СРЕБРЕНИЦА – „НЕ“ У МОЈЕ ИМЕ!

http://www.youtube.com/watch?v=lk3O_WkK5pA

Сребреница – „НЕ“ У МОЈЕ ИМЕ! – nezavisne.com/forum/index.php/topic,2…

САВЕЗ ЛОГОРАША: АПЕЛ ДА СЕ НЕ УСВОЈИ РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић упутио је предсједнику Србије Борису Тадићу, посланичким клубовима у парламенту и свим политичким партијама Србије апел да резолуција о Сребереници не буде усвојена.

У апелу се наводи да ће, уколико усвоје „резолуцију о лажној Сребреници”, бити „директни кривци за рат у БиХ, да ће стати на страну оних који РС називају геноцидном творевином, а Србију родитељем исте”.

„Осудите све злочине, ма гдје и над ким чињени, на то имате пуно и право и легитимитет, јер је гријех раздвајати жртве, а усвојите ли резолуцију о лажној Сребреници, биће то велика издаја свог властитог – српског народа”, наводи се у апелу.

Дукић тврди да је „муслиманска страна од Сребренице направила лажни мит који никада неће моћи доказати, само због тога што је ортодоксна лаж”.

„Обраћам вам се као човјек који заступа 50 000 логораша из РС који су у 536 логора широм Федерације пропатили најтеже дане у своме животу изложени силовањима, прогонима и злочинима најгоре врсте, бјесомучно мучени жеђу и глађу, преживјели најтеже облике психичког и физичког малтретирања, који су изненађени толиким притиском предсједника Србије на парламент који треба да усвоји срамну резолуцију о Сребреници”, наводи се у писму.

Дукић истиче да муслиманска страна никада и ниједном једином ријечју није споменула да су припадници њеног народа са сабраћом по вјери из афро-азијских земаља направили и један једини злочин над српским народом, а правили су заиста стравичне злочине, као што су клање српске нејачи, убијање српских стараца, ритуално одсијецање српских глава, силовање Српкиња, и слично.

„Ми смо ти који никад нису негирали злочин у Сребреници и у свим другим дијеловима и над свим народима, те упорно говоримо да сваки злочин и злочинац имају своје име и презиме и да за њега треба одговарати индивидуално, без обзира којем народу, раси и вјери припадају”, подсјетио је Дукић.

Он је додао да се Тадићу безуспјешно обраћао, те да се пита да ли се он као предсједник „наше матице” икада запитао шта се то догоди у Сијековцу, Грабику, Кравицама, Кукавицама, шта се то деси са више од 3 600 Срба у и око Сребренице, шта се деси са више од 6 000 сарајевских Срба, ко направи стравичне злочине над Србима у Фочи, Горажду, Братунцу, Коњицу?

Декларација о Сребреници сутра ће се наћи пред посланицима на посебној сједници Скупштине Србије, најавила је предсједница Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић. Она је истакла да се текст декларације више не може мијењати, али може бити повучен како би био рађен потпуно нови документ.

Ђукић-Дејановић је рекла да је декларацију у суботу ставила у процедуру и да у том документу нема никаквих промјена у односу на текст који је у сриједу достављен посланицима, јер у међувремену нико није доставио неки захтјев за измјене.

Она је додала да посланици могу гласати за овај текст декларације или да је предлагач повуче и уради нови текст./

Srbijo,kukala ti majka!Nakon ovog apela,najmanje što bi vlast u Srbiji trebala da uradi je da svi kolektivno podnesu ostavke,samo da imaju makar i trunku savjesti i srama.Dočekali smo da nam drugi ljudi obraz brane a naši ga blatom mažu.Svaka čast svim poštenim intelektualcima koji su sačinili ovaj apel.

Ako je medjunardoni sud onaj (pravi)ne onaj Americki tzv.tribunal doneo odluku i presudio na Alijinu tuzbu(prosvercanu/nelegalnu) da Srbija nije kriva za dogadjaje o Srebrenici ,zasto se ond aSrbija ima izvinjavati Alijinim zlotvorima,i terostima??

Advertisements

TRIBUTES to Arthur „Jibby“ Jibilian // A Celebration of an Extraordinary Life


Now on www.generalmihailovich.com

at:

http://www.generalmihailovich.com/2010/03/tributes-to-arthur-jibby-jibilian.html

TRIBUTES to Arthur „Jibby“ Jibilian // A Celebration of an Extraordinary Life

Arthur Jibilian January 1945
Arthur Jibilian June 2009
Photo by Aleksandra Rebic

Today, Saturday March 27th, 2010, as the Jibilian family holds their „Celebration of Life“ for Arthur „Jibby“ Jibilian, I wanted to share with you some of the sentiments expressed by those that knew him over the years on hearing of his passing on March 21st, 2010 at the age of 86.

Arthur Jibilian was not only respected and admired, he was loved, by people the world over, some who knew him personally and others who did not, but who knew of him and all that he did on behalf of Truth and Justice.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

„Last week, I accompanied Don Alsbro and three other Lest We Forget veterans to West Virginia to visit Mr. Frank Buckles, WWI veteran. Along the way, we stopped in Ohio to see Mr. Jibby and his wonderful wife and daughter. We had a nice lunch and spent some time with Jibby and his family.


I can’t tell you how sad I was when I heard the news. Jibby was so gracious when we saw him. He remained strong throughout our visit, but I could tell he was getting tired prior to us leaving. What a soldier! He was totally pleasant and most of all, thankful to all of us for visiting him. I gave him a hug before I left and had a feeling that this would be the last time I would see him. I just never realized that God would take him so soon. I am so thankful that we had the opportunity to see him.


May God be with you in the coming days…. you must remain strong for Jibby’s family… rest assured that we will all see him again, someday!“


Ray Damaske
Lest We Forget of Southwest Michigan


*****


„I am so saddened by the news of Jibby’s passing. I knew him only months, but his warmth, genuineness and unassuming character made him so loveable and approachable. I can only imagine how much his family and friends will miss him.


I am honored to have met him last June at the “Lest We Forget Forgotten 500 Reunion” in Michigan. He campaigned to the end to vindicate Gen. Mihailovich. We will honor their memory by continuing the campaign to award Jibby the Medal of Honor.“


Vecnaja Pamjat


JoAnne (Musulin) de la Riva
Daughter of Captain George Musulin


*****

TO THE FAMILY OF ARTHUR JIBILIAN:


„I wish to offer my condolences to you on the passing of Arthur. I was reminded of his exploits in Yugoslavia and his participation in the Halyard Mission which led to the rescue of over 500 American, British, and Canadian Airmen. I read the entire story of his heroics in a local newspaper. I immediately called him and we discussed our experiences in Yugoslavia. I told him how when he parachuted down near the airfield at Pranjani in August of 1944 and ran up the hill to the airfield, I was one of the first airmen to greet him as he approached with Captain George Musulin and the other member of their team. It took about nine days until Jibilian and the team could set up the rescue. The sick and wounded were flown out on August 9, 1944 and the remaining 200 airmen, including myself, were flown out on August 10, 1944. But Jibilian wasn’t through yet. He and the team stayed behind and rescued over 300 additional airmen. They left only when they knew that the airmen had been returned to Allied control.

I thought of that rescue team many times in the years that followed. It took a certain type of person to participate in that kind of mission. Arthur Jibilian was that kind of person… Brave, Strong, Dedicated, Conscientious, Loyal and Devoted. Thanks, Arthur Jibilian, along with General Mihailovich, the Halyard Team, and the Serbian people for saving my life and the lives of over 500 of our fellow airmen.“


With Great Respect,


Milton E. Friend
Lt/Col, USAF (Ret)


*****


„Others had their Superman, Captain Marvel, and Green Hornet Super Heroes. I had Nick Lalich, George Vuynovich and Jibby! Rest in Peace, Warrior Arthur Jibilian. Vjecnaja Pamjat.

I admired Jibby as the finest kind of warrior, not only as the brave and gifted WWII O.S.S. radioman, but also in his later years, when he realized there was still another fight to be won.


As a warrior whose thoughts are pure and good, Jibby tried desperately against all odds to tell the true story of General Draza Mihailovich, the Serbs, and the rescue of the 500+ U.S. airmen from behind German-occupied lines in the former Yugoslavia. Throughout these 60+ years, he fought the good fight, defending the honor of General Mihailovich and his Chetniks, in guest appearances on airfields, in Museums, on TV and in interviews for documentary films.


Goodbye my friend, Jibby.


To the very end, you were always so helpful to me and so many others. I thank you for your kindness, friendship and love. You were a wonderful part of my life from the time I was seven. Good-bye my special Super Hero!“


Mim Bizic

*****

„So sad to hear that Arthur Jibilian has passed away. I knew Mr. Jibilian was seriously ill, but held out the hope that he would be with us awhile longer. May this dear and brave man now rest in peace, and may his memory be eternal. I’m honored to have known him via this electronic medium. Mr. Jibilian was so appreciative and always made himself available to answer any questions or clarifications from me. I will miss his occasional emails. My condolences to his wife and daughter.“


Liz Milanovich


*****

„Was terribly saddened by „Jibby’s“ passing…“


Curtis Diles
Rescued American Airman WWII


*****


„This is very sad news. JoAnne said he looked sprite last summer. We do wish these heroes would last forever.“


Georgene ( Musulin) Murray
Daughter of Captain George Musulin


******


„I was stunned. We had lunch with him March 11th and while he appeared a little weak, he ate a healthy meal, was jovial and wished us well. Lest We Forget has a mission to „brighten the future by illuminating the past“ and the story of Jibby and how he saved over 500 American airmen during Operation Halyard is a story that must never be forgotten. His heroic story will live on for decades. While small in stature, he was a giant of a man and it was truly an honor to have had the chance to meet him. I never saw Jibby when he didn’t have a smile on his face. If there was ever a soldier who deserved the Medal of Honor it is Arthur Jibilian!“


Don Alsbro
President, Lest We Forget of Southwest Michigan

*****

„No doubt Jibby will continue his fight to let the world know the meaning of the name Draza Mihailovich, with even greater effectiveness, from where he is now.“


Julia Gorin


*****

„I met Mr. Jibilian over a year ago during a visit of his to Grand Rapids, MI. He spoke before the Michigan Company of Military Historians and Collectors.


During that time, as during his recent on the air interview in my radio program Foreign Policy and You, I met with a man with one of the most gentle smiles I have ever seen.


By the way he told the story of Operation Halyard, in which he was instrumental…never did he give any indication of boasting or bringing attention to himself as he could have done. The word „we“ drowned by overwhelming preponderance any allusions to „I“.


Volunteering for such a mission to save the lives of others at the risk of his own life was „above and beyond the call of duty.“ Mr. Jibilian did not receive the honors he deserved while living. Politics got in the way, geopolitics, that is. Our government and our allies decided at one point that it was more expedient to keep that historical event of WWII under covers. It is still not too late.


It was my honor to have conducted his last public interview on March 17.“


José A. Amorós
Foreign Policy and You
Host & Executive Editor
Washington & Marshall Institute


*****


„With the passing of Arthur Jibilian, our country has lost a true American hero. Arthur’s brave work in rescuing downed American airmen in World War II must never be forgotten, and I am honored to have known him. He was the quintessential American hero — humble, modest, quietly proud, but ferocious in seeking justice. I was often struck by how such a pleasant, amiable fellow would suddenly become full of fire and fury when the subject of Draza Mihailovich and the betrayal of the Serbs arose. Art was a man who knew what was right and what was wrong, and he wasn’t afraid to speak up for those in the right.“


Gregory A. Freeman
Author of ‘The Forgotten 500

*****


„This kind hearted, good humored American Hero that I always called ‘Uncle Arthur’ will be greatly missed. His soft, calming voice always made you at ease, even when the chips were down. I can see him now, as we speak, still smiling, and saying:  ‚Sam, this is really not about me, but about Draza Mihailovich and the gallant Serbian people that saved us, and I know that the weight of the Congressional Medal of Honor would add to that cause.‘


Rest in Peace Uncle Arthur, we Love You and you will never be forgotten!“


Love, Sam and Sue Subotich


*****

„To the Jibilian Family: Be strong and brave, because that is what Arthur was all of his life. He did a great service for the Serbs over many years and millions of them will be with you in spirit in remembering Arthur Jibilian, a good man – a wonderful human being.“

The Rebic Family


*****

„The last of the Halyard Mission operators in the field is no longer with us. Art Jibilian was a brave and courageous man who did not flinch, who unselfishly gave of himself and gave everything to further the cause of justice and freedom and General Mihailovich. More than 500 airmen owe their lives to Jibilian and the Halyard team, and he was the last living connection to those men.“


Major George Vuynovich
Chief of Operations, OSS
Bari, Italy


Who this year will be 95 years old.


*****


Dear Arthur,


When I talked with you on the phone just a couple of weeks ago, we ended the conversation with my asking you not to die. You assured me that you would try your best not to.


Now, I have another request: When you reunite with all the great ones of Halyard, including the good General, please remember to take lots of pictures.


The memory of you, especially how fully you lived your life these last few years, will inspire me for the rest of my life. I really thought you would live forever.


Thank you for being my friend.


Aleksandra Rebic

SAVEZ UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA VOJVODINE Vas poziva na otvaranje izložbe

SAVEZ UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA VOJVODINE

Vas poziva na otvaranje izložbe
grafika
Snežane Petrović
u ponedeljak 29. marta u 19:00h


Izložba traje do 10. aprila 2010.

galerija je otvorena svakog radnog dana od 10:0018:00h i subotom od 9:00 – 13:00h

Bulevar Mihajla Pupina 9, Novi Sad

Snežana Petrović

Rođena je 16. septembra 1977. godine u Novom Sadu.

Diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Univerziteta u Novom Sadu, 2004. godine na odseku grafika u klasi profesora Milana Stanojeva i stekla zvanje diplomirani grafičar i profesor likovne kulture.

Magistrirala 2008. godine s ocenom 10 na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Univerziteta u Novom Sadu, odsek grafika u klasi profesora Radovana Jandrića i stekla zvanje magistar umetnosti.

2009. Upisala doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti- Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu.

Predaje grafiku na Akademiji klasičnog slikarstva, Univerziteta Educons iz Sremske Kamenice, Novi Sad (Srbija).

Od 2008. godine član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV).

Od 2008. godine član je Međunarodnog Društva Mecotinte (International Mezzotint Society, Florida, USA).

Kontakt

Adresa: Braće Dronjak 4, 21000 Novi Sad

Mob:     +381 (0)60 0 4444 50

E-mail: snezana.petrovic@neobee.net

Samostalne izložbe

2003. Samostalna izložba grafika organizovana od strane Studentskog kultunog centra Novi Sad u galeriji „Da” u Novom Sadu

2008. Samostalna izložba grafika pod nazivom „Neistraženi Svet“ u okviru završnog magistarskog projekta,

Multimedijalni centar Akademije umetnosti Novi Sad

Kolektivno je izlagala u:

Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Majdanpeku, Beogradu, Sremskim Karlovcima, Tiumenu (Rusija), Kovinu, Svilajncu, Kurganu (Rusija), Subotici, Ekaterinburgu (Rusija), Zobnatici, Pančevu, Bečeju…

Nagrade i priznanja:

Dobitnik je priznanja za originalnost za rad: “Gospodin Tašti u lovu na predmete od nikakve važnosti” u tehnici mecotinta.

VIII Međunarodne izložbe “Žene slikari – Majdanpek 2010”.

ART NOIR I METAFIZIKA USPOMENE

U jednom trenutku, u zbirci pripovedaka „Život posle Boga“ junak Daglasa Koplenda prmećuje: „Bilo je umirujuće videti mnoštvo ptica u letu – videti sve te stvari koje u našem svetu mogu da lete.“ Obuzet „stvarima koje lete“ nešto kasnije će, strepeći zbog vesti o smrti Supermena, dodati: „Oduvek mi se dopadala ideja da u svetu postoji neka osoba koja ne čini rđave stvari. I da postoji u svetu neka osoba koja je u stanju da leti.“ Preklapanje fikcije i stvarnosti, izmišljenog i mogućeg, sećanja i životne realnosti, uspomena i trenutka koji upravo proživljavamo, nalik na tanano preplitanje ova dva pola našeg življenja prisutno u Koplendovom pripovedanju, može se zapaziti i u vizelnom univerzumu Snežane Petrović. Osnovni elementi tog univerzuma nose u sebi čvrsto utemeljene autobiografske komponente koji na vizuelnom planu dobijaju dvojaku, na prvi pogled kontadiktornu ulogu: s jedne strane predstavljaju univerzalno ambijentalno okruženje koje se ritmički multiplikuje iz prizora u prizor, koje tek nadogradnjom dobija na različitosti. Fragmentirane, ove komponente postaju deo slagalice koje menjaju pozicije, pa samim tim i narativne vrednosti i postaju ključni činilac diversiteta. Većina ovih vizuelnih autobiogafskih isečaka vezana je za realne događaje „iz prošlog života“, iz sećanja detinjstva, različitih životnih okolnosti i iskustava: konjiće sa cirkuskog ringišpila, drvene lutke čiji se udovi pokreću povlačenjem konaca, biciklovi, leteći baloni, ptice, ribe, brodovi, kišobani, mreže za leptire.

Neprekidno se osvrćući u prošlost, Snežana Petrović ipak izbegava da se povede za nostalgičnim prikazivanjem ovog akcesorijuma koji nalazi u sopstvenom iksustvu.  U nastojanju da uspostavi distancu, štaviše da se ozbiljno pozabavi ulogom koju je samoj sebi nametunla, da autorski oblikuje proživljeno, ona izmiče iz sveta uspomena i snova, krečući se putem kreiranja nove, složenije realnosti, koja egzistira na samoj granici mogućeg, ali sa poznatim elementima projektuje prizore nove životne istine u kojoj autorka svesno otkriva identifikaciju sa sadašnjim trenutkom. Podstaknuta slikom gnezda, ona stvara intimističke prizore zatvorenog, bezbednog sveta koji lebdi visoko iznad tla, ali ipak ne sasvim odvojen jer ga tanano korenje vezuje za današnjicu, prvu dekadu dvadesetprvog veka u kojoj se čoveku sva blaga sveta pružaju kao na dlanu, osim blanšarovske sigurnosti doma-školjke. Taj dom-školjka namenjen „svim stvarima koje mogu da lete“ Snežana Petrović je prikazala u obliku malih bajkolikih nastambi-modula bezbedno ušuškanih u gnezdu uzdignutom na visinama, do kojih samo letilice mogu da dosegnu. Opet je na delu kombinovanje stvarnog i mogućeg: leteći balon kao simbol pogleda odozgo, projekcije iskonske želje čoveka da se vine u vazduh, pobedi prirodu i istovremeno sagleda delo ljudskih ruku iz jedne sasvim nove vizure. Sa druge strane, to delo, gradić/gnezdo može se posmatrati iz zemaljskog rakursa, čime se menjaju njegove simboličke vrednosti. I mada se u takvom gnezdu mogu se naći različiti predmeti, brod, bicikl, lutke, luftbaloni, ribe, dečje lopte, košarkaške mreže, ono nije samo mesto zadovoljstva i igre, bezbrižnog života bez svake odgovornosti; okruženo snažnim cevima, poput vena u telu, ono predstavlja i mesto u kojem su koncentrisana mnoga civilizacijska dostignuća, gde život pulsira zahvaljujući neprekidnom cirkulisanju energije omogućenom otkrićima velikih mislilaca prošlosti. O tome govore i zabeleške i ovlaš naneseni crteži , razbacani na marginama oko osnovnog motiva, kao neka vrsta omaža idejama velikih prethodnika čije se umetničko stvaralaštvo neprekidno preplitalo sa konstruktorskim idejama, preispitivanjima prirodnih zakona i kreiranjem ljudske budućnosti. Takve intervencije ukazuju na kreativni nemir i neprekidno traganje za novim i sve složenijim vidovima naracije koji se zapažaju u delu Snežane Petrović.

Prefinjena gradacija značenja koju ona uspostavlja između motiva koji se repliciraju i onih koji se javljaju kao ekskluzivno objašnjenje, moguća je zahvaljujući umetničkom mediju za koji se autorka opredelila: među mnoštvom grafičkih tehnka ona je odabrala mecotintu, postupak složen koliko i motiv koji treba da se realizuje na ploči. Pored baršunastog tonaliteta bojenog sloja i širokog dijapazona tonova i prelaza koji omogućavaju prefinjenu modelaciju oblika, Snežana Petrović je rezultate mehaničke obrade ploče iskoristila kao jedan od elemenata značenja; namerno insistirajući na šrafurama po obodima oblika ona povremeno čvrste granice prostornih celina čini propustljivim i promenljivim i u isto vreme ih ističe kao suprotnost minuciozno oblikovanim kvazi realnim oblicima. Koristeći mogućnost variranja u okvirima procesa obrade grafičke ploče autorka zapravo zadire u konvencije same tehnike mecotinte. Preispitivanje i dijalog sa suštinom tehnološkog procesa obrade grafičkih ploča kojem autorka pribegava, nemnovno otvaraju još jedan diskurs: čitanje narativnih elemenata u grafikama Snežane Petrović koje će napraviti otklon od njenih očiglednih predstavljačkih namera i sistema znakova i simbola koje je izvorno ustanovila. „Zamišljam zemlju sa okruženu isparenjima tako da podseća na veličanstveno živo biće koje neprekidno udiše i izdiše“, zabeležio je Johan Volfgang von Gete u „Razgovorima s Ekermanom“ pre gotovo dve stotine godina. Primenjena na prizore sa grafičkih otisaka Snežane Petrović, ova opaska svrstava njene vizuelne sisteme pod okrilje hermetičke tradicije koja planete posmatra kao neku vrstu živih bića koja pulsiraju, u unutrašnjosti premrežena venama ispunjenim lavom koja izvire iz samog središta i vodotokovima koji cirkulišu od mora ka planinama, ponirući ponovo u dubine i vraćajući se kroz reke prema morima. Na sličan način, Snežana Petrović svoje male urbane celine/gnezda prikazuje kao žive organske celine u kojima se neprekidno odvija cirkulisanje i izmena vitalne energije. Alhemičarsku veštinu pretvaranja materije iz jednog oblika u drugi autorka zamenjuje menjanjem značenja pojedinim predmetima o kojima je već bilo reči; izmenjena značenja dobijaju pre svega smeštanjem u za njih novo i neuobičajeno okruženje i novi poredak stvari. Organskoj celini koju na taj način uspostavlja, nedostaje samo jedno: prisustvo živih bića. Njih zamenjuju već pominjani predmeti, ali poetiku odsustva i metafizičku komponentu u većoj meri potencira i gustina koncentracije objekata u okviru centralnog motiva na grafičkim listovima. Naglašenu potrebu da ih harominuzuje u skladnu celinu, da ih poveže u jedinstven sistem, ona iskazuje krvotokom cevi i isprepletaog korenja, a činjenicu da sklad može biti samo proizvod nekog višeg poretka sugeriše uvodeći motiv merdevina – pomagala koje doseže samo do odeđenog, dopuštenog nivoa. U svetlu tog tumačenja, sam osnovni motiv urbane celine/gnezda pretvara se u parafrazu drveta saznanja, filozofskog drveta sa kojeg plodove beru samo odabrani. Nečitki i crteži na marginama grafičke ploče pružaju dokaz više o arhaičnoj složenosti i hermetičnosti vizuelnog sistema koji u prvom trenutku deluje tako savremeno,  prepoznatljivo i otvoreno. Hermetički princip u definisanju značenja u krajnjoj instanci nudi još jedno opravdanje za odabir tehnološkog postupka obrade grafičke ploče, koji teče od svetlog ka tamnom, a u pojedinim fazama postojanja, ne bez razloga, nosi i ime „maniera nera“, ili „art noar“. Tehnika koja je stekla popularnost zato što je omogućila gotovu fotografsku vernost predstavljanja, u izvedbi Snežane Petrović postaje sredstvo parafraze realnog, a sasvim je očigledno, i više nego jednog čitanja i tumačenja autorkine predstave realnosti.

dr Jasna Jovanov

ISTORIJA ULCINJA

ISTORIJA ULCINJA

– Nova knjiga Akademika Burovića –

Juna meseca prošle godine štampana je u Tirani (Albanija) na našem jeziku ISTORIJA ULCINJA, u štampariji “Marin Barleti”, vlasništvo albanske pesnikinje Mimoza Ahmeti, koju je za ovo delo autor akademik, prof. dr Kaplan Burivić unapred platio po dogovoru. Pošto je knjiga štampana, lično M.Ahmeti je spalila tu knjigu zajedno sa tri druga dela Akademika Burovića, izjavljujući da ona ne štampa knjige onih autora, koji pišu protiv Ismaila Kadare i koji se ne slažu sa Albancima da su autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi. Tom prilikom, pored provokacija da mu izazove drugi infarkt miokardisa, ona je i pripretila Akademiku da se ne usudi da ih  štampa gde drugo, jer će ga ubiti.

Akademik je potražio neku drugu štampariju u Albaniji. Privatni vlasnik štamparije Ðon Jaku mu se dobrovoljno odmah javi, osuđujući M.Ahmeti za njen postupak. Posle pet meseci sabotiranja i on mu vraća rukopise sa istim obrazloženjem. Akademik je pokušao da nađe u Albaninji koju drugu privatnu štampariju, ali nijedna nije pristala da mu štampa knjige ni naučnog karaktera, i to iz albanske filologije, jer ovi Albanci nisu samo protiv albanoloških teza Akademika Burovića i njegovog neslaganja sa Kadareom, već i protiv njegovog imena. Akademikovo ime ovi Albanci mogu da upotrebe samo radi njegovog sataniziranja. U nijednom drugom slučaju! Posebno ne da mu se slava na bilo koji način uveliča. I dela koja su do sada objavili u njegovu slavu preštampavaju bez njegovog imena.

Knjigu ISTORIJA ULCINJA Akademik je štampao po drugi put van granica Albanije, dok se albanska mafija dala u potragu da pronađe tu štampariju, spremna da je plati svojim droga dolarom da mu i tamo, van granica Albanije, ne štampaju ništa. Borba albanske mafije protiv Akademika Burovića je bez presedana u istoriji čovečanstva.

Istorijom Ulcinja su se od vremena bavili mnogi, naši i strani naučnici. U poslednje vreme su se njome bavili posebno Albanci, koji su svakako nastojali da ga prikažu kao svoj, albanski grad, a preko očitih falsifikata.

Akademik Burović nam prikazuje istoriju ovog grada na bazi dokumenata, činjenica i strogo naučnih argumenata, kojima dokazuje da Ulcinj nisu osnovali-izgradili ni Albanci, niti Iliri, sa kojima Albanci nemaju nikakve veze, već grčki kolonisti sa Kolkidika, koji su, sem ove kolonije, osnovali i druge kolonije, kao n.pr. Kolhidu na obalama Crnog Mora.

Isto tako i etimologija imena ovog grada nema nikakve veze sa albanskim jezikom. Njen koren je u staro-grčkom jeziku, kod imena grčkog plemena Kolhi, koji su po ovom svom imenu nazvali grad KOLHINION.

Iz grčkih ruku Ulcinj je prešao u ruke Rimljana, koji vrše romanizaciju stanovništva. U VI veku n.e. grad prelazi u ruke Slovena, pradedova današnjih Srbo-Crnogoraca, pa je više puta bio i prestonica srpsko-crnogorskih vladara Duklje (kasnije zvana Zeta, pa Crna Gora) i Srbije. U ovo vreme, svojom većinom, Sloveni asimiliraju mesno stanovništvo i Ulcinj sa okolinom postaje čisto slovenski grad. I kad su grad početkom XV veka okupirali Mlečani, on nastavlja da je slovenski grad, jer ne samo da tu vlada srpski jezik, već je često i civilna uprava grada u ruke srpsko-crnogorskih ličnosti, pa i sveštena uprava, kako ona pravoslavne vere, tako i ona katoličke vere. Papa će i kasnije, kad Ulcinj bude pao pod vlast Turaka, slati tamo na položaj biskupa Slovene, jer su se samo oni mogli razumeti sa mesnim stanovništvom.

Godine 1571. Ulcinj pada u turske ruke. Turski okupatori su potamanili sve starce i nemoćne, dok su sve ostale rasprodali kao robove po tržištima Balkana, Azije i Afrike. U pusti grad nastanio se turski garnizon sa 400 porodica severno-afričkih gusara, koji su pomogli Turke da osvoje grad. Od tog dana Ulcinj je turski grad i u njemu vlada arapski jezik došljaka. Pa i vlast je u njihove, arapske ruke, koji pretvoriše ovaj grad u piratsku jazbinu. Turski jezik je službeni.

Iz okoline Ulcinja, vremenom, prodiru u ovaj grad muslimanizirani Crnogorci, a počeli su da dolaze iz Srednje Albanije i muslimanizirani Albanci. Nemuslimanizirani se smeštaju po okolnim brdima, jer im u grad-tvrđavu nisu dozvolili da uđu.

Upravo kad je u Ulcinj počeo da nadvlada turski jezik, godine 1678. dolaze iz Herceg Novog 2.500 Novljana, Crnogorci muslimanske vere, koji sloveniziraju grad, jer je njihov jezik nadvladao i turski i arapski. Ovo je ono što Akademik Burović, oslanjajući se na dokumenta, dodaje istoriji ovoga grada, a što su svi dosadašnji istoričari prelazili ćutke, ili iz neznanja, ili namerno.

Ovi Crnogorci, iz poznate plemićke porodice Resulbegović, koja je do te godine vladala u Herceg Novi, uzeše i vlast u svoje ruke i vladali su u Ulcinju i okolini sve do dana oslobođenja ovih prostora od strane regularne vojske Kneževine Crne Gore, pa i dalje, pod crnogorskom zastavom svoga naroda i svoje domovine. Znači, i pod turskom okupacijom Ulcinjem i njegovom okolinom vladali su Crnogorci.

Na dan oslobođenja, 1878, Ulcinj je bio nastanjen u većini muslimanima. Ovo nam kažu svi istoričari ovoga grada, naši i strani, pa i pošteni Albanci. Najbrojnija muslimanska porodica grada bila je porodica Resulbegović, za koje je dokumentima dokazano da su po nacionalnosti Crnogorci, poreklom iz Boke Kotorske, iz Herceg Novog i Perasta, gde su vladali njihovi hrišćanski rođaci Burovići.

Albanski falsifikatori istorije ovoga grada stavili su znake jednačenja između pojma muslimani i Albanci, pa su nam pretendirali, kao što i dan-danas pretendiraju(!), da su oni oduvek bili većina stanovništva u ovom gradu. Akademik Burović je taj koji razgolićava ove albanske falsifikatore i dokumentima dokazuje da musliman i Albanac nije ista stvar. I ovo je ono što Akademik Burović dodaje istoriji ovoga grada, a dokazujući nam i za mnoge druge muslimanske porodice Ulcinja i okoline da, ako su muslimani, nisu i Albanci, već Crnogorci. Za mnoge muslimanske porodice on dokazuje da su Arabljani, Turci, Vlasi, Cigani, Romi, pa i Grci, koji su se u poslednje vreme, pod pritiskom i šantažom veliko-albanskih šovinista i rasista, izjavili za Albance.

Od vremena, još 1969. godine, i to na Universitetu u Tirani, braneći svoju drugu diplomu, Akademik Burović je dokazao da su Albanci u Ulcinju i okolinu došljaci iz Srednje Albanije, a posle turske okupacije ovih krajeva Crne Gore. Tada su ga za to uhapsili, a sada ga sataniziraju i vrše na njega atentate jedan za drugim.

Sve ovo vlasti njegove domovine Crne Gore gledaju i ne samo što ne uzimaju Akademika Burovića u svoju zaštitu, već i sarađuju sa ovim Albancima protiv njega i njegovog stvaranja, što sigurno vide svi, pa i revoltira sve poštene ljude širom sveta, posebno Crnogorce. Ova su revoltiranja našla odjeka i po raznim medijima, ne samo na srpskom jeziku, već i na stranim jezicima. Revoltiraju se i pošteni Albanci, koji su se otvoreno stavili na strani Akademika Burovića i njegovih albanoloških teza, ne obzirući se na šikaniranja, koja im se čine u Albaniji i širom albanske dijaspore po svetu.

Knjiga ISTORIJA ULCINJA je jedno kapitalno delo ne samo za Akademika Burovića, već i za istoriografiju Crne Gore i crnogorskih gradova, od mnogo većeg značaja nego li bilo koja slična istorija. Ona ima vanredan značaj ne samo za istoriografiju, već i za aktuelna zbivanja na terenu. Albanci čine sve da je pokriju ćutnjom, a crnogorske vlasti im idu za to na ruku. Do dana današnjeg, ne samo vladina štampa, već i opoziciona, ćuti za ovo vanredno izdanje ovog vanrednog stvaraoca, kome se divi ceo svet, samo ne i njegovi titoizmom i verskim fundamentalizmom zatrovani zemljaci.

Luka TOMOVIĆ

ОТВОРЕНО ПИСМО ЗБОГ ПЕРМАНЕНТНОГ КРШЕЊА УСТАВА РС ОД СТРАНЕ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ БОРИСА ТАДИЋА

Господин Борис ТАДИЋ, Председник Р. Србије

Народна канцеларија Председника Републике

Масарикова 5/VI

11000 Beograd

Доставља се ради обавештености:

Госпођа др Славица ЂУКИЋ – ДЕЈАНОВИЋ, председница Народне скупштине

Уставни суд

Министарство унутрашњих послова Р. Србије, Полицијска Управа за град Београд – Управа полиције, Одељење за ЈРМ

Директор Радио Београда

Средства јавног обавештавања

Јавност

Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.

(Члан 56 Устава Републике Србије)

Ваша екселенцијо господине председниче Републике ТАДИЋУ,

Предмет:

Обраћање Секретаријата председника Републике Србије МУПу

да ме МУП позове поводом мог еписма Вама

Повод за ово отворено писмо Вама је обраћање Секретаријата председника Републике Министарству унутрашњих послова (МУПу) да ме позове „ради прикупљања обавештења, о кривичном делу из чл. 138 КЗ“ како у позиву пише. Позив је деловао застрашујуће не само зато што је дошао из МУПа поводом мог еписма Вама (ДОДАТАК 1), већ посебно због позивања на Члан 138 Кривичног законика, јер он гласи:

„Угрожавање сигурности

Члан 138.

(1)          Ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица,

казниће се затвором до једне године.

(2)          Ко дело из става 1. овог члана учини према више лица или ако је дело изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице,

казниће се затвором од три месеца до три године.“

На основу Члана 56 Устава, на основу кога Вам се јавно и обраћам, молим Вас да јавно објасните, у општем интересу, чиме је у том мом еписму Вама угрожена Ваша сигурност претњом да ће Ваш живот или тело бити нападнуто или да је то еписмо изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице.

Обраћање мени поводом тог еписма преко МУПа мислим да ствара лош утисак и о Вашем председниковању и о Републици Србији. Секретаријат председника Републике је могао једноставно да се мени обрати и да од мене директно добије тражено обавештење и одговоре на сва питања.

С обзиром на питања постављена ми у МУПу (23. март, 2010. год) јавно Вас обавештавам:

Сваки држављанин Р. Србије је обавезан да поштује њен Устав. То посебно важи за њеног Председника јер је он јавно положио председничку заклетву да ће све своје снаге да посвети, између осталог, поштовању Устава и закона.  Ви непрекидно јавно кршите Устав. О томе сам Вас обавештавао, упозоравао, молио да то прекинете, и да због тога поднесете оставку. Обратио сам се Уставном суду да оцени уставност Вашег деловања. Суд то није разматрао. Његов секретар госпођа Снежана Наковска Антић ме је известила (Број II Р-207/2008 од 25.07.2008. и Број II Р-325/08 14.12.2008.) да Уставни суд није надлежан и да, поводом иницијативе грађана, не одлучује о повреди Устава од стране председника Републике.

Критеријуми за оцењивање студената на универзитету треба да буду строжији него критеријуми за оцењивање ученика у основној и средњој школи. Критеријуми за избор професора су оштрији и строжији од критеријума за избор асистента или доцента. Критеријуми за санкционисање плагијаторства наставника универзитета или члана Српске Академије Наука и Уметности треба да буду строжији него критеријуми за санкционисање студентског преписивања на испиту.

Председник Републике је, за разлику од осталих држављана Р. Србије, председничком заклетвом преузео посебну обавезу за поштовање Устава. Зато критеријуми при оцењивању неуставног рада председника Републике морају да буду оштрији и строжији него према осталим држављанима Р. Србије. Данас је у Р. Србији обратно.

Ви сте као председник Републике прихватили и указом прогласили Закон о Уставном суду у чијем Члану 93 пише:

Поступак одлучивања о повреди Устава од стране председника Републике покреће Народна скупштина, на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.“

Ова одредба, коју Секретар Уставног суда, у име Суда, тумачи да Уставни суд није надлежан да оцењује уставност рада председника Републике на основу предлога држављанина Р. Србије, је супротна:

  • Члану 1 Устава јер ограничава права држављанина Р. Србије, уводи државну бирократију уместо грађанске демократије и тиме срозава његову слободу,
  • Члану 2 Устава јер државни органи присвајају сувереност од држављана Р. Србије,
  • 1. ставу Члана 3 Устава јер се отуђује људско право држављанина Р. Србије,
  • 1. ставу Члана 18 Устава јер се спутава непосредна примена људских права држављанина Р. Србије,
  • Члану 19 Устава јер се срозава достојанство и руши се остваривање пуне слободе сваког појединца, а друштво се претвара у бирократско заснованао на административним ограничењима која погодују државним органима, а не држављанима Р. Србије,
  • Члану 21 Устава јер то ствара неравноправност пред Уставом, те и пред Судом, између држављанина, државних органа и државних руководилаца,
  • Члану 23 Устава јер се руши достојанство држављана Р. Србије,
  • 1. ставу Члана 37 јер се тиме ниподаштава и негира правна способност држављана,
  • 1. ставу Члана 56 јер се тиме ниподаштава и негира право држављанина да упућује предлог Уставном суду као једном од државних органа коме је поверено јавно овлашћење,
  • 2. ставу Члана 168 Устава јер се ограничава право дато без ограничења сваком правном или физичком лицу на иницијативу за покретање поступка код Уставног суда за оцену уставности и законитости.

Зато је та одредба Закона о Уставном суду противуставна. Ви сте је прихватили. Према Уставу (Члан 118), и према том Закону, Народна скупштина може да покрене поступак опозива председника Републике само ако он крши Устав и једино ако се за то изјасни најмање две трећине народних посланика. То исказује велику важност да Председник поштује Устав. У садашњем сазиву Народне скупштине већина народних посланика припада коалицији којом Ви руководите још од почетка парламентарних избора. Упркос томе што неки народни посланици указују на Ваша кршења Устава, већ на први поглед је јасно да су Народна скупштина, сви држављани Р. Србије и Уставни суд тим Законом спутани да покрену поступак оцене уставности рада председника Републике, те да председник Републике, сада Ви, може без одговорности да непрекидно крши Устав.

Председника Републике Србије бира народ директно, а не Народна скупштина. Зато он мора мора директно да одговара држављанима Р. Србије, и пре свега њима, а не само Народној скупштини. Сваки држављанин Р. Србије има суштинско право да предложи Уставном суду да Суд оцени уставност рада Председника. То уставно право је формално правно законом одузето држављанима Р. Србије, уместо да буде исказанао и законом.

Закон о Уставном суду је антидемократски јер не поштује референдумски изражену вољу држављана Р. Србије кроз усвајање Устава. Сваки закон мора да буде сагласан с Уставом (Члан 194 Устава). Тај Закон је ништаван јер је у супротности с Уставом, што је задатак Уставног суда да утврди и објави да га поништава. Да ли ће Уставни суд да изврши ту своју уставну обавезу (Члан 166 и Члан 167 Устава)? Ако је не изврши, демократија остаје паралисана. Онда преостаје једино, као што сам Вам написао, да се надам(о) да ћете Ви, ради добра свих држављана Р. Србије, Р. Србије и Србског народа, схватити и ускоро својевољно поднети оставку на положај и функцију председника Републике.

Председник Р. Србије треба да буде равноправно Председник свим њеним држављанима. Он не сме да буде Председник само члановима једне странке или страначке коалиције. Ви сте председник Демократске странке. Ви сте били носилац изборне листе и збирне изборне листе једне страначке коалиције на општим изборима (од општинских до парламентарних). Ви сте водили изборну кампању за ту коалицију у тим, непредседничким, изборима. Све те јавне функције нису Уставом (Члан 112 Устава) предвиђене као надлежности председника Републике. Ви сте били и остали Председник Демократске странке и вођа коалиције „За европску Србију“.

Устав забрањује  (Члан 6 и Члан 115 Устава) председнику Републике да обавља другу јавну функцију. Ви сте вишеструко кршили ове одредбе Устава и настављате да их кршите јавно. Свакоме коме сам то предочио, само је одмахнуо говорећи да то сви знају, али да се ту ништа не може помоћи. Није сасвим тако. Може Уставни суд да укине противуставне одредбе закона о Уставном суду. Можете Ви да поднесете оставку.

Председник Републике је тај који треба целом народу и свим државним институцијама да даје пример поштовања Устава, а тиме пример поштовања и државе и самог народа. Ви чините супротно својим јавним непрекидним кршењем Устава.

Да ли сте размислили и схватили какву поруку даје председник Републике осталим држављанима Р. Србије и странцима када он јавно непрекидно крши Устав?

Ако Председник може несанкционисано да крши Устав, зашто онда не би могао и сваки други држављанин, и сваки други државни руководилац да несанкционисано крши Устав?

Јутрос (четвртак, 25. март, 2010. год.) је у емисији радио Београда био разговор са слушаоцима да ли државни функционери могу да обављају више функција. Сви слушаоци су аргументовано образлагали да не могу, да не треба и да не смеју да врше више функција. Једино се једна слушатељка позвала на закон, а нико се није позвао на Устав чији Члан 6 даје јасан народни одговор на то питање:

Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.

Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.

Један слушалац је као пример кршења ове уставне одредбе навео да председница Народне скупштине госпођа др Славица Ђукић-Дејановић обавља још четири додатне функције. Водитељка га је исправила обавештењем да се председница Ђукић-Дејановић одрекла осталих функција, а које је обављала јер није знала да постоји сукоб интереса. Ако она као народни посланик, а уз то и председница Народне скупштине, није знала да постоји сукоб интереса онда то показује њену потпуну неквалификованост и неспособност да буде не само председница Народне скупштине већ и народни посланик. Зато она, по мојој оцени, мора да сноси последице тог кршења Устава тако што ће без икаквог одлагања да поднесе неопозиву оставку на положај председника Народне скупштине и на место народног посланика. Такав њен акт би морали да следе сви остали државни функционери, а пример би требало да дате Ви, поштовани председниче Републике господине Тадићу.

Моје ангажовање у јавном политичком животу је почело у току првих вишепартијских избора 9. децембра 1990. год. када сам био независни кандидат за председника Републике Србије предложен од групе грађана. Од тада до сада сам јавно мирнодопски иступао својим дописима (апелима, писмима, петицијама) домаћим и иностраним државним органима и државницима. Иза тих мојих иступања стоје моја савест, свест, мишљење, ставови, љубав према отаџбини Србији и према родном Србском народу, као и дубоко поштовање свих његових пријатеља. Та иступања се заснивају на Уставу, Резолуцији Народне скупштине из децембра 2007. год., Повељи УН, међународним уговорима, и Резолуцији УН 1244. Циљ тих иступања је да се проблеми решавају мирнодопски, часно и равноправно за све народе на територији СФР Југославије, па тиме и за Србски народ, да се о свим југословенским народима, те и о Србском, износи истина, да се прекине с конструисањем и ширењем лажи о Србском народу и на њима засновано нечувено његово деценијама развијано демонизовање, да се признају и поштују права Србском народу исто као и другим југословенским народима, да се поштује територијална целина Р. Србије, да се поштује слобода свих држављана Р. Србије, да се поштују самосталност и независност Р. Србије, да се држављанима Р. Србије и Р. Србији плати ратна одштета за сва материјална, еколошка, културна, економска, индустријска, пољопривредна, саобраћајна, и грађевинска уништавања настала потпуно неоправданом НАТО агресијом 1999. год., и да се за све хиљаде побијених у НАТО бомбардовању њиховим породицама и Р. Србији пружи одговарајућа морална надокнада изношењем истине о потпуној неоправданости НАТО агресије, и о свим лажима на којој се она заснивала. Људски животи немају цену. Устав (Члан 24) одређује да је човеков живот неприкосновен.

Да би се то постигло у самој земљи први предуслов је да Председник и врховни државни органи поштују Устав.

На то сам указао још у свом апелу од 5. јула 1991. год. упућеном свим врховним државним органима у СФРЈ (ДОДАТАК 2). Да је апел био прихваћен, био би изабран нови сазив Савезне скупштине СФРЈ, а пошто је претходном увелико био истекао мандат, и он, као једини уставно меродаван, би даље могао да мирнодопски решава насталу ситуацију. Уместо тога је противуставно терористички оружано уништена СФР Југославија, која је била једна од оснивачица Организације Уједињенних Нација. Тај злочин, први таквог ранга у Европи после Другог Светског Рата, је потом изазвао читав низ других догађаја, злодела и злочина, од којих Ви тражите да се Народна скупштина изјасни само о једном догађају за који се лажно тврди да је био геноцидни масакр око осам хиљада невиних Муслимана и да су га извршили србски војници по наредби србских официра. Такав масакр се уопште није оддиграо. Зато сам Вас обавестио (ДОДАТАК 1) о текстовима на Интернету који доказују да се такав масакр није десио, а с обзиром на Ваше извињавање и на тај Ваш налог Народној скупштини да донесе Декларацију о Сребреници, иако се то многима неће допасти, што рекосте када то предложисте Ви, који сте и магистар психологије, у Републици Српској на дан прославе њене осамнаестогодишњице.

Однос државних органа СФРЈ према Уставу СФРЈ и том апелу, и сва трагедија која се десила њиховим непоштовањем Устава, показују значај, неопходност и обавезу да врховни државни органи поштују Устав и делају у складу с Уставом.

Прихватајући да будем кандидат за председника Републике 1990., јавно сам исказао своје мишљење да за Р. Србију није добро да буде изабран ни један од пре мене кандидованих  личности познатих широкој јавности: некадашњи председник СК Србије Слободан Милошевић, и некадашњи чланови СКЈ Вук Драшковић и др Војислав Шешељ, који су се јавно одрекли свог припадништва партији комуниста.

После Другог Светског Рата су врховни руководиоци КПЈ, вођени маршалом Јосипом Брозом Титом, тврдили да у Југославији може да постоји само једна политичка странка, Комунистичка партија Југославије (КПЈ), касније названа Савез комуниста Југославије (СКЈ), и да зато она преузима сву моралну, друштвену и политичку одговорност за збивања у Југославији и с Југославијом. Руководећи чланови СКЈ су прво сами растурили СКЈ 1989., а потом, уз помоћ Алије Изетбеговића и немачког министра спољњих послова Ханс Дитрих Геншера, и саму државу СФР Југославију. Нико од чланова КПЈ/СКЈ није сносио последице за противуставно растурање СФРЈ. Руководиоци СКЈ су се декларисали да су демократски социјалисти или поптуне демократе да би се одржали на водећим државним функцијама. Успели су у томе. Пошто нисам био никада члан ни КПЈ ни СКЈ, својом кандидатуром сам исказао став да сматрам да је то погрешно. Противуставно уништавање СФРЈ је потврдило тај став, исправност и оправданост Апела (ДОДАТАК 1).

Противуставно деловање Слободана Милошевића ме је наводило да му 16. марта 1991., октобра 1992, и новембра 1993. упутим писма с образложењима зашто треба да се повуче с положаја Председника. Пошто је председник САД Уилијам Клинтон (William CLINTON) тврдио да Србију бомбардују од 24. марта 1999. због њеног председника Милошевића, упутио сам априла 1999. год. председнику СРЈ Слободану Милошевићу писмени предлог да поднесе оставку и да, у тим ратним условима, вођење државе и војске препусти Генералштабу да би се тиме уклонио, по председнику Клинтону, разлог за уништавање Србије и народа.

Пошто се на све молбе, предлоге и упозорења оглушио, и пошто је под његовом врховном командом потписана војна предаја у Куманову 1999. год., упркос изванредном херојству и војној стратешкој способности војника, официра и Генералштава војске СРЈ, послао сам 5. маја 2000. год. из Француске предлог Савезној скупштини СРЈ да смени Слободана Милошевића.

Када је донета  противуставна уредба о изручењу држављана Р. Србије Трибуналу у Хагу, што је требало да започне с изручивањем Слободана Милошевића, обратио сам се Уставном суду да оцени њену уставност. Суд је потврдио да је уредба била противуставна.

Упркос томе, Слободан Милошевић је противуставно изручен, уместо да му је судио Народни суд у Србији. Један део народа га је сматрао херојем и предложио га 2000. године за народног хероја. Један други део народа је сматрао да треба да буде најстрожије кажњен у Србији. Зато сам предлагао да се образује Народни суд чији би чланови биле судије изабране по поступку избора народних посланика. И сада сматрам да председник Републике треба да одговара пред Народним судом за кршење Устава и/или за деловање против државе и народа.

Када сам сазнао да се здравствено стање Слободана Милошевића у затвору Шевенгин погоршава опасно по живот, писао сам (31. марта, 2003. год.) из Француске господину Теодору Мерону, председнику Трибунала у Хагу да Слободана Милошевића у здрављу одмах пусте на слободу да се врати у Србију, где би му се праведно судило.

Слободану Милошевићу је требало, по мом мишљењу, да се суди, не за лажне оптужбе којима је био подвргнут у Хагу, већ за оно што је стварно урадио Р. Србији и СР Југославији, а заједно са председником Савезне скупштине СФРЈ (не сећам се ко то беше), са Миланом Кучаном, Фрањом Туђманом, Алијом Изетбеговићем, Момиром Булатовићем, Киром Глигоровим, Председницима осталих пет република СФРЈ, са члановима Савета Федерације, са председником Стипе Месићем и свим осталим члановима Председништва СФРЈ, са Анте Марковићем председником и свим осталим члановима Савезног извршног већа, и са генералом Вељком Кадијевићем, министром народне одбране СФРЈ, да им се суди за оно што су противуставно урадили СФР Југославији, као и за оно што су уставно били обавезни да ураде а нису урадили.

Ово сам Вам написао и да би сте схватили да је моје обраћање Вама без икакве личне основе, као што је било без личне основе обраћање Слободану Милошевићу, а и да имате у виду да сам му предлагао да поднесе оставку због кршења Устава, као што и Вама предлажем. Сматрао сам, а и сада сматрам, да би то било добро и за њега лично, и за његову породицу, за Србију и Црну Гору (за СРЈ) и за Србски народ. Оставку није поднео, али је прихватио да се распишу ванредни избори септембра 2000. год. Поштовао је одлуку Уставног суда да није поново изабран за Председника.

У току предизборне кампање за председника Републике 1990. год., био сам одржао неколико скупова с народом. Прво иступање је било на радио Београду, а први скуп је био у амфитеатру за 500 људи у Крагујевцу, по подне. Када сам ушао било их је троје. Њима сам изложио свој програм. Увече сам исто излагао у сали за око 120 људи у Краљеву пред, ако се добро сећам, 17 присутних. Потом сам имао иступања на Студиу Б и на државној телевизији Србије на којој сам био интервјуисан после Вука Драшковића. Следећих дана сам пред пуним салама одржао скупове у Нишу, Ужицу и Пожеги. То су били отворени скупови. Свако је могао да присуствује и да ми поставља питања. Једно од питања у Нишу је гласило:

„Где сте били до сада, и где ћете бити ако не будете изабрани за Председника?“

Одговорио сам да сам од свог рођења 1939. год. био у Србији, с прекидом од пет месеци када сам био сарадник – истраживач на једном универзитету у САД, и с прекидом од две претходне школске године када сам био гостујући профессор на два универзитета у САД, а оба пута по одобрењу Факултета у Београду. Обећао сам да ћу, без обзира где будем физички, увек бити са својим родним народом и својом Отаџбином. Од тада сам се све време трудио да испуним то своје обећање својим описаним јавним мирнодопским ангажовањем, како у Србији тако, а можда и више, у иностранству.

После завршених избора децембра 1990. год. предлагали су ми да оснујем политичку странку. Нити сам тада то намеравао нити сада намеравам да оснивам политичку странку. До недавно је било око шест стотина политичких странака на око осам милиона становника у Р. Србији. Сада, после усвајања новог закона, их већ има око шесдесет. Да смо економски богати сразмерно толико колико имамо политичких странака било би добро.

Уз доле приложено еписмо Вама (ДОДАТАК 1) била је приложена петиција Народној скупштини за истину о Р. Србији и Србском народу. У њој су изложене чињенице које откривају истину и тиме оповргавају распрострањене лажи о Р. Србији и Србском народу. Међу њима је и лаж да су Срби извршили геноцидан масакр осам хиљада невиних Муслиманки и Муслимана у Сребреници, да су Р. Србија, Република Српска и Србски народ геноцидни.

Пошто је Дом представника САД био званично утврдио да је тадашњи председник САД господин Уилијам Клинтон крив због лагања под заклетвом у суду, написао сам му, после неколико ранијих молби да поштује истину о Србском народу и о Србији, а о које се оглушивао, писмо (20. децембар, 1998. год.) у коме сам, између осталог навео и следеће:

“Instead of appreciating the truth about Serbian people and to present it to American people, you were unjustifiably accusing Serbian people for aggression in their own Fatherland and used untruthful arguments to order bombing of innocent Serbian people in the Republic Serbian. American people believed you. They could not imagine at that time that you as their President could lie them.

Instead of helping Serbian people to resolve complex problems in their Fatherland Serbia, you have been imposing sanctions and ultimatum to bombard our native land.

These are some reasons for which I have taken the liberty to write you as a foreigner on the matter that seems exclusively internal U. S. A. affair at the first glance. However, the fact that you lied under the oath in the U. S. A. Court during your presidential term as a mean to achieve your goal explains that you do not hesitate to use an untruthful argument which you did by accusing the Serbian nation in the whole for aggression, hence me. This has set all Serbian people in a situation to be exposed to unjustifiable irony and ignorance everywhere by those who relied on your accusation.”

Крај тог писма гласи:

“Dear Mr. President Clinton, I have written all this with a hope that you have sufficient personal fairness, brevity and devotion to the American values, people and States, and that you care for honest people in the world, so that you will prove it by your resignation as the President of the United States of America. After that I wish all the best to you in your future honest life.

With such hope,

Respectfully,

Lyubomir T. Gruyitch”

Једна од лажи председника Клинтона је била његова тврдња да су Срби извршили масакр од преко осам хиљада невиних Муслиманки и Муслимана у Сребреници. То је користио да оправда бомбардовање Републике Српске. Друга лаж коју је проносио и користио да убеди народ САД и цео свет јесте лаж да су Срби побили невине Албанце у Рачку, да би се то користило као разлог и оправдање за НАТО агресију на  СР Југославију, углавном на Р. Србију.

Данас се од Народне скупштине Р. Србије тражи да донесе „Резолуцију о Сребреници“ у којој ће да се осуде Срби за неки нерасветљени догађај, који се на Западу лажно приказује као масакр осам хиљада невиних Муслиманки и Муслимана, а који се издваја, и који Ви издвајате, од свих осталих догађаја и у сребреничком крају и на територији СФРЈ од 1990. год.. и за који није ни Србски народ одговоран нити Р. Србија. Све се то одиграва на Ваш захтев председниче Тадићу. Је ли то један од услова које треба Р. Србија да испуни да би, као прокажена озлоглашена геноцидна, али ољушћена, држава била укључена у Европску Унију? Јесте ли о томе говорили, као и о осталим њеним условима, држављанима Р. Србије у својој председничкој кампањи за „Европску Србију“?

Наведен допис Народној скупштини је потписало педесет и једно лице. Осим једног и себе, не познајем ни једног другог потписника. Сви смо потписали слободно и добровољно. И ту петицију, као и многе претходне, а пошто немам свој ипростор („сајт“) на Интернету, сам послао преко епоште, исто као и еписмо Вама (ДОДАТАК 1) у коме под Цц можете да видите еадресе коме је оно истовремено било достављено преко епоште. Пошаљем на егрупе чији сам члан („Постојбина“, коју сам ја основао, „Сорабиа“ и „Србијамеђушљивама“) и другима, чије еадресе имам. Међу њима су и неке новине (које никада нису објавиле ни једну од тих петиција), неке интернет новине (од којих неке објаве неке од тих петиција). Свако ко прими мој допис може слободно да га даље преноси под условом да га пренесе у целости без икакве измене. Увек напишем јасно упутство како да се петиција потпише и коме да се пошаље потпис епоштом. Аутор сам сваке петиције чији сам први потписник. Неке петиције, нека писма, сам сам потписивао, као и ово. Неке петиције сам изнео и на међународни ипростор за петиције. Међу њима је и Молба Вама (25. фебруар, 2008. год.) да поднесете оставку. Пошто нисте прихватили и пошто Уставни суд није хтео да разматра мој предлог да оцени уставност Вашег рада, изнео сам је на међународни ипростор: http://www.thepetitionsite.com/petition/316140698 за потписивање. До сада ју је потписало 161 лице. Међу њима има и страних држављана. Предлог Вама за оставку Вам је потписало 24 лица у допису поднетом Вама 1. марта ове године под насловом „ЕВРОПСКА АМБИЦИЈА ПРЕКО ДРЖАВЕ И НАРОДА“. Број потписника је мали. Да ли Ви мислите да је то недовољан број држављана Р. Србије, који траже Вашу оставку, да Ви поднесете оставку? Тежина прекршаја не зависи од броја потписника који указују на прекршај. Њу одређује једино сам прекршај.

Према мом схватању, довољно је то што кршите Устав као председник Републике, када уочите било сами било на указивање од стране макар једног лица, да поднесете оставку да би се расписали нови председнички избори. На њима Ви не бисте могли да будете кандидат јер сте већ два пута бирани за Председника (Члан 116 Устава, а тако је било и по Уставу из 1990. год. по коме сте први пут бирани).  Ако сте уверени да добро обављате дужности председника Републике и зато сматрате да треба да будете Председник до краја мандата, Ви можете да приступите другом могућем решењу: да тражите од Народне скупштине да распише референдум по следећем питању:

„Да ли садашњи председник Републике Борис Тадић треба и даље да остане на положају председника Републике Србије до истека његовог мандата 2013. године?“

Слободан Милошевић је два пута био прихватио предлоге да се распишу ванредни председнички избори: 1992. године и 2000. године. Био је потпуно уверен да ће бити поново изабран. Први пут јесте био. Други пут није. Он није никада тврдио да је демократа. Једном је искрено рекао да, по његовом мишљењу, ми не знамо шта је демократија и да се тек учимо демократији. Ви сте се декларисали не само као демократа, већ сте и председник Демократске странке.

Сада је скупљено већ преко милион потписа са личним подацима да се распишу ванредни избори. Можда изгледа да је то само једна петина или шестина од укупног броја бирача. Та рачуница је погрешна. Потпис једног лица за ванредне изборе има најмање троструко већу тежину од гласа истог тог лица на изборима. У првом случају је лице дало сву личну идентификацију, а у другом је било анонимно јер је гласање тајно. Зато тих милон потписа вреде најмање као три милиона гласова на изборима, а то је, колико се сећам, доста више него што сте Ви добили на изборима за председника Републике. Можда ће Вам ово помоћи да боље сагледате стварну ситуацију у Р. Србији.

У нади да ћете омогућити држављанима Р. Србије или да изврше избор новог председника Републике, или макар да се изјасне референдумски да ли Ви и даље треба да будете Председник, јер Ви сте вођа демократа у Р. Србији, зар не,

ДОДАЦИ: следе овде.                                               с поштовањем председника Републике

Београд, 26. март, 2004. год.

Др Љубомир Т. Грујић

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд       

ДОДАТАК 1

—– Forwarded Message —-
From: Lyubomir Gruyitch <lyubomir_gruyitch@yahoo.com>
To: Predsednik Republike gospodine Boris Tadic <kontakt.predsednik@predsednik.rs>; jzivanovic@predsednik.rs; press@predsednik.rs
Cc: MIodrag Trajanovic <trajanovicmiodrag@yahoo.com>; beogradski@srpskaradikalnastranka.rs; gradski.odbor@spsbg.org.rs; info@dss.rs; info@ds.org.yu; informativna-sluzba@sns.org.rs; izvrsni-odbor@sns.org.rs; info@srpskaradikalnastranka.rs; press@sns.org.rs; nscentrala@gmail.com; v.ilic@eunet.yu; office@g17plus.rs; pgsrs@yubc.net; geopolit@EUnet.yu; geopolit@EUnet.rs; info@eunet.rs; redakcija@novosti.rs; internet@novosti.rs; marketing@pravda.rs; nspm@nspm.rs; redakcija@nspm.rs; web@nspm.rs; office@smedia.rs; pogledi@sbb.rs; redakcija@nin.co.rs; naspecat@yahoo.com; redakcija@glas-javnosti.rs; vdlj@talktalk.net; dusan.nonkovic@gmx.de; Postojbina <postojbina@yahoogroups.com>; Sorabia <sorabia@egroups.com>; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com; Pokret <pokret@eunet.yu>; info@srb-obraz.org; Vidovdan Info <info@vidovdan.org>; srpska_borba@yahoo.com; srpskasparta@hotmail.com; Kongres srpskog ujedinjenja <info-serbian@serbianunity.net>; Serbske Internet Novine <novine@live.nl>; Srpski glas <srpskiglas@serbianvoice.eu>; Srpski narodni pokret 1389 <jedan389@yahoo.com>; Srpski Nostradamus <soka.lazic@vk.htnet.hr>; webmaster-srpskaiskra.com <webmaster@srpskaiskra.com>; lyubomir_gruyitch@yahoo.com
Sent: Wed, March 10, 2010 12:22:42 AM
Subject: Откривање истине. Fw: informacije o dosta toga

09 03 2010

Господине председниче Републике Србије Борисе ТАДИЋУ,

Пошто сте рођени у Сарајеву, извињавали се у име Р. Србије, и преузели одговорност за неке злочине као председник Демократске странке, јер не можете као председник Р. Србија пошто ни Р. Србија ни Србски народ нису никоме дозволили да чини злочине у њихово име, нити су то подржавали, нити су дозволили председнику Р. Србије да се извињава у њихово име за оно што нису ни учинили ни подржавали, ред је да пажљиво погледате

http://slavicnet.com/vojnicko_groblje/index.html

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ istina_ forum.html

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ sela_ forum.html

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ forum.html

и тамо прочитате све. Још није касно да упознате истину и да је поштујете у својим иступањима као председник Р. Србије у иностранству и у Србији (додатак).

Захваљујем Вам се на свој Вашој пажњи овом и свим ранијим дописима и надам се да ћете својим скорим повлачењем омогућити држављанима Р. Србије да пре лета изаберу новог председника Републике.

Љубомир Т. Грујић

—– Forwarded Message —-
From: MIodrag Trajanovic <trajanovicmiodrag@yahoo.com>
To: branko rasic <brankorasichp@dodo.com.au>; helenwallington@hotmail.com; annette_crawford@hotmail.com; echo1946@yahoo.com; katiefingal@hotmail.com; kandfbruce@yahoo.com.au; marlan19@tpg.com.au; dianenoy@hotmail.com; dwallington@optusnet.com.au; mira.snowbunny <mira.snowbunny@hotmail.com>; karin <K.Kubesova@seznam.cz>; ANTIC.org-SNN <miroslav@antic.org>; Lyubomir Gruyitch <lyubomir_gruyitch@yahoo.com>; Pantelejmon Jovanovic <pantelejmon@svetitoma.org>
Sent: Tue, March 9, 2010 10:45:27 PM
Subject: Re: informacije o dosta toga

http://slavicnet.com/vojnicko_groblje/index.html

pogledajte ovo ima ceo forum o svemu pa cak i srebrenica i poginuli i zivi

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ istina_ forum.html

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ sela_ forum.html

http://sokolac. slavicnet.com/so kolac/sokolac_ srebrenica_ forum.html

trajanovic

Srbija

ДОДАТАК 2

АПЕЛ ЈЕ БИО
ТЕЛЕГРАФСКИ ПОСЛАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ: АВИОНСКИ ПОСЛАТ У ИНОСТРАНСТВО

НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ:

Скупштине, Парламенти

Скупштине, Парламенти

*    Послат такође амбасади у Београду

Скупштина Р. Босне и Херцеговине

Сарајево

Бундестаг*

Бон, С Р Немачка

Парламент Р. Хрватске

Загреб

Конгрес Сједињених Америчких Држава

Вашингтон,  Д. К.

Парламент Р. Македоније

Скопље

Генерална Скупштина Организације Уједињених Нација

Њујорк, САД

Народна скупштина Р. Србије

Београд

Савет Безбедности Организације Уједињених Нација

Њујорк, САД

Скупштина Р. Словеније

Љубљана

Национални Парламент Аргентине

Буенос Аирес, Аргентина

Савезна скупштина СФРЈ

Београд

Национални Парламент Аустралије

Канбера, Аустралија

Председници

Национални Парламент Аустрије*

Беч, Аустрија

Г. Председник Р. Црне Горе

Момир Булатовић

Титоград

Национални Парламент Белгије*

Брисел, Белгија

Г. Председник Р. Македоније

Киро Глигоров

Скопље

Национални Парламент Канаде

Отава, Канада

Г. Подпредседник Председништва СФРЈ

Др Бранко Костић,

Београд

Национални Парламент Н. Р. Кине

Пекинг, Н. Р. Кина

Г. Председник Р. Словеније

Др Милан Кучан

Љубљана

Национални Парламент Финске*

Хелсинки, Финска

Г. Председник Савезне владе СФРЈ

Анте Марковић

Загреб

Национални Парламент Велике Британије

Лондон, Енглеска

Г. Председник Р. Србије

Слободан Милошевић

Београд

Национални Парламент Француске Републике

Париз, Француска

Г. Председник Р. Хрватске

Др Фрањо Туђман

Загреб

Национални Парламент Грчке

Атина,  Грчка

Министри Национални Парламент Индије

Њу Делхи, Индија

Министар одбране СФРЈ

Г. Генерал Вељко Кадијевић

Београд

Национални Парламент Италије*

Рим, Италија

Универзитети Национални Парламент Јапана

Токијо, Јапан (враћено, адресант непознат)

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Уметности у Београду

Гђа Професор Др Даринка Матић – Маровић

Београд

Национални Парламент Холандије

Хаг, Холандија

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Бања Луки

Г. Професор Др Рајко Кузмановић

Бања Лука

Национални Парламент Норвешке*

Осло, Норвешка

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Београду

Г. Професор Др Рајко Врачар

Београд

Национални Парламент Шпаније*

Мадрид, Шпанија

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Битољу

Г. Професор Др Тома Трајковски

Битољ

Национални Парламент Шведске*

Штокхолм, Шведска

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета „Џемал Бједић“

Г. Професор Др Берислав Блажевић

Мостар

Сенат  Сједињених Америчких Држава

Вашингтон,  Д. К.

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета „Кирило и Методије“

Г. Професор Др Драги Данев

Скопље

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Љубљана

Г. Др Вељо Рус,

Љубљана

Секретар УН

Г. Генерални Секретар ОУН 1991

Хавиер Перез д Куељар

Њујорк, САД

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Марибору

Г. Професор Др Алојз Крижман

Марибор

Председници и Премијери
Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Ниша

Г. Професор Др Бранимир Ђорђевић

Ниш

Г. Председник САД

Џорџ  Буш

Бела Кућа,

Вашингтон Д. К., САД

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Нови Сад

Г. Др Драгослав Херцег

Нови Сад

Г. Председник СССР

Михаил Горбачов

Москва

СССР

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Приштина

Г. Др Радоје Паповић

Приштина

Г. Премијер Велике Британије

Џон Мејџор

Лондон

Енглеска

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета Ријеке

Г. Др Елсо Куљанић

Ријека

Г.  Председник Француске Републике

Франсоа Митеран

Париз

Француска

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Сарајеву

Г. Професор Др Ненад Кецмановић

Сарајево

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Сплиту

Г. Професор Др Јосип Ловрић

Сплит

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета „Светозар Марковић“

Г. Професор Др Илија Росић

Крагујевац

Одговори

Одговорили су само Немачки Бундестаг после око три недеље, и Парламент Уједињеног Краљевства после око шест недеља.

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Тузли

Г. Професор Др Садик Латифагић

Тузла

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета у Загребу

Г. Професор Др Маријан Жуњић

Загреб

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета „Вељко Влаховић“

Г. Професор Др Божидар Николић

Титоград

Скупштина, Научно и наставно веће, и

Ректор Универзитета „Јосип Јурај Штросмајер“

Г. Др Александар Шолц

Осијек

Средства јавног информисања

„БОРБА“

Г. Иван Мрђен

Београд

„ДАНАС“

Г. Дражен Вуков – Чолић

Загреб

„ДЕМОКРАТИЈА“

Г.  П. Протић

Београд

„ДУГА“

Г. И. Рапајић

Београд

„НОВИ ФОРУМ“

Г. Миленко Предраговић

Загреб

„ОСЛОБОЂЕЊЕ“

Уредник

Сарајево

„ОСМИЦА“

Г. М. Краговић

Београд

„ПОБЈЕДА“

Г. Видоје Конатар

Титоград

„ПОГЛЕДИ“

Г. М. Самарџић

Крагујевац

„ПОЛИТИКА“

Г. Живорад Миновић

Г. Др Александар Прља

Београд

„ПОЛИТИКА ЕКСПРЕС“

Г. Слободан Јовановић

Београд

Радио Београд

Директор

Београд

„СРПСКА РЕЧ“

Г. Богољуб Пејчић

СТУДИО Б

Директор

Београд

„СЛОБОДНИ ТЈЕДНИК“

Г. Маринко Божић

Загреб

„ВЕЧЕРЊЕ НОВИНЕ“

Г. Сергије Принцип

Сарајево

“ ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“

Г. Радисав Бојовић

Београд

„ВЈЕСНИК“

Г. Хидо Бишчевић

Загреб

Одговори

Нико није одговорио.  Нико није објавио.

Пошта је известила да је посланичка група Социјалистичке партије Србије у Скупштини Србије одбила да прими телеграм с образложењем да се не односи на њу.

Захвалност

Аутор је захвалан

Машинском факултету

Универзитета у Београду,

Београд

за покривање  свих трошкова телеграфског слања апела на наведене адресе у Југославији.

Тадашњи редован професор Машинског факултета

Др Љубомир Т. Грујић, с. р.

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

Поднето свим адресентима  26. марта, 2010. године.

—————————————–

Госпођа

Др Славица ЂУКИЋ – ДЕЈАНОВИЋ, Председница

НАРОДНА СКУПШТИНА

Краља Милана бр. 14

11000 Београд

Поштована госпођо председнице ЂУКИЋ – ДЕЈАНОВИЋ,

У приложеном писму председнику Републике господину ТАДИЋУ су изложени разлози због којих сматрам да треба без одлагања да поднесете оствку не само на положај председника Народне скупштине већ и на место народног посланика.

У нади да ћете то да учините,

с поштовањем

Београд, 26. март, 2004. год.

Додатак Др Љубомир Т. Грујић

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

Поднето 26. марта, 2010. године