Viteški turnir demokratije

POSTFESTUM: Kristijan Vulf izabran za saveznog predsednika Nemačke

Viteški turnir demokratije

Autor: Tihomir Popović

Vanredni predsednički izbori u Nemačkoj, održani 30. juna u berlinskom Rajhstagu, ostaće zapamćeni kao jedan od najslojevitijih političkih događaja decenije. Na prvi pogled, sve je ličilo na viteški turnir. Nedeljama su nemačke partije sokolile svoje kandidate kao vitezove, dok su mediji poput herolda jezikom simbola u jarkim, gotovo srednjovekovnim bojama, prikazivali virtuelno okupljenom narodu vrline boraca. Kada je turnir nakon tri mukotrpne runde glasanja završen, i demohrišćanin Kristijan Vulf izabran za predsednika, kandidat socijaldemokrata i zelenih, Joahim Gauk, srdačno je – viteški – gotovo očinski čestitao mlađem pobedniku. Na koncu je i kraljica Turnira, kancelarka Angela Merkel, predala svom vitezu pobednički venac u vidu neobično raskošnog buketa cveća. Fanfare.

Tu se galantna parabola završava. Koplja nemačkih vitezova bila su glasovi članova Savezne skupštine, izbornog tela sastavljenog od dva doma nemačkog parlamenta, Bundestaga i Bundesrata, te predstavnika javnog života, koje su imenovale političke partije. Bila su to ovoga puta veoma lomljiva i prevrtljiva koplja; u prvim rundama glasanja ona su recimo bila nešto drugačije raspodeljena nego u trećoj: Vulf, kandidat vladajuće koalicije demohrišćana i liberala, dobio je doduše od početka više glasova nego Gauk, ali ne i apsolutnu većinu potrebnu u prve dve runde. Očigledno je da su neki od poslanika i drugih birača vladajuće koalicije najpre glasali protiv kandidata svojih partija. Da li je kolektivno demokratsko ubeđivanje iz redova partijskog vrha koje je usledilo nakon druge runde glasanja uticalo na ove potajne prebege ili je pak njihov plan bio da u prve dve runde daju samo simbolični znak kancelarki da i oni odlučuju o sudbini zemlje, teško je reći. Tek: u poslednjoj rundi Kristijan Vulf je dobio i više od potrebne većine glasova. U trećoj rundi bila mu je dovoljna i relativna većina, dok je ovoga puta dobio apsolutnu: 625 glasova od 1.244 birača. Jasnoći Vulfove pobede doprinelo je i držanje naslednice komunističke partije Istočne Nemačke, stranke Levica, koja je u poslednjem krugu povukla svog – ionako marginalnog – kandidata, Lukreciju Johimsen, i uskratila svoje glasove umereno levičarskom bloku socijaldemokrata i zelenih.

Iza ovog sloja fakata krije se čitav lavirint paradoksa. Za činjenicu da je Vulf izabran tek u trećoj rundi, nemačka javnost jednoglasno krivi nepopularnost koalicije Angele Merkel. Vulfov uspeh trebalo bi, obrnuto, da doprinese stabilizaciji aktuelne vlade. Do toga će možda doći, ali je verovatno da će Vulf preživeti ovu vladu, a svojom već poslovičnom hanoverskom umerenošću i suzdržanošću stabilizovati celokupnu političku atmosferu Nemačke, nezavisno od partijske politike. Kandidat umereno levičarske opozicije, antikomunista Joahim Gauk, sa druge strane, oduvek je u svom političkom mišljenju bio bliskiji konzervativnim demohrišćanima i liberalima, za čije vrednosti se zalagao kao borac za ljudska prava u Istočnoj Nemačkoj, nego strankama koje su ga kandidovale. Ipak, ovaj vrli i produhovljeni čovek bio je očigledno spreman da prihvati izbor za predsednika Nemačke uz glasove Levice, stranke-naslednice SED, bivše vladajuće partije Istočne Nemačke, koja je bila odgovorna za ubistva na Berlinskom zidu i ostatak terora ove totalitarne države protiv koje se celog života borio.

No, to su bili manji jadi ovih izbora. Najveća dilema koju u vezi sa njima dele nemačka politika i mediji jeste da je Joahim Gauk imao daleko veću podršku nemačkog naroda nego Kristijan Vulf i da bi ovoga na direktnim izborima gotovo izvesno pobedio. Da li je stoga Vulf „predsednik protiv volje naroda“, kako ga je nazvao jedan privatni komentator u listu Velt, i da li Nemačka treba da promeni ustav i pređe na sistem direktnog izbora predsednika koji bi time dobio i znatno veću političku moć?

Demokratija ne znači samo sprovođenje „volje naroda“, već najpre njeno artikulisanje i formiranje. Iako demokratija ne postoji bez volje naroda, ne postoji ni volja naroda bez demokratskih struktura koje će joj pomoći da se artikuliše.

Te strukture plod su ne samo sistematičnog političkog razmišljanja već i istorijskih datosti koje su oblikovale jednu državu. Nemačka parlamentarna demokratija u kojoj je uloga predsednika republike na nivou politike slaba u odnosu na ulogu kancelara, plod je reakcije na poredak Vajmarske republike u kojoj je situacija bila obrnuta, a krajnje haotična, i koja se završila – tada sasvim zakonitim – imenovanjem Adolfa Hitlera za kancelara od predsednika Paula fon Hindenburga. Posleratna Nemačka želela je druge puteve: maksimalnu parlamentarnu kontrolu kancelara i samo simboličnog predsednika. Aktuelno nemačko traženje „jakog predsednika“ po uzoru na Francusku ili čak SAD izvesno je izraz potrage za izgubljenim identitetom u doba kada su duhovni, politički i materijalni oslonci republike naoko nestabilni. No, nacionalni identitet može se tražiti i u institucijama i njihovom kontinuitetu, ne samo u ličnostima. Viteški turnir demokratije čiji smo svedoci bili ove nedelje može se s jedne strane posmatrati kao lakrdija i izvrgavanje ruglu volje naroda, ali sa druge strane i kao ostvarenje „istorijske narodne volje“; on je bio u savršenom skladu sa onim što je nova Nemačka želela da bude kada je osnivana: funkcionalna parlamentarna demokratija nezavisna od hirova pojedinaca. I pored svih partijskih problema, i pored duhovne, političke i ekonomske krize, nemačke demokratske institucije bile su u stanju da posle ostavke Horsta Kelera 31. maja u kratkom roku pronađu dva veoma časna i sposobna kandidata za mesto predsednika države i da već 30. juna izaberu onoga koji je u ovom trenutku sposobniji da zemlju stabilizuje. Mnogim državama to ne bi uspelo.

Autor je docent u Hanoveru i Osnabriku. Doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt Univerziteta u Berlinu. Odgovorni je urednik Informativne službe SOK AKTUEL Eparhije srednjoevropske

Advertisements

Значајни неуспеси једне добро подмазане машине – dostavila, Boba

Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Значајни неуспеси једне добро подмазане машине
Истина и помирење на ex-YU просторима

Значајни неуспеси једне добро подмазане машине

PDF Штампа Ел. пошта
Стефан Каргановић
субота, 03. јул 2010.
Канадски премијер Стефан Харпер донео је правилну одлуку када је уложио вето на предлог да парламент његове земље 11. јули прогласи за „дан сећања на жртве геноцида у Сребреници.“ Таквим поступком премијер Харпер је показао храброст да се одупре политичким притисцима и уценама, што је реткост у данашњем свету. Поред личног интегритета, његова одлука такође одражава и нешто друго: све већи замор западних установа и политичких чинилаца од бескрајних захтева да се повинују уској политичкој агенди  агресивне и добро организоване бошњачке стране из БиХ која, пре свега, рачуна на  необавештеност спољашњег света.

Нико други, осим бошњачког политичког руководства, није могао бити изненађен неуспехом лобистичке операције да се Канади наметне законска обавеза да сваке године механички ожали жртве једне етничке заједнице у Сребреници, док би бројне и сурово побијене жртве оне друге сасвим игнорисала.  Изненађење, па чак и „шок“, поводом тога у Сарајеву само је одраз провинцијализма тамошњег естаблишмента који је норме свога вилајета побркао са начином размишљања преосталог света, и који није способан да осети пулс људи који се налазе ван оквира његове уске средине.

Та секташка група злоупотребљава људску трагедију сребреничког краја током рата између 1992. и 1995. године тако што сопствену улогу и губитке приказује лажно, док арогантно пориче свој огроман допринос патњи и губицима других. Крах њихове иницијативе да се питање Сребренице у парламенту далеке Канаде прикаже онако како то њима одговара наговештава могућност скорог отрежњења света који се, помоћу безобзирне пропагандне, већ годинама држи у заблуди у вези са Сребреницом.

Можда то није било подједнако запажено или прокоментарисано, али афера са Ејупом Ганићем обележена је сличним наговештајима. Мада је британско судство „независно,“ и фактички у великој мери оно то јесте, када се ради о јасно зацртаном националном интересу Велике Британије оно ће увек имати разумевање за дискретно саопштени став британске владе. Зато је сама чињеница да је британски суд српски екстрадициони захтев узео у разматрање врло значајна. Не у смислу фаворизирања Србије (која по свему судећи ни сама није веровала у овакав исход па је свој први захтев врло аљкаво и непрофесионално припремила) већ у смислу емитовања поруке Бошњацима. Када се ствар сведе на основне елементе, та поруке врло је једноставна: вашим играма и манипулацијама долази крај, нећете се више моћи шегачити са нама.

Да је у питању управо шегачење, јасно се види из „одбране“ коју високоплаћени тим енглеских адвоката у име Ганића суду нуди. Прва ствар која пада у очи, када се до сада изнети аргументи одбране размотре, а тај утисак учвршћује списак Ганићевих сведока који ће бити позвани да дају исказ на рочишту које почиње 5 јула,  то је да материјал који одбрана нуди нема никакве везе са меритумом захтева за екстрадицију. Одбрана се своди на инфантилан аргуменат да су Ганић и остали који су хипотетички били умешани у напад на колону у Добровољачкој улици били „бранитељи БиХ“ па се поставља патетично питање: како ико може таквима да суди? Овакав аргуменат је апсурдан и он није вредан огромних сума новаца које се инвестирају у Ганићев предмет. Он ће само додатно да иритирати енглеског судију, за кога се може сигурно предпоставити да је прави професионалац. Предмет се не односи на питање ко су били браниоци а ко агресори током рата у БиХ, него на нешто врло конкретно: да ли је напад на колону у Добровољачкој било ратни злочин и, ако јесте, ко је за то одговоран? Све стране у рату могу да почине ратни злочин и да за њега по међународном кривичном праву одговарају, и „браниоци“ и „агресори“.

Списак потенцијалних сведока, који би сведочили за Ганића, врло је индикативан за непостојање било какве праве одбране у вези са деликтима који се Ганићу стављају на терет. Међу предложеним сведоцима налазе се политичар Златко Лагумџија, историчари Марк Хор и Ноел Малколм, као и Карол Хоџ, аутор једне књиге о улози Велике Британије у балканском сукобу. Поред њих, најављени су Стјепан Месић, Педи Ешдаун, и Гордана Кнежевић, бивша уредница листа „Ослобођење.“ Појединост која све ове сведоке повезује је да они немају никакве везе са инкриминисаним догађајем и да зато немају ништа да кажу што јеи у том смислу било релевантно. Нико од њих 3 маја 1992. године није био ни у Председништву БиХ нити у Добровољачкој улици и они зато немају ни једну значајну ствар да саопште у односу на оптужбе против Ејупа Ганића. Њихова функција то очигледно и није, него је да издекламују позитивне ствари о Ганићу лично и о томе како су лепо са њиме сарађивали. Биће занимљиво посматрати колико дуго ће енглески судија у својој строгој англосаксонској судници толерисати такво завлачење.

Крах сребреничке резолуције у Канади и озбиљно одуговлачење Ганићевог процеса у Лондону, мада је бошњачки естаблишмент био убеђен да ће оба питања врло глатко и на задовољавајући начин решити, служе као порука и опомена. Бахати умишљени љубимци Запада на Балкану прелазе црту толеранције, а можда су је већ и прешли.

(Аутор је председник холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница)

// limitNum)
{
limitField.value = limitField.value.substring(0, limitNum);
}
else
{
limitCount.value = limitNum – limitField.value.length;
}
}
// ]]> Пошаљите коментар

Pushing the Myth

Pushing the Myth

A little while ago, several Liberal MPs in the Canadian Parliament proposed a resolution declaring July 11 „Srebrenica Remembrance Day.“ Fortunately, Prime Minister Harper would have none of it, so the proposal was taken off the table – for now.

The resolution was not a product of altruism and sheer goodness of the Liberals‘ hearts, but rather an initiative mounted by the Congress of North American Bosniaks, and something called the „Institute for the Research of Genocide“ (whose URL identifies them as the „Institute for Genocide“).

After Mr. Harper put the kibosh on the resolution, the CNAB and the Institute raised a ruckus. Their initial protest, on June 23, included a long list of people identified as an „international team of experts“ and claiming illustrious academic titles. The post with the list, however, has since been taken down from the Institute website.

Here are just some of the names from the list:

  • M. Cherif Bassiouni (former UN rapporteur on the events in Bosnia, who endorsed the ridiculously inflated casualty figures and the „mass rape“ hoax)
  • Francis A. Boyle (international ambulance-chaser and author of the „genocide“ lawsuit by the Izetbegovic government against Serbia, rejected before an actual court)
  • Florence Hartmann (once spokesperson for Carla Del Ponte at the ICTY)
  • Marko Attila Hoare (a world-renowned Serbophobe-cum-historian)
  • Daniel Toljaga (listed as member of the Board of Directors at the Congress of North American Bosniaks, but better known as proprietor of the Srebrenica Genocide Blog)
  • Dzemaludin Latic and Fatmir Alispahic, champions of militant Islam and Serbophobia considered even in Bosnia to be the lunatic fringe.

Suffice to say that the list was a veritable who’s who of professional victims, genocide entrepreneurs, and people who have built their careers on the myth of Bosnia. So, these folks have taken upon themselves to have the Canadian Parliament endorse their version of history by government fiat – i.e. by force, since they can’t actually prove it in court. It is as if they don’t believe their argument good enough to just persuade people, even though it has enjoyed almost uncontested dominance in the media for the past 15 years!

The much less organized Canadian Serbs have protested this proposal with letters. The response they got was pretty much a set of talking points reminiscent of the content found on the SGB, Hoare’s blog, or the CNAB site.

The letter says that the „the genocidal nature of the particular incident at Srebrenica in the summer of 1995 has been internationally recognized.“ It specifically mentions the ICTY and ICJ verdicts, claiming they were „thoughtful results of fair and independent investigation and testimony.“

Yet the ICJ verdict specifically said it had not considered the Srebrenica events itself, but simply accepted the ICTY rulings at face value. To call the ICTY’s verdicts „thoughtful“, their investigations „independent“ and the testimonies of serial perjurers „fair“ – that’s just rich. Let’s see: their crown witness, on which the entire case hangs, is a liar. They have conducted sloppy forensic work and later destroyed much of the evidence. They refuse to show the DNA evidence, then claim it proves something that is physically impossible for DNA evidence to prove (i.e. manner of death). And that’s just the tip of the iceberg! The ICTY verdicts have more holes in them than a kitchen sieve.

Another argument in the response is that others have done this – the European Parliament, the US House and Senate, and hey, even the (quisling) government of Boris Tadic in Serbia! – so why not the Canadian legislature? Well, since when did „everyone is doing it“ become a valid argument? Just because some lawmakers in Europe and the US have voted with their hearts for a well-prepared piece of propaganda does not have the magical power to transform that propaganda into fact. Truth is not a matter of majority vote – or even consensus.

From the first days of the Bosnian War, the Izetbegovic regime’s weapon of choice was propaganda. They aimed to win the war by getting outside forces to do the fighting for them, based on heart-rending stories of massacres, mass rape, concentration camps and genocide. One after another, those stories have been exposed as fabrications and deliberate distortions of the already horrifying reality, while the full horrors of the war were never reported, so as not to interfere with the mythical narrative. The Srebrenica „genocide“ is the last lie that remains, the one myth that was built up and reinforced more than any of the others. By now, Srebrenica has become a post facto justification for everything: the ethnic cleansing of Serbs, the foreign mujahedin, the rise of Wahhabism and terrorism, the re-Islamization of Bosnia’s Muslims (a goal Izetbegovic set for himself in the 1970s, mind you), the ongoing refusal of Muslim politicians to abide by the country’s Constitution, and the equally ongoing attempts to fulfill their wartime objectives politically, by overturning the Dayton Accords.

All of this rests on the foundation of a myth that what happened in July 1995 in Srebrenica was „genocide“. Even though the women and children were safely evacuated. Even though the column that refused to surrender and set off across the mountains and minefields to Tuzla was a military formation. Even though the actual number of people who died on that march was never established (the „8,000“ figure is equally arbitrary as the „300,000“ we’d heard for a decade, before facts became impossible to ignore), and the actual evidence suggests that the number of people actually murdered (as in executed, which indeed is a war crime) is several hundred. Even though nothing was ever produced to demonstrate intent on part of the Bosnian Serbs to actually exterminate the Muslims as a people – apart from the very strong belief by the Muslims that this was the case.

Yet in a proper court of law, it doesn’t matter what one believes – only what one can prove. Fully aware that the ICTY judgments are based on belief and conjecture rather than actual facts, the believers in the Srebrenica Genocide Myth are now trying to impose it by force, by getting governments to pass resolutions. Next up will probably be demands that anyone questioning their myth be prosecuted as a „holocaust denier.“ So, not only are theydisparaging the actual Holocaust by declaring Srebrenica a „genocide,“ they are also exploiting and abusing the mechanisms established so no one could strive to rehabilitate the Nazis and deny the suffering of the Jews. When you consider the fact that the ancestors of many of those Muslims actually helped the Nazis in their ghastly „Endloesung“, it becomes obvious that Srebrenica is not just about the present and the future, but also aboutwhitewashing the past.

I understand why it is in the interest of the Bosnian Muslims‘ religious, political and propaganda leadership (and their associates, fellow-travelers and useful idiots in the West and elsewhere) to promote the Srebrenica Genocide Myth. How that would serve Canada’s interests, however, is beyond me. Stephen Harper appears to have reached a similar conclusion – and for that he deserves thanks, not just of the Serbs living in Canada, but all Canadians who care about their own country

PROSLOST I BUDUCNOST-VREME NIJE STALO; AUTOR, Милан Марковић – Миле, Београд

ПРОШЛОСТ И БУДУЋНОСТ
Друже! Сећаш ли се прошлости
када смо радили праве ствари,
дошли су „нови“ – зулумћари,
који све оспоравају,
окренуше наопако у садашњости.
Шта се то нама догађа?
Да људи пљују, на своју прошлост.
Доста ће времена проћи да спозна
заблуде и своје грешке,
али, сада му треба рећи
– да су те грешке – претешке.
Када с хвати, да му други,
за свој интерес,
будућност гради – неизвесну.
Требаће му доста труда
да грешке исправи,
створи државу независну.
Дошло је време „турске владавине“
и дугог ропства, као под Турцима.
Сада, такво стање
у земљи стварамо
и остављамо потомцима
новембар 2004.
ЗАШТО НАС НЕ ОСТАВЕ НА МИРУ?
Пу у Европу!!!
Папгајски крик!
Ако томе претходи
окупација земље,
то је велика подвала
и политички трик!
Уцењују Хагом,
да нас дотуку;
врше на нас притисак,
они који нас бомбардоваше,
да нас у зло увуку.
И, док нам то раде
примењују силу,
не можемо им веровати,
док нас не оставе на миру.
Само у миру, без питисака,
хладне главе,
можемо земљу градити.
али, без паразита,
бољи живот старати.
Оставите нас на миру!!!
Ви, паразити запада,
зашто сте се на нас окомили
па нам држава пропада.
Гори сте од фашизма,
из прошлог века,
заводите тиранију
која нас тек чека.
Зашто нас не оставите на миру!?
Март 2005.
ВРЕМЕ НИЈЕ СТАЛО
Не призивај прошлост
да њега повратиш,
већ, на њему нашу
будућност да градиш.
Све што прође, за собом остави,
по неку рану, крваву и болну,
време – не можеш зауставити
доноси патње, неизвесност – кобну.
Будућност градити на срећи,
човека – који цени себе,
свакоме у лице треба рећи
ко те поткрада и доводи до беде.
Време, не можеш зауставити,
ма колико патили,
препородом се треба борити
да би срећнији живот створили.
Ова се битка мора добити,
с борцима који се не предају,
за њу, морамо се борити,
упорно и храбро – док борбе трају!
Ко покуша да време заустави
губи битку, враћа нас у прошлост,
народу претешко бреме товари
споро ће мо градити сопствену будућност.
Август 2004.

Милан Марковић – Миле, Београд