Ватиканска банка пере новац? – Izvor, PolitikaOnline

Ватиканска банка пере новац?

РИМ –Римско тужилаштво покренуло је истрагу против 10 банака, укључујући велике банке попут „Уникредита“ и „Интезе“, због сумње да су умешане у прање новца преко Завода за религијска дела (ИОР), познатијег као Ватиканска банка, пише италијанска „Република“.

Ватиканска банка управља рачунима верских редова и католичких удружења и није обавезна да поштује финансијске норме које важе за италијанске установе, зато што користи екстратериторијалност папске државе.

Тужилаштво је открило да Ватиканска банка управља рачунима италијанских установа без назива, идентификованих једино ознаком ИОР.

Истражитељи претпостављају да субјекти који имају фискално боравиште у Италији користе ИОР као параван за прикривање различитих финансијских прекршаја као што су превара или утаја пореза, наводи италијански лист.

Ватиканска банка се први пут појавила на насловним странама светских новина 1981. године, после пропасти банке „Амброзијане“, чији је Ватиканска банка била већински власник.

Банка „Амброзијана била је осумњичена за прање мафијашког новца, а на њеним рачунима откривен је мањак од 3,5 милијарде долара. Ватиканска банка је тада негирала правну одговорност за пропаст „Амброзијане“.

Tанјуг
[објављено: 01/06/2010]
stampanje posalji prijatelju

„KORENI“ – Čija je sramota? dostavio, urednik Korena i autor Nikola Janić

Nastavak otvorenog pisma onima koji moraju da znaju!
Nikola i  VladikaCija je sramota? – drugi deo
Poštovana gospodo, Tadicu, Cvetkovicu, Tijanicu.., clanovi Vlade Republike Srbije, i u njoj odgovorni i glavni urednici pisanih i elektronskih medija… da nastavimo o vama i nama, o onome što nismo prošle nedelje. Dakle…
Perfidna podmetacina kosovskih Albanaca
KosovciKosovci nisu „kosovari“
Ovaj albanski izraz, neprimeren srpskom jezikuk, nažalost prihvataju i mnogi Srbi, cak i intelektualci, pa kosovske Srbe pogrešno nazivaju „kosovarima“ , a za Srpkinje kažu „kosovarke“ iduci tako naruku velikoalbanski težnjama da se na Kosovu i u Metohiji zatre sve što je srpsko.
Nikola Janic gostovao na TV Kopernikusu

PatrijarhPatrijarh može da osvetli dijasporu
Jedino ko može da utice za sigurnost naših ljudi koji su ostali na Kosovu, to je rasejanje. Ali, samo organizovano, koordinirano i masovno.

Istorija ulcinja – Nova knjiga akademika Kaplana Burovica

UlcinjUlcinj pod nacionalnom zastavom
Cim se oslobodio Ulcinj, licno Knjaz Nikola je sišao sa Cetinja, sastaje se sa videnijim muslimanima ovoga grada i, izmedu ostalog, im rekao: „Slušajte me Ulcinjani, Crna Gora nije ušla u Ulcinj da vas, muslimane, ucini robovima, vec da vas oslobodi“.

Obicaji kod Srba

Obicaji kod srba Omiljena srpska licna imena
Licno ime je prva oznaka identiteta koju covek dobije u životu i najcešce je doživotna. Pored direktnog ukazivanja na razne vrline, samim znacenjem imena, cesto je  davanje imena po nekoj osobi ili dogadaju za koje se smatra da su vredni pomena u licnom imenu.
Deo od novih clanaka na www.koreni.net

Дачић: Приоритет одузимање имовине

Predgovor Dušana Nonković urednika GD :

Pa, manje više sve je bilo nekad narodno a pošto narod nije video ni dinara od toga a sad takoreći i nema ništa
trebaće, kako stvari stoje, sve oduzimati. A, ostavljati samo ono što se svojim prstima i na pošten način u tržišnoj konkurenciji zaradilo. Nije postojala borba na tržištu izmedju privatnih i takozvanih radničkih samoupravnih preduzeća da bi se govorilo kako se nešto stvorilo i privatizovalo kroz slobodno natecenje odnosno konkurenciju. Postavlja se pitanje gde počinje kriminal a gde poštena privatna svojina? DN-urednik Glasa Dijaspore

Дачић: Приоритет одузимање имовине

БЕОГРАД – Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је данас изјавио да је одузимање имовине криминалаца један од основних стубова борбе против организованог криминала.

Он је рекао да је Јединица за финансијске истраге МУП за годину дана постојања спровела истрагу за више од 200 особа и прикупила доказе за око 300 кућа, станова и гаража, 120 аутомобила и других возила за које се сумња да су стечени криминалом.

Он је, на обележавању прве годишњице Јединице за финансијске истраге, рекао да су нађени докази и за девет милиона евра и 80 милиона динара за које се такође сумња да су стечени криминалом.

ФоНет
[објављено: 01/06/2010]
stampanje posalji prijatelju

Serbia Wold Cup Song

Email not displaying correctly? View it in your browser.

YOUTUBE / DOWNLOAD

The official anthem of Serbian World Cup squad featuring Filip Filipi, Tough Life and Borussia Dortmund and national team centre back Neven Subotic. It is also the first leak off Filip’s long awaited Vavilon CD which is due to drop this summer. Plus make sure to check out the exclusive interview with Neven Subotic on the Offspring Of Mama’s Beauty Blog.

Bonus Tracks

Filip Filipi Feat. Collie Buddz – Hurricane Ana (Schlachthofbronx Remix)
Filip Filipi Feat. Shanell – Can You Rock (Nguzunguzu Remix)

Connect

http://www.filipfilipi.com
http://www.facebook.com/filipfilipi
http://www.twitter.com/filipfilipi

. „Kamerad Köhler: Bitte wegtreten!“- Imperialismus und eine Wiederkehr des Kolonialismus

Newsletter vom 01.06.2010 – Die Berliner Kriegsdebatte

BERLIN (Eigener Bericht) – Nach dem Verlust seines Rückhaltes in
maßgeblichen Teilen des Berliner Establishments hat Bundespräsident
Horst Köhler am gestrigen Montag seinen Rücktritt erklärt. „Kamerad
Köhler: Bitte wegtreten!“ hatte eine der einflussreichsten deutschen
Zeitungen bereits vor Tagen im Kommandoton getitelt. Der Präsident
habe bei seinem Afghanistan-Besuch „dies und das“ über den Krieg am
Hindukusch „dahergefloskelt“, kritisierte das Blatt Köhlers als
mangelhaft empfundene Unterstützung für die Bundeswehr. Während es in
Berlin offiziell heißt, Köhlers entscheidender Fehler sei es gewesen,
Wirtschaftsinteressen als Kriegsgrund zu nennen, findet sich ebendiese
Aussage in zentralen handlungsleitenden Dokumenten der Bundesrepublik.
Tatsächlich ist die Berliner Kriegsdebatte schon längst
fortgeschritten und nennt geostrategische Vorteile in der Rivalität
gegenüber China ebenso als Motiv für Militäreinsätze wie die Stärkung
staatlicher Kooperation innerhalb der EU. Die Berliner Publizistik
kündigt neuen Imperialismus und eine Wiederkehr des Kolonialismus an,
fragt, ob „gescheiterte, verlorene oder schlichtweg lebensunfähige
Staaten nicht mit einem Dasein als Protektorat besser bedient“ seien,
und denkt ausdrücklich über künftige „Energiekriege“ nach. Das
weltpolitische Ausgreifen Berlins geht in Teilen der
Regierungsapparate mit einer deutlichen Verschiebung nach rechts
einher. So hat sich der ranghöchste Militärberater der Kanzlerin schon
vor Jahren als ein Anhänger Carl Schmitts zu erkennen gegeben. Schmitt
wird von Kritikern als geistiger Wegbereiter des Nationalsozialismus
eingestuft.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57822

BAKINI RECEPTI ZA KUĆNU APOTEKU DOBRO ZDRAVLJE I DUG ŽIVOT Autor, Dušanka Stanić

https://dijaspora.wordpress.com/2017/03/13/http21z8iturpog/

 

iZVOR http://www.stil-magazin.com/clanak/broj-117-23-mart-2009/ukusna-jela-od-povrca

UKUSNA JELA OD POVRĆA

Varivo od paradajza i paprike sa slaninom
(Za 4 osobe)

Sastojci
200 g mesnate slanine
8 zelenih paprika
8 paradajza
2 glavice crnog luka
3 čena belog luka
3 kašike pirea od paradajza
kašika ljute mlevene paprike
malo soli

Priprema
Slaninu isecite na veće komade. Luk oljuštite, prepolovite i isecite na rebra, kao i beli luk. Oprane paradajze isecite na osmine, a oprane paprike prepolovite, povadite semenke, a onda isecite na osmine.
U odgovarajućoj posudi propržite isečenu slaninu. Na otpuštenoj masnoći staklasto propržite isečen crni i beli luk. Povrh svega pospite mlevenu papriku pa odmah dodajte pire, isečeni paradajz i papriku. Sve dobro promešajte, posolite i kuvajte na tihoj vatri dok paprika ne omekša, ali da još uvek ostane čvrsta. Jelo poslužite toplo u dubokom tanjiru.

Bećar paprikaš

JABUKA I DRUGO LEKOVITO VOĆE, POVRĆE I BILJE – RECEPTI KUĆNE APOTEKE – AUTOR, Dušanka Stanić- urednik GD

JABUKA

Pojedite dvije-tri jabuke dnevno i necete morati kod kardiologa-studije pokazuju da redovno konzumiranje ove vocke smanjuje rizik od slaga i srcanog udara.
Jabuke smanjuju nivo holesterola i triglicerida.Iako ovo voce sadrzi vise vlakna nego soka-i jedan i drugi sastojak pozitivno uticu na zdravlje.
Veliki je izvor katehina,supstance koja sprjecava nastanak raka,a neka istrazivanja pokazuju da smanjuje i rizik od raka pluca.

Protiv akni
Ogulite svjezu jabuku,izvadite joj kospice i narezite je na komadice.Komadice jabuke zatim skuhajte u 250 ml vode dok ne omeksaju.Ohladjenu mjesavinu nanesite vatom na lice.Jabucna kiselina ce smiriti nadrazenu kozu.

Protiv proliva
Naribajte dvije sirove jabuke te kasu izmjesajte s crnim cajem i prstovetom soli.Ta jabucna smjesa prociscava crijeva od bakterija koje su uzrokovale proljev te dezinficira sluznicu crijeva.

Kasalj,laringitis,astma
Jabukovo sirce uzimajte s medom i vitaminom C.Protiv kaslja i upale grla grgljajte vodu sa sircetom i malo propolisa.

Zacepljen nos
Inhalirajte zagrijanu vodu s jabukovim sircetom (10 kasika sirceta u 1 l vode).Nosnice ce biti prohodne 12 sati.

Glavobolja
Inhalirajte zagrijanu vodu i sirce, omjer pola-pola

Visok pritisak
Redovno uzimajte 2 kasike sirceta na casu vode

Prosirene vene
Jabukovim sircetom istrljajte kozu ujutro i navece.Poboljsanje se vidi nakon mjesec dana

Zglobovi,ukocenost
Uvece popiti casu vode sa 2 kasike jabukovog sirceta i kasicicom meda.

Stres,visoka temperatura
Spuzvom umocenom u vodu sa jabukovim sircetom dobro istrljajte tijelo

Za zubno meso
Oko 250 ml prirodno mutnoga jabucnoga soka ,-koji djeluje protuupalno-i 127 ml svjeze ruzine vodice ulijte u tamnu staklenu bocu i protresite.Nakon jela time ispirajte usta i zatim ispljunite.

JABUKA NA VRATA,TABLETE KROZ PROZOR!

NAJČEŠĆI ZAČINI

CELER:
U kuhinji:
– zajedno sa ostalim povrćem za supu, a dodaje se i nekim umacima i raznom povrću. Za moj ukus, boranija je nezamisliva bez celera, daje joj posebnu aromu. A u drugim jelima koristim umjereno zajedno sa peršunom.
Ljekovito djelovanje:
– nevjerovatno koristan za zdravlje, ima blagotvorno djejstvo na varenje;
– omogućava izbacivanje nečistoća iz tijela, daje snagu ljudima koji su nervno labilni – kod pojačanog nemira, uzbuđenja, brzog umaranja;
– sok i zeleni dijelovi imaju blagotvorni učinak u liječenju gastritisa jer sluz koja je sadržana u njemu oblaže želudac;
– koristan je u hrani protiv plućne astme, bolova u slabinama, kod podrigivanja;
– poboljšava apetit, pojačava djejstvo sredstva protiv zatvora;
– čisti bubrege i mokračni mjehur, omogućuje razlaganje kamenčića u bešici;
– kod išijasa, kostobolje, bolova u kičmi i većini prehlada.
Potječe iz Sredozemlja, a u Evropi se počinje uzgajati tek u 18. stoljeću.

PERŠUN
– bogat je mineralnim materijama, vitaminima, visok postotak vitamina c, željezom;
– odličan je začin u ishrani;
– djeluje diuretično; nekad se koristio za pobačaj i protiv bolnih mjesečnica; odstranjuje zadržavanje tečnosti u trbušnoj oblasti, nogama i grudima prije mjesečnice; listovi se stavljaju na bolna mjesta kao sredstvo protiv bola i upala.
– stimuliše rast kose.
Bolesti
– uzimati na usta kod:
* probavnih tegoba
* kongestije zbog kašlja i prehlade, astme
* neredovitih mjesečnica, predmenstrualnog sindroma
* vrućice
– uzimati na usta pod nadzorom liječnika kod:
* visokog krvnog pritiska
* kongestivnog zatajenja srca
Pripravci:
* bez recepta: Dostupni u obliku tinkture ili suhog lišća, sjemenki, stabljika i korijena.
* kućna priprema: ČAJ:1-2 kašičice suhih listova ili korijena staviti u šoljicu kipuće vode, poklopiti te ostaviti da odstoji 5-10 min. Popiti do 3 šoljice na dan. Ili staviti usitnjene svježe listove i stabljike u vruću vodu.
+ prehrana i dijeta: jesti sirove, zelene listove koji djeluju i kao osvježivač daha.
Nuspojave: ne očekuju se.
Posebne informacije
* Trudnice i dojilje ne smiju uzimati sok od peršuna ili peršunovo ulje zbog toga što može potaknuti kontrakcije maternice. Nekoliko listića posluženih kao ukras jela vjerovatno neće naškoditi ako se pojedu.
* Ako se peršun često primjenjuje kao ljekovita biljka, mora se povećati unos hrane bogate kalijem, kao banane ili svježe povrće, budući da diuretici odstranjuju kalij iz organizma.

FEFERON, ljuta papričica; ALEVA PAPRIKA
– sadrži vitamine c, P, B1, B2…
– U malim količinama koristi se za stvaranje apetita, poboljšanje varenja.
– Veliki stimulator za krvotok
– u malim količinama korisna je za starije osobe, a istočna mudrost kaže:“Crvena paprika, puter i med produžavaju život.“
– Po narodnom vjerovanju, paprika u bilo kojem obliku daje snagu, ima dezinfekciona i antiseptička svojstva;
– aleva paprika u začinjavanju jela je nezamjenjiva. Nažalost, nisu svi svjesni njene blagotvornosti pa je mijenjaju različitim koncentratima, da bi dobili boju jela.

ORIGANO
– ime potječe od grčke riječi i znači „planinska radost“. Najviše se upotrebljava u italijanskoj kuhinji. Tokom II svjetskog rata, američki vojnici su upoznali i italijansku kuhinju i postali veliki ljubitelji pizze. Zavoljeli su i origano kao njen karakteristični začin. To je jelo u kojem jedino koristim ovaj začin, mada ponekad dodam i drugim jelima, ali u mini količini.
Slaže se s paradajzom, dinstanom govedinom, u omletima.
Mješavina začina od origana, ruzmarina, bosiljka i majčine dušice može, zbog spečifičnog okusa da posluži kao zamjena za so.
Ljekovtost:
– čaj: za liječenje organa za varenje (posebno proliva), za jačanje; spolja se koristi protiv raznih zapaljenja kože i sluzokože.
Čaj se preporučuje kod povišenog nervnog uzbuđenja, stresa, nesanice;
– Isprobala sam ga u nedostatku adekvatnih lijekova za stomačne bolove, i u sekundi je pomogao i odstranio bol.

LOVOROV LIST
– treba čuvati u zatvorenoj posudi i na suhom mjestu, najbolje presovan jer duže zadrži aromu.
Ljekovito djelovanje:
– za bodrost i dobro raspoloženje, čaj za liječenje dijabetesa, za izbacivanje soli iz zglobova;
Najviše se koristi kao začin.
Prskanje sobe čajem od lovorovog lista tjera muhe i druge insekte.
Napomena: pretjerana upotreba može da izazove povraćanje.

BOSILJAK
– omiljeno naše cvijeće, porijeklom iz Indije gdje se smatra svetom biljkom.
– bere se nadzemni dio biljke u cvijetu i suši u hladu na promahi.
– sadrži: eterično ulje, tanin, saponine i gorke materije.
Primjena u kuhinji:
-svježi, sitno isjeckani listovi dodaju se supama i jelima od ribe i mesa; kod pripreme svježih krastavaca, u mediteranskoj kuhinji, izvrsno se slaže s paradajzom.
Ljekovito djelovanje:
– umirenja nervnog sistema; protiv nadimanja; za bolji apetit; za povećanje mlijeka u dojilja; protiv upale bubrega; za urednije mjesečnice; protiv povraćanja; čira na želucu; glavobolje; reumatizma; za gripu; čajem se ispiraju oči kod konjuktivitisa; oblozima se liječe teško zacjeljive rane; svjež sok iscjeđene biljke čuva od trudnoće; podstiče jasnoću uma; svjež sok od listova spoljnom upotrebom protiv gljivičnih infekcija nogu.
Napomena:
– eterično ulje bosioka se ne preporučuje za vrijeme trudnoće.

GORUŠICA/senf/slačica
Sastav: lišće bogato vitaminima, solima kalcijuma i željeza; sjeme sadrži masna ulja, bjelančevine, glukoide.
Ljekovito djelovanje
– gorušica s medom protiv astme i kašlja, a grubo isitnjeno sjemegorušice sa vodom preporučuje se prilikom groznice. S bijelim lukom i začinom iđirotom protiv gripe. Poboljšava boju lica.
U hrani omogućava njeno varenje i povećava toplotu želuca, rastvara tumor slezene.
Napomena:
– ne treba je koristiti kod čira na žrlucu i dvanaestopalačnom crijevu, oštrih gastritisa i enterokolitisa, krvarenja. Može da izazove alergiju, a upotreba u većim količinama smanjuje funkciju rađanja.

MAŽURAN
– Upotrebljava se kao začin, kao čudesno sredstvo koje pomaže protiv svih bolesti, ali je posebno efikasan kod prehlade.
– Čaj može regulisati stomačne tegobe i otkloniti jutarnju mučninu.
– Protiv nesanice se preporučuje stavljanje svježih listova u jastuke.
– Svježi listovi ili ulje mažurana smiruju zubobolju.
– smiruje nerve i može da izazove mjesečnicu.

NANA
Ljekovito djejstvo:
– pojačava sekreciju žlijezda koje učestvuju u varenju, pojačava apetit, podstiče lučenje žuči, protiv glista, otklanja bol, za iskašljavanje, podstiče mjesečnicu,
– ako se uzima mnogo, dovodi do poremećaja sna,
– ne smije se kuhati, već samo preliti ključalom vodom,
– uzimanje čaja od nane ili naninog ulj ubrzava izlječenje polnih bolesti; također za kupanje djece koja boluju od zauški i rahitisa,
– pitoma nana je potpuno neškodljiva, korisna je protiv mučnine tokom putovanja, otklanja zadah iz usta,
– kao začin dobro se slaže s grahom.

LJEKOVITOST BILJA, CVIJEĆA…

MATIČNJAK, limun trava
– biljka kraljica;
– bere se prije cvjetanja; ubranu vezati u stručke i sušiti na propuhu; listovi se ne smiju lomiti jer gube najvrjedniji sastojak-eterično ulje. Sa osušene biljke pažljivo se svuku listovi i spreme u dobro zatvorene tegle.
Ljekovitost:
– sredstvo za smirenje i opuštanje; protiv mučnine i povraćanja kod trudnica;
– posebno se preporučuje kod nervnih kriza, fizičkog ili intelektualnog zamora, migrene, neuralgija i vrtoglavice;
dobro sredstvo protiv grčeva, lošeg apetita, virusa herpesa i biljka je koja veseli srce.
Francuski travar je rekao:“za mene je ova biljka kraljica svih stimulirajućih trava, nespretnom ljubavniku, nemirnoj glavi porodice, ženama opterećenim problemima, očajnicima, onima što ih prati osjećaj poraza u životu savjetujem ovu magičnu biljku koja obnavlja organizam, vraća snagu i radost življenja,
Recept: Jabukovo sirće s matičnjakom
– 100 gr provehlog lišća matičnjaka preliti sa jednim litrom jabukovog sirćeta, zatvoriti i ostaviti na sobnoj temperaturi 15 dana, često protresti i nakon toga procijediti. Koristiti za svakodnevnu upotrebu ili za salatu.

ALOJA
Za upotrebu služi konzervisana u odnosu 80gr soka sa 20gr alkohola., kao baktericid.
Primjenjuje se spolja za liječenje opekotina, gnojnih zapaljivih procesa, u obliku obloga za ispiranje rana, a iznutra protiv zatvora, kolitisa i anicidnog gastrita.
vodeni ekstrakt iz stimuliranog lišća spravljen po filatovljevom metodu sadrži biogene stimulatore koji povećavaju odbrambenu snagu organizma. primjenjuje se za liječenje očnih bolesti, HRONIČNOG ARTRITISA, čira na želucu i dvanaestopalačnom crijevu, u kozmetologiji i dr.
Sok lišća pomiješan sa ricinusovim i eukaliptusovim uljem daje emulziju koja liječi mokri i suhi epidermitis, te opekotine 3 stepena izazvane zračenjem.
Kod unutarnje upotrebe, aloja polahko ali sigurno čisti crijeva već u dozi od 0,2 do 0,6 gr.
U većoj dozi je škodljiva.
Djeci je ne treba davati, kao ni trudnicama.
Ne uzimati je kod plućnih bolesti jer može prouzrokovati krvarenja.

NEVEN
– sadrži jabučnu i salicilnu kiselinu, vitamin c, šećera, enzima, raznih soli…
Ljekovito djelovanje:
– kod upalnih oboljenja jetre i žučnih puteva, gastritisa, čira na želucu i crijevima, za smirenje, za jačanje rada srca, za izmokravanje i znojenje; u ginekologiji široka primjena; podstiče kapilarnu cirkulaciju, djeluje protivupalno, pročišćuje, snižava pritisak posebno u toku klimaksa, kod paradentoze, rahitisa, liječenje kožnih oboljenja- posebno impetiga, opekotina, čireva, lišaja, uboda ose, za znojenje…

POTOČARKA, ugas, krstovnik
Raste u svježim tekućim vodama, izvorima i potocima. Bere se za vrijeme cvjetanja i upotrebljava u svježem stanju.
Sadrži puno vitamina C,A,K i E, mineralnih materija- željeza i joda.
Ljekovito djelovanje:
– sok: uništava toksine u organizmu i čisti krv i kožu.
– kod nervnih oboljenja i groznice, pomaže oboljelima od šećerne bolesti, malokrvnosti, katara pluća i skorbuta, bolestima bešike i žuči.
U kuhinji: kao zdrava zelena salata

BREZA
– lišće, lisni pupoljci sadrže smolu, eterično ulje, vitamin c;
– beru se krajem zime, kao i u rano proljeće; mlado lišće sve vrijeme dok traje cvjetanje; suši se u hladu;
– brezin sok se vadi krajem februara, od stabla koja imaju najmanji prečnik 20 cm. Oko 20 do 30 cm iznad zemlje stablo se izbuši nožićem dubine 2 do 3 cm, u nastalu rupicu ugura se lijevak i odmah zahvata sok koji ističe u staklenu (ne limenu) posudu. Nakon vađenja željene količine, otvor se začepi voćarskim voskom. Ovo je uglavnom zabranjeno raditi jer predstavlja veliku štetu za voćku, ali ako je drvo vitalno, ne izaziva promjene vađenje soka svake druge godine.
U brezovom soku nalazi se rijetka vrsta šećera (ksilit) koji sprječava nastanak karijesa.
Ljekovito djelovanje
– čaj od brezinih pupoljaka: sredstvo za mokrenje; samo se prelije toplom vodom; pije se najviše 1 dl; čaj nema nepovoljne posljedice, ali ga ne treba stalno koristiti;
– Ukoliko se određeno vrijeme dnevno piju 2-3 šoljice neslađenog čaja od brezovog lišća, mogu se bubrežni kamenci sami rastvoriti, a pijesak iz bubrega bezbolno izlučiti.(Hugo Schulz)
– Čaj od pupoljaka, dodat u vruću vodu u kadi, preporučuje se kod ekcema, kožnih oboljenja, za liječenje slabo zacjelivih rana, reumatizma i bolova u zglobovima;
– sok snižava temperaturu;
– etersko ulje: kod dermatitisa, uvehlosti kože, psorijaze, mišićnih bolova i reumatizma;
– čajem preporučljivo ispirati kosu za jačanje korijena i ubrzavanja rasta;
– sok breze ozdravljuje kožu glave, efikasno zaustavlja stvaranje prhuti i opadanje kose;
– čaj od listova ili pupoljaka preporučuje se kod tuberkuloze pluća i drugih bronhijalno-plućnih bolesti; kao sredstvo za iskašljavanje, protiv kašlja. Prirodni lijek protiv žutice

ZOVA
– lijek su cvjetići koji se beru čim se cvijet počne otvarati po lijepom i sunčanom vremenu;
– cvijet sadrži heterozide koji izazivaju znojenje; sambunigrozid, flavonski heterozid, rutozid, tanina 0,025%, etersko ulje, smole, šećer, holina, organskih kiselina…
Ljekovito djelovanje
– za migrene, kostobolje, išijas, neuralgije, dezinfekciju, za ispiranje grla i usta, protiv nazeba.

RECEPTI ZA LJEPOTU

Banane osiguravaju mnogo mineralnih tvari pa ih smatraju istinksim ubojicama stresa. Pjenasto istucite 1 malu bananu, 2 žlice kravljeg sira, 1 žlicu pavlake i 1 žumanjak. Nanesite na kožu i nakon pola sata isperite.

Grožđe je odlično kao dodatak maskama. Voćne kiseline stišću pore na koži. 5 kašičica soka od grožđa pomiješajte sa kašičicom tekućeg meda i 2 kašičice kreme. Nanestite na lice i nakon 15 minuta isperite.

Jabukovo sirće vraća kosi sjaj. Za ispiranje na svakih pola litre vode dodajte kašiku jabukovog sirćeta.

Jagode sadrže vitamine i voćne kiseline. Zdrobite ih s malo maslaca i izmiješajte u dovoljno tekuću pastu. Idealna maska za lice za suhu kožu.

Jaja su male lecitinske bombe. Kao dodatak šamponu za oštećenu kosu jaja zaglađuju i hrane. Pažljivo izmješajte 2 žumanca, 1 bjelance, 1 kašičicu meda, sok od 1 limuna i 5 ml ulja pšeničnih klica.

Kadulja u vodi za kupanje obuzdava pretjerano lučenje žlijezda znojnica, djeluje antiseptičkI i sužava pore. 3 kašičice osušene kadulje te 3 kašike crnog čaja prelijte 1 litrom uzavrele vode. Procijedite nakon 30 minuta.

Kamilica je idealna za parne kupke za čišćenje lica. Ublažava manje ozljede, ubode insekata i prištiće.

Komorač daje umornim očima novu bistrinu. Svježi komorač usitnite u električnoj mješalici sa 1 naribanim sirovim krompirom, oči prekrijte blazinicama od gaze, pakung nanestite povrh njih. Ostavite da djeluje 10 minuta.

Krastavci imaju PH vrijednost idealno prilagođen koži. Dodatna njega za suhu, oštećenu kožu. Pola oguljenog krastavca zdrobite u pire, stavite u sito i skupite tekućinu. Dodajte sok jednog i po limuna, 60 ml soka od mrkve i 30 ml bademovog ulja. Time osvježite lice.

Kravlji sir umiruje stresom izmučenu kožu i brine za ravnotežu vlažnosti kože. Pomiješajte 1 kašiku punomasnog kravljeg sira, 1 žumanjak, pola kašičice meda, po 1 kašičicu pahuljica od pšeničnih klica i pavlake te kap limuna. Nanesite i ostavite da djeluje 20 minuta.

MASKA ZA PRIRODNI LIFTING
Dobro umutite bjelance, nanesite na lice i pustite da djeluje petnaestak minuta, a zatim ga sperite mlakom vodom, i namažite lice hidrantnom kremom. Efekti ovog tretmana dobro se vide samo dva sata nakon umivanja, ali ako postupak ponavljate nekoliko puta nedeljno, vremenom će rezultati postati trajni.

MASKA ZA SUHU KOŽU
Dobro umutite jedno cijelo jaje, i masku nanesite na lice. Kada se osuši, ostavite da djeluje još 10 minuta. Zatim lice operite hladnom vodom i namažite bademovim ili maslinovim uljem.

PERŠUN UKLANJA MITISERE
Sitno nasjeckan peršun utrljajte na mjesta gde vam se nalaze mitiseri. Nakon toga naparite lice nad posudom vrele vode da bi peršunov sok mogao što bolje da prodre u kožu. Tada ćete mitiser moći lahko da odstranite komadićem vate.

MASKA S AVOKADOM ZA SUHU KOŽU
Pomješajte dvije kašičice meda sa malo pasiranog avokada, kašičicom jabukovog sirćeta, snijegom od jednog bjelanca, tri kašičice maslinovog ulja i tri kašičice neke kreme koja ima neutralan ph faktor. Držite masku na licu do dvadesetak minuta, a zatim je isperite mlakom vodom. Na ovaj način koža dobija potrebnu vlažnost, postaje mehka, a esencijalne kiseline avokada pomoći će u obnavljanju tkiva kože.

MASKA ZA MASNU I KOMBINOVANU KOŽU
Kašičicu svježeg kvasca pomješajte s dvije kašike listova metvice, omekšanih u vodi, i dvije kašičice neke kreme sa neutralnim ph faktorom. Nanesite na lice i pustite da odstoji petnaestak minuta, a zatim lice umijte mlakom vodom. Nakon toga nanesite kremu koju redovno koristite.

MASKA OD MEDA
Nekoliko kašika meda otopite na pari, i izmješajte sa kašikom limunovog soka. Mješajte par minuta, da se prohladi. Nanesite na lice i držite 10-15 minuta. Lice isperite hladnom vodom.

MASKA OD JAGODA
Zgnječite nekoliko jagoda i nanesite na lice. Poslije 10 minuta masku uklonite, lice umijte prvo toplom, a onda hladnom vodom i namažite bademovim ili maslinovim uljem.
Ova maska se preporučuje samo onim osobama koje nisu alergične na jagode.

PILING ZA MASNU KOŽU
Pomješajte dvije kašičice naribane limunove kore, dvije kašičice kukuruznog brašna, šest kašičica mljevenih badema i dvije do tri kašičice vode. Masku nanesite na lice i nježno masirajte kružnim pokretima nekoliko minuta. Isperite mlakom vodom, obrišite lice mehkim peškirom i i utrljajte hidrantnu kremu.

LIMUN PROTIV BUBULJICA
Lojne bubuljice na licu brzo će nestati ako nekoliko puta u toku dana na bubuljicu prislonite štapić za uši umočen u limunov sok. Postupak ponavljajte nekoliko puta u toku dana, sve dok se bubuljica ne povuče.

Kombinacja: med i cimet

Ljekovitost meda, pretpostavljam, poznata je svima. Ovaj čudotvorni pčelinji proizvod blagotvorno djeluje na zdravlje i u kombinaciji sa raznim biljem.
Mješavina, koju neki nazivaju pravom „bombom zdravlja“, je med sa cimetom.
Cimet je poznat po svojim antiseptičkim i antibakericidnim svojstvima.
Medicinska istraživanja pokazala su da kombinacija meda i cimeta ublažava tegobe u slučaju bolesti srca, infekcije urinarnih kanala, loše probave i prehlade, a sprječava i liječi akne i bubuljice i zubobolju.
Čiste probavni trakt od parazita i bakterija koji usporavaju varenje i uzrokuju nagomilavanje toksina u organizmu
Redovna upotreba meda i cimeta povećava životnu energiju i seksualni nagon, i daje osjećaj spokojstva i zadovoljstva.

Recepti:
Srčana oboljenja: od cimeta i meda napraviti smjesu koja se maže na hljeb. Najbolje je uzimati je za doručak, a smanjuje nivo holesterola, sprječava pojavu srčanog udara i ujednačava srčani ritam.
Infekcija urinarne bešike: u čašu mlijeka umiješati 2 kašike cimeta u prahu i kašičicu meda i popiti. Ova mješavina uništava bakerije u mokračnoj bešici.
zubobolja: pomiješati kašičicu cimeta u prahu i 5 kašika meda pa stavljati na zub 3 puta dnevno dok bol ne umine.
opadanje kose: mješavinu od 3 kašike toplog maslinovog ulja , kašike meda i kašičice cimeta nanijeti na kosu i držati oko 15 min, a zatim isprati. Upotrebom ovog preparata postiže se željeno djejstvo u veoma kratkom roku.
prehlada: 3 dana treba uzimati kašiku mlakog meda sa 1/4 kašike cimeta. Na ovaj način liječi se i hronični kašalj, kao i upala sinusa.
loša probava: prije obroka treba pojesti 2 kašike meda posute cimetom u prahu. Ova mješavina pomaže varenju čak i najteže hrane.
akne i bubuljice: pomiješati 3 kašike meda i kašičicu cimeta i prije odlaska na spavanje nanijeti smjesu na bubuljice. Slijedećeg jutra isprati toplom vodom. Svakodnevna primjena tokom dvije sedmice garantovano uklanja bubuljice.
napitak za mršavljenje: pola kašičice cimeta preliti šoljom ključale vode, poklopiti i ostaviti da odstoji 30 minuta. Kad se ohladi, dodati kašiku meda. Pola šolje popiti neposredno pred spavanje, a drugu polovinu poklopiti i ostaviti u frižider. Ujutro, na prazan stomak, popiti preostalu količinu napitka, ali nipošto ne podgrijavati- uzeti ga hladnog ili ostaviti da se ugrije na sobnoj temperaturi.

ZDRAVLJE IZ POJEDINAČNIH NAMIRNICA

ROTKVA:
– sok: preventivno djeluje protiv stvaranja kamenca i pijeska u žuči; upala žučnog mjehura; obavezan u dijeti osoba s problemima jetre.
– Za prevenciju- savjet liječnika- prije svakog glavnog obroka popiti sok od rotkve.

SOJA:
– potiče dobro raspoloženje zbog svog sastava. Ko jede dovoljno lecitina- sadržaja leće- dobro je raspoložen i reagira opušteno;
– poboljšava probavu, kožu čini ljepšom; ubrzava razgradnju masti.

CRVENI LUK:
– smanjuje celulit, podstiče imunološki sistem; psihološki, ublažava nezadovoljstvo i osjećaj samoće.

JEZGRASTO VOĆE:
– obiluju antioksidantnim vitaminom E koji štiti od angine pektoris.
– protiv oboljenja srca
– Orasi smanjuju mogućnost srčanog napada; dobro čuvaju od holesterola; sredstvo protiv raka. Imaju ulja omega-3
– imaju antikancerogena svojstva
– jezgrasto voće, u koje spada i kikiriki, dobar je regulator inzulina i šećera u krvi, jer sprječava nagle skokove.

SUHE ŠLJIVE:
– 4 suhe šljive za doručak suzbija rak i srčane bolesti- ukazuju znanstvenici; imaju najviše antioksidansa;na 100gr. 5770. Nakon njih slijede prokulice s 2830 oksidansa na 100gr. pa borovnice 2400.
– protiv zatvora.

HLJEB OD INTEGRALNOG BRAŠNA
– bogat selenom; željezom, magnetijem…
– štiti od raka jer dobro utječe na imunološki sistem, a djeluje i antioksidantno i štiti tijelo od slobodnih radikala, molekula koje oštećuju ćelije.

MRKVA:
– sadrži betakaroten (u organizmu se pretvara u Vitamin A), vitamin B1;B2;esencijalna ulja i pektin.
– Štiti ćelije od sunca i alergija na sunce- vanjsko mazanje sokom mlade mrkve; poboljšava imunitet, podstiče proizvodnju crvenih krvnih zrnaca i pomaže vidu.
– koriste se kuhane, sirove, kao maske za lice.

BROKULE, SALATA
– dobar izvor luteina, pigmenta koji žumanjku daje žutu boju, za koji naučnici smatraju da sprječava oboljenje od srčanih bolesti. Luteinom su bogati i krastavci, grašak, šparoge, avokado, grah, kelj papučar, zelje, celer, špinat.
– Lutein za zaštitu protiv katarakte (mrene) i bolesti rožnice.

BANANE:
– pomažu u prevenciji moždanog udara;
– bogate kalijem,

ARTIČOKA:
– korisna kod oboljenja bubrega, ciroze jetre, snažan antioksidans.
– Listovi artičoke sadrže dosta cinerina; gorke ljekovite tvari koja djelotvorno snižava nivo „lošeg“ holesterola u krvi. Poboljšava protok i povećava količinu žuči te djeluje zaštitno na jetru i stimulira regeneraciju njenih ćelija.

VITAMINI; MINERALI; METALI

VITAMIN C:
– važan za imunološki sistem;
– ima ga u agrumima, bobičastom voću, kiviju, zelenom lisnatom povrću, paprici, kiselom kupusu…

VITAMIN E:
– dobar za crvena krvna zrnca, usporava starenje ćelija;
– ima ga u biljnim uljima, naročito maslinovom i suncokretovom; žitnim klicama, integralnom zrnju i orašastim namirnicama, soji.

VITAMIN A:
– dobar za očne tegobe, akne i čireve, kosu i kožu, ali višak u organizmu izaziva opadanje kose, zamagljen vid, glavobolju,povraćanje
– nalazi se u jetri, bubrezima, mliječnim proizvodima, masnoj ribi, ribljem ulju, povrću, margarinu.

VITAMIN B1
– pomaže rast, dobar za srce i nervni sistem; koristi se pri liječenju herpes-zostera; lahko se uništava kuhanjem;
– ima ga u suhom kvascu, zobi, pšenici, povrću, mekinjama, mlijeku.

VITAMIN B2:
– pomaže rast i plodnost; održava zdravlje kože, kose i noktiju; nedostatak izaziva pojavu ranica u ustima i na koži;
– u mlijeku, džigerici, kvascu, siru, jajima.

VITAMIN B3:
– bitan za sintezu insulina i seksualnih hormona; bez njega normalno ne funkcioniše nervni sistem i mozak; pojačava cirkulaciju krvi, snižava holesterol;
– u džigerici, ribi, jajima, hurmi, suhim šljivama, pivskom kvascu.

VITAMIN B6:
– učestvuje u proizvodnji antitijela i ćelija crvenih krvnih zrnaca; ublažava noćne grčeve u nogama i mišićima; uništava se pečenjem mesa i drugim načinima prerade hrane;
– nalazi se u pivskom kvascu, pšeničnim klicama, mekinjama, kupusu, mlijeku, jajima, govedini, dinjama.

VITAMIN B12
– pomaže stvaranju crvenih krvnih zrnaca; pomaže rast, drži nervni sistem uravnotežen, poboljšava pamćenje;
– u govedini, džigerici, jajima, mlijeku, siru.

VITAMIN B13:
– liječenje bolesti jetre, a navodno i multipleskleroze;
– u sirutki.

VITAMIN B15:
– kažu da pomaže jetri štiteći je od ciroze; podstiče imunološki sistem organizma; možda i nije vitamin u pravom smislu;
– pivski kvasac i žitarice.

VITAMIN D:
– nedostatak izaziva rahitis, osteosporozu, krvarenje iz desni;
– u ribljem ulju, mlijeku, mliječnim proizvodima i djelovanjem sunčeve svjetlosti.

VITAMIN F:
– sprječava taloženje holesterola u arterijama;
– biljna ulja, bademi, orasi.

VITAMIN P:
– povećava jačinu kapilara; osjetljiv na toplotu i kuhanje;
– u limunu, narandži, grejpu, kupini, trešnji, kajsiji.

VITAMIN K:
– sprječava unutarnja krvarenja, smanjuje obilne menstrualne odljeve, reguliše zgrušavanja krvi; da bi pokazao pravo djelovanje, od velike je važnosti da je jetra zdrava;
– riblje ulje, sojino ulje, jogurt, lucerka i glavičasta salata.

MINERALI

MAGNEZIJUM:
– bitan za dobru funkciju nervnog i mišićnog sistema; doprinosi zdravlju kardiovaskularnog sistema i sprječava nastajanje kamenca u bubrezima i žući; nedostatak izaziva glavobolju i nesanicu;
– u smokvama, limunu, grejpu, jabukama, tamnozelenom povrću.

Magnezij (Mg)
Uloga magnezija i magnezijevih iona u organizmu je višestruk. On je jedan od najzastupljenijih iona u stanicama, nalazi se i u kostima, sudjeluje u enzimskim biokemijskim reakcijama u stanicama, u normalnom radu mišića, u izgradnji kostiju, važan je za održavanje normalnog krvnog tlaka i za funkcije središnjeg živčanog sustava.
Prirodni izvori magnezija jesu soja, kikiriki, lisnato zeleno povrće, s jemenke, orah, banane, zob, avokado, krumpir u ljusci i smeđa riža. Neke mineralne vode su pogotovo bogate magnezijem. Međutim, zbog industrijski uzgojene i prerađene hrane koja sadrži vrlo malo magnezija iznimno je uputno uzimati suplemente magnezija.
Nedostatak magnezija je danas sve češći. Razlog tomu je prije svega prerafinirana i industrijski prerađena hrana siromašna magnezijem. Ali, može biti uzrokovan i nekim primarnim poremećajem kao i unosom nekih lijekova. Posljedica nedostatka magnezija su drhtanje mišića, slabost, poremećaji gutanja, mučnina, povraćanje i grčevi. Smatra se da nedostatak magnezija predstavlja jedan od faktora nastanka teških suvremenih bolesti kao što su koronarne srčane bolesti, zloćudni tumori, osteoporoza i hipertenzija!
Ukoliko unosite preveliku količinu magnezija, bilo putem hrane ili mineralne vode, bilo putem lijekova riskirate ozbiljne poremećaje koji ako se ne saniraju mogu u konačnici oštetiti organizam.
Magnezij može pomoći kod prevencije srčanih bolesti i ateroskleroze, visokog krvnog tlaka, dijabetesa, živčane napetosti, opstipacije, razdražljivosti i nemira, poremećaja spavanja, trudnoće i dojenja te za prevenciju migrene. Također, magnezij je bitan kao suplement kod sportova izdržljivosti kao što je biciklizam, jer se u takvim sportaš gubi puno magnezija, što može izazvati grčenje mišića.
Nije uputno uzimati suplemente magnezija sa tetraciklinskim antibioticima, antacidima i laksansima koji sadrže magnezij, glikozidima digitalisa, diureticima i etidronatom.

KALIJUM:
– pomaže sa natrijem normalizaciju rada srca; za snižavanje krvnog pritiska;
– u listovima nane, paradajzu, bananama, krompiru, zelenom povrću.

KOBALT:
– sprječava anemiju; sastavni dio vitamina B12;
– u bubrezima, džigerici, mlijeku, školjkama.

JOD:
– nedostatak izaziva gušavost; 2/3 joda nalazi se u štitnoj žlijezdi;
– u algama, crvenom luku, povrću.

ŽELJEZO:
– pomaže rast, sprječava anemiju;
– suhe breskve, meso, žumance jajeta, leća…

NATRIJUM:
– pomaže funkciju nerava i mišića; ako se uzima previše, snižava se postotak kalija;
– u artičoki, repi, soli.

VANADIJUM:
– sprječava stvaranje holesterola u krvnim sudovima; pomaže sprječavanju srčanih napada;
– najviše u ribama.

FOSFOR:
-nedostatak dovodi do lomljivosti kostiju i zuba; nalazi se u svakoj ćeliji i učestvuje u svim hemijskim reakcijama;
– riba, jaja, meso, integralne žitarice.

SELEN:
– usporava starenje; pruža zaštitu od raka:
– u mekinjama, tunjevini, paradajzu, pšeničnim klicama.

METALI:

CINK:
– potreban za eliminaciju otpadnih materija iz organizma;bez njega se za vrijeme vježbe ubrzano diše i gubi snaga; nastaje osjećaj težine;
– nalazi se u mesu, crnom hljebu, integralnim žitaricama, mliječnim proizvodima orašasto voće; rakovi; nemasna goveđa šnicla.

BAKAR:
– potreban za funkcionisanje imunog sistema; nedostatak izaziva kašalj, curenje nosa;
– u žitnim pahuljicama s grožđicama, maslinama, jastogu, lososu, integralnom hljebu, puteru, kakao-u.

MANGAN:
– dobar je za kosti;
– ima ga u integralnim žitaricama, orašastim plodovima, i indijskom i ruskom čaju.
zeleno volim te

Postovi: 338

Pridružen/a: 16/08/2008 17:19

SOJA – ČUDESNA BILJKA
(odabrani tekstovi sa interneta)

Za pravilan razvoj dece, za ishranu sportista i rekreativaca, za ishranu trudnica, za sve one koji imaju pojačane telesne napore, ili se oporavljaju od posledica bolesti i one koji zbog mnogobrojnih štetnih dejstava, žele izbaciti meso iz ishrane, proizvodi od soje preporučuju se zbog svog povoljnog dejstva. Najnovija istraživanja ne prave razliku između biljnih i životinjskih proteina u pogledu iskoristljivosti u organizmu. Uz to soja je jeftinija, nema holesterola i nijednu od teže svarljivih i štetnih masnih kiselina (zasićenih) koje se nalaze u svim životinjskim namirnicama.

Soja sadrži zavisno od vrste (žuta, zelena, crna soja) 37-50 % proteina (poređenja radi, meso ima 12 – 22 procenta), nezasićene masne kiseline, lecitin, izoflavon (izuzetno efikasan u prevenciji raka i osteoporoze) i veoma korisne minerale (gvožde, magnezujum, kalijum) i to u veoma velikim količinama. Važno je napomenuti da ne sadrži holesterol i laktozu. Pedeset grama soje namiriće skoro u potpunosti dnevnu potrebu za vitaminom E, B1, folne kiseline i vitamina B6, polovinu dnevne potrebe za kalijumom i trećinu potrebe za magnezijumom. Ona je takođe dobra za ishranu starijih osoba, ne samo zbog sadržaja korisnih sastojaka, nego i zbog toga što hranu čini rastresitijom i time pogodnijom za žvakanje i varenje. Od ugljenih hidrata sadrži polisaharid dekstrin koji ima veliku ulogu u ishrani dijabetičara jer ne dozvoljava da se naglo poveća sadržaj glukoze u krvi. Ona je odličan izvor lecitina i vitamina E. Ovi prirodni antioskidansi sprečavaju oksidaciju LDL holesterola.

Soja je bogata i magnezijumom, koji igra važnu ulogu u funkcionisanju kostiju, srca i arterija. Soja indirektno poboljšava zdravlje kostiju. Ishrana bogata životinjskim proteinima utiče na veće izlučivanje kalcijuma iz organizma. Ako umesto proteina životinjskog porekla koristite soju (i njene proteine) sprečićete gubitak kalcijuma iz kostiju.

Soja smanjuje simptome koji se javljaju u menopauzi: eipidemiolozi su dokazali da azijske žene manje pate od valunga i noćnog znojenja u poređenju sa ženama sa Zapada. Simptomi koji se javljaju u menopauzi uzrokovani su niskim nivoom estrogena. Estrogen igra značajnu ulogu u kontroli temperature tela. Izoflavoni soje deluju poput estrogena i na taj način kontrolišu ove simptome.

Soja smanjuje rizik od srčanih bolesti: u zemljama u kojima se soja redovno koristi u ishrani, niži je nivo oboljevanja od kardiovaskularnih bolesti. Istraživači smatraju da soja pomaže u prevenciji srčanih bolesti tako što smanjuje ukupnu količinu holesterola, prevenirajući pojavu zakrečenja krvnih sudova. I ovi pozitivni efekti se pripisuju sojinim izoflavonima. Genistein takođe može da utiče na povećanje fleksibilnosti krvnih sudova.

Soja je i hipoalergenska, pa se može davati alergičnim osobama, čak i odojčadi alergičnoj na mleko. Korisna je i osobama s predispozicijama za kancerogena oboljenja – jer sadrži antikancerogene supstance. Kako pomaže apsorpciju kalcijuma, treba da je jedu deca u rastu, ali i žene u menopauzi, da bi izbegle osteoporozu. Sojini izoflavoni su odlični antioksidansi, odnosno sprečavaju pojavu mnogih bolesti, pre svega srčanih. Rezultati preliminarnih istraživanja ukazuju na još jednu potencijalno dobru ulogu soje – sprečavanje gubitka pamćenja u starijem dobu. Na Zapadu je zavladala prava pomama za proizvodima od soje i za to postoje krupni razlozi. Zrnevlje ove biljke, koja se prvobitno gajila samo u istočnoj Aziji, gotovo u celosti sačinjeno je od proteina, što znači da sadrži sve esencijalne amino-kiseline koje su potrebne našem organizmu. Namirnice od soje štite zdravlje na mnogo načina i ako ih još niste uvrstili u svoju ishranu, pogledajte zbog čega bi bilo dobro da to ipak uradite:

– Soja umanjuje rizik od srčanih oboljenja

Kada se hrana životinjskog porekla zameni onom koja se pravi od soje, u krvi opada nivo „lošeg” holesterola, a raste nivo „dobrog”. Ovaj „magičan” efekat može da proizvede i količina od samo 25 grama sojinog proteina, pa je jasno zbog čega je američka Uprava za hranu i lekove 1999. godine dozvolila da na nalepnicama za jela od soje stoji naznaka da su korisna za srce.

– Soja pomaže da se spreči oboljevanje od raka prostate

Više od 40 naučnih studija potvrdilo je da soja poboljšava funkcionisanje prostate. Ona je bogata izoflavonima, biljnim hormonima koji su snažni antioksidanti. Ispostavilo se, takođe, da sojin protein inhibira one enzime koji stimulišu uvećavanje ćelija prostate. Rak ove žlezde se retko javlja kod azijskih muškaraca i to se uglavnom pripisuje velikom konzumiranju soje.

– Zahvaljujući soji, kosti ostaju snažne

Statistički podaci iz Azije ukazuju na to da soja može da posluži ženama da posle menopauze spreče smanjivanje gustine koštanog tkiva, odnosno umanje svoje šanse da dobiju osteoporozu. Ali i muškarci profitiraju uzimajući hranu od soje, jer ona čuva snagu kostiju i čini ih otpornim na gubitak minerala. Osim toga, ovaj „pasulj” sa Dalekog istoka može da predupredi pojavu artritisa.

– Soja doprinosi očuvanju zdravlja debelog creva

Iako nema studije u kojoj se decidirano kaže da soja smanjuje rizik da se oboli od raka debelog creva, izvesno je da ona igra značajnu ulogu u očuvanju zdravlja čitavog digestivnog trakta, pa samim tim i ovog creva. A jedno istraživanje je pokazalo da hranjenje proizvodima od soje pomaže da se rak debelog creva ne širi. Takođe, kod vegetarijanaca, rak debelog creva potpuno je nepoznat. A sa druge strane, poznato je da je on tesno povezan sa unosom crvenog mesa, životinjskih masti i njihovom termičkom obradom. Upotrebom ove hrane nastaju polipi, a kasnije i rak debeliog creva.

Soja jača imuno-sistem

U soji ima prirodnih deterdženata, takozvanih saponina, koji se u crevu vezuju za holesterol i tako sprečavaju njegovu apsorpciju. Uz to, ovi mali „čistači” uništavaju mikrobe, pa predstavljaju sjajnu potporu za naš imuni sistem.

– Soja je od velike pomoći dijabetičarima

Dijabetičari imaju visok nivo glukoze u krvi zato što njihove ćelije ne prepoznaju insulin, hormon koji telu poručuje da apsorbuje ovaj šećer. Međutim, ako jedu bilo šta što se proizvodi od soje, zbog njenog vlaknastog sadržaja nivo glukoze im se smanjuje. Dijabetes često sobom povlači probleme s bubrezima, ali soja ne opterećuje ove organe, pa i na taj način olakšava život onima koji pate od šećerne bolesti. Jedan kg. ove čudesne biljke sadrži proteina koliko i 8 kg. mesa, ili 7 lit. mleka ili 50 jaja i svih osam esencijalnih aminokiselina! Osim toga, pravi je rudnik minerala, vitamina i vlakana!

Lecitin u soji sadrži sastojke koji su esencijalni za metabolizam jetre, funkcionisanje živaca, apsorpciju masti, koagulaciju krvi. Lecitin snižava nivo holesterola, pročišćava zidove krvnih žila i pojačava rad srčanog mišića. Drugo važno dejstvo lecitina je da u većoj meri smanjuje ili čak u potpunosti uklanja bolove u zglobovima. Redovno uzimanje lecitina omogućava osobama koje pate od bolesti zglobova aktivnosti koje zbog bolova ne bi mogle izvršavati. Lecitin uz navedena svojstva u velikoj meri koristi ljudima osetljivim na promene vremena. Uzimanje lecitina je neophodno kod sportista čiji je učinak umanjen zbog bolova u zglobovima. Lecitin daje kosi zdravu boju i smanjuje opadanje. Pomoću lecitina može se sprečiti nastanak ekcema. Lecitin pojačava moć koncentracije i pamćenja i deluje umirujuće na živčani sistem.

Upotreba proizvoda od soje u ishrani zdravih ljudi ima dijetetsko i veoma bogato preventivno delovanje. Neosnovan je strah kod neupućenih ljudi i česta greška, da soju smatraju samo kao dopunu i obogaćivanje mesne ishrane. Toksinima iz mesa se dosta gubi i potire njeno korisno dejstvo. Zato ne dozvolite da vas neznanje i strah spreče da iskoristite sve blagodati ove biljke.

PRESS CONFERENCE „BILDERBERG GROUP – TOWARDS CREATION OF ONE WORLD CPMPANY LTD“

PRESS CONFERENCE „BILDERBERG GROUP – TOWARDS CREATION OF ONE WORLD CPMPANY LTD“

Dr Radojka Praštalo „MOBBING IZJEDA NAŠE DRUŠTVO KAO KANCER“

Dr Radojka Praštalo

„MOBBING IZJEDA NAŠE DRUŠTVO KAO KANCER“

UVOD

Bilo je krajnje vrijeme da se nešto uradi na informisanju  institucija države,  pravosudnih organa, sindikata, poslodavaca  i građana  o ovoj strahovito štetnoj pojavi u našem društvu koja prijeti da ga potpuno uništi.  Ovom destruktivnom pojavom je  već do sada  zahvaćeno 60 % zaposlenih, a i dalje se  širi  velikom brzinom s obzirom da nitko još nije ni pokušao da je obuzda.

Mobbing je prepoznat u čitavoj Evropi i SADu kao veliko zlo koje prijeti da uruši društva i države jer  je  tamo gdje se javlja u visokom procentu POTPUNO ZAKOČIO  funkcionisanje  institucija sistema i  preduzeća, s obzirom da je  utjerao strah u kosti  i onima koji su mobbingovani i onima koji još nisu, pa ljudi ne mogu uopće da obavljaju savjesno i odgovorno svoj posao, jer su paralisani strahom od mobera. Zbog toga nema kreativnosti na radnom mjestu, pa nema ideja koje bi omogućile otvaranje novih radnih mjesta, zapošljavanje i općenito napredak društva.  Kao posljedica toga  ulicama lutaju armije nezaposlenih, potpuno nesvjesne toga TKO JE KRIV ZA TAKAV NJIHOV BIJEDAN STATUS.  A glavni krivci su MOBERI,  koji su zauzeli pozicije i funkcije i maltretiraju zaposlenike bez ikakvog straha da će ih itko u tome i pokušati spriječiti, a kamoli  sankcionisati.  Većina od tih mobera su  psihički nenormalne osobe, pa nije čudo što nam je tako kako nam je i što idemo nazad i  ka dnu, umjestu  naprijed i naviše.

Zato bi  pravi  potez  u  pravcu  liječenja našeg društva od ove  užasne bolesti bilo   adekvatno informisanje  i osvješćivanje svih  onih  koji bi trebali da se bore protiv ovog zla. Ova brošura  bi mogla biti  PRVI i  pravi KORAK u tom smislu, jer ona će pružiti svima kompletnu informaciju: što je mobbing, gdje i kad se javlja, tko su moberi, kako ih obuzdati, kako pomoći žrtvama, kako se protiv ove pošasti bore drugi narodi itd.

A u EU mobbing je u prosjeku konstatovan na 11 % radnih mjesta i to je bilo dovoljno da EU naredi svim članicama da usvoje zakon o borbi protiv mobbinga.  U Srbiji je konstatovan na  60 %   radnih mjesta, u Hrvatskoj na 53 % radnih mjesta i oni su otpočeli ogorčenu borbu protiv njega. U Srbiji se zalažu da ga proglase KRIVIČNIM DJELOM.

Kod nas u BH  nema zvaničnih podataka, ali anketom  u emisiji „Amplituda“ ATV-a  se pokazalo da je   procent onih koji su  odgovorili  pozitivno na pitanje vezano za isustvo  sa mobbibngom  bio 85%!

Dakle, što  čekamo?

I

Mobbing – što je to?

Mobbing ( od mob–  prostački napad, nasrtaj), kako  je  ovaj fenomen nazvao  švedski  psiholog dr Heinz Leyman, uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke kao što su  ucjenjivanje, ignorisanje, ismijavanje, zakidanje na zaradi, sprečavanje napredovanja, špijuniranje, klevetanje, ponižavanje, prijetnje, mučenje, ne dodjeljivanje posla kako bi se žrtva osjećala beskorisno, stalno i uporno kritiziranje, vikanje na žrtvu i psovanje,  isključivanje iz  društva i rada, neargumentovano  omalovažavanje rezultata rada, tajenje informacija bitnih za žrtvu, podcjenjivanje stavova i mišljenja, sprečavanje iznošenja mišljenja, kršenje najosnovnijih ljudskih prava, uznemiravanje u svrhu ugrožavanja integriteta ličnosti  žrtve, njenog profesionalnog, socijalnog, a ponekad i privatnog funkcionisanja, ugleda i dostojanstva.

Mobbing se najčešće doživljava kao  neverbalni postupak ili usmeni komentar koji može povrijediti ili izolirati osobu na radnom mjestu, ali može biti uključen i fizički kontakt, a obično se pokazuje kroz incidente koji se ponavljaju ili ponašanje koje vrijeđa, ignoriše, zastrašuje, planirano i sofisticirano ometa i sabotira, ruši ugled i dignitet,  degradira ili ponižava neku osobu, uskraćuje joj zakonom zagarantovana prava itd. Također to može biti i demonstracija moći!  Mobbing je daleko više od povremenih konflikata i uredskih svađa, jer iza njega se krije svjesna namjera da se  sistematski  škodi  zaposleniku do te mjere da on mora napustiti tu  radnu sredinu.

Prema općeprihvaćenoj definiciji, mobbing je psihički teror, neprijateljski ili neetički vid komunikacije na radnom mjestu, koji potiče od jedne ili više  osoba  ( klana), sistematski usmjeren protiv pojedinca u bespomoćnoj ili nezaštićenoj poziciji, a kojeg se  on ne može osloboditi jer se postupci mobbinga neprestano ponavljaju, a podrške, pomoći ili zaštite-niotkuda! Ili, najjednostavnije rečeno:

Mobbing je  prostačko uzurpiranje ljudskih, građanskih i drugih prava pojedinaca od  strane mobera.

Mobbing može biti vertikalni ( u oko 75 % slučajeva), kad  oni sa više pozicije maltretiraju  svoje podređene ili horizontalni ( u oko 25 % slučajeva), kad kolege koje su na sličnom ili istom nivou kao i žrtva maltretiraju svog kolegu.

Pod mobbingom se, za sada, podrazumijeva  terorisanje zaposlenika, te je osnovna pretpostavka za postojanje mobbinga- postojanje radnog odnosa. Međutim, s obzirom na činjenicu da u nesređenim državama kakva je BH ne funkcionišu niti institucije sistema                 ( inspekcije, ombudsmani i sl.) niti pravosuđe, to se mobbing preko korumpiranih  i pritiscima podložnih institucija i pravosuđa proteže na žrtvu još i kroz njih. Pored toga, ako još i porodica smatra žrtvu krivom zato što nije bila pokorna moberima i time je  navukla na sebe njihov bijes- možemo slobodno reći da je žrtva  izvrgnuta   najmanje trostrukom mobbingu, jer   svi oni predstavljuju  produženu ruku mobera!

Psihološko maltretiranje na poslu je stari fenomen koji se tek zadnjih 20-ak godina počeo intenzivnije proučavati u Evropi i svijetu zbog naglog povećanja njegove učestalosti i velikih i teških posljedica koje uzrokuje ne samo  pojedincu, žrtvi mobbinga, nego i radnoj organizaciji i cijeloj društvenoj zajednici. Zato je od velike važnosti proučavati uzroke nastanka mobbinga, njegove faze i posljedice, ali je isto tako veoma važno organizirati adekvatnu pomoć za žrtve mobbinga i raditi na prevenciji mobbinga.

Sindrom mobbinga  upozorava na veliko društveno-psihološko značenje radnog mjesta s mogućim negativnim uticajem na: psihičko, zdravstveno, socijalno i ekonomsko stanje pojedinca, jer za ogromnu većinu  zaposlenika važi ona: Posao je moj život, a moj život je posao!

U mobbingu se razlikuje nekoliko faza njegovog razvoja:

Prva faza. Kao potencijalna osnova mobbinga pojavljuje se neriješen konflikt u radnoj organizaciji u kojoj dominira autoritarnost, što u konačnici rezultira poremećajem u ljudskim odnosima.

Druga faza.  Potisnuta agresija autoritarnih tipova eskalira u psihoteror, pa u vrtlogu spletki, poniženja i prijetnji žrtvi oni  gube svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo.

Treća faza.  Već obilježena i permanentno zlostavljana osoba postaje “vrećom za udarce” i “ dežurnim krivcem” za sve propuste i neuspjehe rukovodstva  i  kolektiva, te tako bez svoje volje,  mobbingovani postaje alibi  autoritarnom i nesposobnom rukovodstvu   za  loše vođenje firme/institucije.

Četvrta faza. Žrtva očajnički počinje da se bori za opstanak zbog čega se često pojavljuje  i sindrom izgaranja na poslu ( burn out).

Peta faza. Žrtve oboljevaju od kroničnih bolesti, napuštaju posao, traže pomoć psihijatra  ili čak  posežu za  samoubistvom.

Sam pojam mobbing potiče iz životinjskog carstva gdje se  koristi  za označavanje jedne  od  najčešće korišćenih metoda koja služi  za  izgon nepoželjnog člana iz životinjskog  krda ili čopora. Samim tim jasno je, kad se javi u ljudskom društvu, predstavlja krajnje retrogradnu pojavu koja nimalo ne služi na čast ljudskoj vrsti.

II

Gdje i kad se javlja mobbing i tko su žrtve

Da   bi   se u nekoj radnoj sredini javio mobbing, dovoljno je da ona strana koja je na poziciji moći i vlasti ne posjeduje karakteristike koje su joj potrebne za tu funkciju. Ako je ta osoba    ( ili više njih iz tog miljea) još iskompleksirana, narcisoidna i nemoralna- MOBBING JE ODMAH TU! A kod nas se na više-manje  sve funkcije stiže po principima poslušnosti, partitokracije, nepotizma i  negativne kadrovske selekcije, što znači da na gotovo svim rukovodećim funkcijama sjede  ljudi koji im nisu dorasli! Otuda i  toliko slučajeva  mobbinga što  već  pokazuje  karakeristike epidemije! Upravo zbog toga se pojavljuje sve veći i veći broj udruženja koja pokušavaju pomoći ljudima  u  ovoj nevolji koja još nije adekvatno prepoznata od institucija države. Pretpostavlja se da će u budućnosti posao pružanja pomoći i zaštita mobbingovanih postati, nažalost,  posao budućnosti!

Najplodnije tlo za  pojavu mobbinga su ustanove  ili općenito radne sredine koje imaju strogu hijerarhijsku strukturu s kulturom karijerizma ( npr. visoko školstvo, državna uprava i sl.). To su ustanove kojima upravljaju diktatori, na  što zaposleni pokazuju dvije vrste reakcija: jedni padaju kao žrtve mobbinga, a drugi razvijaju određene oblike dodvoravanja, kao neku vrstu obrambenog mehanizma. U takvim radnim organizacijama  prisutan je autoritarni stil u nadgledanju i upravljanju, loše planiranje i organizacija, nedostatno uključivanje radnika u odlučivanje, neodgovornost rukovodstva i slične deformacije. U takvim ustanovama su  slabe mogućnosti za profesionalno napredovanje kao i za međusobno poštivanje, jer postoji  manjak poštivanja kulturnih i drugih razlika.  U takvim ustanovama prisutan je nedostatak jasnih pravila u radu i ponašanju i ne postoje jasna i realna mjerila vrednovanja rada. Profesionalni napredak ne ovisi od jasno postavljenih mjerljivih pravila, već ovisi isključivo od odluka rukovodećeg kadra, koje za svoj rad nikom ne odgovara! ( Baš kao na ETF BL zadnjih 20 godina!) Odgovorne instance često su toliko udaljene od diktatorskog rukovodećeg kadra da je u praksi uopće  teško pokrenuti pitanje njihove odgovornosti. Najčešće se radi o loše organiziranim ustanovama i o slučajevima bespomoćnog i needukovanog ili nezainteresiranog menadžmenta  ( Rektorat, Ministarstvo,  prosvjetna inspekcija..).

Mobbing se javlja u sredinam gdje postoji bar jedna osoba koja se izdvaja od ostalih, koja ima SVOJE MIŠLJENJE, SVOJU LOGIKU,  ali različitu od mišljenja i logike vlastodršca i  ne  ustručava se da ih iznese, zbog čega je zlostavljači nastoje uništiti.  Takva osoba je NETIPIČNA i ne uklapa se u model  kvaziličnosti koje su sebi u kolektivu  “naštancali” moberi.

Žrtvom mobbinga može postati svatko: od čistačice do doktora nauka! Dovoljno je da SAMO JEDNOM ne podigne ruku kad mu je  to naredjeno ili da samo jednom ne kimne glavom kad se to od njega očekuje.  Osim toga, ako ste kreativni i promovirate nove ideje koje mogu biti izazov drugima, ako ste  energični, vrijedni, pošteni, samostalni, na putu uspješne karijere koja u dobroj mjeri zavisi od samovolje nadređene osobe sklone zlostavljanju, ako ste spremni na timski rad i fer plej – postoji velika vjerovatnoća da ćete postati žrtva mobera koji  sve to što vi imate kao osobinu- on nema, zbog čega nosi pretežak kompleks niže vrijednosti.  Zato, budite lijepi,  pametni i sposobni  samo u granicama pristojnosti, taman toliko da ne ugrožavate sujetu drugih! A ako baš ne možete da budete toliko malo pozitivni koliko takvima treba, budite spremni na posljedice! Zbog toga se kod svih žrtava mobbinga, ali i onih potencijalnih ( a to su manje-više svi!) stvara osjećaj stalne nelagode ( kao da imaju “orasa” u njedrima!)

Prema istraživanjima, mobbing se najčešće javlja u loše organiziranim firmama/institucijama i u slučajevima bespomoćnog ili  menadžmenta nezainteresiranog za napredak pa čak i opstanak firme što predstavlja jasan pokazatelj zatajenja sistema za upravljanje ljudskim resursima u toj firmi ili instituciji.  Ovo je priča u kojoj na kraju nema pobjednika: Žrtva ili napušta posao ili postaje neučinkovita ukoliko ostane,  a mober od ostalih bude percipiran kao osoba sa kojom se ne smije ulaziti u konflikt, pa se firmom/institucijom širi atmosfera straha, koja nije  produktivna  zbog čega  firma propada.  U Njemačkoj su izračunali  da jedan slučaj mobbinga  kroz samo jednu godinu dana može izazvati štetu za firmu u iznosu od 30 000 do 100 000 DM.  Nažalost,  objelodanjeni slučajevi mobbinga predstavljaju samo vrh ledenog brijega, jer većina žrtava se ne usudi izaći u javnost s tim, iz straha da ne bude još gore, nesvjesna činjenice da gore ne može biti.  Mobbing je bolest civilizacije, koju stvara sama ta civilizacija ili bolje rečeno njeno urušavanje: moralno, pravno i svako drugo.

III

Tko su moberi

Zlostavljači su često osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti, koje maltretiraju žrtvu zbog osjećaja antipatije, ljubomore, zavisti, straha ili  patološke želje za vlašću i moći ( tzv. kratomanska paranoja), ali isto tako mogu to biti  narcisoidne, egoistične osobe opsjednute željom za karijerom.

Psiholozi tvrde da se moberi regrutuju iz grupe manje sposobnih ali moćnih osoba bez kapaciteta za ljubav, radost, igru, kreativnost, davanje i dijeljenje. Njima se  lako pridružuju slabi u strahu da ne postanu njihove žrtve.  Mobbingovanjem drugih se  prikriva nemoć ili osjećaj inferiornosti  u nekoj drugoj sferi života, formirajući oko sebe  grupu “evet efendija” kojoj mober dokazuje svoju moć terorišući bespomoćnu žrtvu. Ne kaže se uzalud da iza svake  prepotencije uvijek stoji neka impotencija!   Dr Petar Opalić, psihoterapeut kaže da  nedjelo mobera obavezno treba javno objelodaniti, po mogućnosti u njegovom prisustvu. Na taj način se iskoristi terapijsko dejstvo grupe koje  zlostavljača “spusti na zemlju” pa se on  povuče, jer se tako  prikaže  kao kukavica, što moberi u stvari i jesu.  Statističke analize pokazuju da su najčešće karakteristike žrtava: sposobnost, znanje, vještine, uvjerenja,  osobnost, stavovi, motivacija, osjećaj za pravdu,  emocionalna i socijalna inteligencija, tj. sve  čega  mober  nema! U cilju realizovanja plana eliminacije žrtve, mober mora i druge uvjeriti kako je izabrana žrtva štetna za ustanovu, jer je npr. previše revnosna u poštivanju zakona i pravila, ili zbog njenog istupanja koje odstupa od uobičajenog ponašanja sredine!

Prema nekim psihijatrijskim analizama  postoje četiri  osnovna tipa mobera i njihove kombinacije.  Jedan od tih tipova je navodni “najveći radnik” koji uvijek nastoji da bude u centru pažnje i ponaša se kao da bi bez njega sve propalo! Drugi tip je manipulator, koji je profesionalno inferioran, ali to ne priznaje i nastoji sredinu uvjeriti u suprotno, pa makar i nasiljem! Zato često prijeti saradnicima, spletkari, ucjenjuje ih i zastrašuje. Treći tip je tip gurua koji je izrazit egoista, zlostavlja one koji ga mogu ugroziti svojim kvalitetnijim radom, sposobnošću, obrazovanjem, znanjem, a svoje greške pripisuje drugima po onoj narodnoj: Napad je najbolja odbrana! U četvrti tip spadaju psihopate koje se prema žrtvama ponašaju kao napasnici, nerijetko viču na njih, ne daju im mogućnost da išta kažu ili objasne, surovi su, agresivni i arogantni, proračunati i bez ikakvih emocija, spremni čak i na fizičko nasilje.  A zatim postoje oni moberi koji su  ili kombnacija nekih ili kombinacija  svih  gore pobrojanih tipova mobera!

Već je rečeno da su to ljudi kojima je dato da budu na nekoj funkciji i rukovode, a nisu tome dorasli. Međutim, nisu samo oni potencijalni moberi. Istraživanja su pokazala da su za uspon na profesionalnoj ljestvici često potrebne osobine koje krase i sadističke ubojice, a broj psihopata u  velikim tvrtkama  često  daleko premašuje broj onih u zatvoru! Psihopata ima mnogo više nego što možemo pretpostaviti- tvrde stručnjaci, pa je otuda velika vjerovatnost da je  neki od njih i na   rukovodećoj  funkciji u vašoj firmi/instituciji!  Oni su svuda oko nas, napreduju na račun potiskivanja drugih, maltretiraju  i vertikalno i horizontalno!  Skloni su izlivima bijesa, manipilacijama, arogantni su, bezobzirni, nestrpljivi i nepouzdani. Za  vlastite neuspjehe redovito krive druge, prvenstveno one koji su se suprotstavili njihovoj samovolji.  Nemaju nimalo savjesti niti bilo kakvog saosjećanjia prema drugima. Pravi reptili! Psiholozi sa američkog sveučilišta su ustanovili da psihopate posebno uspijevaju u područjima kao što su politika, pravosuđe, obrazovanje, mediji tj. u profesijama gdje se stvara karijera i gdje ima vlasti i moći.  Osobine koje ih preporučuju za šefovska mjesta često ih navode na put kriminala, zloupotrebe položaja i pronevjere, pa takvi u pravno uređenim državama  ipak na kraju završe iza rešetaka!  Nažalost, u haotičnim državama kao što jeste i  uvijek je bila  naša država, oni izmiču  ruci pravde, pa  zbog toga predstavljaju podstrek i inspiraciju i drugima takvim kao što su oni da to  isto rade, bez straha od ikakve odgovornosti i kazne. Zato takve države  i propadaju ili stalno balansiraju na ivici provalije, a narod u njima konstantno pati.

Bez obzira na sve opasnosti koje žrtvi prijete od jednog psihopate, ipak se preporučuje oduprijeti se maltretiranju na vrijeme, jer dugogodišnje trpljenje  maltretiranja takvog psihopate je mnogoo gore nego sve ono što može zadesiti maltretiranog ako se odmah na početku odupre.  Jer ipak, nisu svi psihopate potencijalni uboljice.  Njihova karizma i ambicija se često pogrešno smatraju kao njegov poslovni uspjeh, a ne kao znak psihopatije, tvrdi industrijski psiholog Paul Babiak iz New Yorka.   On dalje kaže da se psihopate uglavnom žele svidjeti drugima, imaju visoko mišljenje o sebi i vole novac, moć, a poneki i seks. Obično se izvrsno izražavaju i mogu manipulirati slušateljstvom pričajući dobru priču  na osnovu koje pomislite da ima viziju i da mogu dobro voditi firmu, a na kraju shvatite da je to sve bila samo prazna priča.  Dok će psihopata bez grižnje savjesti uništiti firmu/instituciju  ne vodeći brigu  o tome što će biti sa zaposlenima       ( “Poslije mene potop!”), dotle  pravi  direktor to nikad neće uraditi. Zbog toga je psihopat na  odgovornom položaju  veoma opasan na dulje staze jer on uzrokuje gubitak  ( rastjerivanje!) ljudskog kapitala  ( kao nekadašnji dekan ETF-a u BL Ilišković i njegovi nasljednici). Statistike kažu da se 1% populacije u SAD-u može smatrati psihopatama. Radeći kao konsultant za američke tvrthe psiholog Babiak  tvrdi da od 100 istraženih slučajeva 8 je bilo psihopata i- samo jedan od njih nije dogurao do rukovodeće funkcije! To objašnjava  zašto ima toliko mobbinga. Kod nas, prema nekim istraživanjima u Srbiji 60 % zaposlenih je izloženo mobbingu, a u Hrvatskoj 53 %.

Mobbing  samo u rijetkim slučajevima karakterizira fizičko nasilje i seksualno uznemiravanje. Naime, žrtve se maltretiraju sofisticiranijim metodama kao što su omalovažavanje pretnje i slično, što traje, godinama, a nekad i desetljećima, ako žrtva izdrži.  Evidentno je da  ovakvo postupanje mobera degradira i uništi žrtvu potpuno, a sve zbog moberovih neutemeljenih strahova i bolesnih ambicija. Slično je i kod životinja: oni koji su na višoj poziciji u hijerarhiji nastoje održati svoju poziciju, ne birajući sredstva u odnosu prema podređenima.  Tako strah od gubitka autoriteta i pozicije stvara izopačene oblike ponašanja prema podređenima.

IV

Posljedice mobbinga na  žrtve mobbinga

Posljedice ovog psihoterora su generalno  katastrofalne.  Žrtve mobbinga se obično razbole i psihički i fizički, jer u osnovi manje-više  svih bolesti je stres, a mobbing je stres najgore vrste! Svi organi su ugroženi, posebno srce,  pa  čak i koža.. Najčešće posljedice su astma, razne vrste kancera i sl., a žrtve nerijetko spas potraže i u samoubistvu, jer mobbing  strahovito  negativno djeluje i na psihičko  zdravlje. Nije čudo što je tako kad i jedan zastupnik Hrvatskog sabora komentarišući situaciju na svom prethodnom radnom mjestu kaže: “Nema tog novca koji može kompenzirati osjećaj nelagode na poslu, tj. nikakav novac ne može biti  ni  približno adekvtna kompenzacija za nesređene odnose s nadređenom osobom.” Zbog toga  osobe izložene stresu  evidentno pokazuju i reducirano funkcionisanje na socijalnom, profesionalnom i drugim poljima ljudskog djelovanja, jer   stresor ( uzročnik stresa=mober), koji neposredno atakuje  na ličnost, može  uzrokovati ozbiljno ugrožavanje  i poremećenje biološkog, psihičkog i socijalnog integriteta žrtve, a  mogu se pojaviti  i dugotrajni  hronični  patološki fizički i  psihički fenomeni, ako je izloženost stresu dugotrajna. Po riječima dr Tugomira Popovića iz kabineta za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu, prema najsvježijoj statistici iz EU, jedna od stotinu mobbingovanih osoba se odlučuje na samoubistvo, mnogi napuste to radno mjesto, dok  većina trpi ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim psiho-fizičkim oštećenjima ili čak smrću, a u konačnom zbiru  žrtve su i porodice mobbingovanih, ali i čitavo društvo.

Osoba nad kojom se vrši mobbing se osjeća ugroženo i diskriminirano, što ona u stvari i jeste, jer druga strana svjesno poduzima  diskriminirajuće radnje s obzirom na tu osobu. U tom smislu mobbing može imati nekoliko formi:

–          konflikt u firmi/ustanovi zbog loših međuljudskih odnosa;

–          mobbing i psihičko zlostavljanje upereno na pojedine osobe;

–          povreda zakonskih propisa;

–          isključivanje žrtve iz svijeta rada (protivno ustavnom pravu čovjeka)

–          ili kombinacija  svega toga.

Kod osoba koje su žrtve mobbinga javlja se čitav niz različitih  veoma štetnih i opasnih učinaka i odgovora organizma među kojima su: šok, bijes, plač,  osjećaj nezadovoljstva i/ili bespomoćnosti, pojačana osjetljivost, gubitak samopouzdanja, gubitak apetita, umor, nesanica, psihosomatski simptomi kao što su bolovi u trbuhu, glavobolja, povišen krvni pritisak,  nervoza pri odlasku na posao, bezvoljnost, napetost u obitelji i simptomi stresa, poremećajui koncentracije, povišen krvni pritisak, srčana aritmija, srčani napadi, slabljenje imuniteta, gastrointestinalne smetnje, povećana ili smanjena težina, zloupotreba alkohola ili droga, povećan osjećaj straha, napadi panike, smanjenje produktivnosti u  izvršavanju zadataka i obaveza, itd. , itd.

Za zdravstvene smetnje uzrokovane mobbingom najčešće se postavljaju sljedeće dijagnoze:

-fizički poremećaji: kronični umor, probavne smetnje, mršavljenje ili prekomjerno gojenje, nesanica, smanjen imunitet, povećana potreba za alkoholom, sedativima, cigaretama itd.

-poremećaj prilagodbe koji se javlja u 92 % slučajeva, predstavlja oštećenje socijalnog ili radno-akademskog funkcionisanja i napredovanja, gubitak motivacije i entuzijazma, emocionalna praznina,  a očituje se u anksioznosti i depresivnom raspoloženju ( bijeg u bolest);

-bihevioralni simptomi: iratibilnost, gubitak koncentracije, nekritično ponašanje, zaboravnost, eksplozivnost, pretjerana osjetljivost na vanjske stimulanse, bezosjećajnost, obiteljski problemi, razvod braka, suicidnost, burn-out sindrom itd.;

-posttraumatski stresni poremećaj ( PTSP) koji se javlja u oko 8% slučajeva mobbinga, a manifestira se u formi nametljivog sjećanja na događaje, halucinacije o događaju, stres pri novim događajima koji podsjećaju na taj  traumatski događaj, nastojanje da se  izbjegnu mjesta i osobe vezane za tu traumu, osjećaj besperspektivnosti, ispadi ljutnje itd., i

– kombinacija svega toga.

Kroz nekoliko godina sve ove smetnje prelaze u kronične bolesti koje dovode do trajnog invaliditeta i napuštanja radnog mjesta, pa čak i samoubistva,  ako se na vrijeme ne pruži adekvatna pomoć.

Kod žrtava mobbinga u početku se javlja   samookrivljavanje       ( “ ne razumijem zašto se to meni događa”) i osamljenost. Često žrtve mobbinga  o tome nikom ne pričaju, čak ni obitelji, ni prijateljima, iz straha da im se neće vjerovati ili čak biti  od njih označeni kao krivci za ta događanja.  Ako se to zaista i desi, onda se tu radi o dvostrukom mobbingu, jer žrtva koja je svakodnevno mobbingovana na radnom mjestu, ne dobija potrebnu potporu niti kod obitelji niti kod prijatelja, već je umjesto toga napadnuta i od njih što je još više uništava. Kod takvih žrtava mobbinga može se javiti i tzv. opsesivna ideacija, to jest žrtva stalno i jedino razmišlja o onome što je muči, pa dolazi i do promjene ponašanja. Mogu se javiti i seksualni problemi, a nekad i alkoholizam i agresivnost prema bližnjima.  Kod dugotrajnog mobbinga, ukoliko ne reagira na njega, žrtva postaje  pasivna, ne realizira svoje planove, osjeća se frustrirano i anksiozno, te gubi samopoštovanje.  To je najopasnije stanje, jer može dovesti do samoubistva.  Švedski psiholog, stručnjak za mobbing je ustanovio da je 1996. god u Švedskoj bilo 20 samoubistava koja su bila povezana sa mobbingom, a u Italiji 1999. je 13 samoubistava bilo povezano sa mobbingom.  Zato žrtve mobbinga zaslužuju  adekvatnu društvenu zaštitu, jer im mobbing ometa mogućnost normalnog života i rada, što može imati i tragične posljedice, s obzirom da žrtve razvijaju simptome koji zahtijevaju intervenciju na više nivoa: od podrške u ostvarivanju njihovih prava do emocionalne podrške, a ponekad i psihoterapije.

Zbog toga se preporučuje  onima koji su izvrgnuti  mobbingu da se nipošto ne mire sa tom pojavom, jer ona ima strahovite razarajuće posljedice, pogotovo ako traje dugo. Tada ima karakter kronične pojave, koja je  vezana   i za nemogućnost mobbingovane osobe da razvije svoje sposobnosti i ostvari rezultate u skladu sa svojim predispozicijama i svojem obrazovanju, što  tvrdi naš ugledni psihijatar dr Petar Bokun iz Beograda.

V

Posljedice mobbinga  na društvo

Posljedice mobbinga po društvo su stravične. Naučna istraživanja pokazuju da se na spletkarenje, potkopavanje i ponižavanje  s namjerom da se eliminišu nepoželjni tj. najčešće oni koji  ometaju izvršavanje kriminalnih radnji ili oni koji su bolji, troši  mnogo više energije nego na posao, na napredovanje  pojedinaca, firme i društva u cjelini. Iz tog je očigledno da je mobbing jedan od najbitnijih faktora siromaštva, kako žrtve tako i društva općinito, pa bi  svi dokumenti koji se bave smanjenjenjem siromaštva morali uključivati i mjere za eliminaciju ili bar smanjenje mobbinga i psiho-socijalnu rehabilitaciju žrtava mobbinga.

Od normalnog i uobičajenog   sukoba mišljenja,  pojave poželjne  u radnoj svakodnevici  koja može imati  za rezultat vrlo pozitivne pomake u kreativnom i produktivnom smislu, do destruktivnog i retrogradnog mobbinga- samo je jedan korak. Preduslov njegove pojave je ako se sukob mišljenja  u kolektivu rješava autoritarno, tj. bez pružanja mogućnosti da se iznesu argumenti i protivargumenti, čime  je povređena ona iz rimskog prava koja je temelj civilizacije, a to je NEKA SE ČUJE I DRUGA STRANA. Na taj način se konflikt uzrokovan sukobom mišljenja ne rješava,   što rezultira stvarnjem nezdrave klime u radnom kolektivu. U takvim situacijama oni koji imaju vlast po svaku cijenu nastoje da je zadrže, a u tom cilju moraju eliminisati one koji  imaju drugačije mišljenje. Da bi u tome uspjeli zavode teror u kolektivu  pri čemu,  nažalost, većina članova kolektiva podlegne iz raznoraznih razloga  ( ucjena, prijetnji i sl.)  Tad oni drugi  ili najčešće samo jedan ( jer su svi ostali, da bi navodno izbjegli neprilike, priklonili se vlastodršcima), neizbježno  postaje žrtva mobbinga.  Započinje psihičko zlostavljanje na radnom mjestu, a radni odnos poprima neke značajke lošeg braka, što je veoma loše jer radni odnos se ne zasniva na ljubavi, kao brak, već na poštovanju zakonom zagarantovanih prava svih zaposlenih i  na njihovoj  ravnopravnosti, a ne na diskriminaciji po osnovu simpatija ili nesimpatija ( koje se  uglanom stiču ili ne stiču na bazi poslušnosti ili neposlušnosti).

U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti. Za to vrijeme mobbing-grupe svog “žrtvenog jarca” muče  i na taj način “pedagoški” djeluju na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje mišljenje ako ono nije u saglasnosti sa mišljenjem mobera, koji bi se time osjetili ugroženima.  A  pri tom  oni liječe svoje frustracije, komplekse, pa čak i ludilo.

Statističke analize pokazuju da su najčešća obilježja žrtve: sposobnost, znanje, vještine, iskustvo, uvjerenja, temperament, osobnost, stavovi, motivacija kao i emocionalna i socijalna inteligencija. To su osobe koje su odgovorne, motivirane za rad, uredne, dosljedne, savjesne, osjetljive na priznanje i kritiku, sa  visokim osjećajem za socijalnu pravdu.  Netko bi se ipak morao zapitati: Kud mogu da stignu društvo i država ako dozvole da iz društveno-političkog života budu  isključeni  njeni  NAJBOLJI građani?  Samo u propast!

Mobbing utiče  na stanje zdravlja radne sredine, pa  u  sredini koja je inficirna  mobbingom pokazuje  se porast bolovanja, povećana fluktuacija zaposlenih, povećan stres na radnom mjestu a time i smanjen učinak, konstantna nestašica kadrova i povećavanje troškova za stalno  školovanje novih kadrova, smanjenje motivacije za rad, smanjenje ugleda firme/institucije,  smanjenje kvaliteta usluge i smanjenje zadovoljstva društva tim uslugama, itd. U vezi toga vrlo je ilustrativno citirati poznatog i uspješnog slovenskog biznismena Zorana Jankovića  koji  kaže: “ Da bi bio dobar u poslu, moraš voljeti  svoj posao.” A kako da ga vole mobbingovani ( i oni koji drhte od straha da ne postanu mobbingovani) i kako da onda budu uspješni?

Takva nezdrava  situacija traje godinama ili desetljećima ( kao na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci nakon 47 godina postojanja, gdje je dovoljno doći i vidjeti kako izgleda unutrašnjost zgrade gdje prokišnjava  krov, gdje se prozori u kabinetima ne mogu otvoriti bez merdevina, gdje nema ni zavjesa ni roletni,  temperatura u kabinetima je već od maja blizo 50 0 , C, itd, itd, a o konstantnom kadrovskom kolapsu da se i ne govori!)  i sasvim je logično što na kraju potpuno  upropasti  instituciju ili firmu, jer su učinci mobbinga   slični učincima kancera  koji izjeda zdravo tkivo. Ne treba posebno isticati da u takvom kolektivu nema ni osnovne pretpostavke za eventualni razvoj i napredak jer nema slobode mišljenja, a gotovo sav kolektiv je u “mišjoj rupi”, tj. u strahu. A odavno je poznato: u strahu  nema kreativnosti i progresa jer strah paralizira sve mentalne funkcije!

Nažalost, kod nas u RS, poslije svega što nas je snašlo zadnjih 50 godina, ne samo da nema kulture rada već nema ni kulture ponašanja, ni kulture poštovanja tuđeg rada, tuđeg mišljenja itd. Kod nas gotovo da nema nikakve  kulture  u radnim organizacijama i institucijama! Sve je pod okriljem spletkarenja i brutalnog mobbinga. Da li je nakon ovih konstatacija uopšte  čudno što nikako ne možemo naprijed? Zbog mobbinga, negativne kadrovske selekcije i partitokracije- mi smo postali  potpuno ZAKOČENO DRUŠTVO-ZAROBLJENA DRŽAVA!

Zato bi svaki pojedinac, ako želi bolji život sebi i svom potomstvu, trebalo da da svoj doprinos iskorijevanju ovih zala, a prvenstveno mobbinga nad sobom i drugima, a ne ove probleme prešućivati i            “ trpati pod tepih”, kao što to rade nadležne   državne institucije i pravosuđe.

Zato je u pravu  dr Popović kad kaže, da mi nećemo nikad postati ozbiljna i civilizovana država ukoliko ne shvatimo da je mobbing općedruštveni problem, a ne samo problem pojedinca ( žrtve).

VI

Zaštita  žrtava  mobbinga

Nažalost,  kod nas još uvijek-NIKAKVA!!  Zato nije čudo što je jedna mobbingovana zaposlenica na  tribini  rekla: “Prije ću sebe smjestiti u ludnicu nego direktora u sudnicu!” U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti jer: inspektorat je u startu  blokiran, pravosuđe na ovim našim prostorima tradicionalno više doprinose haosu negoli  njegovom razrešenju, Gender centar samo vodi statistiku i ništa ne preduzima, a ni međunarodne organizacije poput OHR-a, Ombudsmana i Doma za ljudska prava  i dr. ne rade   ništa. Pa kome da se onda obrate ugroženi građani?!

I pored činjenice da se mobbing  može zakonski sankcionisati, još uvijek se podiže samo neznatan broj tužbi protiv mobera. Razlog je u  nedovoljnom poznavanju zakona, ali i u njihovoj nedovoljnoj efikasnosti, a pogotovo u nefunkcionisanju pravosuđa! Zlostavljana osoba se najprije  mora obratiti inspektoru rada i ombudsmanu ili gender centru ( ako je  teror vezan i za spol žrtve).  Pri tom treba

dokazati da se radi o mobbingu, tj. da postoji kauzalna veza između štetnog ponašanja i posljedice, tj. mora postojati protupravno djelovanje u smislu pozitivnog radnog, građanskog i krivičnog prava, koje se sankcionira. Također se mora dokazati da to traje  sukcesivno najmanje 6 mjeseci sa namjerom da se nekog uništi, a što je dovelo do štetnih posljedica. Tužitelj mora dokazati da je pretrpio štetu koristeći pri tom uobičajena dokazna sredstva u smislu utvrđenja pretpostavki nastanka nematerijalne štete zbog psihotraume i posljedičnog razvoja posttraumatskog stresnog ili drugog poremećaja. Pri tom se razmatra i pravno stajalište eventualnih kaznenih sankcija za počinitelja ili počinitelje ako zbog mobbinga dođe do profesionalne i radne onesposobljenosti žrtve ili pak zastoj u radu, sa osvrtom na odredbe ZOO-a. Zatim treba dokazati da su štetne posljedice ( tjelesne i psihičke) nastale upravo zbog mobbinga, što je u domeni psihologa, psihijatra i liječnika specijaliste medicine rada. Ali šta to sve vrijedi, kad su sudovi kod nas korumpirani, pod pritiskom političkih moćnika, a sudije nesavjesne i neuke!? Međutim, i pored  toga treba podnositi tužbe i krivične prijave, imajući u vidu   tvrdnju filozofa Kestlera koji je rekao: “ Za pravdu se treba boriti i kad je beznadežno”, jer, kako je tvrdio sv Augustin: “Država bez pravde je samo jedna velika razbojnička skupina.”, a mi ne smijemo dopustiti da imamo takvu državu! Zar ne?

Dok god i kod nas ne bude tako, da su   oni koji ukazuju na kriminal i korupciju bar zašićeni korektnim ponašanjem pravosuđa,  uzaludna je svaka priča o borbi protiv kriminala i korupcije. Zato bi  javnost i NVO sektor trebali vršiti pritisak na zakonodavnu vlast da kroz zakonodavnu regulativu adekvatno zaštiti takve osobe od odmazde, od mobbinga, od gubitka posla i sl., a istovremeno da  se od pravosudnih institucija zahtjeva  kvalitetan rad i poštivanje svih  zakonskih propisa uključujući i ove koji štite “zviždače”( one koji upozoravaju na kriminal i nepoštivanje zakona koji su najčešće žrtve mobbinga) i općenito  žrtve mobbinga. U tom smislu treba u Zakon o radu  RS dodati  još neke članove  pored onih  pod brojem od 107 do 112, koji bi obezbjedili mehanizme za njihovu adekvatnu primjenu ( npr. da se nakon radno-pravne evaluacije djelovanja mobbera on ili opomene ili suspenduje ili premjesti na manje značajno radno mjesto ili da mu se uruči otkaz!), a također dodati i  one članove zakona koji će obezbijediti zaštitu i nagrađivanje “ zviždača”, kako bismo   bar u tome slijedili razvijeni svijet.  To bi nam svakako obezbijedilo da prije postanemo i mi dio tog  razvijenog svijeta!

U zakonodavstvima nekih država je već regulisan mobbing, a u nekima se samo spominje. Međutim, i bez toga, u postojećem zakonodavstvu RS ( Zakon o radu, Krivični zakon, Zakon o obligacijama, Zakon o ravnopravnosti polova,  Konvencije o ljudskim pravima, Ustav i drugi pravni akti) zabranjuje se  svaki vid terorisanja, diskriminacije i urušavanja ugleda i dostojanstva zaposlenika i sl., što sve je  ujedno i sastavni dio mobbinga, pa su i do sada postojali zakonski osnovi za sankcionisanje ovakvih pojava, ali je naše pravosuđe “gluho” i “slijepo” za sve  što mu je u “opisu radnog mjesta”, pa i za to.

Zato je jedino  rješenje, za sada,   prevenirati mobbing, tj. spriječiti pojavu ovakvih patoloških slučajeva u radnoj sredini  kroz optimiziranje radnog ambijenta, dvosmjernom  izmjenom informacija, omogućiti svima stručno usavršvanje, promovirati kulturu koja daje prednost poštivanju ljudskog dostojanstva i obeshrabriti svaki oblik psihološkog terora i nepoštivanje zakona. Da bi se to ostvarilo, potrebno je vrijeme u kom će se educirati i informirati svi zaposleni o mobbingu, njegovim posljedicama i o potrebi da se u sva normativna akta ugrade klauzule o kažnjavanju i suspendovanju svih onih koji  i pokušaju prakticirati mobbing u radnoj sredini, čemu bi trebala doprinijeti i ova knjiga.

Iako se danas sve više i javno govori o tom problemu, pa su osnovana i udruženja za borbu protiv mobbinga, zakonodavstvo većine zemalja još uvijek prilično sramežljivo tretira ovaj užasan  društveni problem.  Za sada su  Švedska,  Norveška, Švicarska, Francuska mobbing okarakterisala kao krivično djelo,  a žrtva ima  direktno pravo na “biološku odštetu”. I u Srbiji se  vodi žestoka kampanja da se  mobbing zakonski odredi kao krivično djelo. Također u njemačkom gradu Kielu su sudovi veoma ozbiljno shvatili opasnosti od mobbinga i sude  u skladu sa definicijom da mobbing predstavlja prijetnju, intrigu, ignoriranje osobe koju mogu otjerati u bolest i smrt. Svuda u svijetu, a zadnjih godina i kod nas, osnivaju se udruženja za pružanje pomoći žrtvama mobbinga. Jedno od najaktivnijih je ono osnovano 2004. u Zagrebu na čelu sa žrtvom mobbinga Jadrankom Apostolovski koja je svoju muku bez straha objelodanila javnosti sa željom da podstakne i druge da to urade i tako doprinesu borbi protiv ovog  velikog  društvenog zla. Ona je zbog mobbinga dospjela na psihijatrijsku kliniku gdje joj je dijagnosticirana akutna reakcija na stres i depresija, i od tada je na bolovanju.  Slučaj je još na sudu ( već nekoliko godina) iako bi po zakonu morao biti rješen u roku od 6 mjeseci!  Sa takvim “performansama” pravosuđa, teško će Hrvatska  uskoro u EU! Ovom udruženju se svakodnevno javlja mnogo žrtava mobbinga.

Nažalost, i tamo gdje je zakonodavstvo nešto i uradilo, zakazali su sudovi!  Zato se žrtve plaše započeti obranu, jer se opravdano boje gubitka radnog mjesta, usamljenosti i bespomoćnosti u toj borbi.

Zato se sa pravom može reći da je za ovakav beznadežan položaj  mobbingovanih najviše je krivo pravosuđe jer  ne samo da ne procesuira ovakve nasilnike iako ima dovoljno zakonskog osnova za to, već  njihovi sudije i tužioci uopće ne prate  izmjene zakona niti znaju što piše u postojećim zakonima, pa  se dešava da sudija Osnovnog suda u Banjaluci   ne zna   ni da je mobbing regulisan  u Zakonu, što sam lično ja doživjela  u sudskom sporu protiv mobera  sa Elektrotehničkog fakulteta u Banjaluci. Osim toga Osnovni sud i Okružni sud imaju takav sudački kadar koji nije dorastao  tome da uopće uđe u MERITUM spora, tj suštinu spora, pogotovo ako je spor malo komplikovaniji i zahtjeva  poznavanje višeg nivoa pravne nauke, npr. USTAV i Konvencije o zaštiti ljudskih prava i sl. To odgovorno tvrdim jer sam to doživjela!

Pored takvih institucija vlasti kakve imamo i dok nam je pravosuđe ovakvo,  mobbing-grupe, bez da ih itko u tome ometa,   pronalaze svog “žrtvenog jarca”, muče ga i na taj način “pedagoški” djeluju na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje mišljenje ako ono nije u saglasnosti sa mišljenjem mobera.  Pri tom moberi  liječe i  svoje frustracije, komplekse  i ludilo i uništavaju nam društvo i državu!

U kontekstu toga gotovo da bi se mogao prihvatiti citat nepoznatog autora:

“ U modernom svijetu radno mjesto je postalo bojno polje gdje ljudi mogu ubijati jedni druge bez rizika da budu privedeni pred lice pravde.”

Do kad će to važiti? Dok građani to budu htjeli trpjeti!

VII

Kako se žrtve mobbinga mogu boriti  protiv  mobera

Kad osoba postane svjesna da je postala  žrtva mobbinga, ne smije se predati već mora ojačati sebe da u borbi koja joj predstoji- istraje. Najprije treba da  pokuša razgovarati sa moberom (ako je to uopće moguće) i reći mu da on  mora prestati s tim jer je to što radi nehumano, protivzakonito i štetno po ustanovu/firmu, a može narušiti i njegov ugled.  Žrtva ne smije donositi nagle odluke i nipošto ne smije napustiti radno mjesto- jer time čini uslugu moberu!. Umjesto toga, mora početi prikupljati informacije i dokaze što će joj sve  biti potrebno za budući odštetni zahtjev i obavijestiti sve   (navodne) borce za ljudska prava o teroru koji trpi na radnom mjestu. Doduše, u ovim uslovima krize i bijede, žrtve pokušavaju ostati na radnom mjestu po cijenu zdravlja, ali i zbog toga što vole svoj posao koji im na neki način daje  identitet, kompetencije i  pruža mogućnost obavljanja zadataka koje vole ( “Moj život je moj posao, moj posao je moj život”-kažu oni). Sve  nedaće koje nastupaju zbog mobbinga  vode i ka financijskim problemima, jer žrtva u uslovima smanjenih prihoda ima povećane izdatke zbog bolovanja, odlazaka liječnicima, terapijama.. Zbog svega toga, najčešće, dugotrajni mobbing predstavlja kraj  žrtvine karijere, zdravlja, često i braka, a ponekad i  samog života!

Dakle, ako osjećate da ste žrtva mobbinga, diskriminacije ili se nad vama provodi bilo koji drugi oblik zlostavljanja ( npr. seksualno  ili  neko drugo uznemiravanje), odlučno se suprotstavite  tome već na samom početku, i to:

-Odlučno  recite toj  osobi da njezino  ponašanje nije za vas prihvatljivo i da smjesta prestane s tim. Bilo bi dobro da to kažete pred nekom drugom osobom ili još bolje pred predstavnikom sindikata.

-Vodite dnevnik o takvim događanjima, tj. zabilježite datum, vrijeme, mjesto i događaj sa što više detalja, imenima eventualnih svjedoka i ishod događaja.  Osobito je važno zapisati sve o moberu, sve o radnoj sredini, da li je mobbing ubičajena metoda za oslobađanje nepoželjnih iz te radne sredine i sl., jer dokazivanje mobbinga, kao veoma  specifične i perfidne pojave, može postati problematično ako se ne posjeduju i neki dokazi. ( Imajte na umu da se mobbingom smatra ne samo incident, već i broj, učestalost  i naročito namjera zlostavljanja.) kao i psihofizičke posljedice   ( nesanica, posljedice po profesionalne, socijalne  i porodične odnose itd.).

–  Arhivirajte sve dokumente vezane za mobbingovanje: kopije pisama, e-mailova, faksova, poruka, podnesaka i drugih dokumenata koji su vezani za te incidente i općenito zlostavljanje, tj. mobbingovanje. Žrtvi su potrebni  i saveznici, svjedoci, sindikati, liječnici ( medicina rada), psiholog ili psihijatar ( obavezno obratiti im se) a ponekad i odvjetnik ili pravnik koji se bavi radnim pravom.

-Izvjestite o zlostavljanju nadređenu osobu, instituciju,  ili direktora,  najbolje pismeno putem protokola

-Izvan firme/institucije obavijestite o tom liječnika  medicine rada ili bar svog liječnika opće prakse, a ako imate psihičkih problema zbog toga- onda i psihijatra. Dobro je kontaktirati i druge ljude koji imaju ili su imali sličan problem, pa ako vi kao žrtva mobbinga  uočite još neku žrtvu mobbinga, razgovarajte s njim, razmijenite iskustva i budite jedna drugoj podrška.

-Ne vraćajte istom mjerom, jer vi ste ŽRTVA, a ne zlostavljač!

-Pričajte, pričajte, pričajte svima i svagdje o tome što vam se dešava, kako biste   podstakli i druge da  iste takve svoje probleme  također iznesu javno. Zato je o  zlostavljanju  potrebno obavijestiti što više osoba, a po potrebi putem medija učiniti stvar javnom i eksplicitno navesti imena mobera. To će žigosati mobere kao izrazite negativce i primitivce, pa će možda ustuknuti…

Ako pritisak  mobera postane nesnosan- otići na bolovanje, ali nikako  prekinuti radni odnos, jer to bi značilo poraz za žrtvu, nekažnjavanje mobera, a posljedice stresa će ostati prisutne i nakon toga.

(Ovo sve će vam trebati ako budete zaštitu morali potražiti  kod inspekcije rada ili na sudu.) 

Ako ništa od toga ne pomogne, morat ćete  pokrenuti  sudski radni  spor za koji se ne plaća taksa i  pri vođenju takvih sporova treba  u kontinuitetu objelodanjivati sve eventualne  nepravilnosti u radu Sudova ( kojih ima strahovito mnogo!), kako se sudije ne bi i dalje ponašali kao “svete krave “ u Indiji, a kako se sad ponašaju kod nas!

Protiv mobbinga i njegovih posljedica žrtva mora pokušati pružiti sebi samopomoć. Treba da se edukuje o komunikaciji, o mobbingu, o radnom pravu,  da koristi ugodne tjelesne aktivnosti i tehnike relaksacije.  Najviše će joj pomoći  ako stalno bude aktivna, tj.  treba biti zaokupljena i aktivna na raznim drugim poljima, provoditi što više vremena u druženju sa drugim osobama i razvijati se u ekstrovertnu  i druželjubivu ličnost. Veoma je dobro biti produktivan u korisnom radu, biti dobro organizovan i stalno planirati nešto novo.  Važno je raditi na sebi, na svom obrazovanju, na razvoju zdrave ličnosti, razvijati optimistično i pozitivno mišljenje, biti orijentisan na sadašnjost i biti onakav kakav jesi, te vlastitu sreću smatrati najvažnijim ciljem. A nije loše uzimati i manje doze sedativa   ( bromazepam).

Ipak postoji rješenje, a ono je jedino  u omasovljavanju i eventulnom udruživanju svih  onih koji se neće miriti sa ovim terorom, već će mu se suprotstaviti, na čemu rade uduženja građana  kao što su  udruženja “STOP MOBBING” iz Trebinja i “ŽENE TO MOGU” iz Banjaluke.

VIII

Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv

mobbinga

Zakon o radu  hitno treba prilagoditi novonastaloj situaciji u području rada, poduzetništva, upravljanja   i međuljudskih odnosa na radnom mjestu, kako bi  firme i institucije  koje ga poštuju, imale što manje problema. Posebnu pažnju treba posvetiti odjeljenjima za ljudske resurse koji primarno treba da vode računa o smanjenju stresa na radnom mjestu. U uspješnim firmama su  u pravilnicima do detalja regulisani odnosi i ponašanja među zaposlenicima, uključujući i sistem nagrade i kazne. Radne organizacije čiji je menadžment shvatio koliko je važno razvijati i njegovati dobre međuljudske odnose u kolektivu i koliko je bitno čuvati zdravlje svojih zaposlenika u čiju edukaciju su uložili ogromna sredstva, pronalaze načine za sprečavanje mobbinga. Primarno to rade uvježbavanjem rukovodećih kadrova u tehnikama komunikacija i rješavanja sukoba, prepoznavanju mobbing –ponašanja i zaštite potencijalnih žrtava. Dakle, uspješno poslovanje se ne može svesti samo na “red, rad i disciplinu” ili trening tipa “mrkva i štap”, nego naglasak treba staviti na profinjenost i pristojnost ophođenja, emocionalnu inteligenciju i  uslova za pozitivnu komunikaciju. Međutim, mnogi rukovodioci su diktatori umjesto voditelji! Prvi grade slijepu poslušnost, a drugi su demokratični pa ohrabruju samoinicijativnost i kreativnost na poslu.

Svaka firma bi treala ulagati sredstva u edukaciju iz vještina komuniciranja ba za menadžment, a bilo bi dobro i za sve ostale.  Treba trenirati asertivnost, tehnike rješavanja sukoba, rukovođenje, timski rad, upravljanje, osnove komunikacija, davanje povratnih informacija ( feedback), neverbalnu komunikaciju, ekspresiju emocija na ekološki način…. Ali, to su već NOVA ZNANJA, koja se ne dobijaju u STARIM školama…. ( a naše škole su još uvijek veoma “stare”).

U uspješnim tvrtkama u Hrvatskoj se redovito vrše ankete o tome kako tvrtku i menadžment percipiraju zaposlenici, te se na osnovu toga pravi ranglista prvih deset tvrtki/institucija koje su zaposlenici ocijenili  pozitivno.  Na toj rang listi  su redovito među prvima BELUPO, SELECTIO, PULJANKA i dr.  Direktorica jedne od ovih tvrtki kaže:       “ Trudimo se biti dobar poslodavac: od materijalnih prava ( plaća, stimulacija, praćenja radnog doprinosa)  do ulaganja u edukaciju i stvaranje poticajne radne klime. Vodimo računa o ljudskim resursima i prepoznali smo da je zadovoljstvo zaposlenih  veoma važno jer utiče na njihovu motivaciju, a time i na rezultate njihovog rada.  S obzirom da se na poslu provodi 8 sati, međuljudski odnosi su veoma bitni, a zaposlenici moraju biti podsticani i podržani u želji da napreduju na radnom mjestu. Zato stalno ulažemo u poticajnu radnu sredinu kako bi svaki zaposlenik mogao sudjrelovati u uspjehu tvrtke.  Sigurnost je još jedan element koji zaposlenika čini zadovoljnim, a to doprinosi i jačanju samopovjerenja  zaposlenika što će mu pomoći u tome da ostvari rezultat  za koji ima potencijal.  Vodimo i dugoročnu kadrovsku politiku da bismo i u narednim godinama obezbijedili potrebni visokoobrazovani kadar  koji konstantno i dalje edukujemo jer od njih zavise  inovacije i  naš opstanak. Da bismo u tome uspjeli postoji obostrana komunikacija koju smo uspostavili i koju stalno poboljšavamo a koja motivira i upravu i zaposlenike. Smatramo da svi naši zaposlenici moraju biti obaviješteni što se dešava u tvrtki, uključujući i probleme, jer ih samo svi zajedno možemo riješiti”.

Što reći na ovo, imajući u vidu sve ono što je rečeno o mobbingu, njegovom štetnom djelovanju na zaposlenikre, na firmu/instituciju i na međuljudske odnose u radnim sredinama u kojima  se prakticira mobbing? Može li išta od ovog  što je rekla direktorica  jedne uspješne firme iz Hrvatske uopće postojati tamo gdje postoji mobbing? Može li uopće takva radna sredina napredovati ili čak i opstati? A kod nas  je najmanje 60 % zaposlenih mobbingovano, a ostali su u strahu da i oni ne postanu žrtve mobbinga!  Pa da li onda itko od njih može da radi svoj posao savjesno, odgovorno i kreativno? Zato je veoma, veoma važno da  i zaposlenici i poslodavac znaju  što je mobbing, da je kažnjiv, štetan i opasan, te da mu se treba suprotstaviti i eliminisati ga iz svoje radne sredine!                                  

IX

Tko su “ZVIŽDAČI”

“Zviždači” su hrabri i neustrašivi pojedinci koji  se usuđuju, bez obzira što kod nas  nemaju nikakvu zaštitu u institucijma vlasti  i pravosuđu, da ukazuju na kriminal, korupciju i kršenje zakona i vode neku svoju borbu protiv takvih počinitelja. To su  zaposlenici ili bivši zaposlenici ili članovi organizacija koji “nedolično ponašanje” ( kršenje zakona, ugrožavanje javnog interesa i sl.) unutar tvrtke prijave kolegama ili institucijama. “Zviždanje” je često ispit moralnih vrijednosti čovjeka. Nitko ne voli pričati protiv svojih kolega, ali ako dođe do takve situacije  iz koje nema drugog izlaza, pojedinci osjete potrebu  da unatoč opasnostima po sebe, krenu putem istine.  Ako  interno ukazivanje na nedolične postupke ne daje  rezultate, “zviždač”  se obraća nadležnim institucijama i  pravosuđu,  a ako ni to ne donese rezultat, onda i medijima.

Svatko se barem jednom u životu susretne sa nekim oblikom korupcije ili neke  ilegalne radnje, ali nema hrabrosti obratiti se nekom da bi se to ispravilo i tako spriječilo  ponavljanje.  Ili  je situacija u državi i društvu takva da  nije imao kome da se obrati? Činjenica je da se takvi ljudi boje osvete, boje se za svoj život i život svoje porodice, za egzistenciju. Da je situacija normalna u društvu i državi i da se vodi dugoročna politika orijentisana na opstanak, razvoj i napredak te države, ovakvim ljudima bi se pružala apsolutna zaštita, preuzeli bi se od njih  podaci i dokazi koji su ga naveli na “zviždanje”, a sve ostalo bi uradile pravosudne  i druge institucije. Nažalost, u ovakvim nesredjenim i besperspektivnim  državama kakva je i naša, ta  cjelokupna borba se ostavlja samo “zviždaču”, a pravosuđe koje bi trebalo da mu bude oslonac- često  se ponaša ignorantski ili  najčešće štiti  kriminalce i korupcionaše! Pa zar je onda čudno što kod nas ima tako malo onih koji ukazuju na kriminal i korupciju? Zaludne su sve jalove agencije i svi telefonski brojevi ( npr. “krimolovci”, pozivi SIPE  i sl.) koje se  nude potencijalnim zviždačima, kad u sistemu nema volje da ih se podrži i zaštiti!

Reakcije sredine na zviždanje su različite. Većina smatra da je zviždanje nesebičan čin i  akt patriotizma i velike odgovornosti prema javnom interesu,  jer otkriva ilegalne radnje koje  štete  svim građanima i domovini, mada to svi ne smiju javno iskazati.  Oni koji su  razotkriveni zviždanjem smatraju zviždače izdajicama!

Oni koji se boje zviždača, pored toga što ih podvrgavaju satrahovitoim mobbingu, nastoje im još prilijepiti razne ružne etikete “vječitih nezadovoljnika”, uključujući i ludilo. Međutim, zviždači   nisu ni ludi ni “vječiti nezadovoljnici” kako bi ih neki  željeli okarakterisati, već naprotiv, to su ljudi koji ne dovode u pitanje autoritet, podržavaju sistem i vjeruju u njega. Oni su najmanje od svih skloni izazivati probleme, ali kad budu šokirani onim što vide  da se radi u instituciji, organizaciji ili preduzeću, oni naprosto smatraju da nemaju moralno pravo da ćute. Oni takve poteze mnogo teže doživljavaju od prirodnih nezadovoljnika. Nažalost, reakcijama njihovih poslodavaca, vlasti i pravosuđa koje nakon toga slijede oni su strahovito razočarani čime gube povjerenje u čitav sistem  i uopće vjeru u opstanak  društva i države. Teror koji nakon “zviždanja” ih skupo košta u svakom smislu: i materijalnom i duhovnom, profesionalnom i zdravstvenom, je razlog zbog čega svi, nakon ovakvih iskustava, kažu da to nikad  ne bi ponovili! A to je dobar primjer i svim drugim potencijalnim “zviždačima”. Pa tko će se onda boriti protiv korupcije, kriminala i propasti društva i države?

Zviždači su redovito izvrgnuti teroru onih na čije nečasne radnje ukazuju, zbog čega se veoma mali broj ljudi odlučuje na “zviždanje”. Upravo radi mogućeg maltretiranja i progona zviždača, mnoge demokratske  zemlje su  donijele zakone kojima se štite zviždači, a samim tim i njihove obitelji.  Jedan od prvih takvh zakona je donesen još 1912. u SAD-u ( Lloyd-La Follette Act) koji je štitio građane i zaposlenike od nadređenih i omogućavao im  da informacije mogu proslijediti Kongresu.  Danas u SAD-u postoje deseci zakonskih propisa koji štite zviždače, a  čak i američki Ustav u I i XIV amandmanu štiti državne službenike i lokalne zaposlenike od odmazde nadređenih. U Velikoj Britaniji je 1998. donesen Public Interest Disclosure Act koji daje zakonski okvir i štiti zviždače od maltretiranja i otkaza.

Najpoznatiji evropski zviždač je Paul van Buitenen, koji  je našao jake indicije da su revizori u EU komisiji bili onemogućavani  u istrazi, i o tome je obavijestio nadležne i  evropsku javnost.

Najpoznatije hrvatske zviždačice su  Ankica Lepej, Vesna Majer i  Vesna Balenović, a zviždači Denis Latin i  Igor Rađenović koje javnost veoma pozitivno percepira, ali im korumpirano hrvatsko pravosuđe nije omogućilo da ostvare svoja prava, pa su se neki od njih  uputili ka  sudu u Strazburu, jer u to vrijeme kad su oni “zviždali” u zakonima Republike Hrvatske nije bilo  zakonskih propisa koji bi ih zaštitili. Danas je Zakon o državnim službenicima  u RH dopunjen, ali nažalost ne baš adekvatno  i njime se štite zviždači   samo u državnim institucijama i to ne baš adekvatno da bi i drugi  bili ohrabreni na “zviždanje”. Ipak, ima jedna ohrabrujuća vijest u svemu tome, a to je da je Sud u Strazburu naložio Vladi RH da sklopi nagodbu s Vesnom Balenović do  8. jula 2009.  jer je ona dokazala da su joj u sudskom sporu sa INA-om kršena ljudska prava. Ako se Vlada RH ogluši, Vesna Balenović će tražiti od svoje druge domovine- Slovenije, da stane u njenu zaštitu, što će biti VELIKI MINUS REPUBLICI HRVATSKOJ na njenom, toliko željenom, putu u EU!

Naime, Vesna Balenović je  2001. godine dobila otkaz u INI  nakon što je progovorila o nepravilnostima u toj tvrtki,  i to najprije u samoj tvrtki, a kasnije i preko tužilaštva.   Nakon što je to prijavila tužilaštvu, tadašnji tužioc Mladen Bajić je izjavio da je njena prijava odlično obrazložena i dokumentovana, ali je i pored toga- uskoro zašutio! Isto tako su šutjeli i svi drugi kojima se obraćala ( Linić, Mesić, Lučin, Račan, Sanader..), a počela je dobijati i anonimne pretnje. Tada ju je posavjetovala jedna zastupnica Hrvatskog sabora  da sve pijavi – medijima.  Budući da se u poslovnim krugovima proširila informacija da  je nitko ne smije zaposliti, jer će mu istog dana biti poslana financijska policija, ponude koje je isprva dobijala su povučene i ona je ostala bez sredstava za život. Morala je prodati stan i smjestiti se sa svojom porodicom u mali jednosobni stan, a od razlike novca žive ovih 9 godina. U međuvremenu je liječena od kancera, pa joj je doktor rekao da konačno mora početi misliti na sebe, jer je i tu bolest dobila zbog ogromnog stresa pod kojim živi.   Sve što je u vezi sa dokazima o kriminalu, koji su meritum njene  prijave- sud je odradio lakonski i bez velikog lupanja glave, pa su sve optužbe- odbačene! Kako nije uspjela dobiti sporove na hrvatskim sudovima, Balenović je tužila državu sudu u Strazburu, jer smatra da su povrijeđena njena prava na slobodno izražavanje, što je garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i predstavlja šire pravo od slobode govora.  Zbog brojnih kršenja ljudskih  i radnih prava tokom ovog spora, sud u  Strazburu je svojom odlukom pružio šansu Vladi RH da ispravi nepravdu koja je počinjena Vesni Balenović nakon što je prijavila korupciju i milionski kriminal u INI.  Vesna Balenović, kao predsjednica udruge ZVIŽDAČ, na osnovu svog iskustva i iskustva drugih zviždača iz RH kaže da građanin mora imati novac i moć  da bi i pokušao ostvariti svoja prava, jer su se kriminal i korupcija sa ulice preselili u sudnice. Zbog toga  je kriminal postao unosna djelatnost koja donosi društvenu afirmaciju umjesto zatvorsku i socijalnu izolaciju, a  hrvatskom pravosuđu nisu problem  oni koji čine kriminal, već oni koji ga prijavljuju! Ona također kaže da se ovakvi sporovi u civiliziranoj Evropi rješavaju u roku od 15- 30 dana. Vesna ne odustaje i ne prihvata obrazloženje druge strane da nije smjela iznositi te informacije u javnost iako  nitko u tvrtki nije  htio da prihvati njena upozorenja o kriminalu. Ona kaže: „ Ako je stvarno tako, hajde da svi zauvijek zašutimo čak i kad je riječ o milijunskom kriminalu, jer taj kriminal će uvijek i svuda biti jači od svakog građanina iza kojeg, kao u Hrvatskoj, neće stati ni tužilaštvo, ni sudovi..“ Ali šta onda?

Najveći BH zviždači su Dragomir Babić, Slobodan Vasković, Bakir Hadžiomerović, dr Djurađ Davidović,  prof. Dušan Stegić, dr Jasminka Nikolić, dr Živana Bajić,  ubijeni Milan Vukelić  i moja malenkost, dr Radojka Praštalo. Svi smo se  mi   “zaglavili” u korumpiranom  RS i BH  pravosuđu, pa smo    spremni   da idemo do Strazbura, jer ovo je i naša domovina i ne možemo gledati kako je  kriminalci, korupcionaši i moberi  žderu kao kancer  zdravo tkivo!

Zbog  svega toga su  baš zviždači  kod nas   najčešće i najveće  žrtve brutalnog mobbinga i veoma često ostaju i bez posla, na ulici, a ponekd ih i ubiju ( Milan Vukelić, a indirektno i dr Milan Štrbac). U  demokratskim državama  takvi pojedinci od države dobijaju milionske nagrade  i apsolutno su zaštićeni  zakonskim propisima.  Tako su američke zviždačice Sherron Watkins iz ENRONA, Cyntia Cooper  iz Worldcome, Coleen Rowley iz FBI-ja nagrađene milionma dolara zbog svoje hrabrosti da se suprotstave kriminalcima i čak organizovanom kriminalu, a javnost ih percipira kao heroine.  Kod nas se protiv takvih vode  sudski sporovi bez ikakvog izgleda da ih presuda zaštiti. Mi smo još veoma daleko od toga, zbog čega se veoma mali broj ljudi usudi ukazati na kriminal i korupciju. I sve dok bude tako, krivulja kvaliteta života u našoj državi će stalno imati tendenciju opadanja…

X

Kako se drugi narodi  bore protiv mobbinga

Među prvima koji su  zakonski regulisali mobbing bili su Francuzi.  Za sada je to uradilo osam  država EU, a trebalo bi to  da urade uskoro i   sve ostele države, jer  EU to  zahtjeva od svojih članica.  U  relativno uređenim  državama   mobbing je donekle automatski ograničen kulturom rada, boljim poštivanjem zakona i  zaštitnim mehanizmima u tvrtkama  čiji vlasnici su shvatili njegovu pogubnost  za poslovanje tvrtke. U tom cilju se stimulira argumentovano kritikovanje rukovodstva i poslodavca. Sve je dozvoljeno, ako se imaju argumenti. To je razlog što  je, prema epidemiološkim istraživanjima, konstatovano da u tim zemljama ima od 4-15 % slučajeva mobbinga, čime se oni ne mire, već preduzimaju  širokorasprostranjene akcije. Kod nas neki statistički podaci pokazuju da je taj procent i do 60 % zaposlenih, a nitko ništa ne preduzima!

I naši susjedi su ili već ubacili u Zakone mobbing ili uprvo rade na tome. U Srbiji se vodi ogorčena borba NVO sektora   da  se mobbing zakonom definiše kao krivično djelo, te da se moberi  žigošu u javnosti kao državni neprijatelj broj 1, i kao takvi da se  adekvatno kazne i sklone sa mjesta na kojima   imaju prilike terorisati zaposlenike, a time i uništavati društvo i državu. Ne čekajući  rezultate ove kampanje, udruženje STOPMOBBING iz Vršca je, inspirisano istim takvim primjerom iz Volkswagena,   pripremilo nacrt Sporazuma o sprečavanju mobbinga, a koji treba da bude sastavni dio pojedinačnog i kolektivnog ugovora unutar svake firme/institucije zainteresovane da stane na put ovoj štetnoj  pojavi. Ovo udruženje ima i svoju kancelariju u Nišu  čiji koordinator je Emilija Antić Obrenović, također bila žrtva mobbinga. Ona kaže; “Naš cilj nije samo da pravimo spisak posledica mobbinga, već da udarimo na uzroke na nosioce, da ih predstavimo i žigošemo u javnosti i izvedemo pred lice pravde. Iz tog razloga  naša kancelrija prikuplja prijave i traži advokata koji će besplatno zastupati pred sudom mobbingovane građane.” U ovom udruženju su ohrabreni time što je svakim danom sve više ljudi koji žele da govore o ovom problemu, kao i činjenicom da njihov rad i ciljeve svojim besplatnim uslugama već podržavaju dr Tugomir Popović i kabinet za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu. Pričajući o posljedicama mobbinga ovaj neuropsihijatar ističe da prema najnovijoj statistici iz EU, jedna od stotinu mobbingovanih osoba počini samoubistvo, tri od sto napuste radno mjesto, dok mnogi trpe ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim psihofizičkim oštećenjima.  U Beogradu je još prije nekoliko godina registrovano udruženje “ANTIMOBBING CENTAR SRBIJE” sa ciljem da pruža savjetodavnu pomoć i edukaciju žrtvama mobbinga, samostalno ili u saradnji sa drugim organizacijama ili pojedincima u zemlji ili inostranstvu.  Udruženje organizuje grupe za samopomoć i kreativne radionice čiji je zadatak cjelovit program usmjeren na preveniranje mobbinga, što se u praksi  pokazalo kao najefikasniji način borbe protiv mobbinga. Važno je naprosto ne dozvoliti priliku da se mobbing pojavi! Psiholog Ljiljana Aranđelović iz Paraćina, i sama žrtva mobbinga, je pionir u borbi protiv mobbinga u Srbiji. Ona kaže da je zasad najvažnije da ljudi počnu javno govoriti o svim oblicima šikaniranja na poslu, neuvažavanju svake ličnosti i nepoštivanje pravila civilizovanog odnosa prema zaposlenicima, jer to sve potpada pod pojam mobbinga!

I  Izvršno veće Vojvodine je najozbiljnije shvatilo direktivu Evropske unije da u zakon ugradi sankcije protiv mobbinga, tako da je formirana radna grupa ( sačinjena od predstavnika vlasti, NVO sektora, sindikata, udruženja poslodavaca i inspekcijskih službi) koja će načiniti prijedlog izmjena zakonodavstva koje bi uskoro  omogućile direktno kažnjavanje mobera.

U Sloveniji, za koju bi se moglo pretpostaviti da  nema problema sa mobbingom, počelo se također o tome govoriti, te je  Centar za poslovno osposobljavanje organizovao 16. 6. 2009. radionicu na ovu temu  sa obrazloženjem da se mobbing svake  godine prepoznaje u sve više i više radnih  organizacija i u Sloveniji i u Evropskoj uniji. Prema nekim podacima  u EU  je još 2000. godine   bilo 9% zaposlenika izvrgnuto mobbingu, a s obzirom na kontinualan rast  broja mobbingovanih,  taj procenat je danas  zasigurno već opasno velik.

U Hrvatskoj udruga MOBBING je  razradila strategiju borbe protiv mobbinga i intenzivno radi na tome da se ta strategija zaživi u Hrvatskoj. Ova strategija se može iskazati kroz četiri  tačke:

-prevencija mobbinga;

-prepoznavanje mobbinga;

-stručna rehabilitacija mobbingovanih i

-adekvatna zakonska regulativa i njena dosljedna primjena.

U borbu protiv mobbinga se uključuje sve više stručnjaka, pojedinaca i institucija, te se organizuju konferencije, sastanci i sl.  Tako je 2004. godine Hrvatski parlamentarni komitet za ravnopravnost polova organizovao tematsku konferenciju o mobbingu u Hrvatskoj. Prisutni su bili predstavnici iz Škole za javno zdravlje,  Medicinskih fakulteta, Pravnih fakulteta, Ministarstva pravde, Ministarstva zdravlja, Ministarstva rada i socijalne zaštite,  Ministarstva ekonomije, Fonda zdravstva, Domova zdravlja,  malih i srednjih preduzeća, Državna inspekcija, tužilaštvo, nevladin sektor itd., tj. svi koji bi trebali biti uključeni u zajedničku borbu protiv ovog zla.

Mnoge od  zemalja EU imaju i posebne zakone protiv mobbinga. I u Americi je tj problem rješen, pa  osobe koje upozoravaju na kriminal i štetne radnje u institucijama i  firmama, zbog čega se nad njima  često vrši mobbing, imaju zaštitu države, pa čak dobijaju i velike novčane nagrade.. Takav slučaj je bio sa američkom firmom ENRON za  raskrinkavanje čijeg kriminala    je jedna  mobbingovana službenica dobila od države nagradu od milion dolara! Također je snimljen i film pod naslovom “KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA” koji po formi i sadržaju odgovara pojavi mobbinga. Legislativa o zaštiti dostojanstva zaposlenika provedena je u Norveškoj i Švedskoj još 1993, a u  Francuskoj i Belgiji 2002. Nedavno je taj posao okončan i u SAD, Irskoj i Portugalu.

Mobbing se kao izrazito štetna društvena pojava i dalje intenzivno istražuje, naročito u Njemačkoj, Nizozemskoj i Švicarskoj. U Španjolskoj se time pretežno bave sindikati, a u mnogim zemljama postoji mnogo nevladinih organizacija i fondacija koje su se udružile u ovoj borbi. U Japanu su uočili veliku štetnost mobbinga na univerzitetima, te su  proučavanju  i suzbijanju  mobbinga na  univerzitetima  posvetili najveću pažnju.

Sve više se uviđa da mobbing nije samo problem  zdravstva i eventualno sindikata i  zakonodavstva,  a još manje  problem samo žrtve, pa se sve više i više  svi društveni resursi ujedinjuju u borbi protiv ovog zla. Međutim, do sada su  zadovoljavajuće rezultate postigli  samo u Švedskoj, Norveškoj, Njemačkoj, Švicarskoj, Francuskoj i Italiji koje bi mogle poslužiti kao  primjer dobre organizovanosti i umreženosti državnih institucija i nevladinog sektora u suzbijanju mobbinga. Jer, mobbing je suviše kompleksan problem da bi ga se moglo suzbiti bez angažiranja  svih društvenih resursa, baš kao što to nije moguće niti kad je u pitanju korupcija. A i sam mobbing uključuje mnoge elememente svojstvene korupciji…

Nedavno je u Engleskoj   donesena presuda  od 1. 5 mil  funti obeštećenja, a u Italiji za  mobbingovanje  dosuđeno  je   da mober plati 300 000 eura. Nije ni čudo što se na Zapadu  izriču toliko visoke kazne protiv mobera kad je u Njemačkoj  još davno izračunato da jedan  slučaj mobbinga može izazvati  štetu i od 100 000 DM godišnje!

I u Srbiji je izrečena prva presuda protiv mobbinga u Opštinskom sudu u Kuli, gdje je mober dobio kaznu zatvora od 3 mjeseca  zato što je računovodstvenu radnicu  zbog neposlušnosti njemu premjestio  u magacin! Uskoro nakon toga  je izrečena i druga presuda: u Jagodini je  urednik “Novog pogleda” Zoran Milovanović osuđen ( na osnovu Krivičnog zakona, jer Srbija još nema  zakonski regulisan mobbing, iako je to preporuka EU) na 4 mjeseca zatvora zato što je maltretirao novinarku tog lista Ivanu Delić, govoreći joj  da je “glupa, da kupi prnjr i tornja se”. U Srbiji je predložen NACRT ZAKONA O MOBBINGU i dat je na javnu raspravu. Jedan od njegovih koautora dr Predrag Jovanović kaže da mobbing indirektno ima ekonomsko-socijsalne posljedice i 33 zdravstvena simptoma, te da ovaj Nacrt propisuje prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih u vezi sa zlostavljanjem, postupak za zaštitu od zlostavljanja, stepenovane mjere, sudsku zaštitu, nadzor i kaznene odredbe. Dakle, u Srbiji je također počelo….

U Italiji je borba protiv mobbinga prilično institucionalizirana, tako da  je u tu borbu uključena i Klinika za rad u Milanu, u kojoj se žrtvama mobbinga nakon trodnevne psihodijagnostičke obrade mogu pružiti četri vrste pomoći:

-Informativni razgovor (što je mobbing, što se konkretno može

poduzeti…)

-Farmokološka pomoć;

-Individualna kognitivno-bihevioralna psihoterapija

-Grupa za samopomoć.

Osim ovih vrsta pomoći žrtvama mobbinga, u Italiji se radi i na prevenciji mobbinga i to kroz:

-primarnu prevenciju ( prevencija mobbinga i stresa u radnim

organizacijama);

-sekundarnu prevenciju (suzbijanje mobbinga u početnim fazama

medijacijom);

-tercijarnu prevenciju ( prevencija težih posljedica mobbinga

postavljanjem rane dijagnoze, pružanjem adekvatne psihosocijalne

pomoći žrtvama  i prevencija mobbinga putem adekvatne zakonske

regulative)

U RS je mobbing ubačen u ZAKON O RADU, ali  niti  izdaleka ne na  odgovarajući način, jer nije obezbjeđen mehanizam za njegovu primjenu, a “zviždači”, koji su najveće žrtve mobbinga, nisu ni spomenuti. Zato se treba pokrenuti inicijativa za doradu ovog segmenta Zakona o radu, a posebno se  mora raditi na uvođenju vrednovanja rada sudija i tužilaca, te na pokretanju disciplinskih mjera pritv njih, ako budu i dalje radili ovako kako sada rade. Naime, sudije  Osnovnog i Okružnog suda  u Banjaluci čak i ne znaju da je mobbing uključen u Zakon o radu RS!! Ili možda ne smiju da znaju, s obzirom da je naše pravosuđe  potpuno zavisno od  vlasti, pa se presude prilagođavaju političkoj atmosferi i volji vladara i političkih moćnika, uopće. Tužioci i sudije su toliko zavisni da je to više nego jadno i žalosno.

S obzirom na poznatu izreku: PRILIKA ČINI LOPOVA, nama nisu toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre i nezavisne institucije, jer iskustvo govori da i najbolji čovjek može biti korumpiran vlašću i da su upravo zato potrebne demokratske institucije koje omogućuju građanima stvarnu kontrolu nad svojim  upravljačima i odgovornost i jednostavnu smjenjivost svih onih koji ne rade svoj posao savjesno, pošteno, stručno i odgovorno. A naši sudije i tužioci tako  zaista ne rade! Kod nas najviše krše zakone oni koji ih donose ( vlast) i oni koji ih navodno štite ( sudovi i tužilaštva)!

XI

Uloga NVO sektora u borbi protiv mobbinga

U  našoj zemlji su počela da se osnivaju  udruženja za borbu protiv mobbinga, a neka   već postojeća su na svoju listu prioriteta stavila  baš borbu protiv mobbinga. Tako je još prije više od godinu dana udruženje “ŽENE TO MOGU” iz Banjaluke  osnovalo SEKCIJU ZA BORBU PROTIV MOBBINGA, a u Trebinju je osnovano udruženje “ STOP MOBBING” koje se bavi isključivo mobbingom. Također,  Pokret prosvjetiteljstva “BOLJI ŽIVOT” iz Banjaluke, shvativši da nema boljeg života bez iskorjenjivanja ovog zla, na listu  svojih prioriteta stavilo je  upravo borbu protiv mobbinga. Pozivamo i druge da nam se pridruže…

Udruženje “Žene to mogu”  se bavilo pitanjima nasilja u porodici. Tom prilikom su  se javljale mnoge žene i pitale što je sa nasiljem na radnom mjestu!? Hoće li se itko početi time baviti?  Kad smo  samo malo zavirile u ovu problematiku, odmah smo došle do saznanja da je NASILJE NA RADNOM mjestu  daleko prisutnije u našem društvu negoli  NASILJE U PORODICI! Iako kod nas nije moguće izvesti nikakvu naučnu procjenu po pitanju toga jer  kod nas    već 20 godina nije bilo ni popisa stanovništva, a kamoli nekog ovakvog naučno zasnovanog istraživanja.  Bez obzira na to ipak se  operiše  sa nekim podacima. Tako, npr. smatra se da je NASILJEM U PORODICI  pogođeno oko 10 % porodica, a NASILJEM NA RADNOM MJESTU čak  60 % zaposlenih!

Udruženja koja imaju namjeru da se bore protiv mobbinga  trebalo bi da, u cilju senzibiliziranja javnosti za probleme žrtava mobbinga i pružanja podrške žrtvama u borbi protiv mobera, preduzimaju  će sljedeće aktivnosti:

-održavanje tribina, okruglih stolova i radionica sa ciljem edukovanja stanovništva  o ovoj  negativnoj i izuzetno opasnoj društvenoj pojavi;

-izdavanje brošura i drugih publikacija sa ciljem što bolje informisanosti  stanovništva i institucija  o ovoj pojavi;

– provođenje programa psihosocijalne pomoći za žrtve mobbinga;

-izvještavanje javnosti putem medija  o  problemima mobbinga i njihovom  rješavanju;

– sudjelovanje  na skupovima, seminarima u vezi sa najnovinim  saznanjima o  načinima borbe protiv ove patološke  društvene pojave u bližem okruženju i    svijetu;

– postavljanje WEB SITE-a sa potrebnim informacijama o mobbingu i primjerima   mobbinga, te sa   rubrikom: “Najčešća pitanja i odgovori vezano za pojavu    mobbinga” i konkretni slučajevi mobbingovanja;

– otvaranje savjetovališta za žrtve mobbinga;

-krajnji cilj će biti doprinos  donešenju adekvatne zakonske regulative u RS i BH   njenoj dosljednoj primjeni.

Ako osobe terorisane na radnom mjestu žele da se suprotstave tom teroru, evo nekoliko savjeta:

  1. Ako se osjećate da vas na radnom mjestu mobbinguju, obratite se direktno rukovodiocu i tražite da se s tim prestane. Zabilježite  mjesto, datum, vrijeme i  ime osobe kojoj ste se obratili. Ako se ništa ne promijeni, uradite to i u pisanoj formi i predajte putem protokola.
  2. Vodite dnevnik o ponašanju svojih mobbera sa tačno navedenim činjenicama i vašim osjećanjima; bilježite datum, vrijeme i događje sa što je moguće više detalja, imena eventualnih svjedoka, ishod događja, sačuvajte eventualne  pismene odgovore i druge  dokumente, te  kopije e-mailova, faksova i sl.
  3. Ako se situacija ne popravlja obratite se pismeno Inspekciji rada i pozovite se na čl. 107-112 Zakona o radu RS, te zatražite intervenciju. Kopije sačuvajte.
  4. Ako inspekcija ne uradi ništa, podnesite TUŽBU  iz oblasti radnog spora (RS-) Osnovnom sudu u Banjaluci. Na tužbe iz radnog spora se ne plaća taksa. Za pisanje tužbe obratite se Službi pravne pomoći grada Banjaluka.

Napomena: Od Osnovnog suda nemojte ništa očekivati ( bar za sada jer oni niti što znaju o tome niti smiju da znaju!), ali je važno da prođete tu instancu da biste se mogli žaliti Okružnom sudu. Ni tamo ništa ne očekujte, jer ni kod njih nije ništa bolja situacija nego na prethodnoj instanci,  ali je važno da i tu instancu prođete. Nakon toga žalite se  Vrhovnom sudu  i Ustavnom sudu RS, pa Ustavnom                ( Apelacionom) sudu BH, a nakon  svega toga SUDU ZA LJUDSKA PRAVA U STRAZBURU, na sveopštu sramotu  BiH pravouđa!

Udruženje ŽENE TO MOGU je 3. aprila 2008. organizovalo u Banjaluci, uz financijsku podršku fondacije FRIEDRICH EBERT OKRUGLI STOL na temu MOBBING. Zaključci sa ovog OKRUGLOG STOLA su bili:

-Osnažiti stručno i materijalno postojeći potencijal sekcije MOBBING udruženja ŽENE TO MOGU, kako bi mogla obavljati i djelatnost prvog savjetovališta u RS/BH za pomoć žrtvama mobbinga;

– Ubrzati formulisanje i usvajanje zakonskih i  podzakonskih propisa  Zakona o radu RS u dijelu gdje se pominje mobbing, kao i uspostavljanje relevantnih struktura institucija potrebnih za primjenu ovih članova Zakona o radu RS.

– Stvarati koalicije sa drugim NVO koje se bave ili bi se bavile problemom mobbinga  u cilju izrade jedinstvene državne strategije koja obavezuje BiH kao potpisnicu sedam glavnih međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava među kojima je i Konvencija o zabrani torture i degradirajućeg tretmana građana.

Međutim, sam NVO sektor ne može  sam preuzeti na sebe  kompletnu borbu protiv mobbinga. On može samo raditi na osvješćavanju  i informisanju građana  o suštini i štetnim posljedicama mobbinga, te može dati  ostale referalne informacije i osnovnu psiho-socijalnu podršku u formi individualnih savjetovanja, a kroz adekvatne radionice može doprinijeti vraćanju samopouzdanja i samopoštovanja žrtve kroz obrazovanje grupa za samopomoć.  Također, NVO sektor može znatno doprinijeti i senzibiliziranju javnosti na probleme žrtava mobbinga, jer svi mi smo potencijalne žrtve ove pošasti, pogotovo ako se njena eskalacija ne bude zaustavljala, kao što je to  sada slučaj.  Mogao bi NVO uz odgovarajuću financijsku pomoć preduzeti u tom smislu opsežnu kampanju koja bi uključivala plakate, jumbo plakate, brošure, letke i   Web Site, iniciranje radio i TV emisija i sl.  Ostalo  ipak mora da uradi država i njene zakonodavne i izvršne institucije, a prvenstveno ministarstva,  inspekcije i pravosuđe. Oni, za sada, po tom pitanju NE RADE BAŠ NIŠTA!U Hrvatskoj se pitanjem mobbinga bave i sindikati, s obzirom da  mobbing predstavlja kršenje prava vezanih za rad, te pozivamo i naše sindikate da  na listu svojih prioriteta stave borbu protiv mobbinga.

XII

Prijedlog  udruženja ŽTM i BOLJI ŽIVOT za

dopunu Zakona

( Krivičnog zakona RS i BH, Zakona o radu  RS i dr.)

  1. Mobbing treba proglasiti KRIVIČNIM DJELOM, kao što je to u mnogim zakonodavstvima zrazvijenih zemalja, a i u Srbiji  se vodi  žestoka kampanja u vezi s tim, te odmah predvidjeti sankcije u vidu:

–          suspendovanja mobera sa funkcije i radnog mjesta

–          određivanje novčane kazne koju mober mora odmah da plati mobbingovanom i državi,

–          određivnje zatvorske kazne za mobera.

  1. Mobbing  se mora uvrstiti u Zakon u radu  kao nedozvoljen i kažnjiv teror na radnom mjestu za koji treba odmah predvidjeti  mehanizme za primjenu tog zakona i sankcije, tj.

–          momentalno suspendovati mobera sa funkcije i radnog mjesta,

–          novčano obeštetiti mobbingovanog od strane mobera,

–          zaštiti sva ljudska i radna prava mobbingovanog,

što sve treba da uradi INSPEKCIJA RADA;

–          osloboditi  takse na TUŽBU koju mobbingovani mora podnijeti sudu  ako obraćanje državnim institucijama  nije urodilo plodom,

–          obezbjediti mobbingovanom novac kojim će platiti advokata u tom sporu, što mora ići na teret radne organizacije koja na funkciji drži mobera!

  1. Oni ljudi koji imaju hrabrosti da ukažu na kriminal i korupciju- tzv. “ZVIŽDAČI” treba da budu apsolutno zaštićeni od  mobera i to tako da

–          nije moguće dati otkaz “zviždaču/zviždačici”;

–          nije moguće kazniti ih  ikakvim sankcijama,

o čemu vodi račun INSPEKCIJA RADA;

–          država je obavezna da ih nagradi novčanom nagradom u iznosu od najmanje 10 % od sume  koja se namjeravala otuđiti od poreskih obveznika, države ili sl. kroz prokazani kriminal ili korupciju na koje je “zviždač” upozorio,

o čemu vodi brigu Vlada.

NERAD TUŽILAŠTVA. Udruženje ŽENE TO MOGU  su veoma nezadovoljne  “radom” tužilaštava i sudova jer se članice ovog udruženja  u ogromnom broju obraćaju  za pomoć koju im  Udruženje ne može pružiti, a pravosuđe im neće pružiti.  Zato predlažemo da se  pronađu mehanizmi pomoću kojih bi se efekti rada tužilaštva  nužno odrazili na visinu plata tužilaca  i sudija i ukupnu efikasnost  pravosuđa. Ovako se stiče utisak da  tužilaštva samo PARAZITIRAJU na leđima poreskih obveznika, a ništa im ne pružaju zauzvrat, jer  DRUŠTVO JE PREMREŽIO KRIMINAL KORUPCIJA I MOBBING!! Pri tom treba imati na umu da teret dokazivanja pada na tužilaštvo, a ne na građane koji prijavljuju kriminal, što u tužilaštvu ignorišu, pa im je alibi za potpuni nerad vječiti ” nedostatak dokaza”, a da se pri tom ni najmanje nisu potrudili da te dokaze nabave.  Poznato je da je tužilaštvo OBAVEZNO da reaguje na svaki kriminal i korupciju čak i u slučaju ako su o tome nešto saznali iz medija, pa čak i slučajno  bilo gdje!

XIII

Zaključak

Iz gornjeg teksta je jasno koliko je mobbing štetna pojava za pojedince, organizacije, institucije, firme i cijelo društvo i državu. Kako bi se shvatile razmjere tog problema, ali i pripremili algoritmi za dijagnostiku i terapiju poteškoća  do kojijh su doveli moberi, potrebno je  hitno provesti epidemiološka istraživanja i skrenuti pažnju stručnjaka raznih profila na taj socijalno-medicinski problem, te informisati i senzibilizirati javnost. Posebno treba izvršiti LUSTRACIJU u pravosuđu i srediti ga da ne bude  jalovo  kao što je sada i  da radi  svoj posao kvalitetno i profesionalno  za što je više nego dobro  plaćeno!

Napomena: DODATKU bit će predstavljene istinite  priče onih (hrabrih) žrtava mobbinga koje se usuđuju da te priče iznesu javno, što je jedan od preduslova uspješnosti ove naše sveukupne borbe protiv  mobbinga i mobera- koji predstavljaju  najzloćudniji kancer našeg društva! U sklopu toga pozivamo i sve druge žrtve  mobbinga da se jave, kako bismo njihove istinite priče mogli objaviti u narednom izdanju ove Brošure, kojeg će svakako biti                             ( prastalo@etfbl.net, 051 221845)  To je jedini način da se moberi žigošu, jer  je nedavno i  dr Dragoljub Stojanov, ugledni ekonomista koji je upravo mobbingom otjeran sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, a zatim i iz BH, ustvrdio  da  u ovakvim institucijama države i u ovakvom pravosuđu kakvo ima BH, NITKO ne može ostvariti svoja prava i osloboditi se mobbinga budući da on, kao doktor nauka i  ugledni  i priznati naučnik to nije uspio .

DODATAK I

Konkretni  slučajevi  mobbingovanja u RS

Na osnovu iskustava žrtava mobbinga  iz Hrvatske, predsjednica udruženja MOBBING iz Zagreba  gdja Jadranka Apostolovski savjetuje da se što više JAVNO priča o mobbingovanju, o moberima i o žrtvama mobbinga. To  se pokazalo kao najefikasnija metoda borbe protiv ovog zla, pa  toj borbi svoj doprinos treba da daju  u prvom redu  žrtve mobinga  i to na taj način što će objelodanjivati  svoje  istinite priče. Zato  pozivam sve žrtve mobbinga da pošalju svoju priču redakciji ove Brošure. Evo nekoliko takvih priča:

  1. 1. Slučaj dr Radojke Praštalo ( objavljeno u REPORTERU 5.11.2002., PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006., 21.3.2005-25.4.2005., 4. 7. 2005., 11.7. 2005.)

Zašto sam ja postala žrtva mobbinga? Zato što sam se usuđivala da kažem svoje mišljenje, da kritikujem štetne i nezakonite rabote, što sam željela da Elektrotehnički fakultet  ( ETF) u Banjaluci  napreduje i razvija se a ne da nakon 47 godina postojanja ima samo 10 svojih profesora ( za razliku od niškog ETF koji je samo 1 godinu stariji a ima 76 svojih profesora!), ni jednu licenciranu laboratoriju za mjerenja i sl. i zato  što sam bila žena u struci koju su muškarci sebi neopravdano prisvojili! Također krov prokišnjava, kabineti nemaju ni roletne ni zavjese, a i poslije  Savanovićevih i Božićevih „građevinskih poduhvata“ ni prozori se ne  mogu otvoriti bez merdevina, pa  nam je temperatura u kabinetima već poslije 1. maja i do 500C!

Kolovođe mobbinga nadamnom su  dr Aleksandar Ilišković, dr Branko Dokić, dr Milorad Božić, dr Jelenko Vlajić a pomažu ih dr Đemal Kolonić, dr Slavko Marić, dr Petar  Marić, sekretar Marko Ninković i drugi poslušnici. Sve to tolerišu svi dosadašnjui rektori i ministri obrazovanja. Ministri obrazovanja se umjesto obrazovanjem i prosvjetom bave- građevinarstvom! Pogodite ZAŠTO!?  Naime, obnavljaju stare škole i grade nove iako nema djece koja bi u njih išla, pa se jedna po jedna zatvaraju. Da stvar bude gora, ministar Kasipović je u PRESS-u od 28 marta 2008. izjavio:

„ Ovo je velik dan  za Ministarstvo prosvjete i kulture, jer će konačno  biti rješeno pitanje izgradnje nekoliko škola u RS.“(!!??) Zar je ovo najveći ( i jedini) „uspjeh“ njegovog ministarstva?!

U najnovije vrijeme ( 2009/10) mojim moberima su  se priključili još i novi:  sekretar Željko Radanović  i rektor Stanko Stanić, gdje prvi falsifikuje zapisnik sa NNV-a ETFa na moju štetu     ( vjerovatno po nečijem  nalogu jer ne vjerujem da bi on sam tako nešto preduzeo), a drugi je nagovorio Upravni odbor Univerziteta da traži od NNVa ETFa da raspiše PROTIVZAKONIT konkurs umjesto da je tražio da  okonča  NA ZAKONIT NAČIN PRETHODNA TRI KONKURSA vezana za istu stvar.

Istovremeno se vrši stravičan pritisak na Vrhovni sud da ne rješava REVIZIJU po mom predmetu već da je drži u fijoci već 17 mjeseci, u čemu imaju uspjeha!

Da sam se uvukla u “mišju rupu” kao  svi   ostali sa  ETF-a, smatrala bih se odgovornom za ovo tragično stanje i na ETF-u i u državi, jer bih time podržavala ovo zlo,  a tada “NE BIH  VIŠE MOGLA DA POŠTUJEM SEBE”, kao što reče  naš veliki Meša. Tako ovaj “krst” koji zbog toga nosim i zulum koji trpim  je cijena  koju moram platiti za taj i takav moj stav.   U vezi s tim citirali bih još Ajnštajna:

“ Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog  onih ljudi koji su zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne preduzimaju”. Meni je zadovoljstvo i čast da ne spadam niti u jedne niti u druge!

Ja trpim trajan  i brutalan  mobbing  od 1990. kad je dekan postao Branko Dokić, nastavljajući   nadamnom teror  po naredjenu  njegovog  apsolutnog  šefa Aleksandra Iliškovića, koji je za vrijeme svog  dekanskog mandata od 1982 do 1986. na meni sprovodio teror kojim je imao namjeru da me otjera sa ETFa, ali nije uspio. Međutim, on  još  nikad od toga nije odustao, iako  je već nekoliko godina u penziji!

Dokić je bio dekan  pet (!!??) mandata, a poslije sebe za dekana je  namjestio opet Iliškovića. Ja sam uspjela nekako da nagovorim kolektiv kom je također  bio “pun kofer”  Iliškovićevog terora, da mu ne produže mandat. Međutim, kontinuitet zla se održao i za vrijeme tri   naredna  mandata  kad je  dekan  bio Milorada Božića, kog je Aleksandar  Ilišković prethodno potkupio  novcem fakulteta da dalje nastavi teror nadamnom i taj teror još  i  danas   ( 2009.) traje, a grupa koja ga u kontinuitetu sprovodi  je poprimila karakter neformalnog zločinačkog udruženja ( u skladu sa terminologijom Krivičnog zakona RS), koje djeluje u kontinuitetu skoro 20 godina! Njihov teror nadamnom se  sastoji  u sljedećem:   onemogućavanje  napredovanja bez obzira na ispunjavanje svih uslova,   spletkarenja u svrhu opstrukcije u napredovanju, šikaniranje, omalovažavanje mog rada bez obzira na objektivno priznate rezultate, ukidanje mog predmeta pa opet vraćanje istog, dodjeljivanje mojih predmeta  vojnom penzioneru iz Beograda koji dolazi jednom godišnje bez obzira na Bolonjski proces bez obzira što su  ga studenti ocijenili izrazito lošom ocjenom ( 6.05),  nedozvoljavanje da diskutujem na NNVu, oduzimanje mi riječi i istjerivanje  napolje sa sjednice NNVa, špijuniranje  onoga što sam izjavila u medijima, i neobezbjeđivanje legalnosti mog  statusa i potpisa  na fakultetu, sprečavanje u odlasku na konferencije, onemogućavanje učešća u projektima i bavljenju  naučnim radom, nedodjeljivanje  stalnog asistenta, oduzimanje nastave    ( bez obzira na ocjene studenata 8.6, 9.25) itd, itd.

Tako ja i danas, iako je dekan sada Petar Marić, koji  nastavlja taj njihov teror nadamnom  time što  ništa ne preduzima da se situacija normalizira, tj. trpim i  dalje mobbing.…  Još dolazim svaki dan na posao, a ne radim ništa u struci jer su me potpuno blokirali- što  predstavlja isti onaj teror kojem su bili  početkom ovog rata  izvrgnuti  pripadnci   manjiskih naroda  na prostorima  većeg  dijela  bivše Jugoslavije!   Da bih ipak opravdala platu koju primam i da ne poludim ( što predstavlja tzv. samopomoć), angažovala sam se  u NVO sektoru sa ciljem da se  ovako tragična situacija u državi popravi, kad već ne mogu da doprinesem kroz struku, jer su me moberi savršeno blokirali  i onemogućili u tome, te mi  potpuno  upropastili  karijeru, zdravlje i život.

Osim mobbinga na radnom mjestu,  trpim još i  užasan  „mobbing“ pravosudnih institucija, tj korumpiranih i neprofesionalnih   sudija Blagoje Dragosavljevića, Mirjane Raosavljeić, Drage Turkeša i Ljiljane Bošnjak-Glizijan, tužioca Živane Bajić i financijskog vještaka  Miodraga Zeljkovića. Oni su svojim nesavjesnim „radom“ omogućila da mobbing nadamnom još uvijek traje….

Sad se samo po sebi nameće pitanje: Kako sa ovakvim pravosuđem u

EU? Što reći nakon toga osim  sa  velikom  zabrinutišću i tugom

zapitati se:

„PA ZAR NETKO MOŽE  VJEROVATI  DA ĆE  BiH,  SA

TAKVIM   PRAVOSUĐEM,   IKAD  BITI   PRIMLJENA U

EU i da li će takva RS i BH    UOPĆE  MOĆI OPSTATI?“

Ovo  pitam iz razloga što se POŠTIVANJE ZAKONA smatra MINIMUMOM MORALA, a

opće je  poznato da DRUŠTVO BEZ MORALA NE MOŽE OPSTATI. Pogotovo ne može ono koje

nema niti taj MINIMUM  MORALA iskazan kroz POŠTIVANJE ZAKONA! A kod nas

ZAKONE  NE  POŠTUJU ČAK  NIT SUDIJE i TUŽIOCI ( možda ne baš svi, ali ovi gore

Spomenuti  sigurno ne poštuju) koji bi trebalo da po njima sude, što je vidljivo iz  njihovih

PRESUDA i iz  situacije na terenu.

Do sada sam se obraćala   50-ak puta na  razne adrese:

Savjetu Elektrotehničkog fakulteta više puta;   Prodekanu, dekanu,

sekretaru i NNV-u  ETF Banjaluka više puta;  Kadroviku SDS 1993/4. god.   dr Marku Raičeviću;

Prosvjetnom inspektorima Kelečeviću i  Milenku Lužajiću; Univerzitetu i rektorima Mirjaniću   i

Staniću mnogo puta;  Inspekciji rada;  Ministarstvu obrazovanja (mnogo puta);.Inspektoru za visoko

obrazovanje  Laganinu više puta i inspektoru Radmili Pejić; Predsjednici Biljani Plavšić; premijeru   Miloradu Dodiku;  premijeru Mladenu Ivaniću; premijeru Peri Bukejloviću, OHR-u ( više puta); OEBS-u dva  puta; Transparency international  više puta); Helsinškom odboru za ljudska prava; Ombudsmanu         (dobila preporuku da se obratim sudu);.Domu za ljudska prava; Paddy Ashedown-u lično;  Odboru za ljudska prava  Parlamentarne skupštine BH, Odboru za prosvjetu NSRS; SIPI,  Centru za humanu politiku Doboj ( Dejanoviću); Revizoru; Krivična prijava tužilaštvu Banjaluka- Živana Bajić odbila!; TUŽBA (RS 2494/03 od 26. 9. 2003. odbijena 2008.); Žalba Okružnom sudu u Banjaluci. Odbijena!; Revizija Vrhovnom sudu RS; TUŽBAVrhovnom sudu -upravni spor zbog  ćutanja administracije; Žalba Visokom sudskom savjetu; Žalba APELACIONOM SUDU  B&H;. Gender Centru RS; Tužilaštvu   BH; OHRu- Inzko), itd.,  ali sve je uzalud: NITKO NE RADI SVOJ POSAO iako svi primaju pozamašne plate! Dokaz za to je: izmjenjuju se  dekani, rektori, sekretari ( pravnici!), prosvjetni inspektori, ministri  prosvjete, premijeri,   NSRS, predsjednici sudova, tužioci, itd- a mobbing nadamnom stalno ostaje i traje ! Ništa nije uradilo ni pravosuđe, koje je nesposobno, neuko, korumpirano i radi po direktivi  politike! Sudije  Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljeić, Drago Turkeš i Ljiljana Bošnjak-Glizijan i tužilac Živana Baji ć nisu  u  stanju  čak niti da uđu u meritum spora! Doduše, jedino je Blagoja Dragosavljević   „nešto uradio“, ali nažalost u svrhu nepravde a ne pravde! Naime, on je dosudio da ja platim  skoro 2000 KM advokatskih troškova Branku Dokiću  za odbranu od mene  iako on mene  mobbinguje već  20 godina, a ne ja njega! Pa to je prava „zemlja Budalija“ u kojoj je sve obrnuto nego bi trebalo biti!

Ako su svi takvi kao ovi ovdje pobrojani onda zaista nije čudo što je premijer RS Milorad Dodik nedavno izjavio: „Tužioci i sudije u BH su obične jajare koji  se   ne usuđuju čak niti da rade svoj posao!“ Potpuno sam saglasna sa ovom tvrdnjom, a moje žalosno iskustvo dokazuje da je ona tačna!

Zbog svega ovog sam oboljela od raznih bolesti u čijoj osnovi je stres       ( kancer, aritmija, angina pectoris, fantomska astma,  depresija  itd) pa sam  zadnjih nekoliko godina stalno pod sedativima.

Ipak, ne odustajem, jer „Za pravdu se treba boriti  čak i kad je beznadežno“, kao što reče filozof Kestler.  Osim toga, kad bih posustala u toj borbi, učinila bih uslugu svim  mojim moberima: Aleksandar Ilišković, Branko Dokić, Milorad Božić, Marko Ninković, Živana Bajić, Petar Marić, Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljević, Drago Turkeš, Ljiljana Bošnjak Glizijan, Milenko Lužajić, Radmila Pejić,  Dragoljub Mirjanić itd itd. tj. i  SVI DRUGI KOJIMA SAM SE OBRAĆALA ZA POMOĆ a oni su se na to oglušili i time podržavali  mobere i svi oni koji su sjedili na funkcijama sa kojih su mogli i  morali spriječiti ovaj teror nadamnom, a njegove vinovnike odstraniti sa funkcija i  iz javnog života i kazniti, što njima nije bilo ni na kraj pameti da bi to morali uraditi!. Radmila Pejić, glavni (!!??) prosvjetni inspektor je pred čitavom javnošću  RS u emisiji AMPLITUDA krajem  2007. godine obećala da će riješiti moj slučaj, da bi mi tek  15. 5. 2009. poslala  OBAVIJEST- da prosvjetna inspekcija NIJE NADLEŽNA! A ja se sad opravdano pitam: Kako to da prosvjetna inspekcija nije nadležna za kršenja zakona i konvencija u prosvjetnoj instituciji? Fakultet je valjda prosvjetna institucija a ne trgovačko društvo! Eto do kakvih apsurda su nas doveli takvi kao što je Radmila Pejić! Toliko o  savjesnosti, profesionalnosti i „efikasnosti“ prosvjetnih inspektora  i  njihove  šefice.

2. Slučaj dr Milana Štrpca ( Objavljeno u PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006.):

Dr Milan Štrbac, član UPINRRS  je izgubio život u 42. godini  zbog  višegodišnjeg mobbinga nad njim.

Dr Štrbac je bio član UPINRRS i nama je  saopštio velik dio svojih nevolja, od čega je nešto ušlo u naš feljton koji smo objavili u listu PATRIOT.  Ovdje dodajemo još i to da nam je dr Strbac priznao da je često bio  gladan jer  nije u radnom odnosu, a svaku marku koju  je eventualno zaradio, ostavljao bi  za kredit za stan, da mu ga moberi ne otmu, jer su to namjerili. Često su ga privatni fakulteti beskurpulozno obmanjivali i iskorištavali  na taj način što su ga angažovali, a kad je on odradio posao,  NISU MU TO PLAĆALI. Zbog svega toga je bio utučen, apatičan, izgladnjeo  i mršav kao kostur…, pa nije nikakvo čudo što mu je srce otkazalo. Inače, medicina tvrdi da je mobbing kontinualan stres najgore moguće vrste i da  dovodi do  psiho-fizičkih oboljevanja koje  često završavaju smrću, kao u slučaju dr Štrpca.

Nakon njegove smrti, UPINRRS je sve podatke koje je imalo dostavilo MUPu RS i rodbini pokojnog dr Štrpca u nadi da će netko od njih izvršiti svoju obavezu i pokrenuti istragu…. Ali nije, pa su egzekutori  bili nagrađeni   za ovo zlodjelo Štrpčevim stanom, umjesto da su bili adekvatno kažnjeni! Iz ovog, nažalost, proizlazi   veoma opasan zaključak za društvo i državu, a to je da se zločin isplati!

U ovoj državi nije bilo NIKOGA ko bi mu pomogao. Udruženje prosvjetnih i naučnih radnika RS ( UPINRRS) je bar uzelo njegovu IZJAVU i  koristilo  je u sklopu feljtona koji je na temu korupcije  i kriminala na Univerzitetu izlazio u listu PATRIOT.  Evo podataka iz te izjave:

Milan Štrbac  je doktorirtao 1997. godine na Fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu.  Ima sedam objavljenih naučnih radova na medjunarodnim simpozijima, ali još ni do danas            ( 2006.)   nije dobio zvanje docenta, iako ima pozitivan referat  iz 1999. od komisije   imenovane na  Nastavno-naučnom vijeću Filozofskog fakulteta u Banjaluci, i iako  se radi o izrazito deficitarnom kadru.

Bez obzira na to, 28. 2. 2005. dr Štrbac  dobija otkaz od Rajka Gnjate, dekana PMFa               ( “stručnjaka” za geografiju srpskih zemalja!), sa obrazloženjem:  “ Odluka o otkazu ugovora o radu iz ekonomskih, tehničkih i organizacionih razloga..“.

Razlog za otkaz nije bilo  ukidanje predmeta na bazi nekog zakona, jer Savjet PMFa nije htio da, na zahtjev oštećenog,  ispostavi odluku o eventualnom  zakonskom ukidanju predmeta, već su to bile  kriminalne mešetarije koje je osmislio  dekan Rajko Gnjato da bi se dokopao Štrpčevog  troiposobnog stana. Naime, dr Štrbac, kao deficitaran kadar je 2001. godine dobio od  Grada Banjaluka  odobrenje za rješavanje isključivo SVOG stambenog problema  nadogradnjom mansardnog stana u ul. Relje Krilatice br. 19.  Pošto je Gnjato tada istovremeno bio i prorektor kod rektora Mirjanića, oni su zajedno onemogućili da Štrbac dobije posao na  Fakultetu za fizičku  kulturu i sport u Banjaluci nakon što je dobio otkaz na PMF-u, iako taj  fakultet pati od nestašice kadra. Na tom Fakultetu rade ljudi koji su u poznim godinama, na razne sumnjive načine, okitili se potrebnim titulama i zvanjima  (npr. Vidosav Lolić o validnosti čijih diploma  je pisala i štampa, zatim  Simo Vuković koji specijalizirao na pravnom fakultetu, a magistarskog niti nema itd.).

Ovom “operacijom” Gnjato je uspio da  onemogući dr Štrpcu da radi, zaradjuje i otplaćuje hipotekarni  kredit u iznosu od 473 KM mjesečno koji je podigao za nadogradnju mansardnog stana, te ga tako  pokušali prisilti da odustane od stana. U medjuvremenu da bi se njegove kriminalne radnje zamaskirale, Gnjato je uspio isposlovati  kod gradonačelnika Davidovića da njemu dodijeli stan Ljiljane Radovanović Vasojević ( koja nije bila stambeno nezbrinuta), a njoj je  vjerovatno privremeno  dodijeljen stan oduzet od dr Štrpca, dok on ili nekud ne  ode, ili ne poludi ili    (ne dao Bog !) umre, sa čime oni računaju, što ne bi bilo čudno s obzirom na zulum kojem su ga izvrgli.

Činjenica da tip kao što je Gnjato ( sa vizijama “stručnjaka” za geografiju srpskih zemalja!) je glavni pretendent na mjesto  rektora Univerziteta u Banjaluci,  ukoliko Mirjanić bude morao  odstupiti, govori sama za sebe u kakav teatar apsurda se pretvorio banjalučki univerzitet u zadnjih 14 godina! Nažalost, ništa manji teatar apsurda nije ni Republika Srpska u kojoj ne postoji niti jedna institucija koja bi zaštitila dr Štrpca od ovakvog terora i kršenja njegovih osnovnih ljudskih prava!

Situacija na Filozofskom fakultetu. Niko od zaposlenih na ovom fakultetu nije se usudio da nešto kaže o kriminalu i korupciji na ovom fakultetu ( kad je UPINRRS tražilo podatke za svoj feljton), a sigurno je da je ima  jer na tom fakultetu takodjer vlada  čudna kadrovska “suša” (prema zvaničnom izvještaju Ministarstva za obrazovanje  od 115 angažovanih profesora samo 33 su stalnozaposleni), a do nje ne bi došlo da godinama  i desetljećima nije bilo kriminala, korupcije, rastjerivanja kadra i sl. Upravo zbog te “suše” većina stalnozaposlenih ima mnogo honorarnih predmeta, pa zato šute o kriminalu i korupciji da to ne bi izgubili.  Znači, opet  se lični interesi stavljaju iznad opštih, što je širokorasprostranjena  pojava u visokom obrazovanju RS, a nažalost i u drugim institucijama RS. Ako se taj trend nastavi, a k tome još doda i nerad pravosudja, RS neminovno mora propasti, jer  država u kojoj ne postoji ni minimum morala ( a poštivanje zakona je minimum morala) mora propasti.

To je najbolje na svojoj koži osjetio dr Milan Štrbac, koji je na tom  Fakultetu  predavao Metodiku fizičkog vaspitanja. Kad je vidio da ga vječiti dekan  Drago Branković uspješno opstruiše u napredovanju  i  čak  na to mjesto prima nekoga  sa  manje odgovarajućim referencama nego što su njegove, bio je prisiljen da predje na PMF.  Milanu Štrpcu je čak  na Filozofskom fakultetu bila odredjena i komisija  za pisanje referata za taj predmet   RJEŠENJE br. 469/99od 13. 7. 1999. koja je napisala pozitivan referat. Medjutim, taj referat je IGNORISAN, a na mjestu  nastavnika za taj predmet postavljena je na bazi klijentelizma i korupcije  neki Berar iz Kikinde (koji nikad nije radio na fakultetu), da bi to mjesto   sačuvao za vladinog funkcionera Proku Dragosavljevića dok on ne doktorira!  A taj Proko je poslije obezbijedio i mjesto  na Filozofskom fakultetu svom bratu što predstavlja  ortodoksni primjer nepotizma!

Da situacija po pitanju korupcije nije na ovom fakulktetu ništa bolja nego na ostalima dokazuju i rezultati istraživanja  NVO Transparency International, prema čijim rezultatima je korupcija na Filozofskom fakultetu u Banjaluci  čak najveća!

U junu 2006. dr Strbac je došao sav unezvjeren na ETF kod dr R. Praštalo, člana UPINRRS i pitao što da radi, jer mu Gnjato prijeti da će ga ubiti. Neposredno prije toga sreli su se na parkingu PMFa i Gnjato je trčao za njim  psujući mu majku i vičući mu da će ga ubiti. Dr Praštalo mu je savjetovala da pismeno zatraži zaštitu od CJB BL , što je on i uradio.  Napisao je IZJAVU i odnio je  u CJB. Tom prilikom Dr Štrbac je  izjavio: „Gnjati ( dr Rajko Gnjato dekan PMFa) nije dosta što  me je  lišio i posla i stana, te me ostavio gladnog i zdravstveno i socijalno nezbrinutog, već još hoće i da me ubije !“ Evo teksta te Izjave:

Dr Milan Štrbac, Relje Krilatice 19/18a, Banjaluka

9. jun 2006.

Predmet: IZJAVA o incidentu  CJB-u Banjaluka

I Z J A V A

Dana 9. 6. 2006.  oko 8 00 došao sam na PMF sa namjerom da na protokol predam  MOLBU ( br. 902/06) u vezi  spora koji vodim sa PMF zbog nezakonitog otkaza koji sam dobio prije godinu dana.

Pri izlasku iz zgrade na parkingu sam sreo dekana PMFa Rajka Gnjatu koji  me napao najprije verbalno, tj psovkama koje  se koriste samo u krugovima kočijaša (“jebem ti majku”, “gubi se odavde”, “ govno jedno” itd.), a zatim  potrčao prema meni vičući ” sad ću te izmlatiti”, “ ubiću te, gade jedan”!

Bio sam  zaprepašten i jedva sam se spasio od razjarenog  Gnjate! Odmah sam otišao kod predstavnice UPINRRS (  to  je jedino mjesto na kom mogu zatražiti ikakvu pomoć u tom smislu). Pretpostavio sam  da je iz Gnjate taj bijes prokuljao iz razloga što sam podatke o njegovim kriminalnim radnjama, a vezanim za moj slučaj,  dostavio UPINRRSu, a oni ih objavili ovih dana u medijima.

Nadam se da ćete mi pružiti adekvatnu zaštitu, kako od Gnjate, tako i od  “igrača” iz njegovog kriminalnog tima, na čemu vam se zahvaljujem

Sa poštovanjem i zahvalnoišču

dr  Milan Štrbac

Dr Milanu Štrpcu NITKO iz vlasti RS nije htio da pomogne i on je  jednog dana 2006. godine nađen mrtav u podstanarskom stanu. Umro je  od  posljedica brutalnog mobbinga i apsolutne nebrige i nerada  institucija države da ga žaštiti od terora  gore pomenutih pojedinaca- mobera! Otkazalo mu  je srce u 42. godini života, njemu koji je bio  doktor fizičkog  vaspitanja….

Napomena UPINRRSa: Krajnje vrijeme je da bar sudovi počnu štititi  ljudska prava građana RS, kad to nikako ne rade ostale  institucije države. Ako neće ni oni, prijeti nam izumiranje, jer kad DOKTORI NAUKA umiru od gladi i mobbinga, možete li zamisliti kako li je onda tek onom narodu koji nema doktorat!?

3. Slučaj dr Božidara Radanovića (objavljeno u PATRIOTu 27.6.2005., 21.3.2005.-25.4.2005, u REPORTERu 16/12)

Dr Božidar Radanović je  objavio tekstove u  PATRIOT-u 21.3.2005-25.4.2005. i REPORTERU 16/12,  gdje je iznio čitavu  genezu   svoje golgote. Medjutim, s obzirom da  se to sve još uvijek nalazi na nedjelotvornom i korumpiranom sudu, namnožilo se još materijala o kome bi javnost trebala biti informisana. Jer,  ova golgota se ne tiče samo dr Radanovića, kao što bi većina stanovnika naše zemlje naprečac zaključila. Ona  se tiče sviju nas jer svakoga,  već sutra,  može snaći ista ova golgota, a mnoge je već i  snašla.  Pitamo se kako je ovako nešto uopšte moguće? Moguće je zato što  ima premalo onih koji se bore protiv ovog zla. Većina ih čeka da to uradi neko drugi. A mnogi  naprosto “žmure” kao da se to njih ne tiče. Pogotovo  prilikom glasanja na izborima! Tamo  svaki put ponovo glasaju za iste one koji su na funkcijama već godinama i desetljećima i koji su u svoju kriminalnu mrežu uvezali  i kompletno pravosudje. To bez ikakve sumnje dokazuje i ova samo jedna opisana golgota.. Evo što je objavio u novinama dr Radanović:

Akademija likovnih umjetnosti  u Trebinju, koja pripada Univerzitetu u Istočnom Sarajevu raspisala je javni konkurs u „Glasu Srpskom“ (br. 9948 od 6.12.2002. ) za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vrijeme, sa punom normom časova,  za radno mjesto nastavnika za predmet PEDAGOGIJA I METODIKA LIKOVNOG VASPITANjA.

Kada sam saznao za navedeni konkurs, obratio sam se sekretaru ALU, Ranku Peroviću, profesoru Marksizma i socijalističkog samoupravljanja i v.d. dekanu mr Mirku Toljiću, profesoru istorije umjetnosti i grafike radi dogovora o mojoj želji i namjeri da konkurišem za gore navedeno radno mjesto.

Tim povodom sam se nekoliko puta sastao sa v.d. dekanom Toljićem  i uredno  predao svoja dokumenta. Mirko Toljić  je bio zadovoljan, čak  oduševljen što će se osloboditi   gostujućeg profesora iz Nikšića i tako umanjiti troškove  Fakultetu. Tom prilikom smo se dogovorili da počnem raditi u februaru.

Ja sam tada radio u Gimnaziji „Jovan Dučić“ u Trebinju, i trebao sam  regulisati raskid radnog odnosa sa njima na regularan način, što sam i učinio, pa su oni odmah raspisali konkurs za  popunu tog  radnog mjesta.

Kad sam se, u skladu sa dogovorom javio u februaru, dekan Toljić mi je saopštio da rektor univerziteta u Istočnom Sarajevu ne dozvoljava (!!??) da se provede konkurs i čak ga je  u aprilu i poništio, a mene su  prevarili  i ostavili na ulici!! Na svu sreću tada sam ušao u 65. godinu života, pa sam  na brzinu  počeo da  sredjujem dokumente za penziju, iako  sam imao samo 35 godina staža, a po Zakonu o univerzitetu mogao sam raditi još 3 godine, tim više što je moja struka deficitarna. Eto tako gostujući dekan iz Nikšića rastjeruje domaći kadar iz Trebinja!   Neka mu bud na čast i zadovoljstvo, a pogotovo onima koji su mu to omogućili!

Od prvog prijavljivanja na konkurs 2003. god, prijavljivao sam se još dva puta, ali su svi konkursi ostali  zakonski neokončani  i garnirani obiljem kriminalnih mešetarija i ujudurmi.  A kako bi i mogli biti zakonski okončani kad je na čelu Akademije likovnih umjetnosti čovjek iz Nikšića, tj iz druge države  koji tu činjenicu obilati koristi  u smislu imuniteta, što mu omogućuje da se nekažnjeno bavi svim vrstama  kriminalnih mešetareija bez ikakvih sankcija. Jer tada kad  bi trebao da za to odgovara, on je tada gradjanin druge države, na što se i poziva! Naravno, nije samo on uključen u ove kriminalne mešetarske radnje. U tome su mu, bilo činjenjem, bilo nečinjenjem onog što su po svojoj funkciji morali učiniti, obilato pomagali  dr Radojica Jojić, dr Vladimir Kosić, dr Mitar Novaković i drugi.

Vidjevši da  svoje pravo ne mogu ostvariti  na Univerzitetu u  Istočnom Sarajevu, a još manje na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju na čelu koje je Toljić iz Nikšića, pozvao sam u pomoć  inspekciju za visoko obrazovanje RS  29.4.2004. g. i oni su poslali Milenka Lužajića. On je konstatovao kršenja  Zakona o univerzitetu i ništa više! Da li je imao ili nije  na raspolaganju i   neki mehanizam za sprečavanje  daljnjeg  kršenja zakona i da li je mogao da  prisili mešetara Toljića da poštuje važeći  zakon, ja ne znam, ali je činjenica da se tako nešto nije desilo, a sam Lužajićev nalaz nije nimalo zabrinuo  ni Mirka Toljića ni njegove  trabante! Isto je bilo i sa  rektoratom  Univerziteta u Istočnom Sarajevu tako da  mi je sam rektor savjetovao da se obratim sudu. Nakon svega što sam  dosad  preživio na sudu, sumnjam u dobronamjernost ovog savjeta, jer mi on sada više liči na  dio SMIŠLJENE STRATEGIJE kako da me “skinu s vrata”  i pošalju na put bez povratka. A naši sudovi su upravo  put bez  izlaza i povratka! Onaj ko bude ili ubačen u njih ili sam tamo uđe, uskoro se nađe u pravoj obrtnoj petlji koja se vrti do unedogled, bez ikakve šanse da se  zaustavi i okonča!

Sudija Vesna Ivković je do sada zakazivala pet puta ročište i pozivala svjedoke         dr Radojicu Jojića, dr Mitra Novakovića, dr Slobodana Kojića i v.d. dekana Mirka Toljića, ali se oni nisu odazivali, iako je to njihova gradjanska dužnost. Na rasprave je dolazio jedino inspektor Milenko Lužajić koji je ostao pri svom iskazu da je kršen zakon. 

Osim toga, iz načina na koji je Vesna Ivković vodila raspravu, bilo je očigledno da je i ona ‘zavrbovana” i da je u službi onih koji  imaju namjeru da me slome kako bih odustao od traženja svog prava. Kako drugačije objasniti činjenicu da nije uradila baš ništa  u smislu  privodjenje nesavjesnih svjedoka koji ne izvršavaju svoju  gradjansku dužnost, a imala je mehanizme dato uradi? A o drugim elementima njene neobjektivnosti i neprofesionalnosti da i ne govorim!

Kruna svega ovoga je, bez obzira na toliko mnogo  argumenata, dokaza i mišljenja prosvjetnog inspektora i bez  obzira na činjenicu što nisu privedeni i  saslušani svjedoci, “visoko profesionalni ”  sudija Vesna Ivković je   5. 8. 2005. donijela  presudu koja bi bila prava sramota za svaki iole normalan sud, za svaku iole normalnu državu i na kraju za svakog iole normalnog sudiju!

Rješenju P174-04  je doneseno u korist ALU Trebinje (!!???), a u njemu se još   odredjuje  tužitelju Božidaru Radanovću da plati sudske  troškove u iznosu od 2000 KM, nakon čega se  može žaliti Okružnom sudu!   Da li ta Vesna Ivković ne zna čak niti toliko iz pravosudja da bi znala da se taksa za RADNE SPOROVE ne plaća? Eto vidite koga nam je sve Ešdaun uvalio u pravosudje!

Ne možemo a da se ne upitamo ZAR SVAKO U OVOJ DRŽAVI KO SE USUDI TRAŽITI SVOJE PRAVO, KOJE  MU PRIPADA PO ZAKONIMA, USTAVU i MEDJUNARODNIM KONVENCIJAMA, BIVA OVAKO KAŽNJEN? Da li je tako na svim sudovima u RS  ili  samo kod sudije Vesne Ivković? Ako je tako  na svim sudovima u RS, onda ih  sve  TREBA HITNO  raspustiti i pustiti ljude da pravne sporove rješavaju “ toljagama”, a ako je tako samo kod sudije Vesne Ivković,  onda treba nju  HITNO smijeniti i poslati na biro za zapošljavanje  da bi  tamo našla  novi posao na kom ne bi pravila tolike  ogromne štete gradjanima RS i samoj državi.

Ne mogu vjerovati da je Vesna Ivković baš toliko neuka. Da ipak nije u pitanju korupcija? Jer, Crna Gora je blizo Trebinju, a “kadrovi ” iz Crne  Gore   su našli uhljebljenje u Trebinju (primjer ALU) i tamo rastjeruju domaći  kadar, za što sigurno imaju nečiju podršku. Na ovakva razmišljanja podstakla me nedavna izjava jednog drugog Crnogorca, Nebojše Medojevića direktora Grupe za promjene, koji kaže:

“  Tajkuni  neće biti procesuirani sve dok   budu mogli plaćati  svako  svog sudiju, svog tužioca, svog ministra i svoje parlamentarce”. Izgleda da je i u RS tako.

4. Slučaj dr Djuradja Davidovića ( Objavljeno u PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006, 21.3.2005-25.4.2005., 26.12.2005.)

Još 2001. godine svojim dopisom Nastavno-naučnom vijeću             ( NNV) Tehnološkog fakulteta dr Djuradj Davidović se obratio riječima: ” U više navrata u zadnjih 5 godina na sastancima NNVa upozoravao sam na neprimjerena dešavanja na našem Fakultetu, ali ta ta moja upozorenja  nisu uopšte bila evidentirana u zapisnicima, a zaključci koji su proizašli iz diskusija vezanih za ta upozorenja, nikad nisu provedeni..”

Iz ovog se vidi da erozija Tehnološkog fakulteta traje već više od 15 godina i dešava se pod rukovodstvom Nedeljka Čegara i Radoslava Grujića, glavnih sljedbenika i poštovaoca riječi i ‘’djela’’rektora Mirjanića. Prvi je 10 godina dekan pa prodekan a zatim stalni predsjednik Savjeta fakulteta. Njegovo “dekanovanje” pod mentorstvom bivših šefova u struci i nauci bračnog para Škundrić, biće upamćeno po velikom broju odbranjenih magistarskih i doktorskih radova.Voditelji i komisije za odbranu su unapred određene bez obzira o kojoj naučnoj oblasti se radi!  Naime, komisije obavezno sačinjavaju bračni par Škundrić, Čegar, katkad naravno i Mirjanić i rijetko još poneko od poslušnika.   Radoslav Grujić je  deset  godina prvi zamjenik rektora (prorektor) najvjerniji sljedbenik Mirjanićeve politike. Za nagradu postavljen je za dekana Tehnološkog fakulteta, poslije dugogodišnje Čegarove vladavine ( valjda radi kontinuiteta u kriminalu) i pored prorektorske dužnosti i mnogih drugih funkcija koje  mu donose  pozamašne prihode.  Grujić,  odmah po zauzimanju vlasti,  formira u okviru prehrambenog odsjeka novo usmjerenje na kome se angažuju novopečeni doktori, aktuelni i bivši ministri i pomoćnici ministara,  aktuelni i bivši direktori, njegova supruga  i drugi kvazikadar.

Organizovana propaganda usmjerava najveći broj studenata na  smjer ‘’ Kontrola namirnica’’mada niko ne može objasniti studentima šta i gdje  će oni to raditi poslije završenog fakulteta. Prava je tragedija pogledati kako osakućuju buduće generacije koje će uzaludno ovdje straćiti najbolje godine svog života u kojima su mogli, na nekom drugom mjestu, steći znanje koje bi im omogućilo egzistenciju.  Ovako će ih do kraja svog života morati izdržavati jadni roditelji, koji su se odricali  svega  samo da bi svojoj djeci  omogućili da studiraju i steknu diplomu. Na kraju su prevareni i obmanuti i jedni i drugi. Jer, umjesto da su njihova djeca sa univerziteta izašla osposobljena za  samostalan život, njih je, bez obzira na njihove sposobnosti,  potpuno onesposobio  nesposoban  kvazikadar sa univerziteta!

Jedini koji se ovom svemu suprotstavio bioj je Dr Djuradj Davidović, koji je zbog toga “ platio” izuzetno visoku cijenu trpeći brutalni mobbing  sve do istjerivanja sa radnog mjesta redovnog profesora Tehnološkog fakulteta!

Dok stvari na Tehnološkom fakultetu od 1992 godine ( od kad je rektor postao Dragoljub Mirjanić) nisu počele da rapidno klize stranputicom kriminala, na Tehnološkom fakultetu se moglo napredovati na bazi svojih rezultata rada. Ne može se reći da je baš sve bilo idilično, ali ipak. U tom periodu svoja akademska zvanja, isključivo na osnovu  postignutih rezultata, sticao je i dr Djuradj Davidović, te je tako legalno i legitimno dogurao do zvanja redovnog profesora na ovom  Fakultetu. Medjutim, kad su kola  Tehnološkog fakulteta,  čijem osnivanju i stasavanju je on dao veliki doprinos, počela da klize u provaliju, dr Davidović nije mogao staviti glavu u pijesak, što se i od njega ( kao i od ostalih) očekivalo, već je pokušavao da kola zaustavi na nizbrdici. Ali, to ga je skupo koštalo!.

Najprije su  dekan i rektor smislili ujudurmu kako da ga stručno degradiraju, pa su mu potpuno nezakonito oduzeli zvanje redovnog profesora. To je uslijedilo odmah nakon njegovih pokušaja da osnuje Udruženje univerzitetakih profesora koje je trebalo da zaustavi eroziju Univerziteta u Banjaluci i svih njegovih fakulteta.  Kad je kriminalizovana klika na čelu sa rektorom Mirjanićem vidjela da ih u njihovim kriminalizovanim rabotama niko ne  zaustavlja ( inspekcioja na čelu sa Kelečevićem uhvatila se u njihovo kriminalno kolo pa umjesto da ih suspenduje i kažnjava ona ih tapša po ramenu) osilila se do krajnjih granica.  Ipak, dr Davidović je  osnovao drugo udruženje nakon što ga je rektor Mirjanić  spriječio pri osnivanju prvog takvog udruženja. Da bi ga onemogućili u njegovoj namjeri da pokuša spasiti posrnuli Univerzitet, rektor i njegova klika  morali su posegnuti za   mnogo perfidnijim mjerama. U tu svrhu su konstruisali i progurali kroz Narodnu skupštinu Dodatak Zakonu o visokom obrazovanju koji je imao jedan jedini cilj: da otjera ODMAH dr Davidovića u penziju.  Upravo je zadivljujuće sa koliko su preciznosti tu akciju izveli, prevodeći žedne preko vode naivnog ministra Pecelja, ali takodjer i ništa manje naivne premijera, predsjednika RS i  delegate Narodne skupštine, uprežući ih sve  da vuku njihova kriminalna kola!  I uspjeli su! Dr Djuradj Davidović je odmah i jedini po tom novom zakonu dobio rješenje o penzionisanju i to odmah nakon objavljivanja ovog farsa- zakona u Sl. glasniku RS.  Brzina je bila tolika da su  Grujić i Mirjanić izgubili iz vida da osim tog Zakona postoje još neki zakoni koji su na snazi, a koji se odnose i na dr Davidovića, kao što bi se odnosili i na bilo kog drugog gradjanina RS. Medjutim, za njihov kriminal nema nikakvih prepreka, u što su se uvjerili u zadnjij 15 godina, pa će i ove prepreke zaobići ili savladati. Jedini njihov  problem je u tome što Udruženje prosvjetnih i naučnih radnika RS čiji je predsjednik dr Djuradj Davidović ovim neće biti ugašeno.

Dr Davidović je podnio i krivičnu prijavu i tužbu, ali sve je bilo uzalud jer  pravosudni sistem u RS je u službi kriminalaca, a ne poštenih građana, tako da još ni do danas ( 2009.) sudovi i tužilaštva nisu BAŠ NIŠTA ODRADILI, a pogotovo ne u skladu sa ZAKONIMA, koje bi trebali da štite i provode.

Kao i svaki dugotrajni i brutalni mobbing, i ovaj je narušio zdravlje dr Davidoviću tako da je  doživio moždani udar, a financijska situacija koju trpi  nikako nije dostojna  univerzitetskog profesora,   jednog od osnivača Univerziteta u Banjaluci…

5. Slučaj prof. Dušana Stegića ( objavljeno  u PATRIOTU 4.7.2005., 11.7.2005., 16.1.2006., REPORTERU 31.1.2005-14.2.2005. i Nezavisnim novinama 26.11.2002.)

š

Naša zemlja je siromašna zemlja i ne raspolaže sa nikakvim drugim resursima osim ljudskim. Ako se i  oni upropaste, neće nam ništa više ostati. Zbog toga sam  odlučio da javnost upoznam sa  opštom sabotažom u ovom našem jedinom resursu i pozivam sve one koji mogu i na koji način doprinijeti da se ovo zlo zaustavi, da mi  se priključe. Jer,  ministarstvom prosvjete rukovodi čovjek kom se objektivno ne bi smjele  povjeriti na čuvanje niti dvije ovce, jer bi on  obadvije straćio. A on tako diletantski upravlja sa jedinim resursom RS!!?

Ja, Dušan Stegić poznajem  Gojka  Savanovića  od 1964.,  kad sam  bio nastavnik u Dubravama kod Gradiška, a Savanović  je  nakon završenog  zanata upisao vanredno Višu pedagošku školu  u Kragujevcu, pa je u okviru obaveznog hospitovanja tu praksu izvodio kod  mene,  nastavnika fizike i tehničkog obrazovanja na  školi u Dubravama.   Po završetku  Više pedagoške škole u Kragujevcu  Savanović je radio na osnovnoj školi “Braća Ribar “  (Bos. Gradiška) kao nastavnik tehničkog obrazovanja, a tadašnji direktor što je u alkoholiziranom stanju dolazio na nastavu.  Svojom upornošću i taktičnošćmu direktor Kragulj ga je uspio privoliti  da ode na liječenje  od  alkoholizma.

Godine 1978. Savanović dolazi  na mjesto profesora  kao nastavnik  Osnova tehnike i proizvodnje u Gimnziju u Gradišci. U to vrijeme profesor fizike na ovoj Gimnaziji je bio Borivoje Jovanović koji nipošto nije dozvoljavao Savanoviću da drži predmet fiziku, za što je on pokušavao da se izbori. Odlaskom prof. Borivoja Jovanovića u penziju, Savanović je preuzeo predmet fiziku iako tada nije imao diplomu profesora fizike, već samo navodno diplomu Pedagoške akademije za predmet  OTIP, koja nije bila data na uvid niti je bila priložena u njegovom dosijeu.  U  vrijeme tadašnje reforme i ukidanja gimnazija, obrazuju se neki smjerovi u okviru usmjerenog obrazovanja, pa se formiraju tri smjera od kojih je jedan bio Smjer za elektrotehničare. Savanović je sebi pribavio pravo da predaje 6 stručinih  predmeta na tom smjeru, bez ikakve odgovarajuće kvalifikacije.  Roditelji su zbog nekvaliteta nastave negodovali kod direktora Hadžialagić Hikmeta nakon čega je on zatražio od Gojka Savanovića na uvid njegovu diplomu.  On je to izbjegavao uz razna kvaziobjašnjenja.  Zbog toga ga je rukovodstvo Gimnazije pokušalo izbaciti  sa posla, pa je on tužio Gimnaziju (1986.). U tom sudskom sporu, Savanović je pribavio neku POTVRDU sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu   sa kojom je on uspio dobiti spor i ubijediti sudiju da mu prihvati potvrdu jer diplomu, navodno, još ne može dobiti iz nekih razloga. Nakon toga je vraćen na posao  gdje je počeo da predaje fiziku, jer se OTIP ukinuo, a umjesto njega se uvodi informatika. Nakon toga dolazi rat i  njegov stranački angažman (  predsjednik radikalne stranke), nakon čega  DIPLOME VIŠE  NISU  BILE VAŽNE.  Godine 1994. , po stranačkom ključu, dolazi na mjesto direktora Gimnazije, koja je u međuvremenu ponovo uspostavljena.  Tada se, sa strankom u zaleđu, strahovito osilio i počeo da šikanira i da se sveti svima onima koji ga nisu podržavali u njegovim kriminalnim i falsifikatorskim rabotama. U tom periodu je odstranio 9 konjukturnih  profesora i  na njihova mjesta doveo nove ljude  sa sumnjivom kvalifikacijom. Iz nekih predmeta  čak nije ni bilo nastave    ( engleski i  latinski zbog otjerivanja profesora i nemogućnosti da se nađu drugi), pa  je  takve neverifikovane  nastavnike i nastavu “ verifikovao” uz pomoć tadašnjeg  ministra Nenada Suzića  i “glavnokomandujućih” iz Prosvjetno-pedagoškog zavoda. Još gore što se desilo bilo je to da je  enormno povećao broj zaposlenih  u opštim službama, kako bi imao što više pristalica      ( 14 čistačica, 3 bibliotekara, 6 personalnih službenika itd), tako da je odnos  broja profesor: neprofesor sa 4: 1 iz predratnog perioda, spao  skoro na 1: 1! Zahvaljujući tome, bilo mu je moguće da vrši razne kriminalne radnje bez ikakve opasnosti od posljedica, što je on obilato koristio, o čemu postoji validna dokumentacija.  To se sve može provjeriti  ako  stručna i objektivna komisija izvrši kontrolu poslovanja Gimnazije u Gradišci i Ministarstva za obrazovannje  RS u vrijeme njegovog “šefovanja”, na jednom i drugom mjestu.

Sukob između mene  i Gojka Savanovića počinje negdje 1994.  dolaskom Savanovića na mjesto direktora   Gimnazije,   po stranačkom ključu,   gdje ga je postavio SDS kao predsjednika  Radikalne stranke u Gradišci  (sa kojom je SDS bio u neslužbenoj koaliciji). Ja sam tada radio  na Srednjoj stručnoj  i tehničkoj školi u Bos. Gradišci, a bio sam i predsjednik  opštinskog odbora sindikata  obrazovanja nauke i kulture (ONK) i član republičkog ONK. Sukob je nastao zbog Savanovićevog autokratskog ponašanja kad se, ojačan  sa vladajućom strankom u zaleđu,  toliko osilio da je  ZABRANIO RAD SINDIKATA u Gimnaziji. Pošto sam ja,  kao sindikalni funkcioner, morao  zaštiti interese sindikata i njegovih članova, nužno je došlo do   sukoba izmedju mene i  Savanovća zbog njegove  samovolje. Od tada pa do danas, gdje god da se pojavim, trpim teror i odmazdu od strane Gojka Savanovića.! Nikako da “okajem grijehove”!  Mnogo sam razmišljao o tome, a naročito otkad sam dobio otkaz, pa mi je pala na pamet i ona Vibova:”On bi želio da vidi moj kraj, jer ja znam njegov početak”. Međutim, postoji još nešto.

Djelomično objašnjenje za takvo Savanovićevo ponašanje   našao sam  u stručnoj literaturi psihijatra dr Jovana  Marića i još nekih naučnika koji su se bavili patopsihologijom našeg stanovnišva. Oni kažu da  su to  psihopatološke pojave koje vuku porijeklo iz dinarskog naslijeđa. Tradicionalna autoritarna sklonost je da netko poštuje samo onu normu koju je sam postavio, dok mu zakonska norma služi za ukras. Problem je što su sve naše  (kvazi)elite  u koje spada i Savanović nastajale iz ratova, a znamo iz kojih krajeva su porijeklom. Takve “elite”, vođene mentalitetom nasilja, nepoštovanja zakona, sticanja imovine bez rada, nameću takvo ponašanje i čitavom društvu.

Prva odmazda koju je Savanović preduzeo protiv mene zato što sam savjesno vršio moju sindikalnu funkciju, a što se nije uklapalo u njegove sitnosopstveničke kalkulacije, je bilo oduzimanje opštinskog priznanja   za   opšti doprinos razvoju  opštine Gradiška, koje sam ja trebao primiti, a što  je  već bilo  objavljeno u sredstvima  javnog informisanja. Čak  me je i predsjednik opštine dr Petar Danilović već bio  pozvao da preuzmem to  priznanje.  U tom trenutku uskočio je Savanović i sve razvalio, kako bi me kaznio za “neposlušnost”.

Druga odmazda desila se u septembru 2001. kad je po njegovom naredjenju direktor  Srednje stručne i tehničke škole  u Gradišci, Dragan Matavulj,  uručio mi otkaz sa obrazloženjem da nisam  verifikovan za izvođenje nastave na predmetu   Računarstvo i informatika,  s obzirom da ima diplomu Proizvodno-tehničkog obrazovanja  sa  Pedagoškog fakultetu u Rijeci ( kakvu diplomu ima i sam  Gojko Savanović a sa njom se dokopao čak zvanja vanrednog profesora na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci, samo Bog zna kako!!?), iako sam  u okviru tog studija  polagao predmet INFORMATIKA, a kasnije sam još na ETF u Banjaluci dobio dva certifikata  za inoviranje znanja iz računarstva i informatike, kao što su  u tom periodu  radili  i  svi drugi nastavnici Tehničkog obrazovanja od kojih većina na  pedagoškoj akademiji nije nikad ni slušala predmete iz ove oblasti, za razliku od mene koji jesam.  Pri tom treba napomenuti da sam ja  predavao predmet  Računarstvo i informatika  od njegovog uvođenja u srednje škole (1993) pa do otkaza 2001.god. i to vrlo uspješno, što je konstatovala i komisija za verifikaciju mog  rada i da u tom periodu niko nije  nikad postavio nikakvu primjedbu, što nije smetalo Gojku Savanoviću da realizira meni otkaz, dok je sve one druge, sa manjom  i neodgovarajućom kvalifikacijom, ostavio!

Treća odmazda  se desila u okviru PHARE programa. Naime, međunarodna zajednica je instalirala PHARE VET program sa ciljem reformisanja srednjeg stručnog obrazovanja. Sindikat obrazovanja nauke i kulture (ONK) je kao predstavnika u tom programu delegirao mene, jer sam ja  i dalje veoma aktivan u Savezu sindikata, bez obzira što zbog svog savjesnog rada u ovoj  organizaciji trpim dugogodišnji i teror i odmazde  od  strane Gojka Savanovića.  Sam Gojko Savanović je također  ušao u taj tim kao direktor Gimnazije, jer ga je tu  bukvalno “utrpao” prethodni ministar  Nenad Suzić, iako je van pameti da on bude učesnik reformi srednjeg stručnog obrazovanja kao  profesor Gimnazije, koja nije stručna već opšteobrazovna škola. Ali, u ovoj našoj “nedođiji” sve što je van pameti je normalno! To što nije imao nikakve ingerencije u pogledu  mene, niju mu smetalo da po dolasku na funkciju ministra  zahtjeva od rukovodstva PHARE programa da  me odmah isključe  iz  ovog programa.  Prvi put mu to  nije uspjelo, ali nije ni odustao, da bi  mu to  u toku 2002. pošlo za rukom. Naime, na neki način (!!??) je uspio da ubijedi rukovodioca tog programa, jednog stranca, da eliminiše, u “paketu”  sve one   predstavnike iz RS koji su bili autonomni i nisu podlegli njegovim pritisticama, među kojima sam bio i ja. Ostaje sumnja, da su sad možda  oni svi bili usputne žrtve  dinarskih manira i osvete prema meni  Gojka Savanovića, koji , da bi eliminisao mene, nije prezao od toga da eliminiše usput i druge, što je vjerovatno bio dio njegove strategije koja mu je “ prošla” kod rukovodiuoca PHARE programa. Pretpostavljamo da mu je u tome pomoglo lažno predstavljanje  kao Prof. dr Gojko Savanović, specijaliosta za nastavne planove i programe, što niko od stranaca nije provjeravao, a tim više što je  on sjedio na funkciji ministra za obrazovanje, pa su stranci pretpostavljali da je prilikom postavljanja na tu funkciju neko to sve  savjesno provjerio. A to, nažalost, nije tačno. Pouzdano znamo da on u tom periodu nije imao  zvanje PROF. DR, a također znamo da su iskrsli veliki problemi oko  njegove prijave na konkurs i sticanja ovog zvanja na ETF  Banjaluka u mjesecu oktobru 2002, tako da on to zvanje još uvijek nema. A o zvanju SPECIJALISTE ZA NASTAVNE PLANOVE I PROGRAME, pogotovo nema ni govora, osim ako je on sam sebi to zvanje pridodijelio. Kao takav  “ specijalista” on se još hvali da će ove godine izaći 50 novih udžbenika za škole! Da li možete uopšte zamisliti kakav je kvalitet takvih udžbenika?  A sa takvim “expres” štampanim udžbenicima treba edukovati naš jedini resurs!

Još je nešto veoma siptomatično u ovom svemu. Možda se Gojko Savanović ipak ne bi smio usuditi da se koristi titulom PROF. DR da nije toliko bio siguran da će je dobiti, a mogao je biti siguran jedino ako mu je to neko ČVRSTO obećao. Pa se sad otvoreno pitam: KO JE TAJ KOJI  DIJELI ( ili prodaje) PROF.DR –zvanja na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci!??

Može li iko da shvati kakva  opasnost čitavom društvu i državi prijeti od ovakvog DILENTATIZMA!!  Gojko Savanović  SAM pravi neke dilentatske izmjene u planovima i programima i SAM pravi reformu školstva, dok  u Republici Hrvatskoj to rade timovi već nekoliko godina, a prošle godine su čak i  organizovali MEDJUNARODNU KONFERENCIJU sa tom temom da bi uspjeli  kvalitetno reformisati školstvo, ali im ni to nije bilo dovoljno, pa i dalje rade na tom.  U Srbiji su angažovali čitave timove u koje su uključeni i stručnjaci iz inostranstva i pozvani svi oni koji mogu pomoći da se dođe do kvalitetne reforme,  a kod nas to radi JEDAN JEDINI ČOVJEK i to sa takvim   “ intelektualnim pedigreom” kao što ga ima Gojko Savanović!!??  Jedan normalan, razuman, odgovoran čovjek se tako nečega ne bi SAM  nikad ni prihvatio,  niti bi mu iko normalan to omogućio, pa se ovako nešto može objasniti samo onom narodnom poslovicim: “ Budal (-ama)i je more do koljena”ili možda ona druga: “U ludoj zemlji i slijepi konji prolaze”, koje je narod kroz stoljeća provjeravao.

Kao posljedica ovakvih događanja, naša država je opet pred potpunom propašću! To je glavni razlog što je sve više nezaposlenih, gladnih, besperspektivnih i apatičnih.

A  Dušan Stegić je htio da  spriječi da se tako nešto desi  našem stanovništvu i našoj državi. Zbog toga je trpio strahovit mobbing, teror i proganjanje, a sud još ni danas nije  pružio mu zaštitu i satisfakciju. Možete li da zamislite  u kakvom je psihičkom stanju svih ovih godina bio čovjek koji se pokušsao suprotstaviti nebulozama  jednog Savanovića i onih koji su ga doveli na tu poziciju? Da stvar bude još gora, Savanović je tužio Stegića za navodnu klevetu, zato što je iznio u javnost  sve ono što je doživio od Savanovića i njegovih trabanata! A sad Savanović vrši strahovite pritiske na sud da taj spor okonča u njegovu korist!

6. Slučaj prof. Jove Đukića (iz Gradiške, Objavljeno u PATRIOTU 16.1.2006.)

„ Povodom tužbe Gojka Savanovića protiv profesora Dušana Stegića i Dr Radojke Praštalo, spreman sam na svim sudovima potvrditi istinitost navoda optuženih u listovima “PATRIOT”, u  ”Nezavisnim novinama” i u reviji ”REPORTER”.

Sa Gojkom Savanovićem sam radio od 1978. do 2000. godine. On je u tadašnji Srednjoškolski centar “Enver Šiljak” došao kao nastavnik OTP ( osnovi tehnike i proizvodnje)  i od 1978. završavajući vanredno studij na fakultetu u Rijeci ( 1980-82.) predavao je taj predmet.

U tadašnjem Srednjoškolskom centru, 1986. godine upisano je jedno odjeljenje elektrotehničara u kome je Gojko Savanović isposlovao da predaje 5-6  stručnih predmeta iz elektrotehnike (on to zna jer je električar). Nakon kratkog vremena usljedile su pritužbe roditelja na njegov rad kod tadašnjeg direktora Hikmeta Hadžialagića. Direktor je tada zahtijevao  od Savanovića da donese diplomu o završenom fakultetu i o osposobljenosti da predaje predmete koje je predavao.  Pošto to Savanović nije uradio, direktor ga je suspendovao, a predmete dao stručnim spoljnim saradnicima.

Na to je Savanović poveo spor na sudu u Gradišci. Ja sam mu bio svjedok jer je on to tražio pošto mi je pokazao diplomu o završenom trogodišnjem studiju na Rijeci ( grupa OTP i Fizika) i nekakvu potvrdu da je upisan na postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu i položenih nekih desetak ispita, a potvrda je izdana u svrhu regulisanja radnog statusa opštinskog inspektora za energetiku i  regulisanje verifikovanosti za predavača na el. struci.

Sud je uvažio moje svjedočenje, ukinuo suspenziju Savanoviću, ali on nije više predavao u elektrostruci nego samo OTP.

Za taj period sam spreman garantovati svojom čašću i životom da Gojko Savanović nije završio postdiplomske studije niti je bilo gdje magistrirao.

U toku rata (od 1992 do 1994.)  radio je kao profesor OTP i informatike, a predavao je i nešto fizike po odlasku u penziju profesora Borivoja Jovanovića.

Na inicijativu nekoliko profesora Gimnazije, među kojima sam bio i ja, 1994. u mjesecu februaru Savanovića biramo za direktora Gimnazije u Gradišci. U junu mjesecu iste godine (1994.) časti nas i saopštava da je magistrirao. Nije bilo jasno gdje- u Kragujevcu ili u Sarajevu ( valjda se nije tada odlučio). To je već izazvalo opravdanu sumnju da su to rezultati intervencije Vojislava Šešelja, koji je nakon dolaska u B. Luku, Gradišku i Okučane, pomogao  Savanoviću, predsjedniku Radikalne stranke u Gradišci da ekspresno magistrira. Kad je tako lako išlo sa magistraturom, nije bilo razloga da za godinu dvije  i ne doktorira pa kasnije postane svjetski rekorder u sticanju zvanja docenta i vanrednog profesora.

Kao profesor koji se redovno školovao, bio sam ne malo iznenađen ovakvim brzim napretkom moga kolege pa sam mu u šali rekao kako je dobro biti lider neke stranke i za tili čas postaneš magistar i doktor nauka. Ova moja izrečena pošalica je bio pravi poziv mom, do tada dobrom drugaru, da me počne šikanirati i kao profesora i kao sindikalnog aktivistu.

Prvo mi je umanjio lični dohodak i isplaćivao mi 86% plate, i kad je vidio da to prolazi”, počeo je da harači po školi. Zaveo je upisnine i školarine a lične dohotke je određivao prema poslušnosti. Ja to nisam mogao spokojno posmatrati i bunio sam se, ali nije išlo jer su stranačke pozicije bile veoma stamene.

Kad je vršen reizbor direktora  ( 17. 03. 1998.) prijavio sam se na konkurs kao protivkandidat Savanoviću kako bi se stalo na put njegovim malverzacijama. Ni tu nisam imao šansi jer je on mudro sačinio glasačku mašinu naprimavši pomoćnih radnika onoliko koliko mu je bilo potrebno glasova ( svi su glasali, i svih 14 čistačica za Savanovića), a profesori su u potrebnom broju bili ili kupljeni ili ucijenjeni.

Nakon ovoga prelazi na direktan obračun samnom. Svu moju personalnu dokumentaciju baca u kontejner  ( vjetar je raznio pa su djeca našla je na putu i predala mi), a onda poziva prosvjetnog inspektora da konstatuje kako ja nisam ništa završio niti sam stručan, te mi 29. 12. 2000. godine uručuje otkaz.

Još i  danas vodim spor na sudu po pitanju otkaza, a sve zahvaljujući kriminalnim radnjama Gojka Savanovića, koji da bi dokazao svoju silu i danas vršlja po sudovima kako bi me spriječio u ostvarivanju mojih prava.

O nečistim i kriminalnim radnjama Gojka Savanovića imam još mnogo toga reći i dokazati pa sam spreman u svako doba i na svim sudovima sve ovo lično sa punom odgovornošću posvjedočiti”

U Gradišci, 28. 06. 2005.

Jovo Đukić, s. r.

Iz ovog se vidi da je Savanović mober “opšte prakse” i da  nije samo Dušan Stegić njegova žrtva. Zasigurno ih ima još osim ove dvojice, ali su se oni jedini  usprotivili mobbingu i zatražili žaštitu od jalovih institucija države i isto takvog  pravosuđa

.

7. Случај Ведрана Шкоре, новинара и ТВ уредника

Преносимо допис који је Ведран Шкоро доставио Омбудсману РС и другим „борцима за људска права“, од којих се нико није огласио тим поводом.  Међутим, након што је г. Шкоро добио спор на Основном суду, омбудсман се тек тад заинтересовао за случај и констатовао да је Ведран Шкоро добио радни спор, док  мобинг, на који се  странка жалила, омбудсман није ни споменуо! Вјероватно ни он није чуо за мобинг, јер не прати законске измјене као ни судија  Основног суда у Банјалуци Благоја Драгосавлјевић у случају Р. Праштало!

Преносимо овај допис у цјелости, ради тога што може бити користан  жртвама мобинга у  препознаванју  самог мобинга и  коректном, законитом  и дослједном понашанју жртве мобинга.

МОБИНГ

УСКРАЋИВАЊЕ ПРАВА НА РАД

16.04.2007.год

Поштовани

Због повреде мојих људских права и слобода због четворогодишњег  МОБИНГА у наредним страницама, свакако уз обимну документацију, дајем и детаљна образложења, која сматрам неопходним за боље разумјевање ситуације. Све ово је усмјерено у циљу заштите права на рад,  које ми је незаконито одузето од стране директора РТРС-а Драгана Давидовића, као и  припреме за тужбу за МОБИНГ и накнаду штете.

Обраћам Вам се јер је Међународни Форум Босна први покренуо питање Мобинга, који је код нас још увијек  непознаница и који је тек недавно и законом забрањен.

Наиме, већ од самог почетка обављања функције ген. директора (16.12.2002.год.), Драган Давидовић је отворено показивао антагонизам према мом дугогодишњем новинарском раду, а касније и према мени лично. Напомињем да сам ја, тада, обављао послове директора програма Телевизије РС. Међу првим активностима новоименованог дирктора РТРС-а био је захтјев Управном одбору за поништење већ одобрених значајних и захтјевних програмских пројеката као што су: Крцкалица – дјечији Talk Show и квиз Срећна породица. Наведени пројекти, на којима се већ радило, укинути су неочекиваном брзином  и без консултација са мном, као директором програма и без иједног ваљаног разлога и образложења. Такође,  поништени су и други пројекти  на којима се већ увелико радило. Када је олако спровео наведене активности, ген. директор је почео отворено да ме игнорише и заобилази у доношењу свих одлука у вези са програмом.

Низ је примјера, али најеклатантанији и непобитан је онај о расписивању тендера за Телетекст РТРС-а. Управни одбор је на сједници 10.02.2003.год. донио одлуку о расписивању тог тендера и дао овлашћење  в.д. генералном директору (у том тренутку Драган Давидовић) да у сарадњи са директором програма ТВ (Ведран Шкоро) утврде услове за расписивање тендера.

Ту одлуку Давидовић није испоштовао и потпуно ме игноришући, наставио је да програмске и друге одлуке доноси сам.! Каква је директорава самостална одлука за тендер за Телетекст најбоље одсликава штета коју је претрпио РТРС, који се сада спори са фирмом, која је дала наводно најбољу понуду.

У то вријеме многе одлуке директора нисам схватао, али сам мислио да је то његово почетно упознавање и несналажење у новом послу. Наравно, добронамјерно сам указивао директору на одређене проблеме у програму изазване мањком сарадње и координације.

Умјесто сарадње и тимског рада,  добио сам одговор у виду одлуке од 28.02.2003.год. којом се укида одлука о уговореној плати коју сам имао од 14.11.2002.год.

Дакле без смјењивања, без образложења, ген.директор Драган Давидовић смањио ми је плату са 1635 КМ на  мање од 500 КМ. Тако сам ја, као директор програма, имао мању плату од неких подређених, па и од једног дописника из Загреба, који је тек почео да ради са доласком Драгана Давидовића у РТРС.

По наређењу директора одлука о укидању плате је  стављена  на огласну плочу, као нека врста одстрела и упозорења  осталим  уредницима и новинарима  да сам ја на црној листи. То је и имало баш тај ефекат, јер су одређени радници, преплашени причама о најављеним отказима, у страху, почели да ме избјегавају. Послије ове одлуке о укидању уговорене плате, ни једна таква слична није се нашла на огласној плочи! Чак је  постало  и пословна тајна коме и колике  уговорене плате даје директор. Прије ове одлуке укинуто  ми је и раније право за накнаду за  плаћање закупа стана. Јасно је да је све било срачунато да се деградирам и као руководилац и као дугогодишњи уредник РТРС-а, али и да се директно атакује  и на моју егзистенцију. Из којих разлога мени није познато, а  не бих желио ни да нагађам.

Стање и однос према мени, првом сараднику господина Давидовића,  сваким даном се погоршавало. Потпуно ме је изоловао и избацио из свих програмских активности. Тако ме је избацио  и из пројекта Пећине РС (серијал документарних емисија), као и пројекта Ђурђевданског фестивала, гдје је по формацији немогуће радити без директора програма. Не само да нисам био укључен, већ су од мене као  директора програма сакриване те ствари, тако да сам о програмским активностима сазнања добивао из кулоарских прича!

Поново сам се обратио директору, овај пут,  захтјевајући да се ни једна програмска  активност више не може спроводити без директора програма.Добио сам одговор да ће ген.  директор размислити о свим примједбама и да ће ме обавијестити о свом приједлогу. Убрзо сам  позван у канцеларију ген.директора гдје ми је предложио да пређем на другу позицију за коју он сматра да је најбоља и за РТРС и за мене. Наравно, као професионалац, који  од оснивања ради у РТРС-у на разним позицијама и функцијама, прихватио сам нови задатак без поговора. Од 01.06.2003.године сам на позицији Координатора менаџера-савјетника ген.директора за односе продукције и маркетинга. Озбиљно сам приступио и овом послу и предложио сам и неке пројекте за које сам добио и одобрење ген. директора. Све је функционисало 3-4 мјесеца, када је  директор поново почео да ме игнорише и заобилази. Из наведеног могу да извучем закључак  да није хтио да радим те да  му је сметало што сам и на овој позицији реализовао  значајне пројекте, који су имали запажене маркетиншке приходе.

Да појасним, 29.09.2003.год. почео сам са серијалом емисија Ембарго,чији сам био и аутор, уредник и водитељ. Када сам започео конкретне активности, кренуле су опструкције, чак до те мјере да за прву емисију није била одобрена куповина столица за сценску поставку, тако да сам са сценографом Властом Опачић Каран преносио столице из оближњег кафића Крокодил. Сценографија је била испод сваког нивоа, јер  нису била одобрена средства, па је урађена од најлона. Иако  је било разних видова опструкција, емисија је јачала и рејтингом и приходима. Овај пут нисам могао да ћутим, нити да усмено тражим боље, односно нормалне услове за рад.

Тим поводом, писмено сам се обратио ген. директору,  и то у  више наврата. Моја писма су остајала без одговора. Тражио сам пријем код директора, али опет није било одговора. Док сам  константно преко секретарице тражио пријем,  и даље сам слао писма и извјештаје ген.директору о емисији Ембарго, све док нисам добио одговор од секретарице да не треба да обавјештавам директора, јер он то и не чита, већ баца у корпу. Тада сам чврсто одлучио да инсистирам на пријему код директора. Умјесто пријема, добио сам бујицу ријечи и неконтролисан вербални напад. Да то не појашњавам, све је описано у писму које је протоколисано 04.11.2003.год., јер нисам желио да и та озбиљна забиљешка заврши у кошу, као да је никад није ни било. На ово писмо никад нисам добио одговор, нити пријем код ген.директора. У то вријеме сам, према рјешењу, био савјетник (?!!) ген.директора за односе продукције и маркетинга. Можете замислити какав је био мој посао када као савјетник директора до њега не могу доћи мјесецима и када не одговара на моја писања и озбиљне примједбе и у комуникацији, али и у раду. Очигледно је настојао да ме испровоцира да направим погрешан потез или да сам напустим телевизију, као што је урадио већи број познатих лица са малих екрана. Нисам желио да одем из куће у чијем стварању сам учествовао од оснивања.

Наставио сам да одговорно радим новинарске послове, посебно на емисији Ембарго, али и да своја мишљења на понуђене пројекте као и за нове идеје прослеђујем у кабинет без обзира на одговор.

Мислио сам да ће се  временом стање смирити, те да ће овакав однос и игнорисање престати.

Међутим, дана 12.10.2004.год. директор се одлучује на најрадикалнији корак и без икаковог основа и из чиста хира и ко зна којих њему знаних  разлога даје  ми и отказ уговора о раду. Тај случај  је детаљно описан у мојој жалби и тужби.

Након низа перипетија и утврђивања  да је отказ Уговора о раду незаконит и да се морам вратити на посао на основу рјешења Инспекције рада, сматрао сам да ће моја мора и  малтретирање  престати.

Међутим директор није хтио испоштовати ни законски обавезјућу одлуку инспекције рада, као ни препоруку обудсмана, нити било чији други захтјев.

Своју незакониту одлуку и непоштивање закона и институција ове земље ген.директор Драган Давидовић правдао је кривичном пријавом против мене за наводни (измишљени) физички напада на њега. То је био нови страшни атак на мене, као јавну личност, на мој дугогодишњи јавни рад, као и на моју породицу која је била у шоку. Двије године на правди бога доказивао сам своју невиност и проживљавао разна испитивања, суочавања, изјављивања,трагања за разном документацијом. Правда јесте спора, али је чиста и достижна.

Оптужница против мене није ни подигнута, а одбачена је и жалба господина Давидовића као неоснована. Такође сам ослобођен и прекршајне одговорности, односно обустављен је поступак против мене.

То је добро, али оно што је страшно јесте да неко олако инсинуира и измишља разне подвале и не сноси никакву санкцију!

Да би ме оцрнио и извршио додатни притисак на мене, све те лажи дао је у штампу. Тако  ме је  додатно компромитовао  на један веома нецивилизован начин.

Само да подсјетим против Драгана Давидовића воде се истражне радње у МУП-у и Тужилаштву БИХ.(То је  јавно објављено на званичној прес конференцији МУП-а РС, а то су објавили поједини медији у РС.)

Дана 21.03.2005.год. враћањем на посао мислио сам да су моји проблеми престали и да ће коначно ген. директор схватити да је крајње вријеме да престане са шиканирањем моје личности и да  свак треба да одговорно  ради свој посао. Тако ми је изгледало, јер након мог повратка на посао исплаћене су ми све плате из наводно „спорног периода“. Међутим директор је само због захтјева Управног одбора РТРС-а урадио оно што је сматрао да мора, како би изгледало да  је  испоштовао све што треба испоштовати.

Међутим, као прво, није хтио да ме прими да разговарамо, а путем шефа кабинета сазнао сам да треба да сједим у канцеларији маркетинга са три референта. Напомињем да је други савјетник директора  сам у канцеларији у другој, сусједној, згради.У „новој“ канцеларији добио сам само сто без ладица и столицу. То је  било све од „средстава за рад“!

Одмах сам схватио да се наставља стара пракса и да је на дјелу невиђени трајни мобинг!

Да не би било неспоразума, написао сам писмо директору у коме сам тражио да ми се да тачан опис и попис послова и обавијестио сам га да немам услове за рад. То писмо је протоколисано 23.03.2005.год., а на посао сам враћен 21.03.2005.год.

Никад нисам добио одговор и нисам добио ни један задатак до 29.12.2006.год.(тај задатак који представлја писмени мобинг касније ћу описати.) Све то вријеме ускраћено ми је право на рад, једно од основних људских права. Није ми дозвољено ни да за друге субјекте одрадим конферансу или неки сличан посао, док је то другим радницима допуштено.

Ваљда, према жељи мог директора, ја, једноставно  треба да само сједим 8 сати, као да сам у затвору, мада и у затвору затвореници имају  неке активности.

Опет сам свакодневно био  изложен кулоарским измишљеним деградирајућим причама и притисцима као и избјегавањима неких  колега, изузев ријетких појединаца и мојих колегиница у канцеларији.

Нисам ангажован, не добивам писмене дописе из кабинета на мишљење, који су ми раније били достављани, не дају ми се никакви задаци, оспорава ми се свака пословна комуникација са директором, на моја писма не добивам одговоре, потпуно сам пословно изолован!

У већини случајева када су у питању реакције директора РТРС-а, у конкретним ситуацијама може се извући неспоран закључак да нису поштовани релевантни законски прописи. Ту свакако спада и неплаћање доприноса, што је, не треба посебно напомињати законска обавеза и у којој је  децидно прописано  да нема исплате плате без доприноса! Мени је исплаћено 5 плата, али доприноси нису уплаћени, односно није ми повезан стаж. Упозоравао сам писмено (21.04.2005.год.) и на те чињенице, али стаж  ми нису хтјели повезати.

Надаље, дана 16.11.2006.године, поднио сам захтјев за годишњи одмор. Нисам добио никакав одговор, а ти дани, који су ми били потребни су дошли и прошли. Значи без икаквог разлога и без образложења и без иједне ријечи нисам добио тражени годишњи одмор! Био сам приморан да пишем нови захтјев дана 30.11.2006.год.

Нови захтјев за преостала 3 дана годишњег одмора упутио сам генералном директору дана 22.12.2006.године, на који сам добио негативан одговор и то задњег радног дана текуће године, 29.12.2006.године, а из разлога „потреба процеса рада“!

Био сам у заблуди сматрајући да након оваквог одговора слиједи конкретан и озбиљан радни задатак чему сам се био искрено обрадовао. Међутим,  добио сам  задатак да истражим тзв. АКЦИЈУ „ЛАУФЕР“ и да документа копирам и доставим у кабинет генералног директора, а  за тај задатак дат ми је рок од мјесец дана. Истичем да ми је ускраћено право на 3 дана годишњег одмора наводно због потреба процеса рада, а с друге стране за тај посао дат ми је рок од мјесец дана, што довољно говори о наводној „хитности“ тог посла.

Поново сам тражио пријем, али  није ми омогућен. Писао сам и  два опширна писма у којима сам навео да тражим пријем и појашњења будући да  задатак није јасан. Такође сам, након претраживања Интернета, утврдио да су све тзв. акције „Лауфер“  тајне кодне операције, па сам писмено затражио од директора појашњење каква је уопште могућа веза између протокола РТРС-а и таквих тајних акција. На та писма нисам добио никакав  одговор.

Дана 26.02.2007.год.обавијестио сам директора да сам позван на интервју поводом конкурса за директора БХТ1 у кабинет ген.директора БХРТ-а у Сарајеву 28.02.2007.године.

Наредног дана 27.02.2007.,пред крај радног времена, добио сам од ген.директора Драгана Давидовића одговор да до 28.02.2007.године доставим извјештај о резултатима наведеног истраживања.

Очигледно је шта је био циљ, те  да се ту ради о заиста несношљивом шиканирању и наставку психичког малтретирања- МОБИНГА!

Извјештај сам направио на сопственом рачунару код  куће, доставио га ујутро 28.02.2007.,након чега сам отишао у Сарајево на интервју.

Све сам издржао и када сам мислио да више нема шта да ми се измисли и напакости, врхунац је био на припремном рочишту у Основном суду у Бањалуци по мојој тужби за незаконит отказ, гдје је правница РТРС-а Зора Мркић, вјероватно по налогу ген.директора, причала такве невјероватне ствари и измишљотине да ја немам више избора него да затражим заштиту од Међународног Форума Босна.

Моја људска права, право на рад, достојанство итд. су погажена и ја сам изложен најстрашнијем мобингу да  бих, вјероватно, био удаљен из РТРС-а.

На припремном рочишту је     госпођа Мркић, умјесто законом прописане евиденције о присуству на послу, доставила неки лист папира из роковника ген.директора који је, наводно, контролисао моје присуство на послу. Такође је рекла да је директор задуживао неке људе да ме контролишу и прате. Затим је рекла једну невјероватну неистину.

На упит судије зашто ми нису у  складу са законом уплаћени доприноси, односно повезан стаж, госпођа Мркић је децидно одговорила да је РТРС то хтио урадити, али да им није дозволио ПИО (!!???) Невјероватно! Врхунац је ипак био када је госпођа Мркић тврдила да се нисам бавио новинарским пословима и да ја нисам био уредник и водитељ емисије Ембарго! То је за мене као озбиљног човјека и јавну личност, чији је рад јаван,  било страшно  чути! Ја морам да доказујем опет неспорне и неизбрисиве чињенице, а неодговорни на одговорним позицијама могу да причају неистине и да угрожавају људска права како им се хоће!

Принуђен сам да писмено од директора програма РТРС-а тражим потврду да сам радио новинарске послове, односно да тражим преснимавање емисија из архива на којима се јасно види да сам у периоду када сам био и савјетник директора радио и емисију Ембарго. Писмо сам послао 20.03.2007.године., а одговор сам добио 27.03.2007.год. Тај одговор је потврда наставка мобинга у који су осим генералног директора укључени и још неки његови сарадници. Директорица није хтјела  ( смјела!) да потврди непобитну чињеницу да сам радио новинарске и уредничке послове и намјерно и погрешно ме је упутила на службу људских ресурса. Наравно обратио сам се служби њудских ресурса и добио одговор да они не воде евиденцију о новинарским ангажманима нити о емисијама, а ни о прилозима.! Такође је недопустиво да  пред Основним судом у Бањалуци у случају моје тужбе против РТРС-а, пуномоћник генералног директора РТРС-а Зора Мркић тврди да ПИО није хтио да прихвати уплату доприноса и да повеже стаж. Да је то још једна неистина и непобитан мобинг потврђује и моја преписка са Фондом ПИО од кога сам затражио да децидно одговоре зашто ми са 21.03.2007.године нису уплаћени доприноси и зашто ми није повезан стаж у складу са инспекцијским рјешењем и исплаћеним платама из 2005-е године.

Разна шиканирања сам доживио и зато што сам се учланио у Синдикалну организацију РТРС-а, која није по вољи господина Давидовића. Он се мијешао и у послове синдикалног организовања, који нису у његовој надлежности. Практично је прекршио низ конвенција о синдикалном организовању на шта је више пута усмено, али и писмено упозорен.

Давидовић је показао симпатије према  Независном синдикату, против чијег руководства је поднесена кривична пријава.

Особе из руководство тог синдиката директор је поставио на руководећа мјеста у РТРС-у, а на захтјеве радника да се испитају озбиљни наводи из кривичне пријаве о великим малверзацијама и набавкама ХТЗ опреме, он се оглушио.

За господина Давидовића, ја не постојим, што је једноставно провјерити и на Web страници  РТРС-а гдје у Организацији и структури,  само моје име  није наведено као савјетника у Кабинету ген. директора. Моје име се не може прочитати, као да нисам радник ове медијске куће (достављам извод са сајта,а можете и Ви сами прочитати  на адреси www.rtrs.tv).

Дана 02.04.2005.године, први радни дан након поновног именовања господина Давидовића на позицију генералног директора РТРС-а, упућен ми је допис да се изјасним о мом наводном агресивном понашању према тимском асистенту госпођи Марини Нинковић. Тај допис са измишљеним, непостојећим  догађајем послан је на 7 адреса, односно мојим колегиницама и колегама у маркетингу. То је још један у низу МОБИНГ потеза ген.директора РТРС-а, који и на тај начин жели да ме деградира и представи код радних колега у негативном свјетлу. Наравно, као легалиста одговорио сам да је агресивност неспојива са мојим именом и да такав догађај не постоји. Колико ми је познато и моје колеге су са великим чуђењем примиле такава један допис јер им нешто такво слично није познато. Овдје је врло битно додати да сам дана 30.03.2007.године на интервјуу за избор генералног директора, као један од три кандидата који су ушли у ужи избор, упознао Управни одбор да ми се из кабинета посредно упућују пријетеће поруке да ми након поновног избора господина Давидовића слиједи скори отказ. Наводни мој гријех је апликација на конкурс за избор генералног директора РТРС-а.

Има још примјера, али мислим да је и ово превише.

Послије свега јасно је да је угрожено моје право на рад, изложен сам дискриминацији, заустављено је моје напредовање, потпуно сам изолован и удаљен са екрана и из јавног живота. Пријети ми се, измишљају агресивне сцене, извргавам се руглу и стављам у непримјерене и непријатне  позиције. Све ове године, без обзира на моју унутрашњу снагу и жељу да се борим за моја права, без обзира на превелику стрпљивост, толеранцију, трпљење и самоконтролу оставиле су несагледиве посљедице и на моје здравлје. Стрес је нешто што ријетко чији организам  може да толерише. Тако, као посљедица стреса, триглицериди су ми константно увећани, са повременим критичним скоковима, што представлја реалну претнју  за живот.

На крају молим Вас да заштитите моја људска права, која су неспорно угрожена. Ја још  вјерујем у институције  државе и  зато    се  обраћам и молим  за брзу реакцију. Мислим да је то не само у мом интересу већ и у интересу и других радника чија су права такође погажена, али првенствено у интересу стварања напредног демократског друштва и истинског Јавног сервиса свих грађана.

Да ли се може толерисати да на челу Јавног сервиса, који финансирају сви грађани, буде менаџер, који не поштује законе, не поштује институције ове земље и њихове одлуке ,не поштује одлуке надлежног Управног одбора, исплаћује плате а не плаћа доприносе, односно намјерно не повезује стаж својим жртвама, не обезбјеђује савјетнику ни минималне услове рада, константно га излаже психичком малтретирању игноришући га и не додјељујући му радне задатке, крши европске конвенције о праву на одбрану, о синдикалном удруживању и многе друге, врши  стравичан и очигледни мобинг, отворено пријети, измишља,  пише лажне кривичне пријаве и отказе  у које упреже комплетну правну и друге службе РТРС-а.

Цијели систем је подредио свом приватном интересу.

Уз документацију коју сам доставио надлежнима  мислим да је све јасно и да овакво понашање генералног директора РТРС-а Драгана Давидовића не смије остати некажњено и сакривено од јавности,  која  плаћа тај сервис кроз законску обавезу РТВ таксе.

Ведран Шкоро

8. Slučaj Anice Ramić iz Trebinja ( Objavljeno u „STAV“-u 23.2.2009.)

Početkom 2007. godine načelnik opštine Trebinje Dobroslav Ćuk imenuje svog komšiju i zemljaka  Dragana Kovača za direktora Doma zdravlja u Trebinju. Kovač, specijalista urgentne medicine je sa prvim granatama koje su pale po Trebinju pobjegao u Podgoricu i  ostavio svoje Trebinjce  kada im je  kao ljekar hitne pomoći bio najpotrebniji. Podgoricu napušta kad su tamo otpočela bombardovanja i vraća se u tada već sigurno Trebinje!

Rado uzima fotelju i otpočinje terorom. Svoju moć  iskazuje oslobađajući se konkurencije, pa iz igre izbacuje Anicu Ramić, koja je  prije njega počela sprovoditi reformu, oformila porodične timove, sprovela edukaciju osoblja, a i sama se edukovala u struci do VSS/menadžera u zdravstvu.

Niko od zaposlenih u Domu zdravlja nije pravio opstrukciju reformi u zdravstvu, već naprotiv- svi su već prošli edukaciju, stekli sertifikate za porodičnu medicinu, osim budućeg menadžera direktora, kome  će po povratku sa dezerterske  avanture omogućiti da paradno umaršira u direktorsku fotelju i oformi štab svojih  poslušnika . A onda, čim je dobio naredbu ( i podršku) „odozgo“, na krilima moći kreće u akciju čišćenja nepodobnih, a naročito onih koji bi  mu mogli predstavljati smetnju.  U suštini svega stoji srebroljublje i moć, što se može provjeriti uvidom u platni spisak i imovinsku karticu. Zaposleni radnici i intelektualci postaju stvari i brojke, a ne ličnosti sa imenom i prezimenom, sa svojim vrijednostima i dostojanstvom.  On počinje da sije strah i neizvjesnost  među svoje „podanike“, moderne robove.  Radnici su u kontinuiranom mobbing stresu zbog  stalne neizvjesnosti, a neizvjesnost rađa beznađe, a beznađe vodi u depresiju, a depresija je unutrašnja pobuna koja vodi u delikvenciju ili narkomaniju ili ubistvo ili samoubistvo. Posljedice toga svega su porodične tragedije, socijalna agonija i  urušavanje društveno-političkog poretka.

Odmah nakon sjedanja u fotelju, Kovač se  okružio se svojim rođacima i poslušnicima, kako bi mogao raditi što god hoće, a oni su  mu bili podrška i čuvali njegovu kožu, dok je on drugima „gulio kožu“!

Prva osoba koja je bila na redu za guljenje kože bila je Anica Ramić iz razloga što  je ona imala certifikat za menadžera u zdravstvu, a on nije, pa se bojao njene konkurencije! Tim više što je ona učila za menadžera, što je upisala specijalizaciju, što ima 5 godina edukacije iz oblasti mentalnog zdravlja- tj. sve što on nema. Njemu takva osoba može samo da smeta i da ga ugrožava, pa je odlučio da je ukloni! Kako? Pa mobbing je najefikasnija metoda!

Ramićeva se žalila na sve strane i tražila zakonsku zaštitu od terora na radnom mjestu. Ali, ništa nije pomoglo jer je on  upravljao i sudom i tužilaštvom, a sudija Ivković ( koju je i od prije poznata kao nesavjesna, nestručna i podložna pritiscima– vidi slučaj dr Božidara Radanovića ) . I sve se to dešava uz blaгoslov načelnika opštine Trebinje Dobrodslava Ćuka- SNSD-ovca!

Ali, Kovaču nije  bilo dovoljno što je uništio karijeru Ramićevoj koja ima brojna priznanja za izuzetno angažovanje u zdravstvu, nego se okomio i na njenu imovinu! Ona je morala čak  da proda kuću da bi sebi i svojoj djeci obezbjedila egzistenciju. A onda je Kovač saznao da ona ima i garažu koju je naslijedila od svoje majke, pa joj je valjalo i to oteti!

Zbog svega ovoga Ramićeva se obratila i tužilaštvu, ali je moć Kovača  preko okružnog tužioca Obrada Rajčevića  kom je zaposlio kćerku, dosezala i do ove institucije.  Međutim, Ramićeva je to znala i zatražila kod glavnog javnog tužioca izuzeće ovog tužioca i dobila ga !

Do sada je Kovaču  sve išlo kao po loju, ali od sad Kovač ima veliki problem: kako pobiti dokaze da je izvršio krivično djelo, da nije ispoštovao Posebni kolektivni ugovor, da je Ramićki zakidao na plati, da je vršio psihoteror  ( mobbing)  nad njom i pri tom još besramno obmanjivao  sud i sve druge organizacije koje su se uključile u ovaj slučaj ( Ministarstvi rada, Gender Centar, Helsinški komitet i dr.)? Ako tužilaštvo i sud budu radili svoj posao profesionalno, odgovorno i savjesno, bez da podlegnu  ikakvim pritiscima vladajuće vrhuške i Kovača ( a ne kao sudija Vesna Ivković), Kovaču se crno piše. A ako ne budu- ima Strazbur!  A da bi se obezbijedio takav rad pravosuđa, Ramićeva će najprije prijaviti sudiju  Vesnu Ivković Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BH.  Zaista, već je krajnje vrijeme da se ta osoba skloni sa funkcije kojoj nije dorasla ni moralno ni profesionalno!

9. Slučaj dr Dušanke (Ajduković) Stojanović

Moja sadašnja pozicija je zvanje redovnog profesora na Univerzitetu u Banja Luci. Izvodim i dalje nastavu ( bez obzira na sve opstrukcije i podmetanja) na nekoliko fakulteta: Tehnološki fakultet Banja Luka, Arhitektonsko-građevinski fakultet Banja Luka i Rudarski fakultet Prijedor, zahvaljujući  prvenstveno činjenici da je računarstvo u ekspanziji, a „oni” su opstrukcijama onemogućili   da se formira dovoljan broj stručnjaka za ovu oblast. Regularno ( za razliku od mnogih  na Univerzitetu!) sam postigla sve što danas imam, ali na tom putu bilo je velike muke i patnje. Smatram da je razlog za teror nadamnom  moj ulazak u ovu struku, zaposlenje na Elektrotehničkom fakultetu (ETF) u Banja Luci, rukovodstvo ETFa i  neke kolege koje nisu mogle da se pomire sa mojim napredovanjem u struci, tim više što sam žena, a postigla sam  više nego oni!

Priču ću započeti iz vremena kada sam prvo radno mjesto dobila kao asistent na Elektrotehničkom fakultetu u Banja Luci. Na tom Fakultetu sam asistirala na velikom broju ( šest!) različitih  predmeta, što je bilo veoma teško i naporno. To je bilo teško i izdržavati, a kamoli još baviti se naukom i misliti na svoje napredovanje u struci.  Smatram da je u tome veliku grešku pravilo rukovodstvo ETF-a, jer nije mislilo na budućnost  Fakulteta.  Asistenti su bili  pretvoreni u „robove” koji su morali samo u nastavu, a od našeg napredovanja u nauci sve je bilo na mrtvoj tački.  Već tada sam shvatila da se to radi  namjerno i da mi u napredovanju neće  pomoći  niko na Fakultetu, već  mi  oni samo odmažu i opstruiraju me. Zato sam sama krenula na put učenja i napredovanja, ali  uvijek u strahu šta će mi „servirati” na Fakultetu, zbog čega sam sve što sam radila i postizala morala kriti od rukovodstva  ETFa! Tako, kada sam magistrirala u Zagrebu, mnogi su se iznenadili i upitali: jeli to moguće, a kada su se uvjerili da jeste, onda su na razne  najmalicioznije načine počeli osporavati moju diplomu magistra. Ni na to se nisam obazirala, pa sam nastavila u svom stilu sa učenjem i napredovanje. A kada sam na Elektrotehnički fakultet u Banja Luci donijela diplomu doktora elektrotehničkih nauka svi su bili u šoku, jer nisu mogli vjerovati da sam ja uspjela bez obzira na sva njihova ometanja. Neki od mojih kolega su tada tvrdili da LAŽEM, što ni tada nisam htjela da primam k srcu, već sam prepustila sve njima da se sami uvjere u istinitost.

Najveći moji probemi započinju kada sam trebala da dobijem prvo univerzitetsko zvanje – zvanje docenta na predmetu DIGITALNA TEHNIKA na kom sam asistirala deset godina. Po svim propisima i pravilima  to me sljedovalo, ali tada na scenu stupa dr Branko Dokić koji je u to vrijeme bio predmetni nastavnik za pomenuti predmet i dekan. Osporio je moje napredovanje  uz obrazloženje da sam ja „dobila doktorat u Zagrebu zato što me tamo profesori poznaju (!)” i  izabrao je za docenta na tom predmetu svog  asistenta Zlatka  Bundala koji na tom predmetu do tada nije asistirao ni dana, a koji je lično od Dokića dobio zvanje doktora nauka, što je Dokić jednom prilikom priznao pred novinarima, kajući se za to, jer mu je Zlatko navodno kasnije otkazao poslušnost!

U to vrijeme po prvi put sam osjetila mobbing ( mada se to tada još nije tako nazivalo) koji se ogledao u omalovažavanju, podrugivanju, nevjerovanju, osporovanju, pa sve do situacije da sam bila prisiljena da napustim fakultet i kruh potražim na drugom fakultetu.

Zbog toga sam prije dvadesetak godina  prešla na Tehnološki fakultet u Banja Luci i tu i danas radim na katedri za računarsku i informacionu tehnologiju kao redovni profesor. I  pri mom  prelasku na Tehnološki fakultet bilo je pritisaka da ni na taj Fakultet ne budem  primljen i to ponovo od strane  dr Branka Dokića. Kada sam tih godina razmišljala da li da  pređem na Tehnološki  fakultet, tadašnji dekan  TF-a prof. dr Mirko Kuleša me posavjetovao: „Pređite na naš Fakultet, formirajte svoju katedru i rješite se Elektrotehničkog fakulteta sa kojeg za Vas dolaze samo  negativne stvari. Nisu vam nakonjeni na tom Fakultetu i rade vam o glavi. Sačuvajte svoju glavu, živite za svoju porodicu, jer se  ne možete  boriti sa onim na Elektrotehničkom fakultetu. Vaša otežavajuća okolnost je što ste žena na tom fakultetu, za koji oni smatraju da pripada  samo njima kao muškarcima, te Vas samo potcjenjuju i osporavaju. Niste Vi sami. Zna se na tom fakultetu šta se radi  i  drugima ako nisu „igrači” određenog klana. A pošto ste vi samostalni igrač, nemate zaštitu i uporište, povucite se sa tog Fakulteta i nastavite svoje dalje napredovanje na Tehnološkom fakultetu.”

Poslušala sam prof. Kuleša i promjenila radnu sredinu. Ali ni to nije bilo dovoljno da se smire duhovi na Elektrotehničkom fakultetu. Osjetila sam i dalje njihovo neumjesne, nekorektno i krajnje zlonamjerno podmetanje, ogovaranje, i dr. Bez obzira na to, ipak je dobro što sam dozvolila da me otjeraju sa ETFa, jer moja kolegica dr Radojka Praštalo to nije dozvolila, pa ni do danas tamo nije dobila zvanja koja  je svojim radom zaslužila, bez obzira što ima pozitivan referat komisije. Dokić je dezavuisao referat od komisije koju je sam određivao, i to sa potpuno suprotnim obrazloženjem nego u mom slučaju. Kod mene je  na Vijeću ustvrdio da je komisija  meni potpisala zato što me pozna, a kod dr Praštalo je ustvrdio da je komsija njoj potpisala zato što je ne pozna! Toliko o Dokićevoj „dosljednosti”!

Takođe,  navešću iz tog vremeno još jedan karakterističan vid mobbinga i pritisaka na mene. To je vrijeme  kada je na našim prostorima uveliko počeo rat (godine 1992-94), pa su se tada   mnogi istjerivali iz stanova. U većini slučajeva su to bili naši sugrađani muslimani i Hrvati. Međutim, mene je  i to zadesilo jer je  tadašnji dekan, ponovo dr  Branko Dokić, vršio pritisak na mene iako sam uveliko bila na drugom fakultetu i nisam mu ničim smetala. Opet je pokušao svojim uhodanim metodama – prisilom, podcjenjivanje, spletkarenjem, napadom bez razloga  i sl. Lično me je pozvao  i tražio da napustim stan na koji sam imala već deset godina stanarsko pravo,  da bi  moj stan ustupio svom asistentu Cumbi Zoranu.  Tada sam shvatila da ETF-om Banja Luka vlada jedan čovjek, B. Dokić i klika oko njega, te da je bolje što sam otišla sa tog  Fakulteta, da je najbolje da sa njima nemam nikakvih dodirnih tačaka. Slučaj oko stana sam rješila preko svog advokata. Napominjem da je isti taj B.Dokić, kao dekan, izbacio u toku rata iz stanova mnoge muslimane i Hrvate,  ali se zna da su ti izbačeni ljudi ponovo vraćeni u svoje stanove. Možete onda zamisliti koje sulude ideje je imao B. Dokić i u vezi mene, a i svih postupaka koje je samovoljno poduzimao kao dekan ETF-a! A kao takav je već 15 godina u politici! Zato i srljamo u propast kud je, zahvaljujući prvenstveno njemu,  dospio i ETF!

Po dolasku na Tehnološki fakultet za mnom je došla i sva priča sa ETF-a. U novu sredinu, zbog toga,  nisam najbolje primljena i osjetila sam opet suzdržanost  većine kolega i izvjesno  omalovažavanje mene kao ličnosti. Tako sam u  daljim zvanjima koja sam dobila na Univerzitetu u Banja Luci (sad na Tehnološkom fakultetu)  doživjela istu onu situaciju koja me je ispratila sa ETF-a. Tako mi mnogi nisu vjerovali na mojoj naučnoj referenci, pa se dogodila situacija da sam bila za neke radove i optužena za plagijat. Ta kuhinja je ponovo došla sa ETF-a, pa sam  ja morala u ratu, preko Crvenog Krsta iz Zagreba tražiti orginale mojih radova (što sam bez obzira na ratno stanje  uspjela dobiti) i na taj način dokazati svoju vrijednost i orginalnost moga rada. Poslije su mi mnoge kolege uputile izvinjenje za sve učinjeno, ali je to ostavilo traga na meni jer sa bila pod pritiskom a moj ugled uvijek pod znakom pitanja- pa to je kontinualni  mobbing nadamnom! Pitam se sada zašto i kome sam ja toliko smetala?

Na kraju ću spomenuti i najveće razočarenje koje sam  doživjela na radnom mjestu.  Sa studentima radim 32 godine  i nikada do sada nisam imala problema sa njima. Ali desilo se to da me je grupa od 4 studenta    ( zbog nemogućnosti da kod mene polože “na lijepe oči”) stavila na javni “sud srama”! Bez ikakvih čvrsti argumenata i utvrđivanja istine, dekan TF Jelena Škundrić je pokrenula disciplinski postupak u vezi  mog navodnog  uzimanja novca od studenata za instrukcije. Navodno sam studente time ucjenjivala da plate instrukcije kod mene pa da  ih onda  pustim na ispitu!? Disciplinski postupak, koji je vođen protiv mene, nikad nije ni okončan, niti se pokušalo išta dokazati, sem što je dekan Jelena Škundrić u to sve  uključila televiziju i javna glasila! Međutim, bez obzira i na ovu ujudurmu, za koju nisam baš sigurna da nije također  inicirana sa ETF-a preko Jelene Škundrić, i dalje sam ostala profesor na Univerzitetu   kojem se nije vjerovalo, a vjerovalo se grupi studenata koji i nisu nikada dokazali kada, gdje i kako sam ja to radila. Da situacija bude još apsurdnija ja sam optužena za nešto što nisam mogla uraditi  ni teoretski! Naime, tada kada se sve to oko instrukcija i  navodnog naplaćivanja časova   “događalo”, ja nisam bila fizički prisutna u Banja Luci! Bila sam u Beogradu na jednom od naučnih skupova na kojima često  učestvujem. Baš u vrijeme svih ovih “dešavanja” oko mene  ja sam iz Srbije donijela prestižnu prvu nagradu za naučnoistraživački rad. Bila sam pozvana za uručivanje nagrade, a u Banja Luci na Tehnološkom fakultetu podnosi se prijava studenata protiv mene! Kada su se kockice počele slagati, kada je istina došla na vidjelo, pokrenuti disciplinski postupk  nikad se nije ni okončao, a ja sam   preživjela još jedan u nizu  stravičnih mobbing-udaraca.

Zbog svega toga što proživljavam u kontinuitetu od navedenih mobera, trpim posljedice  koje su se odrazile najviše na moje zdravlje, moj ugled   i na  moju porodicu.

Pitam se zašto sve to baš meni  dešava? Poslije svega ovoga tužila sam Tehnološki fakultet za sve učinjeno: za  srozavanje mog ugleda, moje ličnosti, mog zdravlja i digniteta profesora. Proces na Sudu u  Banja Luci je u toku i nadam se da će pravda pobjediti, ako moć mojih mobera ne dopire  i do pravosudnih institucija.  Tužbi sam priložila i pismo koje su studenti  Tehnološkog fakulteta u Banja Luci (sadašnja II, III, IV,V godina ) i studenti Rudarskog odsjeka u Prijedoru    samoinicijativno uputili rektoru banjalučkog Univerziteta kao i javnim glasilima koja su bila uključena u hajku protiv  mene, a kojim  oni demanuju sve negativnosti iznesene o meni.

10. Slučaj  dr Dragoljuba Stojanova

Dr Dragoljub Stojanov

Ekonomski fakultet Rijeka

Najugledniji i najpoznatiji BH ( i šire)  makroekonomist  Dr Dragoljub Stojanov je nakon mnogobrojnih pokušaja da usmjeri BH u pravom smjeru, morao da odustane  i da ode. Sada  je redovni profesor na Ekonomskom  fakultetu u Rijeci i gostujući na PIM univerzitetu u Banjaluci. On kaže:

„ Sarajevo sam napustio zbog dekana i grupe ljudi  s Ekonomskog fakulteta u Sarajevu koji su me protekle dvije godine neprestano šikanirali.  Sve je počelo prije nekoliko godina, kada sam sadašnjem dekanu bio protukandidat na izborima za dekana Ekonomskog fakulteta. Kad je on izabran, počeo mi je oduzimati jedan po jedan angažman, uništavajući sve što sam uradio. Moram napomenuti da se ne radi ni o kakvim angažmanima koji su u suprotnosti sa pravilima rada na fakultetu. Jednostavno su me htjeli uništiti. Govorim o dekanu i nekolicini ljudi koji ga podržavaju. To je  više nego očigledno, jer sam sve te  poslove radio uz saglasnost ranijeg Upravnog odbora Fakulteta. Očigledno je da sam nekim strukturama u Sarajevu smetao.  Bio sam premijer u Alternativnoj vladi. Mi smo pokazivali kako bi vlada u BH trebalo da radi i kako bi BH kao zemlja trebala da izgleda.  To je jedna dobra ideja, ali nije podržana na pravi način, jer nije dobila podršku bošnjačkih stranaka, a trebalo je da dobije, jer je njima najviše odgovarao taj koncept.  Siguran sam da sam zbog toga nekom smetao. Pogotovo sam im zasmetao kad se moje ime pojavilo u vezi sa kombinacijama za vrlo visoku dužnost u vladi ( Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa). Ja sam u užasnoj situaciji. Napustio sam grad u kom sam decenijma živio.  Na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu sam radio od 1969., a otjerali su me  ljudi koji su došli 1997. ili 1998.  Šikaniranja i diskriminaciju ( mobbing!) više nisam mogao trpjeti.  Pa ja sam jedan od najboljih ekonomskih stručnjaja u BH!“

Dakle, otjerali su  jednog  izuzetnog stručnjaka za makroekonomiju kakav je dr Stojanov! Pa čemu se onda možemo nadati od onih koji  su ostali, a koji mu nisu ni do koljena!?

11. Slučaj Dragane Jovanović (VS)

Pjesniče znaš li svoj dug? Znam!

Poema je posvećena radnici „Pošta Srpske“ Dragani Jovanović koja je provela 24 godine radeći na poslovima i radnim zadacima kontrolora i upravnika po jedinicama poštanske mreže. Rođena je 1959, a umrla 11.12.2009. godine od karcinoma. Dragana je svoju bolest nosila zajedno sa progonom nadređenih (mobbinga), da bi se zadnja faza njene bolesti poklopila sa njenim protjerivanjem do- izvršioca poštanskih usluga na šalteru! Tako su se mobbing i bolest međusobno ispreplitali, pothranjujući jedno drugo.

Nebo je plakalo, Bila je sahrana

Bog je pomogao,

nebo je plakalo,

snijeg je padao,

bila je sahrana.

Bez riječi hvala,

bez ljudskog pozdrava,

od prljavog mobbinga

spašena je Dragana.

U krevetu bolna ležiš,

dželati presudu zlu spremaju,

o Bože, znaju li pagani što rade?

Znaju li izrodi da Dragani bolnu dušu vade,

zapomažu, sikću ljudi, prijatelji,

povucite presudu izrodi,

budite ljudi, sklonite vješala,

umire Dragana.

Bog je pomogao.

Nebo je plakalo,

snijeg je padao,

bila je sahrana.

Iz apokalipse zla, gada

otišla je s ovog svijeta

dobar čovjek, naša Dragana.     Banjaluka, 14.12.2009. Petrović Djurdjija

12. Slučaj Danke Damjanović (VSS)

Sve je  počelo uskoro nakon   imenovanja Ljiljane Labović-Marinković na mjesto direktora Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske, u aprilu  2002. godine. Pozvala me je u kancelariju radi dogovora oko neke od izložbi koje bi trebalo da se realizuju u Muzeju. Odjednom, ničim izazvana, u kancelariju je ušla Jovanka Stevanović tada računovođa, a sada njena sekretarica, i odmah je nasrnula na mene. Labović-Marinković ništa nije poduzela da spriječi Stevanovicevu u namjeri da me tuče. U takvoj namjeri Stevanovićevu je spriječila  Dragojla Stojaković, takođe prisutna u kancelariji. Kada je stigla policija, pitali su Stevanovićevu za razloge takovog njenog ponašanja. Odgovorila je kratko-“Zato što me je pogledala!”

Labović-Marinković mi tada  naređuje, po nagovoru  Jovanke Stevanović,  da pri svakom sljedećem ulasku u njenu kancelariju  koristim druga vrata kako ne bih uznemiravala  Stevanovićevu.  Pristala  sam na to iz samo jednog razloga- da ne bih bila povod  nesuglasicama  u kući.

Međutim, bez obzira na to, uskoro mi je  nametnut   “sindrom praznog stola”, što danas  prepoznajem  kao najbrutalniji mobbing, s obzirom  da mi je bilo uskraćeno da radim svoj posao.  O razlozima me niko nije obavijestio. Uskoro, 31. decembra 2004, Labović-Marinković  mi dostavlja zahtjev u kome traži  izvještaj o  mom radu  u Muzeju  za 2004. godinu. Iscrpno sam, na tri stranice, obrazložila čime sam se bavila tokom te godine. Bez obzira na činjenicu da me je lišila mogućnosti da bilo šta radim, Labović-Marinković  mi šalje pisanu opomenu u kojoj stoji da će mi, ukoliko nastavim da ne izvršavam svoje obaveze, biti   otkazan ugovor o radu.

Nedugo zatim, u proljeće 2005. godine, Labović-Marinković me  poziva u  svoju kancelariju s namjerom, kako sam tada naivno povjerovala, da mi da priliku da radim neki od projekata Muzeja. Ali, vrlo brzo sam shvatila  da je  u pitanju samo njena prljava igra. Naime, s obzirom da sam predložila izložbu skulptura iz fundusa Muzeja, izložbu ne samo neobično zanimljivu nego i  izložbu kakva odgovara ovoj vrsti Muzeja,  bilo mi je neophodno da imam pristup materijalu, skulpturi, pohranjenoj u depou. Bez ikakvog obrazloženja,  Labović-Marinković mi je uskratila takvu mogućnost. Projekat nije realizovan, a krivac za to, naravno, bila sam ja.

Reagovala sam tek  4. jula 2005. godine, kada sam se  obratila  Obudsmanu za ljudska prava Republike Srpske u Banja Luci. Molila sam da mi se pomogne, da mi se da  neosnovano uskraćeno pravo na rad.  Nažalost, ombudsman nije odradio  posao za koji je plaćen. Nakon toga obraćala sam se  za pomoć još  Draganu Čaviću, predsjedniku Republike Srpske, Peri Bukejloviću, predsjedniku Vlade Republike Srpske, Sindikatu obrazovanja i kulture, Ministarstvu za izbjegla i raseljena lica pri Vladi Republike Srpske i Helsinškom parlamentu građana.  Nažalost, nikog od njih nije bilo briga što se dešava u državi kojom oni vladaju, isto kao ni ombudsmana!

Poslije svega, Labović-Marinković mi 13. septembra 2005. dostavlja  Ugovor o radu na neodređeno vrijeme i raspoređuje  me na mjesto kustosa za izložbeno-izdavačku djelatnost.

Umjesto da mene uključuje u projekte,  Labović-Marinković  mešetari sa ljudima sa strane (Vidosavom Grandić iz Banja Luke i Dunjom Blažević i Melihom Husedzinović iz Sarajeva),  i namješta im  pozamašne  honorare te tako  rasipa budžetski novac.

Nakon svih tih poniženja i nereagovanja onih kojima sam se obraćala za pomoć, kao raseljeno lice obratila sam se gospodinu Omeru Brankoviću, ministru za izbjegla i raseljena lica, koji je jedini pokazao razumjevanje za moje probleme. Poslije  njegove intervencije dobila sam, u decembru 2005,  da radim izložbu Vese Sovilja, a zatim i Izložbu Sovilja-oca i  njegovih trojice sinova umjetnika. Kako je izložba bila  značajan događaj, ne samo kod nas, nego su je pohvalile i kolege iz zemalja u okruženju, umjesto da Labović-Marinković to imponuje kao direktoru, njoj je to zasmetalo. Iskoristila je prvu  priliku, sesiju, upriličenu u Muzeju povodom trideset i pet godina postojanja Galerije, na kojoj su učestvovale kolege iz svih bivših republika, gdje me je natjerala da budem prisutna kako bi me ponižavala i dozvolila da me jedna od njenih prijateljica, već pomenuta Dunja Blažević, napada  i da viče na mene pred kolegama.

Sljedeća izložba, ona vajara Boška Kućanskog, održana februara-marta 2007. godine, bila je samo još jedno moje  ružno  iskustvo sa zlonamjernom Labović-Marinković. Htjela sam da i ova izložba bude uspješna, jedna od uspješnijih ikada održanih u prostoru Muzeja. O tome svjedoči i činjenica da je tokom njenog trajanja izložbu posjetilo i  pet ambasadora, među njima i američki.  Ponovo sam, ni kriva ni dužna, postala meta zle naravi Labović-Marinković. Umjesto Dunje, sada Labović-Marinković pomoć nalazi kod, takođe već pomenute,  Vidosave Grandić, predsjednice Upravnog odbora Muzeja od 2002. godine. Inače, sastav Upravnog odbora Muzeja nije mijenjan od te godine, a što se tiče institucije Stručnog kolegiuma, Labović-Marinković ga je gotovo ugasila. Dan ili dva pred  zatvaranje izložbe Boška Kućanskog u Banja Luci, Labović-Marinković  me poziva telefonom, saopštava mi da ja sa izložbom Boška  Kućanskog nemam ništa, da je njen organizator  Muzej, autor izložbe vajar Kućanski i da će izložbu dalje da vodi Vidosava Grandić. Tako je i bilo. Moja izložba Boška Kućanskog podijeljena je na dva dijela i prvi je otvoren u Prijedoru 22. marta, a kroz neki dan, njen drugi dio, u Brčkom.

Razumije se da sam se odmah, 26. marta,  obratila ministru Antonu Kasipoviću i tražila da nešto učini po ovom pitanju. A on, kao i obično kada Labović-Marinković griješi, nije reagovao.

Obratila sam se za razumijevanje i predsjednici Sindikata,  gospođi Ranki Mišić. Ona je odmah reagovala. U Glasu Srpske od 9. oktobra 2007. godine potvrdila je da je u institucijama  Republike Srpske prisutan mobbing,  apostrofirajući takav slučaj u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske.

Obratila sam se i Republičkoj inspekciji rada. Umjesto realnog sagledavanja situacije, konsultovanja i konstatovanja činjenica, dvije inspektorke su svoj posao obavile, zaključak donijele u kancelariji Labović-Marinković. Uskoro je stiglo, za mene očekivano,  pisano mišljenje inspektorki, u kome se kaže da je odnos Labović-Marinković prema zaposlenim, pa i prema meni, korektan (!!??), da je u vezi sa uslovima u kojima radim sve u redu i da sam im  se obraćala bez ikakvog razloga!

Ali,  inspektorke ne znaju i ne moraju da znaju, međutim,  Labović-Marinković, po struci pravnik ali veoma ambiciozna da bude i ostane doživotni direktor Muzeja,  trebalo je da kaže njena prijateljica i stručna saradnica- Vidosava Grandić  da izložba Boška Kućanskog do danas, 18. maja 2010. godine, još nije završena!  Po kodeksu struke, izložba je završena tek onda kada umjetnik i kustos izložbe, u pisanoj formi, izvrše primopredaju eksponata.  A kako to još nije učinjeno izložba akademskog vajara Boška Kućanskog u Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci  traje već pune tri godine. I još nešto.  Ukoliko se desi da neki od radova, skulptura, slika ili crteža  Boška Kućanskog  budu u međuvremenu oštećeni ili se zagube na bilo koji način,  nadoknadu za to  plaća Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske.

Iz ovoga slijedi logičan zaključak- Ljiljana Labović-Marinković ni po kojem osnovu, najmanje po onom stručnom, nije  kvalifikovana da sjedi na mjestu direktora Muzeja. U prilog ovome trebalo bi da se doda i pismo gospodina Vojislava Gligorića iz Banja Luke, objavljeno u elektronskom izdanju Nezavisnih novina  3. jula 2007. godine. Gospodin Gligorić govori o ponašanju, tačnije zlostavljanju  radnika  Narodnog pozorišta Republike Srpske u vrijeme kada je   ona tamo obavljala dužnost direktora. A takve prakse, valjda  je sad svima jasno, ona se ne odriče.

Mnogi, nažalost ili  na njihovu sreću,  više  ne moraju da trpe svakodnevna poniženja Labović-Marinković. Jedna od njih je i Lenka Ljevak,  koja je “zaslugom” Labović-Marinković teško bolesna i penzionisana. U jednom pismu ona mi o Labović-Marinković  piše sljedeće:” Danče, …. Imam koncept kako da Labudicu (tako su Lenka i mnogi drugi zvali Ljiljanu Labović-Marinković) je… na visoko civilizovani način. Ona ako bude pametna će otići u tri pi… materine ako joj njena stranka ne obezbijedi alternativu. Imam  noćne more zbog nje, pa sam cijelu noć razmišljala….”

Ohrabrena ćutanjem, posebno Antona Kasipovića ( koji je kao “sveta vodica”- nit šteti nit koristi!), ali i materijalnom podrškom ministarstva na čijem  čelu on sjedi, Labović-   Marinković koristi ljeto 2007. godine  da proputuje po svijetu, da se, kako piše u ovdašnjim  novinama “stručno usavršava”. I tako je ona, sa samo jednim kustosom i PR-om Muzeja,  obišla Novi Sad, Beograd, Grac, Beč, Kasel, Veneciju, Istambul, Strasbur.., a novac je, koliko je meni poznato, iz Ministarstva prebačen namjenski samo za putovanja   kustosa muzeja! Ili se samo radilo o igri ministra i direktorice?

Obraćala sam se, zbog ukupne moje situacije,  Gender centru Vlade Republike Srpske, iz kojeg me tek, poslije četiri mjeseca, 20. februara 2008. godine obavještavaju o obustavi postupka pošto su konsultovali Inspekciju rada, njihove nalaze u vezi sa mojim slučajem. Iz tog se vidi da je i Gender centar   kao “sveta vodica”!

Iako za izložbu vajara Kućanskog nisam dobila ni jedan zadatak,  29. februara 2008.  Ljiljana Labović-Marinković  je došla u moju kancelariju, donijela dva  primjeraka Ugovora o radu na neodređeno vrijeme, po kojem sam raspoređena, kao i u do tada važećem ugovoru, na mjesto kustosa za izložbeno-izdavačku djelatnost.

I pored toga, od tada do danas, nisam dobila  da radim ni jedan  projekat muzeja. Sve moje poslove obavljali su ona i njena, što sarajevska,  što gradska, što muzejska  družina. O vrsti i kvalitetu projekata realizovanih u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci rado bih govorila, ali u nekoj  drugoj prilici. Takvu priliku  priželjkujem  posebno zbog razloga mog  javnog odricanja od projekata ove kuće, iza kojih ne mogu da stanem kao odgovoran čovjek, profesionalac,  kustos za izložbeno-izdavačku djelatnost Muzeja.

Da bi mi bilo kakav zadatak  ipak dala i to samo da bi me njime mogla poniziti, Labović-Marinković  mi aktom  od 21. marta 2008. godine naređuje  da do 10. maja izradim tekst o Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci za potrebe Enciklopedije Republike Srpske. Istim aktom obavezna sam da joj svakih sedam dana dostavim u “pisanoj formi” izvještaj o do tada izvršenim poslovima. To sam i činila.  Kada sam 8. maja završila tekst, kurir mi je prenio njenu poruku- da joj tekst pošaljem internetom! Nisam pristala. Tekst joj je uručio kurir. O daljoj sudbini teksta ništa ne znam.

Lišena svih  prava u Muzeju, sem prava da me Labović-Marinković zlostavlja uvijek kada to ona poželi, Labović-Marinković mi uskraćuje pravo  na rad čak  i onda  kada me neko drugi angažuje da obavim  poslove za koje sam kvalifikovana.

Kako sam odlukom Vlade Republike Srpske 18. avgusta 1998. godine imenovana za stalnog sudskog vještaka za procjenu umjetničkih djela, u martu 2008. godine  sam pozvana u  Osnovni sud u Banja Luci  da  vještačim Umjetničku zbirku Voje i Draginje Terzić u Banja Luci.  Labović-Marinković mi je tada uputila niz pisanih prijetnji otkazom, a u jednom stoje razlozi takvog njenog ponašanja. Naime, i pored toga što sam joj dostavila Rješenje Vlade, ona je tvrdila da ja nisam mogla niti smjela da vještačim ovu Zbirku pošto je opština Banja Luka u komisiju za vještačenje zbirke imenovala nju i Vidosavu Grandić. Slijedila su i druga, što usmena, što pismena poniženja i kažnjavanja od  strane Labović-Marinković.

Zatim sam, iz  Banskog dvora, angažovana da realizujem  izložbu Art kolonije Mrčevci i da je otvorim  20. marta 2008. godine u Laktašima. Kako je po zakonu određeno da se u ovakvim slučajevima traži saglasnost direktora, učinila sam to. Labović je odbila moju molbu. Isto je postupila kada je iz Banskog dvora, za sličan projekat,  trebalo da  mi isplate honorar od 100 konvertibilnih maraka, uz prethodno dostavljeno  uvjerenje  o  zaposlenju. Takvo uvjerenje nisam još dobila!

Pismom sam se obratila i  Miloradu Dodiku, ali  pismo je  stiglo u ruke Antona  Kasipovića ( “Kadija te tuži, kadija ti sudi!”) Kasipović mi je odgovorio da nije nadležan za takve poslove i da je tužim sudu!  Krasno! A što sam drugo i mogla očekivati od “svete vodice”?!

Na ovaj način podržana od strane Kasipovića, Labović-Marinković, razumije se, ne prestaje sa torturom. Pismom od 18. avgusta ona  me upozorava da ukoliko se ne budem upisivala u “šihtericu” uslijediće otkaz.  Nastavila sam, kao i do tada da se upisujem, iako se neki iz ove kuće pojave na poslu tek ukupno jedan mjesec u godini, ali  ni onda se ne upisuju u “šihtericu”.

O njoj bliskim i apsolutno poslušnim  u Muzeju Labović-Marinković veoma brine. Za razliku od mog radnog prostora, koji najprije liči na skladište starih  i pokvarenih  mašina (kompjutera), istrošenih i prljavih tepiha, pohabanih stolova i stolica, a sve to prekriveno centimetrima prašine i paučinom, njen i prostori njenih izabranih djeluju rezidencijalno. Umjesto ranijih ventilatora, Labović-Marinoković  sebi i svojima uvodi klima-uređaje. Mislila sam  da će  biti moguće, u žarkim ljetnim danima, osjetiti se dejstvo klima uredjaja iz susjedne kancelarije  i u mojoj kancelariji. Ali, nije bilo tako. Onog momenta kada ja otvorim vrata, kako bi malo života ušlo i kod mene, Nemanja Mićević, zaposlen nedavno kao dijete iz porodice njenih prijatelja, odmah zatvara vrata te kancelarije! Onda sam molila za  ventilator. Naravno, nisam ga dobila. Danas desetak i više ventilatora ne služe nikome i ničemu-Labović-Marinković ih je uskladištila  na dobro čuvan tavan.

Ovakvu, dobro mu poznatu Labović-Marinović, Anton Kasipović izvrdavanjem zakona, a u saradnji sa Sindikatom za kulturu, u martu ove godine,  ponovo imenuje za direktora Muzeja!

U pismu od  21. aprila ove godine tražila sam  od Labović-Marinković da mi dozvoli i izda rješenje za korištenje prošlogodišnjeg godišnjeg odmora, počevši od ponedeljka, 26. aprila. Rješenje je stiglo 27. aprila. Zakine me i naudi mi gdje god može!

Da Labović-Marinković nema namjeru da prestane sa zlostavljenjem govori i poslednji slučaj. Prije nekoliko dana na  moje ime u Muzej je stiglo preporučeno pismo.  Labović-Marinković ga je uzela, otvorila, pročitala i onda mi ga poslala po poštaru. Kada sam se inresovala u Glavnoj pošti kako je to moguće, rečeno mi je da oni u tom slučaju ne mogu ništa da urade, da je to pitanje njene lične  kulture i kućnog vaspitanja. I još ponečeg, rekla bih!

Pitam se gdje je tu država koja nije u stanju da zaštiti svom građaninu ni pravo na nepovredivost poštanskih pisama, a kamoli da ga zaštiti od ovakvog brutalnog terora na radnom mjestu u jednoj od njenih institucija!

Danka Damjanović, s.r.

U Banja Luci, 18.  maja 2010.

Napomena: U RS, a vjerovatno i u čitavoj BH, bilo je i još uvijek  ima mnogo, mnogo slučajeva mobbinga (mr. Enes O.,  dr Jasminka N., prof. Cvijan J.,  dr  Mirjana R.,  prof. Dušanka T., mr. Nadežda S., prof. Biljana J. prosvjetni radnik Bojana K.,  itd, itd). Neki od njih su u tolikom strahu da čak ne smiju ni  priznati da su mobingovani. Ipak, ja ih pozivam da  nam pošalju svoju priču, jer  za sada, pored takvog pravosuđa kakvo mi imamo, jedin način borbe protiv  mobera je- javno iznošenje njihovih imena i zlodjela! Situacija je postala više nego opasna: i mrtve glave padaju!

Zato se prisjetimo  ovog što su nam ostavili prethodnici: Dodatak II

DODATAK II

Korisna literatura za one koji bi da “ne vide”

I

U Njemačkoj su najprije odvodili

komuniste, a ja se nisam oglasio

jer nisam bio komunist. Zatim

su došli po Židove, a ja se nisam

usprotivio jer nisam bio Židov.

Sljedeći su na red došli sindikalisti,

pa katolici, a ja sam šutio jer

sam protestant. Zatim su došli po

mene: tada već nije bilo nikoga

tko bi se mogao usprotiviti…

Martin Niemöller,

njemački protestantski teolog,

II

Ajnštajn:

„Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog onih ljudi koji su zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne preduzimaju“

III

Mali vrabac

Planula šuma i sve ptice pobjegoše. Vratio se samo mali vrabac noseći kapljicu vode u kljunu. Vidjevši ga kud ide, zaprepaštene ptice povikaše: „Kuda ćeš? Jesi li lud?  Zar ne vodiš da gori šuma?„

„Idem samo da odradim SVOJ DIO OBAVEZE.“- odgovori mali vrabac.

IV

Immanuel Kant>

„Mene ograničava samo moj moral iznutra i zvjezdano nebo iznad mene“

V

Dušan Bajatović, SPS:

„ Boj se ovna, boj se g…. – pa kad ćeš onda živjeti?“

VI

Alfred Pal, slikar i bivši logoraš Golog otoka:

„ Tek sam na Golom otoku shvatio da se ljudi, bez obzira na sve njihove različitosti, ipak dijele samo u dvije osnovne grupe: na one koji čuvaju svoj obraz i one koji čuvaju svoju guzicu“

VII

„Za promjene na bolje je potrebna hrabrost, a za promjene na gore je dovoljan i kukavičluk“

VII

Basna

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? Pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.
Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: “ U kući je mišolovka! U kući je mišolovka.
Kokoš, kvocajuci i čeprkajuci, podigne glavu i kaže: „Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakvih posljedica po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati.“
Miš se okrene prascu i vikne: „Mišolovka je u kuci! Mišolovka je u kući!“
Prase je saosjećalo, ali reče: „Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama.“
Miš tada krene prema kravi: „Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!“
Krava reče: „Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.“
Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.
Te noći začuo se čudan zvuk u kući – kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je da vidi šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.
Znamo da se vrucica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.
Ali bolest njegove žene se nastavila pa su joj u posjetu došli prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.
Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njen sprovod, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.
Zato, kad sledeći put čuješ da se neko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se – kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano „život“. Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.
SJETI SE, SVATKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI ŽIVOTA DRUGE OSOBE, JER  NAŠI ŽIVOTI SU ISPREPLETENI.

SADRŽAJ

Uvod

I  Mobbing-što je to?……………………………….. 1

II  Gdje i kad se javlja mobbing i tko su

žrtve…………………………………………………….

III Tko su moberi………………………………………..

IV Posljedice mobbinga na žrtve mobbinga…

V Posljedice mobbinga na društvo……………..

VI Zaštita žrtava mobbinga………………………..

VII Kako se žrtve mobbinga mogu boriti  protiv

mobera………………………………………………..

VIII Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv

mobbinga……………………………………………

IX Tko su „zviždači“…………………………………

XI  Uloga NVO sektora u borbi protiv

mobbinga……………………………………………

XII  Prijedlog udruženja ŽENE TO MOGU i

BOLJI ŽIVOT za dopunu zakona……………

Zaključak……………………………………………..

DODATAK:

Konkretni slučajevi mobbinga u Republici

Srpskoj…………………………… ………………….

Ansambl Zorule-petnaest godina sa tamburicom

Ansambl Zorule-petnaest godina sa tamburicom

Zvuk tambure oduvek je odzvanjao kao simbol Vojvodine.One blage i pitome. Na vojvođanskim salašima,kafanama,ulicama  tamburica svojom muzikom, čini se doseže do svih meridijana. O tom autentičnom zvuku tambure pre petnaest godina razmišljao je  Zoran Bugarski Brica. Zagledan u daljinu vojvođanskog predela poželeo je da i sam bude deo priče o tamburašima, pesmama i zvucima koji dosežu do svih srca, širom sveta. Tako bar kažu u Vojvodini. Zoran je tada kao veoma mlad muzičar  naštimovao žice svoje tambure, okupio tamburaše i krenuo istim putem sa onima  koji su spremni da proslave tamburašku muziku širom planete. Da u svet iznesu tradiciju pred kojom ustaju velike i bogate zemlje.

-Ansamb “Zorule”  okupio  se 1995 godine. Bilo je to negde u martu, kada smo se prijavljivali na jedan manji festival koji se održavao u  vojvođanskom mestu Turiji. Reč je bila o Bećarijadi koju ju osnovao čika Sava Vukosavljev i od tada do danas ansambl Zorule traje- kaže Zoran Bugarski Brica.

Posle 15 godina negovanja tamburaškog stila zasnovanog na pravoj tamburaškoj plemenitoj boji koja ima  uporište u odličnoj tehnici trzanja, odnosno tremola, ansambl “Zorule”  izgradio je poseban stil i na putu je da sačuva tradiciju i slavu malih tamburaških sastava kojih je Vojvodina nekada bila puna.

-Danas je “Zorule” prepoznatljiv po izvođenju tradicionalne izvorne narodne muzike, starogradske i varoške,po umetničkim obradama narodnih pesama i igara, kao i po kompozicijama pisanim za tamburaške orkestre poznatih autora. Sviramo i  klasičnu muziku,po tome smo posebni i to nas je odvelo u svet. Do sada smo osvojili mnogobrojne nagrade – dodaje Brica.

Ansambl je popularnost stekao i čestim prisustvom u medijima,u programima radija I televizije, ali i mnogobrojnim nastupima u zemlji i inostranstvu.Ove godine obeležavaju petnaest godina postojanja,a jubilej će proslaviti izdavanjem monografije,koncertima i cd-om ,sa novim  pesmama.

Natalija Cajić