СРБИЈА – ШТА ДАЉЕ?

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

СРБИЈА – ШТА ДАЉЕ?

Европска унија и НАТО се суочавају са досад незабележеним проблемима.

Енормни дугови Грчке, Шпаније, Португала, Италије превазилазе све до сада познато у области државних дефицита и задужености. Вероватно не би било  тако тешко, како изгледа да јесте, наћи решење када би узрок енормних дуговања био само у расипничкој политици влада односних земаља и када би се ефекти задужености могли ограничити унутар њихових граница. У глобализованом систему и „глобалном селу“ ствари са великим дуговима и кризом су сложеније. Јер, једноставно, није могуће зауставити  преливање последица енормно задужених земаља у земаље које су мање задужене, или мање погођене кризом. У глобалном систему милтинационалних корпорација, свака одбрана „своје“ економије неминовно води пресецању вена владајућег глобалног система. Изузетак су, донекле, економије Кине, Русије, Индије, Бразила (БРИК).

Елем, задуженост Грчке, Шпаније, Португала, Италије и текако је разлог за ванредно стање унутар Европске уније.

Унија, међутим, има и друге разлоге бављења собом. Међу најважнијим је свакако – уходавање система успостављеног Лисабонским уговором. Како тај процес тече у глобалу, није ближе познато. Али, оно што је видљиво – функционисање јединствене, или заједничке спољне и безбедносне политике, наилази на озбиљне тешкоће. „Стара“ Европа, можда уз изузетак Велике Британије, је, на пример, за партнерство са Русијом и уважавање руских интереса, укључујући озбиљна упозорења због агресивне експанзије НАТО према руским границама. Сетимо се само самита НАТО 2008. у Букурешту када су се Немачка и Француска супротставиле упућивању званичног позива Јушченку да се Украјина придружи Алијанси, док су земље „нове“ Европе здушно подржавале такву иницијативу САД. И у ширем контексту, земље „нове“ Европе много су пријемчивије за америчке прилазе и планове према евроазијском Истоку, него чланице „старе“ Европе. Разуме се, те разлике се не испољавају само по питању односа према Русији. У Унији нема сагласности ни о низу других питања спољне и безбедносне политике, укључујући, на пример, и однос према статусу Косова и Метохије.

Што се НАТО-а тиче, у припреми стратегије за 21. век која, према замислима њених вашингтонских иницијатора, треба да се нађе на столу лидера земаља чланица  на самиту крајем ове године у Португалу, суочен је са назадовањем, ако не и са озбиљним ударцима. Кијев је после недавних председнички избора поручио да не жели у НАТО. Пошто Украјина по територији, геостратешком положају, становништву и економским потенцијалима није била само још  један од кандидата за чланство, већ далеко више од тога, то је неуспех велики.

Ако је случај Грузије, односно, Абхазије и Јужне Осетије, био тек порука да Русија има доњи праг толеранције ширења НАТО према њеним границама и да располаже вољом и средствима да га заштити, онда је случај одбојног става Украјине  зауставио талас експанзије на Исток и вратио га пар хиљада километара на Запад. Да више ничега новог нема у што би се, ближе или даље, тицало односа Русија – НАТО (САД, ЕУ), промена политике Украјине имаће велики утицај на будућа кретања у Евразији и шире. Један тренд, стратегија и концепт уређивања европских и светских односа су заустављени. Проамеричке снаге у Украјини су маргинализоване, представа са „обојеним револуцијама“ је завршена, проамерички ГУУАМ (Грузија, Украјина, Уѕбекистан, Азербејџан, Молдавија) се распао, Украјина преговара о придруживању царинској унији Русија, Белорусија, Каѕахстан и вероватно се враћа у ЗНД.

Да се САД и НАТО неће мирити са губитком позиција, да ће на једној страни, држати отворена врата Украјини, а на другој, тражити компензацију  није спорно. Јасно је, међутим, да Украјина са Јануковичем на челу, неће ићи назад, а још јадсније да се компензација за стратешки губитак тешко може наћи. Одбијање Украјине да уђе у НАТО је тачка преокрета у геополитичким кретањима у Европи. То је уједно својеврсни позив на отрежњавање свих који имају храбрости да се суоче са новом гео-политичком ситуацијом и новим процесом без обзира што им то не иде у прилог.

Заузета собом, решавањем економско-социјалне кризе и применом Лисабонског уговора, ЕУ ће, по свему судећи, имати мање енергије и средстава, а можда и воље, да досадашњим ритмом, ради на интеграцији тзв. Западног Балкана. То је, несумњиво, врло значајно за Србију.

Формалних промена у досадашњем односу Брисла, у његовој декларативној отворености за проширење, вероватно неће бити, или не бар, у кратком року.

Оно што Србија може очекивати, то је, не само настављање, већ и постепено заоштравање политике условљавања (conditionalities). Притом, готово да није важно које ће услове Србији „на путу ка Европи“ Брисел постављати, колико сама процена да ће се услови даље заоштравати и проширивати, и то, може се рећи – не због Србије, већ због Европске уније. Зато је важно наћи одговоре на питање – како Србија у новој ситуацији треба да се постави? Тешко да би било од икакве помоћи уколико би наставила да врти исту плочу као и до сада – да је ЕУ једина алтернатива, да су „приступни фондови“ и стране (читај – западне) инвестиције једино решење за запошљавање и „бољег живота“, да су Брисел, Вашингтон, Москва и Пекинг стубови спољне политике и томе слично. Или је логичније да се постави, како љубитељи новоговора кажу, проактивно, да на очигледне промене у Европи и свету, нађе нове одговоре.

Ево неколико могућих сугестија за размишљање:

–         Обзнанити политички став да ће Србија своју политику активне неутралности записати у Устав приликом првих измена и допуна Устава. (Београдски форум се за то залагао давно пре промена у политици Украјине). Уверени смо да би такав став добио готово плебисцитарну подршку.

–         Покренути озбиљан дијалог са ЕУ и Генсеком УН о кршењу мандата ЕУЛЕКС-а, нарочито о кршењу познатих шест тачака УН. Тражити да ЕУ размотри смену Питера Фејта због озбиљног кршења овлашћења представника ЕУ;

–         С обзиром на трагична искуства у недавној прошлости за која превасходну одговорност нос администрација САД (агресија 1999, жртве, разарања, насилно одузимање Косова и Метохије 2008.), нормализација односа је процес у коме журба није савезник Србије. Србија треба да се оријентише на постепеност и реципрочност интереса. Покренути питања накнаде ратне штете, враћање делова војске и полиције на Косово и Метохију у складу са резолуцијом СБ 1244, разоружавање бивше ОВК и др.). У односима са САД неопходно је ускладити војну са политичком дипломатијом. У светским размерма су ретка, ако уопште постоје, искуства да војна дипломатија иде испред политичке или да, како највиши српски војни функционери поносно истичу у медијима, да војна саракрчи пут политичким односима;

– Интензивирати диверзификацију спољне политике, ширити и продубњивати сарадњу са земљама БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина), укључујући, војно-одбрамбену;

– Реафирмисати и изоштрити ставове у погледу статуса Косова и Метохије, непрекидно истицати трајну вредност рез. СБ 1244, тражити  спровођење свега што ни 11 година после њеног доношења није извршено, не чекајући саветодавно моишљење Међународног суда правде;

– Док представници САД и других земаља Запада истичу да је мишљење Међународног суда правде необавезујуће, представници Србије треба да истичу – да је резолуција СБ 1244 није извршена и да је правно обавезујућа за све чланице УН.

–         Тачи, Сејдију и други лидери из Приштине, за државу Србију су, у најмању руку одговорни за кршење државног, уставног уређења. Према томе, са њима се не може седети, нити преговарати, без обзира на мимикрију звану „формат УНМИК-а“. Зна се ко је део УНМИК-а, а ко није. Прихватање сепаратиста и бивших лидера тероризма, у састав УНМИК делегација, могло би доћи у обзир једино, уколико би они добили мандат Савета безбедности. Србија не треба да прихвата  мимикрију, намењену обмани домаће јавности, на штету сопствених интереса.

–         Чини се да је време да представници Србије престану да понављају да је ЕУ пут без алтернативе, поготову када је јасно да долази до удаљавања ЕУ од Србије, а не Србије од ЕУ. Колико год би евентуално  чланство у ЕУ могло бити од користи, није сврсисходно истицати да држава и руководство немају алтернативу. Чак ни када би то стварно било тачно.

–         Стубове спољне политике ваља тражити, налазити и градити унутар, не изван, Србије. Једно је оцена да односи са ЕУ, САД, Русијом и Кином имају велики, па и приоритетни значај, сасвим је друго прогласити те земље за стубове своје спољне политике.

–         Стубови спољне политике су унутрашња економска, социјална и политичка стабилност; снажна економија; оружане снаге у функцији одвраћања; и наука, технологија и култура.

–         Србији је потребна стратегија економско-социјалног развоја која уважава унутрашње реалности, искуства у економским односима са Европом и светом и нове реалности које су резултат кризе којој се крај још не види.  Српској политици недостаје ослонац на унутрашње економске, људске, научне и технолошке потенцијале.

–         Србији треба стратегија којом ће у најкраћем року да искорени беду и сиромаштво широких слојева свог стновништва. Гладан народ, незапослена омладина не могу пружити ослонац какав је неопходан држави и националним интересима, али могу бити лак плен манипулација и превара.

–         Србија треба да води политику независне, суверене и слободне државе. Њени представници не смеју бити опчињени празним комплиментима и лицемерним признањима. Треба да буду свесни да им признања дају они који су Србији најпре уводили „хумане“ санкције, потом је „хумано“ бомбардовали, затим великодушно присвојили њену „пропалу“ привреду, одузели јој Косово и Метохију и поклонили сепаратистима који су им важнији од Србије. Све је јасније да ће такви пријатељи и даље наставити са својим „великодушним услугама“ од којих је Србија све мања.

–         Неопходно је реаговање на груба мешања неких западних амбасадора у унутрашње послове Србије. Неки од њих једноставно вршљају по Србији као да им је то течевина. Српска јавност, примера ради, има право да зна какав је став највиших државних институција поводом формирања тзв. „групе пријатеља Санџака“ коју, како су медији обзнанили, чине амерички, немачки, француски и италијански амбасадор у Београду. Можда они, заиста, мисле – да су купили Србију. Неко, међутим, има дужност да их подсети да су у заблуди.

–         У ставовима српских представника према Западу, НАТО-у, па чак и према лидерима неких суседа и бивших југословенских република озбиљно мањка државничко достојанство. О чему говори чињеница ако други бирају у ком граду, или у ком делу Србије ће се одржавати важни међународни састанци. Где смо то забасали ако страни државници бирају, које делове Србије ће посећивати, чије празнике ће обележавати на територији Србије, или ако страни министри посредују у мирењу лидера политичких странака у Србији!

Можда је све наведено сувишно. Али, чини се да, пре одбацивања, ипак, ваља размислити.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: