bolje i lakše može snaći u moru informacija i specfičnih znanja vezanih za uske oblasti, koje su sastavni dio neke veće naučne  strukture.

Naravno, primjena svega ovoga mora biti maksimalno  podržana od savremenog menadžmenta obrazovnih institucija, koji će omogućiti radikalnu promjenu okoline u kojoj se reforme provode.  Takav menadžment će tako postaviti stvari da  će motivirati sve zaposlene da daju maksimum od sebe i da se pri tom ne osjećaju ni prevareni ni eksploatirani. Također, takav menadžment će  omogućiti   i  sadašnjim kadrovima da ostanu i novima da dođu i razvijaju se, za razliku od onog dosadašnjeg tipa “menadžmenta” koji su praktikovali  filozofiju: “Bez svakog se može samo ne bez nas!”, te u skladu s tim decenijama vodili politiku rastjerivanja kadra. Ako  se izvana  nametne potreba promjena starom i  fosiliziranom menadžmentu, koji niti ima vizije niti volje da išta mijenja, sve će se pretvoriti u karikaturu onog što je trebalo biti.

Uvođenje Bolonja procesa zahtijeva  istinsko razumijevanje cilja ove reforme.  Čitav proces neće zaživjeti i donijeti očekivani kvalitet ako se reducira na oskudan administrativni proces ( tj na čistu formu  sa inkorporiranim ličnim interesima onih koji upravljaju obrazovnom institucijom), koji mora biti urađen zato što je nametnut od nekog evropskog rukovodećeg tijela. Uspjeh procesa zavisit će od učešća i kreativnosti onih koji bi najradije to sve ignorisali- a to su rukovodstva  obrazovnih institucija.

2. Cjeloživotno učenje

Do sada nijedna druga institucija nije bila u stanju da reguliše društvenu mašineriju tako efikasno   kao tržište.  Ali, ono produbljuje prirodne nejednakosti između pojedinaca, proizvodeći socijalnu isključivost i društvenu nepravdu, zbog čega  je

potrebana neki regulator. S obzirom da  zadnjih nekoliko desetljeća, kao rezultat izrazito brzog razvoja u okviru tzv. informatičke revolucije, stečeno znanje veoma brzo zastarjeva, to nemilosrdni zakoni tržišta  guraju sve one koji svoje znanje redovno ne inoviraju, na marginu društvenih zbivanja.  Upravo zbog toga se već odavno počelo govoriti i raditi na tome da se uvede praksa cjeloživotnog učenja, koja treba biti podržana i financirana od strane države, raznih institucija i drugih aktera, a sve sa ciljem da se ljudski resursi što bolje iskoriste, a stanovništvo bude zadovoljno.

Zato u današnje doba ekonomskih i socijalnih promjena i brze tranzicije društva u tzv. “društvo znanja” i demografske situacije prema kojoj populacija u Evropi postaje sve starija, javlja se potreba za novim pristupom obrazovanju i učenju, tj uvođenje prakse cjeloživotnog učenja ( lifelong learning), odnosno aktivnosti učenja tokom čitavog života s ciljem konstantnog unapređivanja znanja, vještina i sposobnosti unutar lične, građanske, društvene i poslovne perspettive, što ujedno predstavlja i definiciju tog pojma. Cjeloživotno učenje  prvenstveno podrazumijeva:

–          Sticanje i osavremenjivanje svih vrsta sposobnosti, interesa, znanja i kvalifikacija od predškole do razdoblja nakon penzionisanja, te potenciranje razvoja znanja i sposobnosti koje će omogućiti građanima prilagođavanje “društvu znanja” i aktivnom učestvovanju u svim sferama društvenog i ekonomskog života i na taj način uticanje na vlastitu budućnost.

–          Uvažavanje svih oblika učenja: formalno obrazovanje ( npr. u školi i na fakultetu), neformalno obrazovanje (npr. usavršavanje vještina potrebnih na radnom mjestu, treninzi, seminari), i informalno obrazovanje (npr. razmjena znanja u porodici, među prijateljima, na putovanjima  itd).

U ovakvom sistemu obrazovanja razvijaju se mnogobrojne mogućnosti davanja tzv. “druge šanse” za one mlađe ljude koji nisu zadovoljili svoje potrebe u  formalnom školskom sistemu, koji napuštaju svake godine osnovnu ili srednju školu i praktično ostaju  bez  ikakve diplome i daljeg obrazovanja.

Da se sve ovo ne bi pretvorilo u lakrdiju, posebno ozbiljno treba pristupiti certifikaciji  institucija koje će pružti neformalno obrazovanje, tj one moraju  stvarno ispuniti sve kriterijume u pogledu kvaliteta obrazovanja, baš kao i formalne institucije osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Pri tom se ne smije zaboraviti  i na neophodnost permanentnog obrazovanja nastavnog kadra, jer se od nastavnika svakim danom sve više i više očekuje, te mu je neophodno i nešto dati da bi  se mogo usavršavati u kontinuitetu, a ne  ga ostaviti da se snalazi sam kako zna.

Uz pojam cjeloživotnog  obrazovanja vezani su naučne discipline andragogija i gerontogogija, gdje prva proučava problematiku obrazovanja odraslih osoba, a druga proučava obrazovanje i samoobrazovanje starijih osoba. U SFRJ postojale su neke institucije u vezi s tim, ali samo u Sloveniji i Hrvatskoj.

Značaj cjeloživotnog učenja

Ekonomski  razvoj neke države zavisi od kvaliteta njenih ljudskih resursa.  Korištenje tih resursa i ulaganje u njihov kvalitet su primarni faktori razvoja. Zato je kvalitet obrazovanja od presudnog značaja ne samo za razvoj, već i za opstanak nekog društva ili države.  Međutim, znanje koje stičemo kao djeca ili mladi ljudi neće dugo biti aktuelno.  Zato je od presudnog značaja aktivan nastavak sticanja novih znanja,  pa je   u  jednom društvu nužno stvari postaviti tako da  postoji potražnja za obrzovanim ljudima, što će motivirati ljude da se  kontinualno obrazuju.

Do sada je formlno obrazovanje imalo primat u društvu, ali postepeno taj primat preuzima neformalno obrazovanje, s tim da se formalno obrazovanje smatra temeljem i  nužnim preduslovom za kvalitetnu nadgradnju koja  se može postići u neformalnom obrazovanju.  Danas se obično kaže da diploma iz formalnog obrzovanja je dovoljna samo da nekog kandiduje za određene poslove, a  za uključivanje u proces rada moraju se dopunjavati stečena  opšta i stručna znanja. Također,  od formalnog obrazovanja ( škola i fakulteta) očekuje se da nauče  mladog čovjeka kako treba učiti i da ima pozitivan stav prema učenju. Sa tog stanovišta je jasno da se neformalno učenje smatra sastavnim  i neophodnim dijelom cjeloživotnog učenja. Neformalno učenje  podstiče   lični razvoj, jer se pomoću njega razvijaju vlastiti potencijali, interesi i talenti, mogućnosti zapošljavanja, izbor radnog mjesta, te unapređuje aktivno građanstvo, civilno društvo, demokratiju, mir, veću društvenu jednakost i pravdu. Pri tom je potrebno razraditi poseban pristup za veliku većinu odraslih građana koji nisu svjesni prava koja posjeduju, te naći načina da se oni sa tim upoznaju, jer niti jedna zemlja se ne može smatrati demokratskom, ako jedan veliki dio njenih građana je potpuno izopšten iz društvenih događanja..

Dakle, demokratsko društvo se može ostvariti samo ako je stanovništvo informisano i obrazovano!

Strategija razvoja obrazovanja odraslih u Evropi

Obrazovanje odraslih se danas  posmatra kao uslov opstanka i razvoja modernih društava. Njegov značaj je naročito porastao u uslovima brzih demografskih, socijalnih, političkih, ekonomskih i naučno-tehnoloških promjena, jer ima vitalnu važnost u ekonomskom razvoju savremenog društva i učešću građana u rješavanju društvenih, profesionalnih, porodičnih i  ličnih problema. Upravo sticanje  i upotreba znanja   kod odraslih osoba postali su ključ za rješavanje najznačajnijih društvenih i  individualnih problema kao što su:

–          poboljšanje međuljudskih i međuetničkih odnosa

–          unapredjenje ljudskih prava i sloboda,

–          zaštita životne sredine,

–          zaštita i unapredjenje zdravlja,

–          kvalitetnija  i zdravija ishrana

–          briga za roditeljstvo i porodicu,

–          emancipacija žena,

–          zaštita hendikepiranih i ugroženih grupa,

–          zapošljavanje stanovništva,

–          povećanje ekonomskog  rasta

–          povećanje produktivnosti i  ekonomske efikasnosti,

–          dostizanje ličnog identiteta i pronalaženje smisla života.

To sve su  bili  razlozi  što je samo tokom posljednje decenije kroz seriju međunarodnih konferencija skretana pažnja na obrazovanje, a posebno na obrazovanje odraslih, kao na osnovni razvojni resurs, uslov i strategiju rješavanja ključnih  problema čovječanstva.

Tokom niza godina intenzivne međunarodne saradnje savremena demokratska društva postigla su visok stepen saglasnosti oko ključnih ciljeva i principa koja se tiču obrazovanja, njegove uloge u individualnom i društvenom razvoju, kao i načina realizacije tih ciljeva. Obrazovanje odraslih je jedna od tema kojom se intenzivno bave i UNESCO, Savjet Evrope, Svjetska banka, OECD i mnoge druge značajne organizacije, fondacije i institucije.  Kao rezultat svih tih napora publikovani  su mnogi dokumenti u kojima su formulisani osnovni pojmovi, stavovi, principi i shvatanja o obrazovanju i učenju odraslih i uopšte o cjeloživotnom  obrazovanju i učenju.

Nažalost, kod nas se o tome još ništa ne zna, a kako i bi kad  u Ministarstvu obrazovanja RS još uvijek  pod cjeloživotnim učenjem smatraju  samo dokvalifikaciju i prekvalifikaciju! Nije ni čudo kad se samo sjetimo tko su nam bili ministri obrazovanja u prethodnom periodu ( Savanović, Pecelj i sl. ) Očigledno da oni nikad nisu čuli za onu Benjamina Franklina koja glasi:

“Investiranje u znanje daje najveću kamatu.”

3. Glotta Nova- Centar za novo znanje

Ali, oni narodi koji su sebi bolje znali  odabrati ne samo ministre  obrazovanja već i sve ostale  političare u vlasti, danas imaju obrazovanje na evropskom nivou i učestvuju sa svojim obrazovnim institucijama  u obrazovanju svojih građana, ali  i građana iz cijele Evrope.

Takav je internacionalni trening centar za edukaciju odraslih Glotta Nova ( Nova znanja) iz Ljubljane, koji je 1992. god. proizašao iz entuzijazma  dveju ekspertica za obrazovanje odraslih: Jelice Pegan Sternberger i Tatjane Dragovič. One su krenule    sa ciljem:

Osposobimo organizacije i pojedince da postignu poslovnu i personalnu izvrsnost”

“ Postanimo vodeća obrazovno-savjetodavna  institucija  u Sloveniji  za razvoj komunikacionih  i drugih vještina i postanimo prepoznatljivi   i vrednovani po tome u cijeloj Evropi.”

“ Naše vrijednosti su: znanje, profesionalizam, kvalitet, kreativnost, transfer znanja u praksu, fleksibilnost, personalni pristup, jedinstvenost. “

Danas, Glotta Nova  posjeduje tim edukacionih trenera, profesionalaca i eksperata, teoretičara i praktičara koji su svoja znanja sticali i kod kuće i u inostranstvu, a specijalisti su za: liderstvo, motivaciju, retoriku, komunikacije, prodaju, marketing, dizajn, upravljanje timovima,  postizanje ciljeva, kreativnost, inovativnost, kontrolu  i obradu stresa, edukaciju trenera, brzo učenje i čitanje, personalni razvoj, jezike, neurolingvističko programiranje ( NLP), sistemsko mišljenje i druge oblasti koje omogućuju zaposlenicima da postignu široko rangirane kompetencije uključujući personalnu, biznis i profesionalnu izvrsnost.

Sa ovakvim repertoarom usluga i Global Learning Method-om  koju su  razvili i patentirali,  Glotta Nova  služi evropskim preduzećima koja žele da njihovi zaposlenici postignu personalnu izvrsnost.  Pružanjem  oko 130 usluga treninga godišnje, kompanija je ostvarila partnerski odnos sa mnogim tvrtkama, za koje redovno trenira i obučava njihove zaposlenike sa ciljem da budu stalno izvrsni u svom poslu.  Time su stekli reputaciju kvalitetnog inovatora u obrazovanju odraslih koji raspolaže sa visoko kompetentnim osobljem na sveopšte zadovoljstvo klijenata.

Suština obrazovanja odraslih i Global Learning Method

Tradicionalna uloga učitelja- edukatora se promijenila.  Danas moderni učitelj mora biti: mentor, trener ( coach), moderator, konsultant, asistent odraslima u edukacionom procesu i sl.   Zbog potrebe da  bude sposoban suočiti se  sa takvom svojom novom ulogom, uprkos svom ogromnom znanju i iskustvu, edukator mora također biti dodatno edukovan kroz konstantne treninge.

Upravo zato je   Glotta Nova razvila sopstveni  Global Learning Method-u  koja  uzima da je svaki participant u edukacionom procesu jedna  specifična individua sa  potrebom specifičnog  tipa učenja.  Suština ove metode je u holističkom pristupu  poučavanju i učenju i u činjenici da ona u potpunosti reflektuje  inovativnost, kompetenciju i znanje  njihovih eksperata.  Ova metoda je bazirana na kombinaciji različitih  metoda i tehnika kao što su: sugestopedia, modeli mišljenja ( mind-map), mentalni trening, quantum učenje i neurolingvističko programiranje (NLP). Pri tom se podrazumijeva da:

–          sugestopedija je oblik   učenje kroz muziku,

–          mind-map-je  specijalan način mišljenja za proširenje vokabulara pripremom prezentacije

–          mentalni trening-  su relaksacija, društvene igre, komunikacijske igre itd.,

–          quantum learning– je efektivan način učenja aktiviranjem obeju hemisfera mozga,

–          neurolingvističko programiranje –  je tehnologija bazirana na pretpostavci da  svako ponašanje ima strukturu koja se može modelirati, naučiti i promijeniti.

Participanti uče kroz konverzaciju, demonstraciju, objašnjenje i različite aktivnosti ( igranje uloga, vještine izvođenja, igre komunikacije, kreativno pisanje itd). Oni su aktivno uključeni kao individue, parovi ili grupe u rad i u bliskom kontaktu su sa temom.  Dalje, globalno učenje stimuliše prirodan način učenja u njegovom autentičnom okruženju, dešavajući se u opuštenoj atmosferi.  Prednost takvog načina učenja je veća efikasnost mozga, momentana upotreba onog što je naučeno, učenje brojnih praktičnih vještina koje mogu biti funkcionalne i u privatnom i profesionalnom životu, razvijanje vještine komuniciranja,  ( samopuzdanje, efektna prezentacija, tečan govor, stvaranje ugodne atmosfere) i grupne radne vještine.  Participanti uče kroz momentano iskustvo i na bazi primljene povratne veze ( feedback).

Korištenje svega ovoga Glotta Nova je osmislila  i ponudila tržištu kroz  više segmenata njihovog rada:  internacionalni treninzi ( edukacija odraslih u tvrtkama i globalno učenje); treniranje trenera ( u kompanijama i u  školama), centar za samoučenje, strani jezici, retorika i komunikacija, coaching ( lični i poslovni), treninzi menadžera (  liderske vještine, gradnja tima, motivacija, prodaja i marketing, poslovna komunikacija, predstavljanje vještina); NLP ( NLP  praktikanti, NLP biznis praktikanti, NLP master praktikanti i NLP coach praktikanti)

Društvena  angažovanost i odgovornost

Glotta Nova je  visoko društveno odgovorna kompanija. Naime, ona ne brine samo o tome da opstane na tržištu time što će steći  zadovoljavajući broj klijenata i pružiti im ono što njima treba, već  nastoji i uspijeva da  postigne i pozitivan uticaj na društvo i okolinu u kojoj  djeluje i radi.  U tom cilju često nudi čitav niz veoma povoljnih, a ponekad čak i besplatnih  oblika edukacije, studiranja i konsultacija za individualce ili grupe. U okviru jedne takve ponude sam i ja pohađala  ARION STUDY VISIT 2007.,  zajedno sa osobama iz Italije, Belgije, Španije i Češke, za što sam dobila i njihov certifikat i daleko važnije iskustvo iz  GLOBAL LEARNING METHOD-e.

Glotta Nova saradjuje i na brojnim internacionalnim i slovenskim  ne- profitnim projektima  koji imaju za cilj razvijanje vještina u kompanijama i institucijama i drugim oblastima. Također organizuje besplatnu edukaciju za osobe sa posebnim potrebama, a često organizuje i razne manifestacije kroz koje skreće pažnju javnosti na značaj obrazovanja odraslih i uopšte obrazovanja, te učestuje u mnogim drugim  društveno korisnim akcijama.

4. Što se krije iza pojma coaching

Do sada smo pod pojmom coach ( trener) podrazumijevali osobu koja trenira neki sportski tim. Međutim, tim ne mora nužno biti sportski  i sve češće to nije, ali coach ( trener) može trenirati svaki tim, ali ne na isti način i ne baš sa istim ciljem. Naravno, za to su mu potrebna specifična znanja. U tom smislu coaching je nova profesija.

Još uvijek ćemo se saplitati o pojmove coach i mentor koji  označavaju nešto slično, ali ne i isto. Oboje i  treniranje i mentorstvo su procesi koji omogućuju i individualcima i korporativnim klijentima da postignu svoj puni potencijal.

Razlika izmedju treniranja i mentorstva  je u tome što mentorstvo podrazumijeva da individua slijedi put jednog starijeg i mudrijeg kolege koji ima veliko znanje i iskustvo, sa ciljem da bi  mu to otvorilo vrata  u taj svijet i omogućilo mu da se tamo snađe sa ciljem rješavanja  problema koji je dobio da riješi, a treniranje (coaching)  se ne izvodi općenito na osnovu direktnog iskustva trenera, osim ako trening nije fokusiran na specifične vještine.  To znači da coach pomaže drugima da poboljšaju kvalitet svojih života i postignu svoje ciljeva. U tom smislu coach (čit: kouč)

–          pomaže ljudima da sebi bolje postave ciljeve, te da ih dostignu,

–          podstiče i ohrabruje svoje klijente da urade više negoli su sami namjeravali,

–          pomažu svojim klijentima da se bolje fokusiraju  na cilj kako bi ga što prije postigli,

–          opskrbljuju klijente sa alatima, potporom i strukturom da  postignu više.

Coaching je prilično sličan consulting-u, jer pomaže klijentu u implementaciji novih vještina, promjena i ciljeva. Također coaching uključuje i nekoliko principa iz  treninga u sportu, kao što su  rad u timu, kretanje ka cilju, biti najbolji. Međutim,  različito nego u sportu, profesionalni coaching nije takmičenje zasnovano na  principu dobiti/izgubiti. Umjesto toga usmjerenje je ka jačanju  vještina klijenta, ali ne na pomaganju da  pobijede druge u timu.  To znači da se coach zalaže za pobjeda/pobjeda rješenja. Uz sve to, coach može biti i  najbolji prijatelj, što je  apsolutno poželjno, jer tada uistinu klijent ima profesionalca kome može vjerovati u svim aspektima privatnog i profesionalnog života.

Dakle, što je osnovna filozofija coachinga? Prosto rečeno, da mi ljudi otkrijemo što stvarno želimo, da to što želimo dostignemo što prije i lakše uz pomoć  coach-a  koji je stalno tu i koji nam hoće i može pomoći u tome.

Coach je najčešće potreban ljudima koji žele  započeti neki biznis, ali i onima koji  već rade u biznisu ili nekim institucijama, a iza sebe ne ostavljaju kvalitetne rezultate. Također, coach može naći svoje mjesto i kod onih ljudi koji su uspjeli u biznisu ili poslu, ali  ih muče problemi kao što  su: Hoću li biti tako uspješan i za 15 godina? Da li ja uopće radim ono što me najviše veseli? Da li sam tolerantan? Da li  bi mi život mogao biti lakši i ljepši? Da li imam sve ono što najviše želim? U svemu tome može pomoći coach.

Kod nas ovo zanimanje još ne postoji, a u inostranstvu, kako gdje, može se ili mora i certificirati. Kandidati za coach-e se regrutuju iz raznih struka: važno je jedino da su široko općeobrazovani.

Što se tiče metoda coaching-a one su primjenjive i u formalnom školovanju, naročito u završnim godinama studija i pri izradi doktorata, pa čak postoji i pojam dissertation coaching. I u Bolonja procesu  se podstiče nastavnika da se povremeno ponaša kao coach, te bi i iz tog razloga trebalo  raditi i na edukaciji nastavnika, bar  u pogledu uvođenja novih metoga   podučavanja  i rada sa đacima/studentima.

5. Što se krije iza pojma NLP( neuro-lingvističko programiranje)

Uspjeh najčešće nije slučajan. Da bi se uspjelo, mora se mnogo raditi i to na ispravan način, što najčešće zahtjeva planiranje i korištenje nekih provjerenih obrazaca za postizanje uspjeha.  Do pojave NLPa uspijevali su oni kojima su ti obrasci bili prirodno ugrađeni u strukturu  njihovog mišljenja, a nakon pojave NLPa,   ( 1972) koji je razotkrio, proučio i modelirao te obrasce, može uspjeti gotova svatko tko to hoće, ali uz uslov   da se obuči NLPu  i njegovim modelima, kad mu već prirodno nisu ugrađeni u njegovu strukturu mišljenja..

Neuro-lingvističko programiranje proučava strukturu ljudskog mišljenja i doživljavanja svijeta i kao takvo predstavlja model strukture jedinstvenog životnog iskustva pojedinca.  Očigledno je da struktura nečeg tako individualnog ne  može biti unificirana i iskazana  statističkom formulom, već vodi ka modelima  koji pokazuju kako to  funkcioniše. Iz tog se mogu razviti tehnike za brzo i efikasno mijenjanje misli, ponašanja i vjerovanja, koji su  ograničavali   naš  razvoj. Modeli kao što su: meta-model, metaprogram, Milton-model, submodaliteti, reprezentacioni sistemi i mnogi drugi predstavljaju različito oruđe pomoću kog se kreiraju te promjene. NLP je nastao  po uticajem hipnoterapije i psihoterapije, iako njeni teorijski principi nisu podržani psihologijom kao naukom.   U stvari, NLP je umjetnost i nauka dostizanja savršenstva, a temelji se na poučavanju kako vrhunski profesionalci iz raznih oblasti postižu svoje izvanredne rezultate.  Ove komunikacijske vještine može svatko da nauči radi poboljšanja efikasnosti na ličnom i profesionalnom planu. Zato možemo reći da je NLP praktična disciplina koja ima za cilj da poveća  izbore i poboljša kvalitet života, čime postaje izuzetno korisna.  Ukoliko se odabrani model ne pokaže kao funkcionalan, on se mijenja dok  se ne pronađe onaj koji je funkcionlan.   Treba podsticati svakoga da istražuje u oblasti NLPa i da koristi te moćne ideje uz poštovanje kako svog integriteta, tako i integriteta drugih ljudi, da stvara više izbora i sreću  u ličnom i profesionalnom životu za sebe i  za druge ljude.

Kao što je rečeno, NLP je i umjetnost i nauka. Umjetnost zato, jer svako unosi jedinstvenost svoje ličnosti i stila u ono što radi, a to se ne može prikazati riječima ili tehnikom. Nauka zato, jer raspolaže metodom i tehnikom otkrivanja obrazaca koje koriste uspješni pojedinci u postizanju izvanrednih rezultata u najrazličitijim oblastima. Ovaj proces se zove modeliranje, a obrasci, vještine i tehnike otkrivene na taj način sve više se koriste u savjetovanju, obrazovanju i poslovanju radi ostvarivanja uspješnije komunikacije, ličnog razvoja i ubrzanog učenja. Ili jednostavnije rečeno: NLP proučava način na koji neki ljudi postižu uspjeh u najrazličitijim oblastima i podučava druge ljude tim obrascima.  Zato je to  pravi put da otkrijete i razvijete svoju ličnu genijalnost, tj. način da ono najbolje u vama i drugima dođe do  punog izražaja.

Dakle, možemo reći da NLP proučava strukturu subjektivnog ljudskog doživljaja; način na koji organizujemo ono što vidimo, čujemo i osjetimo, kao i kako obrađujemo i filtriramo vanjski svijet kroz naša čula. Također, proučava kako to jezički uobličavamo i kako postupamo, na svjesnom i nesvjesnom nivou, da bismo postigli određene rezultate.

SCHARF-LINKS

SCHARF-LINKS TopNews – 65 – 15.07.2010
==================================================
1. Düsseldorfer Modell?
2. Stabwechsel in Leverkusen
3. Gesundheitspolitische Ziele für NRW
4. Free-Gaza-Flottille – Stellungnahme Inge Höger, Annette Groth und
Norman Paech zu Vorwürfen von Petra Pau
5. Der Bund der Pflegeversicherten informiert: Gesundheit – Die 15,5
Prozent Lüge
6. Stuttgart: Ablehnung von drei Kundgebungsanmeldern gegen
Bundeswehrgelöbnis
7. Kein Schmerzensgeld für Polizistin – Sitzenbleiben grundrechtlich
geschützt
8. Gauck oder Geßler?
9. Kernelemente linker Programmatik respektieren
10.Sozialistischer Wettbewerb?
11.Berlin – ROT-ROTE Koalition und Gummibäume aus Westafrika
12.Menschen- und Völkerrecht sind unteilbar

====================================================

1. Düsseldorfer Modell?
==================================================
LINKE macht den Weg für Minderheitsregierung von SPD und GRÜNEN in
NRW frei

Kommentar von Edith Bartelmus-Scholich

Erwartungsgemäß ist Hannelore Kraft (SPD) heute mit den Stimmen von
SPD und GRÜNEN bei geschlossener Enthaltung der Linksfraktion im
Düsseldorfer Landtag zur Ministerpräsidentin gewählt worden. Damit
steigt die Spannung wie DIE LINKE die rot-grüne Minderheitsregierung
wirklich nutzen wird. Geklärt ist das keineswegs.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=urrgcrbdnodosij

2.Stabwechsel in Leverkusen
==================================================
NRW-LINKE wählt neuen Landesvorstand

Von Edith Bartelmus-Scholich

Müde, aber nicht orientierungslos präsentierte sich der Landesverband
der Linkspartei NRW an seinem 3. ordentlichen Parteitag im
Forum-Leverkusen. Beraten wurde die Strategie der kommenden Jahre
ebenso wie die Haltung der Linksfraktion im Landtag zur kommenden
rot-grünen Minderheitsregierung. Außerdem war der Landesvorstand neu
zu wählen. Zum Ende des Parteitags steht fest, dass der größte
Landesverband der Linkspartei sich personell erneuert ohne sein linkes
Profil zu verlieren.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=pdagcahhkbyagkz

3.  Gesundheitspolitische Ziele für NRW
==================================================
Von Helga Ebel

1 Solidarische Bürgerversicherung vs. Profitorientierung

Zum  Gesundheitssystem als „boomendem Wirtschaftssektor“, stellen wir
grundsätzlich fest, dass es aus Sicht der Gesellschaft nicht
wünschenswert ist, dass der Gesundheitssektor ausgedehnt wird und
schwunghaft wächst. Das würde ja bedeuten, dass mehr Menschen kränker
werden (eine älter werdende Gesellschaft und medizintechnischer
Fortschritt als Begründungen für „Kostenexplosionen im
Gesundheitswesen sind wissenschaftlich seit langem widerlegt).
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=lygoeeecnnhkfrl

4.  Free-Gaza-Flottille – Stellungnahme Inge Höger, Annette Groth und
Norman Paech zu Vorwürfen von Petra Pau
==================================================
Liebe Petra,

durch die Presse haben wir von Deinem Brief an die Jüdische Gemeinde
Bremen erfahren. In ihm übst Du heftige Kritik an unserer Teilnahme an
der Free-Gaza-Flottille. Dies tust Du, ohne mit uns über unsere
Motivation und unsere Erfahrungen je gesprochen zu haben. Wir können
nicht erkennen, dass so eine „ernsthafte Diskussion innerhalb der
Fraktion“ geführt wird, wie du es in deinem Brief formulierst. Im
Gegenteil, das führt genau zu dem, von dem du sagst „dass es wenig
hilft, solche Kontroversen vor ‚laufenden‘ Medien auszutragen“.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=nynvxemolkbljlc

5. Der Bund der Pflegeversicherten informiert: Gesundheit – Die 15,5
Prozent Lüge
==================================================
Der Anteil der Gesundheitsausgaben am Bruttoinlandsprodukt (BIP) war
bis in die späten 90er Jahre des vergangenen Jahrhunderts  relativ
stabil. Bis dahin kompensierte die allgemeine Wohlstandsentwicklung
sowohl den demografischen Wandel als auch die Fortschritte in der
Medizin. Das begründet die Annahme, dass ein Reformmodell, dass die
Einnahmen an die allgemeine Wohlstandsentwicklung ankoppelte, den
medizinischen Fortschritt und den demografischen Wandel auch in
Zukunft kompensieren würde. Eine Reform der Gesetzlichen
Krankenversicherung (GKV) war also nicht notwendig, weil die Ausgaben
explodierten, sondern wegen der Verteilungsverhältnisse.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=nrnjnopegwqgbsw

6. Stuttgart: Ablehnung von drei Kundgebungsanmeldern gegen
Bundeswehrgelöbnis
==================================================
Am 30. Juli findet in Stuttgart ein öffentliches Gelöbnis der
Bundeswehr im Innenhof des Neuen Schlosses statt. Ein breites Bündnis
aus Gewerkschaften, Parteien und politischen Organisationen plant
hierzu Gegenaktivitäten. Zu diesem Zwecke wurden mehrere Kundgebungen
in der Innenstadt angemeldet.

Zwischenzeitlich wurden drei Anmelderinnen und Anmelder dieser
Versammlungen durch das Ordnungsamt der Stadt Stuttgart als
„ungeeignet“ abgelehnt. Obwohl keiner der Betroffenen vorbestraft ist,
geschweige denn wegen Vergehen die als „Verstoß gegen das
Versammlungsgesetz“ geahndet werden verurteilt wurde, verweigern die
städtischen Behörden den Kundgebungsanmeldern ihr Grundrecht auf
Versammlungsfreiheit. Damit nimmt das Ordnungsamt den geplanten neuen
§15,5 des baden-württembergischen Versammlungsgesetzes vorweg. Darin
heißt es:
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=tdkxtnjzokbpfye

7. Kein Schmerzensgeld für Polizistin – Sitzenbleiben grundrechtlich
geschützt
==================================================
Am 23.1.2009 wurde die Kletteraktivistin und Flughafenausbaugegnerin
Cécile Lecomte von der Polizei im Kelsterbacher Wald bei Frankfurt in
Polizeigewahrsam genommen. Die Aktivistin war zuvor mit acht weiteren
DemonstrantInnen auf dem Dach einer Baumerntemaschine geklettert und
hielt diese für gut zwei Stunden besetzt – aus Protest gegen den
klimaschädlichen Ausbau des Frankfurter Flughafens.
Gut zwei Stunden mussten die AktivistInnen mit im Rücken gefesselten
Händen in einem Polizeigefangenentransporter im Anschluss an ihre
Festnahme ausharren – bis sie von anderen Polizisten auf der
Polizeiwache in Frankfurt übernommen wurden. Dort zeigten die
Betroffenen ihren Unmut gegen die polizeilichen Maßnahmen und den
Kahlschlag im Kelsterbacher Wald, indem sie sitzen blieben und
jegliche Anweisung der Polizei ignorierten.
In diesem Zusammenhang kam es seitens einer der eingesetzten
Polizeibeamtinnen zu einer Schmerzensgeldforderung in Höhe von 1 200
Euro gegen Kletteraktivistin Cécile Lecomte.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=azyuyrhqoguuidb

8. Gauck oder Geßler?
==================================================
Von Dagmar Henn

Und dieses ist des Landvogts Will und Meinung:
Dem Hut soll gleiche Ehre wie ihm selbst geschehn,
Man soll ihn mit gebognem Knie und mit
Entblößtem Haupt verehren – Daran will
Der König die Gehorsamen erkennen.
Verfallen ist mit seinem Leib und Gut
Dem Könige, wer das Gebot verachtet.
(Schiller, Wilhelm Tell)

Ist die deutsche Sozialdemokratie eine unwillige Braut, die sich die
unerwünschten Bewerber mit Aufgaben vom Leib hält, die unerfüllbar
sind? Handelt es sich um eine besonders erlesene Form
sadomasochistischen Spiels, in der das Begehren durch Qualen
hinausgezögert wird? Hält sie sich für die Herrin des Purgatoriums, in
der das Feuer von den Sünden läutern soll? Oder sind sie einfach nur
völlig knülle, unsere Sozen?
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=simyyhihabzrjxb

9.  Kernelemente linker Programmatik respektieren
==================================================
von Erkan Dinar

DIE LINKE in Bayern geht inhaltlich geschlossen aus dem letzten
Wochenende hervor.

Sie hat sich ganz klar für die programmatischen Eckpunkte sowie die
beschlossenen Wahlprogramme entschieden und sich dagegen verwehrt,
durch Loyalitäten gewonnene Positionen zu verteidigen, wo es nichts zu
verteidigen gibt.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=swxsdczqdcepxjh

10. Sozialistischer Wettbewerb?
==================================================
Von Edith Bartelmus-Scholich

Dem Landesparteitag der LINKEN.NRW am kommenden Wochenende
(10./11.7.2010) liegt ein Antrag vor, dessen Beschluss praktisch nicht
zu verhindern ist. Wer von den Delegierten wird denn schon gegen eine
dreijährige Mitgliederwerbekampagne reden oder stimmen wollen und sich
dem Verdacht aussetzen, dem Ziel, die Mitgliederzahl der Linkspartei
in NRW von 9.000 auf 15.000 zu steigern, zu widersprechen?
Erschwerend kommt hinzu, dass jene Kampagne „parteiintern als
sozialistischer Wettbewerb der Kreisverbände“ durchgeführt werden
soll.

Irreführende Verschlagwortung

Leider entpuppt sich der für die – unter Federführung des gelernten
Unternehmensberaters Christian Stadter – entworfene Kampagne
deklamierte sozialistische Wettbewerb als leere Worthülse. Ohnehin ist
der ‚sozialistische Wettbewerb‘ ein im Nachhinein aufgeklebtes
Etikett. In und um den Landesvorstand der Linkspartei NRW hatte es vor
der endgültigen Verabschiedung des Antrags reichlich Kritik gegeben.
Das Befeuern von Konkurrenz zwischen den Kreisverbänden wurde heftig
kritisiert. Das Ergebnis dieser Kritik, war, dass schlicht im Antrag
das Wort ‚Wettbewerb‘ mit dem Zusatz ‚sozialistisch‘ versehen worden
war.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=owoemllzvfoocgj

11. Berlin – ROT-ROTE Koalition und Gummibäume aus Westafrika
==================================
von Dieter Braeg

Was war das für eine Freude für die Regierenden von Berlin, als man
verkündete, dass es, wie immer, nach langen zähen Verhandlungen
gelungen sei, den schwedischen Energiekonzern Vattenfall zu bewegen in
Berlin-Lichtenberg auf ein Steinkohlekraftwerk zu verzichten. Weil,
das hat sich ja auch schon bis zur Spezialdemokratie und der Partei
Die Linke. herumgesprochen – Kohlekraftwerke Großproduzenten von CO2
sind.
Vattenfall, der schwedische Staatskonzern bot der Stadt Berlin ein
Bündnis an: Bis zum Jahre 2010 sollten die Emissionen von Vattenfall
in der Stadt des deutschen Reichstags um 20% sinken. Vattenfall macht,
ganz ohne Skrupel mit Kohle- und Atomkraftwerken gute Geschäfte und
betreibt auch 30 Biomasse-Energieerzeugungsanlagen.
In Berlin-Lichtenberg will man nun das größte Kraftwerk dieser Art
bauen. Zwei Anlagen sollen 40 Megawatt Strom und 150 Megawatt
Heizwärme liefern. Ein schon existierendes Kraftwerk in
Berlin-Reinickendorf soll in Zukunft auch mit Holz betrieben werden
und in zwei weiteren Berliner Anlagen soll Hackschnitzelholz als
Befeuerung dienen.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=fblumegclrxbotn

12. Menschen- und Völkerrecht sind unteilbar
====================================
Für eine Neubewertung des Nahostkonflikts, der deutschen
Verantwortung und eine gerechte Friedenspolitik

Ein Positionspapier

1. Die terroristische Nazi-Diktatur führte zur Zerschlagung der
stärksten Arbeiterbewegung außerhalb der Sowjetunion, zum Völkermord
an 6 Millionen Menschen jüdischer Herkunft, zur geplanten Vernichtung
der Sinti und Roma und anderer Menschen, die nach der Nazi-Ideologie
„unwertes Leben“ waren, sowie zur Auslösung des bisher für die
Menschheit verlustreichsten Eroberungskriegs. Daraus konnte und kann
nur eine Konsequenz gezogen werden: Nie wieder dürfen Rassismus als
Staatsdoktrin, Verachtung von Demokratie, Menschenrechten und
kulturellen Eigenarten, Staatsterrorismus, Krieg und koloniale
Eroberung in diesem Land eine Chance bekommen oder durch deutsche
Politik anderswo gefördert werden.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=hwcsfuriyllcoqn

====================================

Liebe MitstreiterInnen, liebe GenossInnen,

sollte Euch ab und an inhaltlich eine Facette linker Positionen in
’scharf-links‘ fehlen, dann füllt die Lücke einfach, indem Ihr selbst
schreibt. Die Redaktion ist gespannt auf Eure Artikel.

’scharf-links‘ ist umsonst, kostet aber trotzdem viel…
Spendenaufruf für die weitere Arbeit der Redaktion ’scharf-links‘:
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=wdnmgelqtzaguhq

Mit solidarischen Grüßen

Edith Bartelmus-Scholich
Redaktion ’scharf-links‘

Besuchen Sie unsere Homepage – http://www.scharf-links.de

Die mit psychologischer Kampfführung befasste Einheit der Bundeswehr rekrutiert Ingenieure, Entwicklungshelfer und Journalisten für Kriegsoperationen in Afghanistan

Newsletter vom 15.07.2010 – Interkulturelle Einsatzberater

BERLIN/MAYEN/TÜBINGEN (Eigener Bericht) – Die mit psychologischer
Kampfführung befasste Einheit der Bundeswehr rekrutiert Ingenieure,
Entwicklungshelfer und Journalisten für Kriegsoperationen in
Afghanistan. Von den Bewerbern wird „tiefgründiges Verständnis“ des
afghanischen „Kulturraums“ verlangt; besonders gefragt sind „zivile
Berater“, die „schon einige Jahre am Hindukusch gelebt haben“. Die
sogenannten Interkulturellen Einsatzberater (IEB) unterstehen direkt
den deutschen Truppenkommandeuren; sie sind gehalten, informationelle
Netzwerke unter der einheimischen Bevölkerung zu knüpfen und
Multiplikatoren für die westliche Besatzungspropaganda zu gewinnen.
Nach ihrem Einsatz in Afghanistan müssen die IEB für den
Informationsaustausch mit nicht näher definierten „zivilen und
militärischen Dienststellen“ zur Verfügung stehen; die Formulierung
legt nahe, dass sie auch von Geheimdiensten abgeschöpft werden.
Bereits in der Vergangenheit wurden Bundeswehrsoldaten mittels
„interkulturellen Trainings“ auf Kriegsoperationen vorbereitet.
Parallel dazu werben insbesondere deutsche Repressionsbehörden um
Islamwissenschaftler und Ethnologen. Die Rekrutierung ziviler Experten
wird nicht zuletzt dadurch begünstigt, dass ehemalige IEB Lehraufträge
an deutschen Hochschulen erhalten.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57859

http://www.balkanstudies.org/articles/meaning-myth Srebrenica, Islam & Western Decadence (AltRight)

Srebrenica, Islam & Western Decadence (AltRight)

Like Communism, Islam relies on a domestic fifth column — the carpet-kissing Rosenbergs, Philbys, Blunts, and Hisses — to subvert the civilized world. It also relies on an army of fellow-travelers, the latter-day Sartres and Shaws in the ivory towers, on “liberal academics and opinion-makers“ (as per Sam Francis) who „sympathize with Islam partly because it is a leading historical rival of the Western civilization they hate” and partly because they long for a romanticized and sanitized Muslim past that substitutes for the authentic Western and Christian roots they have rejected. Those roots must be defended, in the full knowledge that those who subscribe to Islam and its civilization are aliens, regardless of their clothes, their professions or their places of residence. They sense Western weakness and expect that if Islam supplies the only old religious tradition left standing 50 years hence, it may attract mass conversion. That would indeed be the end of the West, its final surrender to the spirit masterfully depicted by Jean Raspail in the preface to the 1985 French edition of his Camp of Saints:

The West is empty, even if it has not yet become really aware of it. An extraordinarily inventive civilization, surely the only one capable of meeting the challenges of the third millennium, the West has no soul left. At every level — nations, race, cultures as well as individuals — it is always the soul that wins the decisive battles.

The story that Raspail tells is rooted in a “onstrous cancer implanted in the Western conscience.” One word, „Srebrenica,“ embodies it perfectly. Its roots are in the loss of Faith, and in the arrogant doctrine — rampant in “the West” for three past centuries now — that man can solve the dilemma of his existence by his unaided intellect alone. If that loss is not reversed, the game is over anyway — proving yet again that where God retreats, Allah advances.

Before 1914, both the West and the Muslim world could define themselves against each other in a cultural sense. What secularism has done, since replacing Christianity as the guiding light of “the West,” is to cast aside any idea of a Christian social, geographic, and cultural space that should be protected. Islam, “extreme” or “moderate,” has not softened, however. The consequences will be very serious unless Muslims are either “westernized” — that is to say, made as willing as Christians to see their religion first relativized, then mocked, and its commandments misrepresented or ignored — or else Christianized, which of course cannot happen unless there is a belated, massive, and unexpected recovery of Western spiritual and moral strength.

As things stand now, the West faces two clear alternatives: defense, or submission and acceptance of sacred Arab places as its own. The latter is the visceral preference of the Western elite class, and „Srebrenica“ is its totem.

Islam should not be blamed for being what it is, nor should its adherents be condemned for maintaining their traditions. We should not „hate“ it, nor ban it, if it reforms itself to the standards of a civilized, that is, non-Muslim society. If it does not happen — and miracles are always possible — it should be banned, of course. The Kuran’s exhortations to the believers to annihilate the non-believers, to confiscate their land and property, to take their women and enslave their children are clear and unambiguous, and the fruits have been ghastly. In the present state of Western weakness, such Muslim firmness may appear attractive to the legions of cynical nihilists and lead further millions to the conclusion that we should all become Muslims, since our goose is cooked anyway, spiritually and demographically.

Those of us who do not cherish that prospect should at least demand that our rulers present that option fairly and squarely. To pretend, as the ruling elite does, that Islam is “a religion of peace,” rather like Episcopalianism, is stupid or deeply dishonest.

Islam might have been made much less threatening if the West had not conciliated or sponsored its most threatening exponents. Islam was exposed to a devastating collapse in credibility within the Arab world itself in the middle of the twentieth century. The forces of secularity were very strong indeed. But America opposed them at every turn because they were socialist or communist or simply not “in the national interest.” America gave whole-hearted support to the worst nation on earth: Saudi Arabia, a veritable hotbed of raw barbarity that makes Kim Jong Il look eminently clubable. As the economies of real states falter and haltr, the Saudi petrodollars are poured into establishing violent fanaticism as the big alternative.

“As a man thinketh, so is he.” The real problem of the Muslim world is not that of natural resources or political systems. Ernest Renan, who started his study of Islam by praising its ability to manifest “what was divine in human nature,” ended it — a quarter of a century and three long tours of the Muslim world later — by concluding that “Muslims are the first victims of Islam” and that, therefore, “to liberate the Muslim from his religion is the best service that one can render him.”

Islam is a collective psychosis seeking to become global, and any attempt to abet such madness is to become part of the madness oneself. The purveyors of „Srebrenica“ are worse than criminal: they are mistaken.