Serbskeinternetnovine – „СРПСКЕ ИНТЕРНЕТНОВИНЕ“

DOBRO DOSLI !!! = WELCOME !!!

Advertisements

АПЕЛ

АПЕЛ

Деветог маја ове године се навршава 65 година од победе над фашизмом. Појава фашизма и нацистичке идеологије оставили су трагичне последице које надилазе све познате трагедије у историји новије цивилизације. Узроци том злу нису били само у геноцидној природи фашизма и његове идеологије, већ и у недопустивим узмицањима и неразумним компромисима чињеним у периоду његовог настајања и успона. Поуке Минхенског споразума из 1938.  имају пуно значење и данас, упркос временској дистанци од шест и по деценија. Свет је поново захватила светска криза слична оној из 30-тих година прошлог века, Уједињене нације и међународни правни поредак чије су основе постављене 1945. су озбиљно угрожени слично Друштву народа, а политици агресивне ароганције, доминације и хегемонизма чине се злослути уступци.

Суочен са опасношћу пред којом се нашао, слободољубиви свет је, ипак,  смогао снаге да се заједнички, уз огромне жртве,  супротстави и уништи зло које је претило прогресу и основним цивилизацијским вредностима савременог човечанства. Победа над фашизмом и нацизмом уграђена је у темеље савремене Европе и света, у демократски, привредни и културни развој савремене цивилизације. У све то је уграђен и  велики допринос Србије, као дела бивше заједничке државе – Југославије.  Учествујући у тој борби од самог почетка, народ Србије је дао неизмерни допринос одбрани Европе, слому фашизма и изградњи основа мира, безбедности и напретка. У тој борби народ Србије је поднео огромне људске жртве које су увећане геноцидом извршеним над њим у конц-логорима од Јасеновца и Градишке, преко Аушвица и Бухенвалда до Матхаузена и многих других.  Остаће у неизбрисивом сећању безумне егзекуције хјиљада цивила, укључујући ђаке и студенте, које су фашистички окупатори и домаћи помагачи извршили  у Крагујевцу, Краљеву, Новом Саду, Шабцу и многим другим местима Србије.

Имајући све то у виду, Савез бораца Народно-ослободилачког рата Србије, Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Војске Србије истичу да  Србија као држава и српски народ и сви грађани Србије имају моралну обавезу да 9. маја ове године организовано и  достојанствено обележе 65-ту годишњицу победе савезничких анти-фашистичких снага над фашизмом. Било би неопростиво да се због небриге, несхватања или било којег другог раѕлога, умањује или замагљује огроман допринос Србије  победи над фашизмом, за слободу и напредак читаве Европе.

Упућујемо апел свим државним институцијама, од Председника, Владе и и Народне скупштине, до органа аутономних покрајина, регионалне и локалне самоуправе, да благовремено утврде и објаве своје програме обележавања ове значајне  годишњице и да тај велики датум слободарске Србије, Европе, и света обележе достојанствено. Србија има моралну дужност да афирмише и чува своје слободарске традиције утолико пре што су оне нераздвојни део демократске и слбодарске баштине Европе.

Упућујемо апел историчарима, публицистима и средствима јавног информисања да се супротставе свим покушајима извртања историјских чињеница о узроцима, последицама и одговорностима за Други светски рат, с једне стране, као и о истинским снагама борбе против фашизма, с друге стране. Очекујемо да се, без  замагљивања историјских догађаја, припадници Народоно-ослободилачке војске и партизанских одреда јасно  идентификују као једини савезници антифашистичке коалиције, као носиоци антифашистичке борбе и баштиници величанствене победе. Немушти однос према јединственом, народно-ослободилачком покрету који херојски водио четворогодишњу борбу за слободу и однео победу над окупатором и његовим помагачима, представљао би неопростив грех према жртвама и прекрајање историје на штету садашњости и будућности Србије.

Позивамо средства јавног информисања да професионално пропрате све активности у обележавању ове веома значајне годишњице.

Београд, 18. 03. 2010.      Савез бораца Народно-ослободилачког рата Србије

Београдски форум за свет равноправних

Клуб генерала и адмирала Војске Србије

Ваша екселенцијо господине председниче Републике Тадићу, Можда ће Вам доњи текст помоћи да учините оно што није имао снаге и/или мудрости да уради Слободан Милошевић: да се повучете из политичког живота док не буде прекасно.

18 03 2010
Господин
Председник Републике Србије Борис Тадић
Ваша екселенцијо господине председниче Републике Тадићу,
Можда ће Вам доњи текст помоћи да учините оно што није имао снаге и/или мудрости да уради Слободан Милошевић: да се повучете из политичког живота док не буде прекасно.
С поштовањем председника Републике,
Др Љубомир Т. Грујић
Џона Кенедија 31/15
11070 Београд


Мр. Милан Челик, Канада

СРБИ КОЈИ ОДМАЖУ

Већ дуже време игноришем неке у нашој средини који сво зло, које нас је спопало приписују нашим културним и националним недостатцима. Њима смета што ми кривимо непријатеља за наше уништење па траже простоумне анализе наших “мана“, инсинуирајући да непријатељ има врлине које ми немамо. То сам већ предуго трпео и време је да се ти простоумци сударе са трезним разумом. С каквим поводом ти људи хуле свој народ није толико ни битно колико је штета коју они своме роду наносе. То је оно као кад лопов узвикне “Држте лопова!“ и сви се разлете у потрагу док он не клизне са сцене. Неки који обављају ту бесплатну услугу непријатељском табору имају наивне појмове или верску мотивацију у једном ликвидационом процесу против нашег народа кад није време за опојне теорије. И док ти наивњаци исправљају српске моралне цаке, они свесно или несвесно претварају Србе у стереотипичног “Унтерменша“, сасвим по хитлеровском шаблону. Они би хтели да буду Срби над српством, Срби који су еволвирали ван орбите српског рода и сад пребивају у нирвани непријатељских вредносних мера. Неки од њих би хтели да се покајемо што смо се бранили јер то не задовољава њихове верске заблуде да Срби требају да окрену други образ и изгубе дупло више него што им је отето а та теорија другог образа важи само за Србе. Многи чак и мисле да је наш проблем што нисмо довољно племенити да волимо убице нашег народа. У том процесу не учествују само појединци него и добар део државног апарата. Да ли је српски проблем поквареност српског народа или његове квизлиншке владајуће клике? Ти процеси психолошког ратовања против соптвеног народа и у корист иностраног непријатеља који нас је засипао бомбама и осиромашеним уранијумом су од непроцењиве вредности. Да непријатељ заиста плаћа те услуге, ми би били Швајцарска Балкана али највероватније та плаћања сада завршавају у алпској Швајцарској, где ће одабрана клика једног дана отићи да црпи депоноване доларе и евре.

Овде доле је садржај моје поруке једној нашој добронамерној Српкињи која се зауставила на српској “мани“ и не уме да крене са те тачке.
——————————————————————————-

Онај ко сам у себи тражи непријатеља, се свесно или несвесно саглашава са непријатељем. Зар нас НАТО није прогласио за све нељудско не би ли себи дао право да нас ликвидира? Сад кад Срби додају том хуљењу је равно издаји. Такви поступци саботирају отпор према непријатељу и дају му сигнале да код Срба влада метеж. Људи који протурају тезе о српској моралној лабилности највероватније нису никад јели хлеба са другим народима. Да су Срби били неморални у прошлости, они данас не би ни знали да Вук Бранковић није дошао у бој на Косово, али још важније је, да нас Турци нису напали на Косову, питање Вук Бранковићевог морала не би никад ни било тема. Ми смо и данас у сличној ситуацији. Косово нам је отето и ми се препиремо око тога какви смо ми а не какав је непријатељ, као да он уопште није фактор. Испада да је цео свет моралан а ми Срби неморални, сви божији народи а ми ђубре! Па како је дошло до тога да ти тако добри и морални народи без повода долазе у нашу земљу да нас пљачкају, убијају и деле? Да ли је у српском народу дошло до збрке појмова? Данас није популарно да се прича о зверствима и подлости непријатеља него само о ономе што омогућава садистичко бичевање српског националног бића док коначно не издахне или не искрвари. Јесу ли Срби криви што су Турци Босну продали Аустроугарској? Јесу ли Срби криви што су живели у својим вековним домовима на територији отуђених и отетих република? Да ли су Срби криви што су папе католичиле а Турци турчили по Балкану и ми се нашли у злом окружењу? Јесу ли Срби криви што су Немци изабрали Хитлера који је дошао да нас убија? Јесу ли Хрвати и Срби криви што је Хитлер Далмацију дао Мусолинију а Хрватима Босну а Србима све отео? Јесу ли Срби измислили комунизам или је то био немачки Јевреј који је касније пребегао у Лондон. Шта ви људи трабуњате? Јесу ли Срби криви што живе и бране своје од предака на чување поверено тло? Зар колонијализам није харао по целом свету па није мимоишао ни нас? Зар су сви ти народи криви што су били жртве колонијализма и треба себе да куде што им је дошао силеџија у земљу да пљачка? Зашто Хрвати себе не криве за своје недаће него безусловно оптужују друге? Да ли је то српска карактеристика да дижемо руку на себе или је можда то та наша мана о којој треба да расправљамо? Руку на срце, Срби имају мане али који народ их нема? Не постоји народ без мана али сви народи имају своје специфичне и аутохтоне мане. Да није можда непријтељ открио да је наша специфична мана то што му помажемо у својој сатанизацији и смишљениј српској ликвидацији?

Логично је да се у тешким временима истражује и анализира због чега је дошло до катастрофе али је нелогично приписивати сву кривицу себи и доводити у питање постојање свог древног и мирољубивог народа који је мучки и са предумишљајем нападнут са америчког континента. Јасно је да се нисмо успешно одбранили од агресије али смо били у сукобу са покваренијим и подлијим од себе, са противником који је имао искуство светског пробисвета и разбојника. И док неки Срби терете свој народ за недостатак врлина, они треба да знају да смо ми недорасли империјализму – и у покварености и неморалу и подлости и похлепности и бруталности и безбожности и богатству и технологији. Тај непријатељ се бори туђим средствима а ми то немамо. Турска је имала Јаничаре, Француска Легију Странаца, Енглеска Гурка плаћенике а Америка све њих и још своје Црнце, Мексиканце, европске вазале и ал Каиду, арапску нафту и сировине опљачкане широм света. И немојте Срби кривити своје изборе. Нисте никог изгласали ви, ви сте само означавали гласачке листиће а за друго су се све побринули мајстори са другог континента. Кад је Јељцин у Русији имао само 2% подршке, дошао је тим из Америке и Јељцин је победио на изборима. Кога су Руси тада требали да криве, себе или оне који су им “помогли у демократизацији?“

Вратимо се сада поново питању собствених кривица. Да ли би ми уопште данас разговарали о свом моралном интегритету да нисмо у ратном и опсадном стању? Да ли се Југославија распала по жељи оних који су у њој живели или по жељи оних који су хтели да нас појединачно колонизују? Да ли је у Југославији икад расписан референдум по том питању и зашто није? Ко је у том процесу добио оно што је очекивао? Да ли је умесно сада да ми оптужујемо себе за оно што су нам други учинили и кад нам калеме измишљене кривице у Хагу? Јесу ли наше покојне бебе биле криве што их је НАТО убијао? Зар нам нису претили да ће нас још бомбардовати ако им не предамо Милошевића и зар нису многи мислили да ће нам бити враћено Косово кад њега више не буде међу нама? Отишао је Милошевић, отишла је и Црна Гора и признали су независност Косова, саградили змијско гнездо Бондстил и сад долазе по Војводину и Републику Српску и сваки дан кукају да им нисмо испоручили доста Срба за Хаг. Докле ћемо бити детињасти и кад ћемо признати да имамо сви један исти проблем, што смо Срби и што смо живи? Нису они убијали наше бебе што су биле у борби на Косову или Сребреници него што су српске. Срби су криви што њихова земља треба неком другоме за нове освајачке походе на Исток, натовски “Дранг нах Остен“. Можда су неки пре десетак година још и могли да буду тако наивни да верују да су нас бомбардовали из хуманих и демократских разлога, или због Милошевића, али данас такве небулозе почивају још само у мозговима плаћеника. Хоћемо ли да и даље останемо Срби или да постанемо о

Kosmet: Kupite pasoš bilo koje zemlje!

eto josj jedne istine
Trajanovc

Kosmet: Kupite pasoš bilo koje zemlje!

Komentara 2

veličina teksta:+

Na Kosovu i Metohiji se za nekoliko hiljada evra prodaju pasoši i državljanstva pojedinih zemalja, ali i višegodišnje vize, piše ljubljanski „Dnevnik“.
„Firma ‚Megasitis konsalting‘ (‚Megacities Consulting‘), u centru Prištine, svim Kosovarima kojima je uspelo da prištede 10.000 evra, nudi kupovinu državljanstva Britanske Gvajane, sa pripadajućim pasošem, s kojim je, bez problema, moguće putovati po zapadnoj Evropi i Kanadi“, navodi slovenački list.
U tekstu je ukazano, takođe, da onaj ko dobije ove „papire“ ima mogućnost da zatraži i američku vizu „s velikom verovatnoćom da mu je vlasti SAD i odobre“.
Za nešto manju sumu – oko 6.000 evra – stanovnicima Kosova se nudi nabavka državljanstva Namibije, piše ljubljanski „Dnevnik“, dodajući da pomenuta firma nudi i osiguranje dvogodišnjih i petogodišnjih viza za Veliku Britaniju i Kipar.
Vlasnik firme, za koju „Dnevnik“ navodi da je uredno registrovana, tvrdi da je reč o potpuno legalnom poslu, koji zainteresovanima omogućava putovanje po svetu.

Ovakvih ponuda je na Kosmetu bilo i ranije, a poznata je prevara jedne agencije iz okoline Lipljana koja je, za 1.500 evra, zainteresovanima nudila rad u građevinarstvu neke od zapadnih država i zaradu od 14 evra na sat.
„Dnevnik“ podseća i da je prošle godine, više stotina građana s Kosova i Metohije s lažnim radnim dozvolama za angažman u slovenačkim građevinskim poslovima došlo u Sloveniju „odakle su, bez problema, otišli u zapadnu Evropu“.
Prema tvrdnji ljubljanskog lista, stanovnici Kosmeta sada bez viza mogu da putuju samo u pet zemalja sveta, a najzanimljivija im je Turska.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/37586/Kosmet-Kupite-pasos-bilo-koje-zemlje

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА КО ЋЕ КОГА ХАПСИТИ

УЈЕДИЊЕНИ ПОКРЕТ СРБСТВА

ЈОШ СЕ НЕ ЗНА КО ЋЕ КОГА ХАПСИТИ

ЈЕР ЋЕ ГАРДА СВ. ЦАР ЛАЗАР УСКОРО ПОДИЋИ АКО БОГ ДА НАЈАВЉЕН  УСТАНАК

ОЧИГЛЕДНО ДА ЈЕ У ПИТАЊУ ХАЈКА ПРОТИВ ЈЕДИНО ДВЕ СТРАНКЕ ОД 82 КОЈЕ СУ ПРЕДАЛЕ ЗАХТЕВ ЗА ПРЕРЕГИСТРАЦИЈУ.

САМО ПРОТИВ ДВЕ НЕКО СМИШЉЕНО ПОКУШАВА ЗАБРАНИТИ РАД, ЈЕР СУ ЈЕДИНЕ КОЈЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА ПРИЗНАЈУ ТЗВ. „НЕЗАВИСНОСТ“ СВ. КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, ПРОТИВ СУ УЛАСКА СРБИЈЕ У EU&NATO ЗЛОЧИНАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, ПРОТИВ СУ ПРИЗНАЊА ТЗВ. „СРЕБРЕНИЧКЕ“ ДЕКЛАРАЦИЈЕ КОЈОМ СЕ ПОДМУКЛО СРБИМА ПОДМЕЋЕ ДА СУ ЧИНИЛИ ЗЛОЧИНЕ ДОК СУ УПРАВО НАД СРБИМА ВРШЕНИ СТРАХОВИТИ ЗЛОЧИНИ И ДАНАС СЕ ЧИНЕ.

ОД ОСТАЛИХ 80 СТРАНАКА ТВРДИМО ДА НИ ЈЕДНА НЕМА СВИХ 10.000 УРЕДНИХ ПОТПИСА, ЈЕР ЈЕ ЈАВНА ТАЈНА КАКО ЈЕ ПОТПИСИВАНО, ЗАТО ЋЕ БИТИ ТРАЖЕНО ДА СВЕ ПРОЂУ КРОЗ ИСТО СИТО, А НЕ ДА СЕ КОПЉА ЛОМЕ НА ДВЕ СТРАНКЕ И ДА ИМ СЕ ЗАБРАЊУЈЕ РАД, ДОК МИШЕВИ КОЛО ВОДЕ А СРБСКИ БРОД ТОНЕ У АМБИС.

ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА ЈЕ ЗАКОН О ПРЕРЕГИСТРАЦИЈИ НАМЕТНУТ ОД СТРАНЕ EU&NATO ОКУПАТОРА КАКО БИ СЕ ЗАБРАНИО РАД ОНИХ СТРАНАКА КОЈЕ НИСУ ПО ЊИХОВОЈ ВОЉИ И ДА БИ У СРБИЈИ ЗАВЛАДАЛА ЕВРОАТЛАНСКА НЕОНАЦИСТИЧКА ДИКТАТУРА, СВОДЕЋИ ЈЕ НА БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК.

ОСЛОБОЂЕНИ ХАЏИ АНДРЕЈ МИЛИЋ, КОМАНДАНТ ГАРДЕ СВ. ЦАР ЛАЗАР И ПРЕДСЕДНИК УЈЕДИЊЕНОГ ПОКРЕТА СРБСТВА

И Г. ЖЕЉКО ВАСИЉЕВИЋ, ЛИДЕР ПАРТИЈЕ ВЕТЕРАНА СРБИЈЕ

ОБА НАКОН ИНФОРМАТИВНОГ РАЗГОВОРА ОСЛОБОЂЕНИ, ЈЕР НИЈЕ У ПИТАЊУ ФАЛСИФИКАТ ПОТПИСА, ВЕЋ АДМИНИСТРАТИВНЕ ГРЕШКЕ У ИЗБОРНИМ ШТАБОВИМА И СУДСКИХ ОВЕРИВАЧА.

ИНФО СЛУЖБА

ГАРДА СВ. ЦАР ЛАЗАР

18.03.2010.

Prirodom protiv nasilja – deciji festival „Deca daruju sumu“

Prirodom protiv nasilja

U nedelju, 21. marta, na Svetski dan suma i pocetak proleca, na vrhu Zvezdarske sume, kod Belog bagrema, odrzacemo deciji festival „Deca daruju sumu“.
Ako bude lose vreme, festival ce se odrzati u Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari.
Slogan festivala je „Prirodom protiv nasilja“.
Osnovci ce darivati sumu svirkom i pesmom, crtezima, figurama i rukotvorinama i knjizevnim radovima.
Pozivamo ucenike osnovnih skola da pokazu Zvezdarskoj sumi sta umeju i mogu. Suma ce im biti zahvalna. Neka dodju i na dan suma:
– odsviraju ili otpevaju nesto,
– donesu svoje crteze, figure ili rukotvorine,
– procitaju svoju pricu ili pesmu.
Pozivamo roditelje, prosvetne radnike i pedagoge, da pomognu deci da uspostave prisan dodir sa prirodom. Priroda ce im pomoci da stasaju u skladno oblikovane, nenasilne licnosti. Pokusajmo da, uz pomoc prirode, sacuvamo decu od preteceg, sve prisutnijeg nasilja.
Festival „Deca daruju sumu“ nema takmicarski karakter. Pobednik je svako ko ucestvuje.
Prijave za festival se mogu slati na zvezdarskasuma@yahoo.com ili na telefone: 064 – 1776 182, 062 – 241 914, 069 – 238 67 80.
Pozivamo roditelje, prosvetne radnike i pedagoge da nam pomognu u realizaciji festivala „Deca daruju sumu“.

Udruzenje Zastitimo Zvezdarsku sumu

sa prirodom protiv  nasilja_preview.jpg

Istina o Albancima – Svi smeju da kažu ono što nisu, samo Srbi ne smeju da kažu ono što jesu

Istina o Albancima

Stranice: (1/4) > >>

goran laz:
Da bi odgovorili na pitanje ko su Albanci i otkud oni u Srbiji , moramo se vratiti u osmi vek i otici na istocne padine Kavkaza (danasnji Azerbejdzan i Dagestan). Tamo zivi stocarsko-lovacki narod koji sebe naziva Sscipetarima (Brdjani). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija. Sscipetari slave boginju Meseca i sporazumevaju se na 26 dijalekata.
U to vreme Arapi u ratnom pohodu osvajaju pomenute predele. Sscipetari se nalaze izmedju Hazara Mojsijeve vere na severu (koji ih ugnjetavaju visokim porezima) i Arapa na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru).

Albanci se priklanjaju Arapima.

U isto vreme, Arapi vojno osvajaju i deo juzne Italije i Siciliju. Zeleci da i tamo etnicki i verski ucvrste svoj polozaj, oni deo Albanaca preseljavaju sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama.

Na novom prostoru Albanci su se ponovo nasli izmedju dve vere –  Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, Sscipetari su bili prinudjeni da cesto prelaze iz jedne u drugu veru kako bi sto lakse obezbedili svoj  opstanak.

Vratimo se nakratko i u XI vek. Srbskim carstvom u tom periodu vlada car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Mladi car je, braneci Srbiju od napada, u dve bitke do nogu potukao vojsku vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica teskih poraza, u Vizantiji je doslo do velikih pobuna i nemira. U juznoj Italiji i na Siciliji, gde je tada kao vizantijski namesnik upravljao Djordje Maniak, takodje dolazi do pobune. Kao vodja pobunjenih snaga prevratnik Djordje sprema vojsku, ukrcava je na brodove i krece prema Draccu. Medju pobunjenicima ima dosta Sscipetara koji sa kompletnim porodicama-zenama, decom i nesto imovine, marta 1043. godine dolaze na obale Jadranskog mora. Istorijski je potvrdjeno da je u tom periodu vodjena bitka izmedju pobunjenika predvodjenih Djordjem Maniakom i vizantijske vojske kod Dojranskog (Dorjanskog) jezera. U njoj su pobunjenici pretrpeli tezak poraz. Maniak je u bici ubijen, a ostatak pobunjenika se predao. Vizantinci iz redova pobunjenika preuzimaju sve vojnike osim Sscipetara . Tako su se oni odjednom nasli izmedju Kavkaza i Sicilije: ni tamo, ni ovamo.

Car Vojislav im tada dozvoljava da se nasele u okolini Rabana, na padinama planine Jablanice gde ce, kao stocarski narod, cuvati stoku. Kao vazali srpskoga cara u obavezi su da placaju porez u stoci i proizvodima. Dato im je pravo koriscenja zemlje bez prava vlasnistva i nije im dozvoljeno mesanje sa srpskim delom lokalnog zivlja.
U Srbiju tog vremena dosli su delovi sledecih plemena Sscipetara: Gege, Toske, Jape i Ssamide. Doseljenici su sebe nazivali Sscipetarima (Brdjani), Srbi su ih nazivali Arbanasima ili Rabanasima (po mestu Raban), poneki su ih nazivali Albancima – po oblasti Albanija na Kavkazu odakle su dosli, a poneki (kao Arapi) Arnautima (oni koji nisu otplovili nazad, oni koji se nisu vratili).

Juzno od Rabana nalazio se veliki srbski grad Beligrad koga aleksandrijski geograf Klaudije Ptolomej pominje kao Albanopolis ( albus,alba – beli,bela,belo ) i po kome ce citava ta oblast u trinaeastom veku dobiti trajno ime Albanija.

Sa dolaskom Turaka na ovaj prostor, Sscipetari masovno prelaze u islam, ucestvuju u krvavom teroru (u vidu masovnih secca) nad srbskim stanovnistvom, otimaju srbsku zemlju i unistavaju vecinu tragova iskonskog srbskog bitisanja na njoj.

Iako nije zabelezeno da su Albanci ikad vodili ratove protiv Turaka, za svog nacionalnog junaka oni proglasavaju Srbina, Djurdja Kastriotica. Za njega se pouzdano zna da je u preko 60 bitaka pobedjivao Turke i da su ga oni poznavali kao Iskender Bega, poredeci ga u slavi i imenom sa Aleksandrom Velikim. Poznato je, takodje, da u porodici Kastriotic nije zabelezen nijedan slucaj porodicnih vezivanja sa bilo kojom siptarskom porodicom.

Ovo najkrace moguce sagledavanje istorije Arbanasa u fragmentima je preneseno iz radova Jovana I. Deretica .

goran laz:
( 5 )  Iliri i Albanci

“ Svi smeju da kazu ono ssto nisu,samo Srbi ne smeju da kazzu ono ssto jesu…“

Uz jedan od najvecih istorijskih falsifikata o Srbima-(ne)dolazak Slovena na Balkan u VI veku nase ere,rame uz rame stoji nametnuta lazzna pricca o Ilirima kao precima Albanaca.

Ssta stoji iza tog falsifikata i ko je to nametnuo?

U sklopu razbijanja srbskog etnickog prostora na ssirokom prostoru Evrope,Azije i Afrike,trebalo je u odredjenom trenutku mnogobrojnim perfidnim falsifikatima pokazati i opravdati etnicka ccisscenja autohtonog srbskog stanovnisstva.Zbog toga je u XVI veku zavrseno jedno duzze razdroblje izmissljanja istorije u okviru Vatikana ( katolicke crkve ) i nekoliko interesnih grupa gospodara sveta i krenulo se sa isturanjem i distribucijom krivotvorenih dokumenata.

Osnovni cilj je bio izbrisati pamcenje Srbima,prikazati ih kao minornu plemensku grupu neobrazovanih i varvarski nastrojenih okupatora koji su u odredjenom trenutku dolazeci iz nedodjije zaposeli bogate i prosperitetne tudje teritorije ognjem i macem i nametnuli ugnjetavacku vlast.

Tokom visse od dve hiljade godina ,istovremeno sa kreiranjem nepostojece istorije,sistematski se radilo i na unisstavanju svega ssto je moglo da obori tada postojece i sve buduce falsifikate.Prvi veliki udar na istoriju u smislu unistavanja materijalnih dokaza je bio paljenje aleksandrijske biblioteke.Aleksandar Srbski je uspeo da u ono vreme sakupi visse od 750.000 svitaka koji su jasno definisali proteklu istoriju u ono vreme.Paljenja biblioteka je kasnije bilo zaista mnogo i ogroman broj dragocenih artefakata je zauvek nestao.Jasno je zbog cega se to radilo.Jedan od glavnih ciljeva napada hitlerove avijacije aprila 1941 godine u Beogradu je bila Narodna biblioteka,kojom prilikom je zauvek nestalo ogromno arhivsko blago neprocenjive vrednosti.

Ovome treba dodati i malo poznatu istorijsku ccinjenicu da je i dinastija srbskih Nemanjica,prihvatajuci naccela zapadnog hrisscanstva,koja su bila u neskladu sa autohtonom srbskom verom,unisstila dobar broj artefakata vezanih za prethodne periode tri velike srbske carevine.Svet pocinje od nas-govorili su sluzeci istovremeno time idejama i namerama nasih neprijatelja.

Ovde je interesantno spomenuti i “ doprinos“ Vuka Karadzica.Oni je (ne)znajuci za posledice, putujuci po srbskim krajevima onog vremena ,otkupljivao i knjige pisane lokalnim,srbskim jezikom – takozvane srbulje i odnosio ih po nalogu Jerneja Kopitara i glavnog nalogodavca ,velikog srbomrzca ,kraljice Marije Terezije u Bec ( Windobona  na srbskom ).Danas se u Becu,pored Vatikana nalazi najveca biblioteka starih knjiga pisanih srbskim jezicima.Mnoge od njih nikada vise necemo moci ni da vidimo,a kamoli procitamo.

Ideja o Albancima kao potomcima Ilira nastavak je price o napadu na Srbe i njihov etnicki prostor i ona je nastala i realizovana u okviru Austro-Ugarske carevine.Uz pricu o laznoj istoriji islo je i kreiranje ortografije i stvaranje albanskog jezika.Naravno,osnova novog jezika je bio jezik autohtonog stanovnisstva-srbski,kao i kod svih ostalih jezika naroda i narodnosti sa prostora Balkana.

Zassto bas Iliri i Ilirija ?

( nastavice se ….)

goran laz:
( 6 )

Kult medje je srbska tekovina. Oznaka medje je sveto drvo ili kamen koji se sskropi, osvecuje krvlju. I drvo i kamen se metnu ( mecu,medju ) na graniccno mesto. Oba bivaju posadjeni.

Srbi su oduvek posstovali kult medja i dobro su pazili da ne uzimaju tudju zemlju: „Znamo da preci nassi koji na bojnom polju izginusse, nisu otimali od neprijatelja zemlju i zbog toga ni mi tudju zemlju uzimati necemo“.Ova poruka iz Veles Knjige dovoljno svedocci da je kamen medjass kod Srba uvek bio „stariji“ od zemlje tj. bio je ukopan samo „do pola“.

Duhovno i vizuelno „stariji“, kamen medjass je ccesto sskropljen krvlju kao zalog i zakletva bogovima da ga nece pomerati niko. Oksidacijom krvi kamen je poprimao tamnu, MRKu boju.MRK spada u one recci koje su neizgovorljive onim etnicckim grupama sa nesavrssenim govornim aparatom koji je neodvojiv pak od drusstvenog sklopa. Nemci (oni koji su nemi, oni koji slabo umeju da govore) su od srbskog mrkog kamena medjassa i u njemu (za njih) tessko izgovorljivog slovnog MRK, napravili mark – svoju medju, svoju administrativnu jedinicu i novcanu oznaku poznatu kao marka.U zapadnim jezicima mark je istovremeno opssti  jezicki izraz za znak,oznaku.

Kamen medjass je kod Srba bio isto ssto i zakletva koja se nije smela pogaziti. Zato su medje kod Srba bile stare toliko da se nije znalo koji su ih preci utvrdili. Naravno, to je doba kad su Srbi u svom panteonu bogova (Divoniji) imali bogove kao ssto su Pravda, Radgost, Svetovid, Dajbog, Jarilo, Perun, Triglav, Svarog…Verovanje u te bogove je u potpunosti negiralo mogucnost diranja u svetost medje, jer su imena tih bogova ugradjivana u kamen medjass samim spominjanjem – zakletvom i krvnom zzrtvom.

Ostali narodi nisu imali taj „problem“. Zbog toga se, milenijumima unazad, jedino teritorije srbskog naroda smanjuju.

Danas Srbi te bogove ne posstuju, vecina Srba ccak i ne zna za njih jer se u u srbskom obrazovnom sistemu oni i ne pominju. Zato bi bilo zanimljivo izvuci iz sudskih arhiva koliko je zzivota izgubljeno zbog pomerenih seoskih medjassa. Zbog pomeranih drzzavnih medjassa od strane nesrba i bivssih Srba zemlja Srbija je ostala ovolika kolika je, sa spoljnom i unutrassnjom namerom da se joss visse smanjuje.

Proccitano zdesna, MEDJA glasi: A (ja) + DJEM („gvozdena zzvala koja se stavlja konju u usta, a za koju je s oba kraja priccvrsscena uzda“  = ja djem). Uz pomoc djema, kretanje konja je kontrolisano i usmeravano. I medje, na sliccan naccin nekontrolisano kretanje ljudi pretvaraju u kontrolisano i usmeravano.

Na starim necenzurisanim i nefalsifikovanim kartama ovog dela sveta starijim od dve hiljade godina Ilirija ( suncana zemlja,zemlja naroda poklonika kulta Sunca  > Srbi ) se prostirala na ssirokim prostorima danassnjeg Balkana i dela Evrope.Na njoj su odvajkada zzivela mnogobrojna srbska plemena i vecina plemenskih zajednica je nosila prostorno genericko ime Srbija.

Vesstacckim pretvaranjem Albanaca u Ilire jasno se svetu stavlja do znanja da su oni primarni nosioci prava na prostor ( sa koga su navodno proterani ),da se tu mogu i moraju vratiti ,makar i silom,i da oko toga nema pregovaranja.
Sa druge strane,pricanjem lazzne price o dolasku Slovena (Srba) na prostore Balkana,negira se elementarno pravo na vlasnisstvo i postojanje.

Svodjenjem jednostavnih raccuna,a zbog nepostojanja rezervne domovine,namece se zakljucak da je Srbima namenjeno BIOLOSKO UNISSTENJE !!

Opisujuci dogadjaje u Rimu za vreme (drugog) punskog rata (218 – 210), istoriccar Tit Livije kaze da je Senat naredio (konzulu) M. Atiliju da potpuno unissti sve knjige i sva dokumenta koja su imala bilo kakve veze sa Etrurcima ( Srbi,Rasena,Rassani-stanovnici prostora severno od Rima ). Jednom drugom naredbom nalozzeno je svesstenicima da prepissu sve ssto smatraju da bi bilo korisno za novu vlast i novu civilizaciju“ .Naslednik „svetog“ rimskog carstva – Vatikan, vekovima je zdussno sledio ovakav pristup prema Srbima. Njegovi ljubimci – Hrvati,ccinili su dugo genocid nad Srbima, ali su pre toga prisvojili = ukrali srbski jezik i proglasili ga hrvatskim, pokrali i prisvojili mnogobrojne druge srbske duhovne tekovine.Cak su i gusle  postale izvorni hrvatski instrument.

marie:

Citat: Sherif Gile  11.09.2007. 14:14

Čini mi se da ljudi koji se malo ozbiljnije bave istorijom nisu baš oduševljeni Deretićem


Ne cini ti se, zaista je tako!

goran laz:
( 7 )

Dolaskom Turaka i na Balkan Albanci primaju veru Muhamedovu i sa njom privilegije i zemlju srbsku. Ubrzo, straviccnim tursko-albanskim terorom posticice se raseljavanje i smanjivanje autohtonog srbskog stanovnisstva. Najccessci oblik terora je bila fiziccka likvidacija.

Turski hroniccar iz XV veka Dursunbeg, opisao je pohod sultana Mehmeda II na zemlju Djurdja Kastriotica 1465. godine (…) : „Mlado i staro, svi su oni vrgnuti pod sablju i isecceni. Ozzednele dusse ovih ljudi pojili su vinom sa nakvassenog macca. Bilo je stanica na kojima je po tri, ccetiri i po sedam hiljada nevernika predavano zakonskom maccu. Duboke doline od mrtvih telesa pretvorisse se u bregove. Prostrana polja se od krvi preobratisse u reku Amudariju“.

Preostalo stanovnisstvo je moralo da se iseli ili da prihvati islam. Danassnji „Albanci“ koji se vode kao Krasnici, Hoti, Bonkessi, Klimenti, Sskrelji, Dukadjini, Ssalje, Tacci,Ssossi,Rugove… treba da znaju ( i znaju ) da im je poreklo srbsko .

Tako Albanci zadobisse i teritorije i stanovnisstvo. Zatim uzesse srbskog dvoglavog orla, zacrnisse ga i stavisse na zastavu kao svoj amblem. Srbina Djurdja Kastriotica proglasisse za svog nacionalnog junaka, a iz srbskog jezika uzesse ogroman broj recci kako bi dopunili svoj nerazvijeni jezik. Tako opremljeni, tek su tada bili potpuno spremni na pogrome nad Srbima, a pogromi traju do dana danassnjeg i ne vidi im se kraj.

Mozzemo zakljucciti sada kako je logika neumoljiva.
Kad neko otme, ukrade ili prisvoji tudje, ne mozze njime slobodno raspolagati sve dok zna da postoji vlasnik, njegov naslednik, tapija ili bilo koji drugi zapis o vlasnisstvu, ili zapis o  uccinjenom nedelu.
Kad nessto ukrade, otme ili prisvoji jedan narod od drugog naroda a to nikako ne priznaje, tog trenutka narod–lopov postaje genocidni narod u odnosu na narod ccije je tekovine prisvojio. Stepen genocidnosti srazmeran je veliccini pokradenog.

Pricce kako ne postoje genocidni narodi vec samo pojedinci proturaju zlonamerni i pripadnici genocidnog naroda.

Od devedesetih godina prosslog veka, zapadnjaci i neki bivssi Srbi ponovo su zdruzzeni u najnovijem dokazivanju da su Srbi genocidni, i to dokazuju tako ssto nad Srbima vrsse genocid. Preostale (prezzivele) Srbe sude za genocid ili proglassavaju genocidnim.

Zzrtva se proglassava zloccincem – princip odavno korisscen protiv srbskog naroda.

Medjutim, istina je sledeca: Srbi nisu i ne mogu biti genocidni jer nisu nikada prisvajali tudje tekovine i pripisivali ih sebi, iz prostog razloga ssto su oduvek zziveli na svojim autohtonim teritorijama i bili narod visseg i vissljeg duha.

U nassoj „okolini“ postoji ssest nacija ili „nacija“ koje ne priznaju da govore srbskim jezikom. To su Hrvati, muslimani u Bosni i Srbiji, Crnogorci, Makedonci, Jugosloveni i Bugari. Oni „govore“ hrvatskim, bossnjacckim, crnogorskim, makedonskim, jugoslovenskim (srbsko-hrvatskim) i bugarskim jezikom. Pri tom joss tezze priznaju (nikako ne priznaju) da su najvecim delom etniccki Srbi i da zzive na srbskim etnicckim teritorijama.

Grci, Germani,Anglo-Sasi, Madari i Albanci uzesse iz srbskog jezika ogroman fond recci ne bi li popunili svoje vrlo siromassne i neizrazzajne jezike.
Hrvati i Bugari su u potpunosti preuzeli srbski jezik kao svoj, ali ne prihvataju ccinjenicu da su to uccinili.Crnogorci, Muslimani, Makedonci  i Jugosloveni govore srbskim jezikom kao maternjim jezikom, ali odbijaju da ga zovu srbskim. U Crnoj Gori se ccak i knjige pissu da bi se dokazalo kako su srbski i „crnogorski“ potpuno razlicciti jezici!

I svi oni poccinju da „brljaju“ na tom (i po tom) jeziku, jeziku koji je direktno povezan sa Stvaranjem.

U istoriji jezika vidimo da postoji jedan stereotip koji se provlacci od iskona: novoformirana grupa ljudi preuzima gotove pojmove od onih koji ih poseduju bez obzira na stanje svesti i stanje sopstvenog govornog aparata.To preuzimanje recci odmah stvara tesskoce koje se najccessce prevazilaze adaptiranjem izgovora, a to u stvari predstavlja gubitak veze sa logikom i silom uma koja je kod naroda rodonaccelnika i dovela do stvaranja zvuccnog, dakle, govornog sveta koji je neminovno sasvim u skladu sa psihicckim tokovima „proizvodjacca“ zvuka.

Tako dolazi do neizbezznog – obaveznog sloma logicckog sistema u grupi pozajmilaca, najvisse zbog neposedovanja kompatibilnosti, odnosno odgovarajuceg dussevnog koda, koji je izgleda na genetskom nivou i ccini najvazzniji deo neccega ssto se naziva etnopsihiccka konstanta. Odsustvo te konstante,odnosno postojanje konstante na nizzem nivou kod ovih pozajmilaca-lazznih naslednika, dovodi u stvari do nerazumevanja  upotrebljenih recci koje joss i nekako mogu da sadrzze semanticcku vrednost, ali etimolosski ostaju potpuna tajna za njih.

Ovo saznanje o posedovanju necceg nerazumljivog u sopstvenom bicu  prouzrokuje razgradjivanje ionako tankog sloja svesti dovodeci do patolosskih mrzznji i agresija ka savrssenijem duhu.

goran laz:
( 8 )

Posle prethodnih beseda, redno je da spomenem rec besa koju koristimo ( a i Ssiptari ) u znaccenju dati recc.

Petar Skok pisse u svom etimolosskom reccniku da je „besjediti  > praslavenska i slavenska recc“, da je nema u baltickoj grupi jezika niti u drugim indo – evropskim jezicima. Medjutim, ne prihvata da je ssiptarska besa (dati recc) preuzeta iz srbske besede (govoriti – dati recci). Takav stav kod nerazlozznih i nepametnih ccitalaca stvara lazznu sliku o prassiptarskoj ( ? ) recci besa na Balkanu. Razlozzna, mirna i pametna beseda o tome da Skok (namerno) gressi kod oponenata ce izazvati Bes, tj. jessce ih bog Bes sve dok besom, mrzznjom i svakolikim razaranjem ne ucutkaju besednika i sve moguce izvore drugih razlozznih beseda.

Nazzalost, vec vekovima razni „Skokovi“ medju nemislecim i nedovoljno obrazovanim ccitaocima progresivno selektiraju svoje zamene. Polako, ali sigurno, uvecavaju armiju onih koji su spremni da Besom, mrzznjom i razaranjem ucutkaju svaku besedu.

Rec besa mozzemo sagledati na joss jedan naccin. Dati besu znacci hladne glave ( razmissljajuci da je to nessto ssto se mora ispuniti ) doneti odluku o neccemu. BESA, ccitano zdesna, glasi ASEB = bog vatre .Iz takvog ccitanja sledi da je BESA suprotnost od vatre ,a to smo i zakljuccili jer se odluka o datoj recci donosi hladne glave. Tako u prebogatom srbskom jeziku imamo besu kao „hladan“ pojam, iako ga gradi demon Bes koji je pun vatre.

Srbska plemena Besi (Bjesi) i Besici su vazzna ne samo ssto nose u svom imenu ime demona Besa vec  >>  Sveti Jeronim svedocci o tome da se u njegovo vreme ( IV vek ) u Jerusalimu sluzzba bozzija sluzzila na grcckom, jermenskom i besijskom jeziku.
Podatak o sluzzbi bozzjoj na jeziku Bjesa zabelezzen je i u zzitiju Svetog Teodosija.

Bjesi su narod koji je u Jeronimovo vreme zziveo na prostorima na desnoj obali Save i Dunava. To je dakle, kako kazze Simeon Konccar, liturgija „onoga naroda koji se u staro doba nazivao Bjesima, a koji je u ssestom stoljecu prozvan Slovenima sa ostalim sunarodnicima „. Prema tome, u ccetvrtom veku bilo je Besa (Srba) u priliccnom broju i u Jerusalimu tj. u njegovoj ssiroj okolini, inacce – zassto bi se sluzzba vrssila na njihovom jeziku?

Dakle, bog Bes je svojstven samo Srbima i Misircima – kod ostalih naroda nije prisutan.

Srbi su davno otkrili lek protiv ovog strassnog demona koji razara porodice, oduzima zzivote, ponisstava duhovnost… Sve dok ccovek mirno, pametno i razlozzno govori, Bes miruje u njemu i tada se kazze da ccovek besedi (u stvari to bes u njemu sedi – miruje).

Besjediti znacci i bes jediti – unisstavati bes u sebi i drugima.

Ali Bes je demon koji nije samo u jednom ccoveku. Da bi Bes bio kontrolisan u potpunosti, slussaoci besede moraju znati – umeti da besednika slussaju takodje mirno, pametno i razlozzno, a zatim, isto tako, uzeti recc i besediti. Ukoliko ne umeju da slussaju besednika, onda ce sami sebe dovesti u situaciju da ce njegove besede ucciniti da ih Bes jede.

Prema tome, srbske recci beseda i bes(s)editi (besjediti) pokazuju da su Srbi znali za demokratiju i parlamentarizam od najdavnijeg vremena.

Vida:

Osim deretića, bavili su se ovom temom mnogi naši priznati naučnici i istoričari..Zaključak je istovetan (jer Dertić je koristio njihove navode i citira ih u svojoj knjižici o Arnautima)- ne postoji kontinuitet niti ikakava veta sa Ilirijcima, a prvi tragovi su tek od 1043.godine..

Jedan vizantijski pisac, Mihailo Ataliota, je u 11.veku prvi put pomenuo taj divlji narod na tlu Balkana..
Nažalost, uspeli su da silom poarnauti mnoštvo življa.. i grčkog (u Epiru) i našeg dinarskog…
Karte koje su nemci pravili krajem 19.veka još uvek pokazuju koliki je broj slovenskih, znači srpskih toponima ostao tamo..
U 17.veku jedan arapski putopisac pisao je o gradu Belgradu.. itakav se grad nalazi i na kartama sve do kraja 19.veka..kad već, zbog intervencija engleza i stvaranje države Albanija 1912-14.. taj naziv je dans Berat..

goran laz:

http://www.srpskapolitika.com/

Глас истражује Космет – шта да се ради Др Славенко Терзић, историчар

Освета поражених

Политичко преуређење Балкана у 19. и 21. веку, слични су плановима централних сила. Суочени смо са ревизијом резултата светских и балканског рата, европске историографије и чињеница о народима Балкана

Неки елементи савремених пројеката историјског реваншизма који су на делу када је реч о „независном Космету“, имају континуитет са идејом Трећег рајха. За др Славенка Терзића, историчара са престижног Историјског института САНУ, данашње „затварање очију пред етничким чишћењима Срба са Космета у времену 1878-1912. и после 1945. године, је реванш политичких снага поражених у оба светска рата“.
·   Ових дана пратимо последице стварања лажне „државе Косово“, а нарочито реаговања европских чинилаца међународног живота. Шта ви као историчар уочавате?
– Мислим да је Европа, а нарочито југоисточна Европа суочена са ревизијом резултата Првог балканског и оба светска рата. Такође присуствујемо ревизији европске историографије, ревизији општеприхваћених чињеница и знања о народима овог дела континента“.
·   Шта је то што је подложно ревизији?
– На пример, вишегодишња пропаганда Запада упорно понавља неистину да су 1912. године, Срби војнички заузели и „окупирали“ Косово и Метохију, као да је то била нека засебна албанска политичко-територијална целина. У светској политичкој јавности најмање четири питања су лажно представљена. Прво, косовски вилајет је 1912. године био само један вилајет међу неколико десетина оваквих административно-управних области Османлијског царства.

Континуитет антисловенства
Од времена Албанске лиге (1878-1881), па до данас, у неким утицајним круговима Европе и САД изражава се јака антисловенска оријентација. С друге стране, Албанци се веома вешто представљају као брана наводном панславизму у југоисточној Европи. Албански писац Исмаил Кадаре тврди „Косово је земља где је прекинута словенска најезда у раном средњем веку. Оно је пресекло панславенски сан: освајање и славизацију главног европског полуострва“. За разлику од Немачке, Турске, или Аустрије чији ставови откривају реваншизам према Србији и Србима, САД српско питање виде у широком контексту своје политике од Балтика до Медитерана. Главна мета је Русија, а у оквиру те стратегије Блиски и средњи исток и средња Азија. У тежњи ка новој подели света, Балкан је важан ради успостављања потпуне контроле у позадини великог „продора на Исток“. Занимљиво је да Албанци никада нису пристајали да уђу у савез са осталим балканским народима у борби против Турске. Увек су продужена рука неке од великих сила која жели да доминира на Балкану. Они сада сматрају да је дошао тренутак за стварање „велике Албаније“ и у томе имају подршку Запада. Наглашавају наводни историјски и етнички „илирско-албански идентитет“ још од античке Дарданије.

Већ виђено
– Запањујућа је подударност политике Аустроугарске, фашистичке Италије и нацистичке Немачке из прве половине 20. века са политиком вођства западних сила окупљених око НАТО на челу са САД крајем прошлог и почетком овог века. Ради се о ширим војностратегијским и политичко-религиозним пројектима према југоисточној Европи, Блиском истоку и средњој Азији. Аустроугарски амбасадор у Берлину почетком 20. века Готфрид Хоенлое је међу „носеће стубове“ спољне политике монархије сматрао подршку „развијању и јачању албанског фактора као противтеже Словенима на Балканском полуострву“. У време Првог балканског рата 1912. године, када су ослобођени и Косово и Метохија, министар спољних послова Леополд Бертхолд сматрао је да је „животни интерес“ Аустроугарске да створи јаку Албанију као „противтежу двема српским сестринским државама“, чије границе треба проширити „што више према истоку на рачун Срба“.

Шта сада да се учини?
– Ово није крај већ почетак дуге и дубоке кризе на Балкану. Пројекат „велике Албаније“ руши међународно признате границе са Србијом, Црном Гором, БЈР Македонијом и Грчком. Европа и САД су отворили бројна питања, а нису решили ниједно. Српско питање је једно од питања без чијег решења је немогуће успоставити мир на Балкану. Србија мора стрпљиво и мудро градити дугорочну стратегију реинтеграције Косова и Метохије – политичку, дипломатску, економску, научну, културну, војну, стављајући увек интересе државе и народа изнад партијских и личних интереса. Велику препреку може представљати малодушност и пренебрегавање косовског питања који су видљиви у већини медија, па и државних. Србија мора у свакој прилици и на сваком месту инсистирати да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије.

Није то био „албански вилајет“. Он је обухватио целу Стару Србију, значи, Рашку област Косово и Метохију и Скопско-Тетовску област. Друго, у том вилајету Албанци нису чинили већину, већ Срби и остали Словени. Треће, Србија 1912. године, није ратовала против Арбанаса, већ заједно са балканским хришћанима за ослобођење од Османлијског царства. Четврто, Албанци су као део османлијских трупа фанатично ратовали против балканских хришћана до краја рата.
Хришћанска Европа зна да су Срби учествовали у заустављању Османлија у походу према Европи, а потом и у протеривању из Европе од краја 17. века. Та истина је својевремено мотивисала и Хенрија Кисинџера да темеље кризе на КиМ потражи у вишевековној интеракцији ислама и хришћанства.

·   Исламска Турска је мање-више уклоњена са Балкана 1912. године. А процеси које помињете су настављени. Какав је историјски предтекст ангажовања регионалних и великих сила у овом случају?
– Турска је удруженим снагама балканских хришћана потиснута из Европе, али има се утисак да жели да се врати на Балкан. Албанија и Турска имају уговор о одбрамбеном савезу од 1992. године. Турска је пожурила да одмах призна самопрокламовану државицу на територији Србије. Бивши турски председник Озал је истицао да су бивше границе Османлијског царства на Балкану границе турске интересне сфере. Неки истраживачи указују да су САД Немачкој и Турској повериле бригу о уређењу односа на Балкану.

Када је реч о историјској позадини Аустроугарска је на Берлинском конгресу 1878. године преузела кључну улогу у решавању Балканског и Источног питања. Главни циљ Беча било је потискивање утицаја Русије и успостављање контроле не само над западним него и над источним делом Балкана. Аустроугарска је и по цену рата, радила на спречавању настанка веће, компактне, српске и словенске државе, пре свега српског уједињења. Један од водећих идеолога аустроугарске балканске стратегије је био Бењамин Калај, конзул у Београду (1868-1875) и окупациони управник БиХ (1882-1903). Тежило се стварању система малих сателитских државица на Балкану, међусобно завађених, са што је могуће мањом српском државом. Аустроугарски министар спољних послова Ђула Андраши назвао је ову стратегију „програмом за будућност“. Већ јуна 1880. у Бечу је закључено да се Албанци могу искористити као „разарајућа сила“ у јужнословенском простору у коме треба да играју улогу „Румуна југозапада Балкана“.

Историчар Х. Д. Шандерл сматра да је, у почетку, водећу улогу у организовању албанског националног покрета имала Велика Британија. Лорд Едмонд Фицморис је априла 1880. изнео став да је у интересу Европе да се створи „јака Албанија“ која би укључивала скадарски, јањински, косовски и битољски вилајет, под султановим суверенитетом. Касније је ту улогу преузела Аустроугарска. Шта је друго данас политика Запада и САД него политика стварања „јаке Албаније“, заправо, „велике Албаније“.

·   У југословенској краљевини, потом републици, на карту албанске мањине је играло неколико, сада то видимо, нимало добронамерних држава. Каква то нит повезује идеолошки различите државе у континуираном дестабилизовању неколико Југославија?
– Повезује их упорно настојање да се спречи уједињење Срба и створи српска национална држава. За њих је то, у складу са старим предрасудама и клишеима, истовремено и борба против Русије.
На првом месту уочава се вишеструка инструментализација албанске мањине, ради разбијања југословенске и српске државе и ширења њиховог утицаја. Сетите се да је НАТО бомбардовао Србију да наводно заштити албанску мањину, а сада видимо да је реч о отимању темеља српског државног и културног идентитета. Такозвани слободни и демократски свет, апсолутно се не обазире на то каквим се средствима служи албански сепаратистички покрет на КиМ – од појединачних злочина и етничког чишћења до терористичких акција качака између два светска рата, или ОВК крајем двадесетог века.

Платформа за решење албанског националног питања Академије наука Албаније у Тирани од 20. октобра 1998. године конструише, поред осталог, некакво „историјско Косово“ које поред садашњег Косова и Метохоје обухвата и Врањску котлину, коју они зову „источно Косово“, затим, Кумановско-скопску област („јужно Косово“), и делове северне Црне Горе који се називају „западним Косовом“. Седиште таквог Косова, које је једноставно измишљено као регион, треба да буде у Скопљу јер је ту, каже се, било и седиште античке провинције Дарданије.

·   Каква је то антика, када се зна да су Албанци, народ са обале Каспијског мора, тек око 1050. године, доведени на Балкан са Сицилије? Ко им је написао такву историју?
– Постоје три теорије о пореклу Албанаца: да су пореклом са Кавказа (заступао је у 19. веку и француски конзул у Јањини Анри Пуквиљ), да су мешавина различитих старобалканских елемената, и да су пореклом Илири.
На овој последњој теорији највише је радила аустроугарска дипломатија, иако између последњег помена Илира и првог помена Албанаца траје период од осам векова. Крајем 1896. у Бечу је државни врх донео одлуку да се иде на стварање аутономне Албаније под протекторатом Аустроугарске. Већ 1897. године Лајош Талоци (цивилни комесар окупиране Србије 1915-1916) пише Популарну историју Албанаца, а затим Буквар рађен по узору на букваре за основне школе БиХ.

Талоци је 1906. године покренуо заједно са познатим историчарем Јиречеком, Миланом Шуфлајем и другима објављивање извора за средњовековну историју Албанаца. Први том Ацта Албаниае појавио се у Бечу 1913, а други 1918. Под Талоцијевим уредништвом објављено је у Минхену и Лајпцигу 1916. двотомно дело Илирско-албанска истраживања. У Бечу од пре двадесетак година излази часопис Дарданија, а 1990. године познати нам Волфганг Петрич објавио је са Карлом Казером и Робертом Пихлером тенденциозну књигу Косово-Косова. Има, међутим, у Аустрији истраживача који објективно сагледавају прилике на Балкану. Поменуо бих књигу Ханеса Хофбауера „Балкански рат: Разарање Југославије 1991-1999“, или Малтеа Олшевског „Нови бој Србије за Косово“.

·   Пројекција албанске државе на српском делу Балкана, почела је дакле, крајем 19. века. А ко су данас следбеници аустроугарске политике?
– Данашња политика водећих земаља ЕУ и САД према Србима и југоисточној Европи у доброј мери подсећа на концепт Велике средње Европе Фридриха Наумана из 1915. године (систем „трабантских држава на Балкану, с тим што Србија није „заслужила“ да буде ни трабантска држава), а једним делом и на неке идеје Великог немачког рајха. Друштво за југоисточну Европу основано у Бечу 1940. године, израдило је крајем 1941. године опширан елаборат за „поредак мира на Балкану“.

Познато је какав је био тај „поредак мира“. Не подсећа ли ово неодољиво на то да се разбијање Југославије и распарчавање Србије годинама упорно представља као напор за „успостављање стабилности на Балкану“.
Ахтисаријев заменик Алберт Роан, једно време и извршни директор у кабинету генералног секретара ОУН Курта Валхајма, испољио је нескривени реваншизам према Србима и Србији. У интервјуу Политици (21. јун 2006) између осталог је рекао: „Не бих желео да причам о српским злочинима, радије не бих помињао улогу Србије у Првом светском рату. Србија сасвим сигурно нема никакво право да обнови своју некадашњу владавину над Косовом, то се мора прихватити“.

Србија је и 1914. и 1941. и 1991. сатанизована као реметилачки фактор који се мора елиминисати. САД су сада стале на чело такве политике. Крајњи циљ је враћање Србије у границе пре 1912. године, а можда још уже. Ради инсталирања сателитске квазидржавице на територији Србије НАТО је бомбардовао и сурово разарао Србију 1999. године. Сада је ваљда свима јасно да циљ није био „спречавање хуманитарне катастрофе“ и „демократизација Србије“, него сакаћење Србије.

·   Зашто нам је прошлост изнедрила овакав, здравом разуму неприхватљив след догађаја, односно проглашење „независног Косова“ уз подршку западних сила?
– Ово је слом међународног права и система међународних односа ствараних током двадесетог века. Косово и Метохија су међународноправно признати као део Србије, а затим југословенске државе, одлукама Конференције амбасадора у Лондону 1912/13, Букурешким мировним уговором 1913. године, Версајским мировним уговором 1919. године, одлукама Париске мировне конференције 1946. године и низом другим међународних уговора.

Насиље над Србијом се може поредити једино са Минхенским споразумом 1938. године између Хитлера, Мусолинија, Чемберлена и Даладјеа. којим је Чехословачка морала да преда Судетску област Немачкој, док је Хитлер изјавио да Немачка нема више територијалних претензија у Европи. Данас скоро сви водећи западни лидери говоре да је Косово „јединствен случај“ и да неће бити преседан. Овим се обмањује светска јавност.

Јован Николић

Heindel:

Citat: Vida  09.12.2007. 02:15

Osim deretića, bavili su se ovom temom mnogi naši priznati naučnici i istoričari..Zaključak je istovetan (jer Dertić je koristio njihove navode i citira ih u svojoj knjižici o Arnautima)- ne postoji kontinuitet niti ikakava veta sa Ilirijcima, a prvi tragovi su tek od 1043.godine..
Jedan vizantijski pisac, Mihailo Ataliota, je u 11.veku prvi put pomenuo taj divlji narod na tlu Balkana..


Deretić je u tog je knjizi poprilično koristio Ataliota i to je jedina njegova knjiga koju mogu skoro potpuno da uzmem za ozbiljno  ;)

dino:

ima i ona stara
ne gledaj sta ti kaze nego ko ti kaze
u dosta primjera su pogresni ljudi pisali historiju
vođeni nekim pogresnim idealima

marko_17:

Savetnik predsednika Vlade Srbije Aleksandar Simić izjavio je po završetku regionalne konferencije o Kosovu i Metohiji u Lucernu da je među organizatorima skupa preovladavao stav da se pre svega vodi računa o interesima kosovskih Albanaca. Delegacija Srbije insistirala je na neprihvatljivosti nezavisnosti pokrajine, naglasio je on.
– Moj utisak je da su u ovom trenutku pozicije kosmetskih Albanaca i ostatka Srbije i Crne Gore u takvoj suprotnosti da će bilo kakav ozbiljan dijalog o tome biti u budućnosti dosta težak – ocenio je Simić.

Simić je rekao da su na skupu izneti stavovi kosovskih Albanaca da južna srpska pokrajina treba da dobije nezavisnost, dok je „sa naše strane ponovljeno da je to potpuno neprihvatljivo za Beograd, bilo kog srpskog političara ili za bilo koga ko predstavlja Beograd“.
– To je kršenje Povelje UN, Helsinškog akta, zaključaka Badinterove komisije da se granice ne mogu menjati nasilnim putem – istakao je on.

Timelija:

„Besjediti znacci i bes jediti – unisstavati bes u sebi i drugima.

Ali Bes je demon koji nije samo u jednom ccoveku. Da bi Bes bio kontrolisan u potpunosti, slussaoci besede moraju znati – umeti da besednika slussaju takodje mirno, pametno i razlozzno, a zatim, isto tako, uzeti recc i besediti. Ukoliko ne umeju da slussaju besednika, onda ce sami sebe dovesti u situaciju da ce njegove besede ucciniti da ih Bes jede.

Prema tome, srbske recci beseda i bes(s)editi (besjediti) pokazuju da su Srbi znali za demokratiju i parlamentarizam od najdavnijeg vremena.“

Mnogo sam tužna zbog činjenica koje iznosite. A svakako su ČINJENICE. Mogla bih da se tešim Špenglerovim proricanjem „Propasti zapada“. Ali naravno da to ne može da me uteši. Neutešno je da POZNAVAOCI ISTORIJE, LINGVISTIKE .. nisu našli dovoljno dobar način da kolektivni identitet našeg naroda približi najmlađem Srbinu -kao odbranu od zaborava i iskrivljenja istorije od strane drugih varvara i plemena .
Neutešno je da naši  političari   NE IMAJU NACIONALNI KONSENSUS I ODGOVARAJUĆU STRATEGIJU  OKO OČUVANJA NACIONALNOG GENOMA.
Ako smo narod  sa višim duhovnim predispozicijama onda čemo morati da iznađemo rešenje situacije koja je tako dugo perzistirala , na duže vremenske staze- prosto ne mogu da verujem da se ne mogu okupiti UMOVI SRPSKI  DA RAZLOŽE PROBLEM SA SVIH STRANA I NAPRAVE ODBRANU.

Pozdrav Goranu koga bih volela da posmatram kao svog duhovnog prijatelja.

Ognjen(k)a:

Citat: Heindel  09.03.2008. 23:29

Deretić je u tog je knjizi poprilično koristio Ataliota i to je jedina njegova knjiga koju mogu skoro potpuno da uzmem za ozbiljno  ;)

Da li za ozbiljno možeš da uzmeš njegovu „Istoriju srpske književnosti“?

Heindel:

Citat: Ognjen(k)a  22.03.2008. 17:48

Da li za ozbiljno možeš da uzmeš njegovu „Istoriju srpske književnosti“?


Ne radi se o istom čoveku, istoričar književnosti je rođen 1934. i preminuo je 2002.
Jovan I.Deretić o čijoj knjizi diskutujemo ovde je rođen 1939. u istom selu kao i gorepomenuti i još uvek je živ.

Ognjen(k)a:

Toliko sam se sad smejala, čak sam počela i da plačem… Jednom će moja glupost da me proguta… I zauvek odnese. Možda će to i biti dobro za mene…

Heindel:

Др Ђорђе Јанковић
Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Илира
Излагање са стручно-научног скупа „Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“, Српска академија наука и уметности, Београд, 21. јуна 2007. Објављено у зборнику радова „Албанци лажни Илири“, Пешић и синови, Београд 2007.

http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11620

Ђорђе Јанковић

Археолошка сведочанства о пореклу Албанаца и потомцима Илира

Излагање са стручно-научног скупа „Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца“, Српска академија наука и уметности, Београд, 21. јуна 2007. Објављено у зборнику радова „Албанци лажни Илири“, Пешић и синови, Београд 2007.

Методолошки приступ археолошком проучавању порекла неког народа, у овом случају Албанаца, може бити двојак. Са једне стране, можемо неспорне особине културе народа, које се огледају у материјалној култури, пратити у прошлост, и тако установити историју и порекло тог народа. Са друге стране, може се проучавати култура области, без унапред одређеног циља, одређивањем њених особина кроз време, и потом тако добијене особености тла приписати једном или различитим етносима. У случају савремених Албанаца, што год се под тим етнонимом подразумевало, у проучавању њиховог порекла, пошло се другим путевима, са намером да се у више фаза докаже жељено. Циљ је да се покаже да Словенима (односно православним Србима) није место на Јадрану, и због тога се доказује да су ту одувек живели Албанци. За постизање тог циља искоришћена је и археологија. Прво је требало доказати да су Албанци потомци Илира, а потом да су и потомци Дарданаца, што претпоставља и наредну фазу, у којој ће бити само потомци Дарданаца, а који се ипак упадљиво разликују од Илира. За доказивање тих теза користе се филолошка грађа, историјски подаци и археолошка грађа, погрешно и лажно протумачени. Да би се археологијом доказао континуитет, искоришћена је Комани Кроја култура, наводна веза између Илира и савремених Албанаца.

Први археолошки радови на проучавању наводне прошлости Албанаца, који су их повезали са Илирима, покренути су из Аустрије и од научника римокатоличких кругова. Константин Јиречек је видео Словене као досељенике, земљораднике који су заузели жупске пределе, пред којима се домороци склањају у планине, а међу њима и преци Албанаца; међутим, изворно подручје Срба неочекивано налази у планинама између Ибра и Дрине (Јиречек 1952: 67). За археолошки доказ те тезе искоришћена је Комани Кроја култура, о којој прве радове, на основу налаза у Команију на Дриму, објављују 1900-1902. Трегер, Дегран, Реинах и Ипен, а затим Ипен 1907, Нопча 1910. и Уголини 1927. (Поповић 1988: 329-337). После другог светског рата албански археолози почињу обимнија истраживања других гробаља ове културе и користе их за даље доказивање да су они потомци Илира.

Култура названа Комани Кроја, или Коман, Комани, позната је искључиво по гробљима, распоређеним у троуглу између Охридског језера, Скадарског језера и Крфа. Та су гробља обично смештена уз утврђења (Комани, Сард, Љеш, Кроја, итд.). Особена су по богатом инвентару (накит, делови ношње, ратничка опрема), некад датованом у 7-8. столеће. Само у једном случају такво гробље забележено је на црквишту рановизантијског доба – на храму Светог Еразма код Охрида (Маленко 1976: 221-234). То гробље, донекле другачије оријентисано од рушевина цркве, оштетило је зидове храма. Значи, постоји велики дисконтинуитет између храма срушеног око 600. године, и становништва које ту оснива гробље, а да не зна за зидове базилике ни њихову оријентацију. У Сарду код Скадра спроведена су истраживања и гробља у подножју града и самог града, која су делимично објављена. Из утврђења су објављени налази металних предмета Комани Кроја културе, и само један уломак грнчарије – део истовременог лонца словенске израде (Komata 1980: Т. 4). Из Кроје, Љеша, Букела и других места са гробљима Комани Кроја културе, нема објављених налаза грнчарије. Било би природно да неком гробљу одговара насеље, унутар града или у смештено негде у близини, а уобичајен и најбројнији налаз из насеља је грнчарија. Необично је да нису спроведена ископавања „Каљаје Далмачес“ у Команију, утврђења поред кога је истраживано епонимно гробље. Пошто нема података о насеобинским налазима Комани Кроја културе, осим поменутог изузетка, очигледно је реч о намерном сакривању података. Разлог је јасан: грнчарија, као примерак из Сарда, показује словенско становништво. На „Градишту“ у Симици (јужна Албанија) нађена је словенска грнчарија и накит 8-11. столећа, али ту гробље није истраживано (Karaiskaj 1976: Т. 10-11, 16). Тиме се открива метод манипулисања археолошким чињеницама – бира се шта ће бити ископавано, бирају се информације које ће бити објављене, а то су оне које се могу искористити за политичке сврхе, док се остале сакривају.

Ове злоупотребе могу бити само привремене, до утврђивања стварних чињеница, на независан начин. У овом смислу је занимљив пример угледног немачког научника Ј. Вернера, који је пишући о налазу златних предмета из Врапа код Елбасана, установио да он не може бити старији од 8. столећа, судећи по аналогијама из Паноније, али га је ипак повезао са бугарским вођом Кувером, који је живео у другој половини 7. столећа (Werner 1983). Захваљујући потпуно независним истраживањима, пре свега у Панонији и степама између Црног мора и Каспијског језера, данас се Комани Кроја култура може поуздано датовати у 9. столеће и повезати са Црвеним Хрватима (Јанковић 2007: 186-209). Наиме, неки предмети особени за ову културу добро су познати и датовани на наведеним подручјима, где су проналажени у претежно номадском окружењу Алана, Бугара, Хазара, Авара, као и Словена. Неке особине Комани Кроја културе повезују је са установљеним особинама Старохрвата у Далмацији (Белошевић 1980: 92-93; Милошевић 1995). То, као и писани подаци, недвосмислено упућује да Комани Кроја култура припада Црвеним Хрватима, племену досељеном на просторе између Охридског и Скадарског језера око краја 8. – почетка 9. столећа. Та култура је угашена приликом бугарског освајања предела између Охрида и Скадра, а у залеђу Драча. Аналогије за ту културу налазе се изван Балканског полуострва и код Старохрвата. Према томе, ова култура, која нема корене на тлу на коме се образовала, не може бити доказ сродности Илира и Албанаца, већ доказује да су преци Албанаца досељени после 9. столећа.

За сада је скоро немогуће проучавати прошлост Албанаца археолошким методама, јер готово да нема таквих података о њима. То није необично, зато што су данашњи Албанци мешавина различитих етничких компоненти, односно различитих култура. Они који су дали име овој новој нацији, забележени су први пут тек у 11. столећу, под етнонимима Албани и Арбани (Ферјанчић 1988). Они су били досељени сточари и зато су археолошки тешко препознатљиви – нису познати по трајним насељима ни занатској производњи; требало би тражити њихова гробља у планинским пределима. Сточари ранијих епоха, као Хунобугари или угарско племе, нису забележени по сопственој грнчарској производњи, која је најчешћи археолошки налаз у насељима, већ по гробљима и гробном инвентару, којима се могу пратити њихове сеобе изван матичног простора. Писани извори и језик указују на разнородно порекло албанских племена, међу којима исходиште најзначајнијих Арбана (Шиптара) и Мирдита – Мардаита треба тражити у предњој Азији, од Кавказа до Сирије. За сада постоји само један археолошки налаз на подручју Албаније, који одудара од општих словенских особина југоисточне Европе и упућује на азијско порекло. То је гробни налаз 9-11. столећа из долине Војуше, представљен особеним наушницама, које осим лоптастих привеска на ваљкастом носачу, имају сличну јагоду бочно додату на карику (Bodinaku 1983: Т. 2. 11-12). Околност да су ти гробови укопани у тумуле из Бронзаног доба, искоришћена је да се доказује континуитет са Илирима од преисторије, а гробље је приписано Арбанима, јер се разликује од (старије) Комани Кроја културе (што би наводно значило да она припада Мирдитима?). Тај накит још нема аналогија на Балканском полуострву. Зато мислим да је то гробље за сада једини и најстарији археолошки траг неког албанског племена, из 11. столећа, који су се у овим гробљима сахрањивали заједно са ту раније настањеним Словенима. Значи, за сада је једини исправни пут у истраживању порекла Албанаца трагање за гробљима сличних особина. Наравно, те особености се нису могле дуго одржати, уколико са досељеницима нису стигле и занатлије које су носиле материјалну производњу, што је мало вероватно. Треба претпоставити да се само прва генерација досељеника може препознати по донетој материјалној култури, док су наредне прихватиле производе подручја у које су се доселили. Свакако да би се могле истраживати и особине духовне културе народа који се проучава, као што су стан, начин спремања хране, погребни обичаји и слично, али то су много сложенија истраживања за која код Албанаца, за сада, нема услова.

Од 1945. почиње пропаганда да су и Метохија и Косово биле илирске области, према томе и албанске, јер је под окриљем фашистичких сила, Италије и Немачке, први пут обликована Велика Албанија. Тада је већ пропагандно био утврђен став да су Албанци потомци Илира. Зато је језгро Илира тражено само у северној Албанији и Црној Гори, упркос томе што је археолошка наука и тог доба и наших дана располагала доказима да се матично илирско подручје налази на динарском простору. Уследиле су расправе о Дарданији, која се у римско доба простирала у данашњој јужној Србији и северном делу Републике Македоније; да би се добио простор за данашње Косоваре, у Дарданију је укључена и Метохија, а Дарданци су проглашени за Илире. Старо Хвосно, данашња Метохија, од Албанаца прозвана Дукађин, географски је повезана са западом, са јадранским сливом, а не са црноморским сливом, као Косово. Географски и археолошки апсурдно, из пропагандно политичких разлога, две различите старе културно историјске области су повезане у једну. Део Далмације је припојен Дарданији, која је некада била у саставу римске Горње Мезије (а она је обухватала цео слив Мораве), не би ли се Косовари, као наводни потомци Илира,  историјски утемељили на туђој земљи. Проглашавање новонасталих Косовара од Албанаца насељених на Косово у двадесетом столећу, за потомке Дарданаца, има дугорочан циљ. Као што је то зацртао још К. Јирачек, а данас подстакао Н. Малколм (1998: 28-41), Дарданија је била и после наводног насељавања Словена настањена домороцима, прецима Влаха и Албанаца, а онда је, од 12. столећа, освајају Срби под Немањићима.*

Насупрот овој пропагандној делатности у области археологије, подржаваној и усмераваној од стране албанских ментора, стоје објективне, проверљиве археолошке чињенице. Данас може много тога поузданог да се утврди о археологији подручја Метохије и Косова, где су без успеха тражени докази о пореклу Косовара од Илира, а спречавана истраживања 6-12. столећа, несумњиво словенске епохе. На симпозијуму „Илири и Албанци“ одржаном у САНУ 1988, изнете су озбиљне, богато документоване студије по овим питањима. Данас се оне у извесној мери могу допунити новим објављеним археолошким подацима. Ту пре свега мислим на каталог изложбе Археолошко благо Косова и Метохије одржане у САНУ 1998. Поред тога располажемо савременим тумачењима, заснованим на новим или давно објављеним археолошким подацима.

М. Гарашанин је претпоставио да се порекло Илира може видети у Цетинској култури (1988: 22-26). То је енеолитска или бронзанодобна култура, раширена дуж јадранског приморја, са границама у унутрашњости приближно на правцу Елбасан – Пљевља – Сарајево – Шипово – Нин. Препознатљива је по тумулима са биритуалним сахрањивањем и обредно ломљеном грнчаријом посебног украса. Овај обред сахрањивања може  се пратити на истом подручју до првих столећа наше ере. Разбијање посуда коришћених за погребни обред особено је за Словене (тризна). За овим слојем уследило би, по М. Гарашанину, насељавање носиоца  културе поља са урнама, пре свега на западу динарске области и у сливу Мораве, тако да долази до мешања становништва различитих погребних обреда. У Бронзаном добу образује се Брњичка култура, особена за Косово, југоисточну Србију у северну Македонију, односно за будуће подручје Дарданаца (Љуци 1998; Тасић 1998: 152-158). За њу је особено спаљивање покојника и њихово сахрањивање у урнама, а ретки су сахрањени покојници. У Метохији је обрнуто, преовлађује сахрањивање покојника у Бронзаном добу, али се мисли да је и то подручје Брњичке културе.

У Старијем гвозденом добу М. Гарашанин (1988: 27-72, карте 2 и 4) издваја ужу област искључиве употребе тумула, коју приписује Гласиначкој култури, и чини се „правим“ Илирима (између река Мати, Ибра, Јадра, Неретве и Јадрана). Међутим, данас знамо да и на том подручју има сахрањивања у пољима са урнама, што показује да нема разлога за раздвајање овог подручја од оног западног. Тиме се ни земља Илира не може раздвојити од западних области, у којима је чешће спаљивање покојника и њихово сахрањивање у такозваним пољима са урнама. Поред тога, није убедљиво укључивање јужне Албаније у изворну илирску област на основу ретких тумула, јер су тумули изузетна појава и на Косову. Н. Тасић сматра да се Илири, наглашене сточарске привреде, шире на Метохију од 6. столећа старе ере, а донекле и на Косово које држе Дарданци; њихове културе се упадљиво разликују (1998: 162-224).

За питање територија Илира и Дарданаца нарочито је важно Млађе гвоздено доба, јер је то епоха о којој располажемо и писаним подацима. На жалост, за Косово и Метохију не располажемо синтезама о истовременој археолошкој култури подручја, већ само о грчкој керамици (Паровић – Пешикан 1998), што је необично. Расправе се још увек воде око питања да ли су Илири настањивали мање више сав простор између Јадрана и Дунава, или је само њихово име раширено са матичног подручја до Дунава, од стране римске администрације?. Ни М. Гарашанин се није дуже задржао на анализи краја гвозденог доба, односно последњим столећима пре Христа. Он је видео границу Илира и Дарданаца између Метохије и Косова (1988: 74-75), мада је некада заступао став да су Дарданци несумњиво Илири (1964: 149). Ф. Папазоглу је сматрала да су Дарданци Илири, који су у историјском добу претрпели снажан трачки утицај са истока (1988: 161-208), а да је Метохија била део провинције Горње Мезије односно Дарданије, на основу римских натписа (1969: 148-151). Питање Дарданаца, које тек треба решити, ипак је у рукама  археолога.

Особености материјалне културе показују да се заиста подручје од Јадрана до Дунава повезује неким сличним особинама, на пример запонима са осмоликим петљама из Млађег гвозденог доба. Тако је било и у време доминације Келта, до римске окупације, мада су и разлике очигледне – у Панонској низији примењују се углавном равна гробља са урнама, а на динарском простору упадљиво је сахрањивање под хумкама. Да се култура тих простора може повезати са Словенима, показала је још 1981. К. В. Каспарова. Она је установила да је у Зарубињецкој култури присутан јак утицај са панонског и динарског простора, на основу неких предмета, пре свега запона. Зарубињецка култура настаје око краја 3. столећа пре Христа као нова појава у Подњепровљу и Полесју. Око краја 2. столећа прераста у Кијевску културу 3-5. столећа, несумњиво словенску (носиоци Кијевске културе потом долазе у српско Потисје у време Хуна). Откриће К. В. Каспарове употпунила су истраживања П. Поповића, који је показао да се „копљасти“ запони, особени за Илире у 3-2. столећу од Белог Подримља преко Сарајева до западне Неретве, појављују на подручју од Уне на западу преко Посавине и српског Подунавља до Тимока на истоку, у 2-1. столећу, одакле стижу до Дњепра (1994, 1999: 48); тамо су постали препознатљива особеност Зарубињецке културе. То неспорно доказује да је становништво предримског Илирика учествовало у образовању словенских култура, односно у етногенези Словена.

Није без значаја ни околност да се у исто време, од 2-1. столећа пре Христа, на северним ободима Паноније и обронцима Карпата појављују гробља спаљених покојника под хумкама, негде заједно са „равним“ гробљима, као у Земплину, гробљу касног 1. с. е. – 2. ст. н. е. (Budinský-Krička и Lamiová-Scmiedlová 1990). Затим се у горњем Потисју, на Карпатима и горњем токовима Сирета, Прута и Дњестра, образује култура Карпатских кургана (надгробних хумки), која ће трајати до Хуна. У свом том подручју и временском распону, грнчарија делом показује особине трачког простора, обично приписиваног Дачанима и Гетима, али који се може повезати и са Дарданцима и са Скордисцима. Међутим, примена хумки и неки предмети указују на илирска подручја. На основу неких облика грнчарије, положаја насеља, изгледа станишта и других појава сличних млађим културама истог тла, сматра се да је ова Култура карпатских кургана Словенска. Исти предели Карпата су потоње и садашње подручје Бојка, одакле се, по Константину Порфирогениту, Срби досељавају у Византију у време цара Ираклија. За сада су најстарије издвојене археолошке особине Срба громиле 4. столећа, погребне обредне хумке (Јанковић 1998: 130-132). И док археолошке особине Срба одговарају наследницима Цетинске културе на илирском простору, Зарубињецка култура, у којој се примењују „равна“ гробља, један је од наследника Културе поља са урнама Подунавља, која се из Паноније раширила на друга европска подручја. Кроз погреб на простору који се приписује Илирима, у најширем смислу, видимо две сложене традиције, у којима се примењује спаљивање и сахрањивање, које су се у извесној мери прожимају. Зато археолошко одређивање етнонима „Илир“ мора за сада остати отворено. Али обе ове етничке компоненте археолошких култура динарског подручја, које се овако или онако повезују са Илирима,  несумњиво учествују у етногенези Срба и Словена.

Повод за повлачење неких носиоца археолошких особина Илира преко Дунава до Дњепра током 3-1. столећа пре Христа, могу бити само келтски и римски напади. Келти пустоше илирска подручја у Посавини и Подунављу у 4-3. столећу. Од 3-2. столећа Римљани постепено освајају прво јадранско приобаље, а затим и унутрашњост динарског простора, и завршавају покоравање илирских области до Дунава око смене ера. После Панонског устанка 6-9. г., Римљани су десетковали побуњено становништво. То су били разлози да се део такозваних Илира исели на север. Сточари, са којима се обично повезују тумули, исељавају се прво у побрђа на северу Паноније, сличне пределима са јужне стране Саве. Затим се повлаче на више карпатске превоје, вероватно због насељавања Сармата у Потисју и ширења германских племена са запада. Земљорадници, са којима се обично повезују „равна“ гробља, одселили су се још даље, у Подњепровље, вероватно у више сеоба и различитим правцима.

Зато треба преиспитати раширен став о насељавању Словена на Балканско полуострво у 6-7. столећу. Наиме, због заједничког словенског етнонима, први пут забележеног у 5. столећу, наметано је схватање да су Словени нова етничка творевина. Овде се не могу упуштати у сложена збивања током Велике сеобе народа, али се могу осврнути на неке лако проверљиве археолошке чињенице, које на очигледан начин показују да не треба олако прихватати уобичајена тумачења писаних извора. Прво, истражено је више налазишта 4-5. столећа на динарском простору, која су са једне стране словенских особина, а са друге стране се могу повезати са домороцима, тзв. Илирима. То су обредне громиле из Ресановаца и Црљивице, можда и околине Коњица, подизане умрлим, вид култа предака, уобичајен код Срба до 12. столећа. Оне се ослањају садржајем и датовањем на сличне тумуле римског доба, са претпостављеним сахрањивањем над хумком (Јовановић 1984: 73-78, 88-97). Друга врста сведочанства је насеље настало на римској вили код Вишеграда, срушеној у хунско-германској најезди, са грнчаријом која садржи особине и словенских култура изван римских простора и особине аутохтоне, илирске грнчарије (Чремошник 1970). Произилази да су досељеници, Словени, културно сродни домороцима који нису били романизовани. Постоји још читав низ археолошких сведочанстава о сеоском становништву Мезије, Паноније и Далмације које примењује старе погребне обичаје,  традиционална станишта и грнчарију, односно које није било романизовано до Велике сеобе народа, када су Латини углавном напустили ове пределе.

Друга фаза Велике сеобе народа одиграла се у 6. столећу, да би се наводно завршила насељавањем Хрвата и Срба у време цара Ираклија. Право светло на ова збивања баца околност да су у низу византијских тврђава нађени уломци словенске грнчарије из времена пре њиховог напуштања или уништења, а уз њих и гробови хришћански сахрањених Словенки. Скелети сахрањених монаха 6-17. столећа у манастиру Тврдошу код Требиња, међу којима и они херцеговачких митрополита, припадају динарском антрополошком типу (Микић 2001), а не може бити сумње да су они били Срби. У Царичином Граду код Лебана, где се налазило седиште архиепископије Северног Илирика, нађен је словенски женски накит позног 6. столећа, као и грнчарија, који указују да су тада најмање половину становништва овог престоног византијског града могли сачињавати Словени (Dј. Janković 2004: 47-48). Оваквих примера има још. Зато је јасно да су топониме римског доба, као што су Скупи – Скопље и Наис – Ниш сачували Словени (Срби), а не Власи или Албанци, како је претпоставио К. Јиречек.

Овде још треба подсетити на археолошка сведочанства о добу 9-12. столећа на Косову и у Метохији, где се данас шире Албанци, тврдећи да су ту аутохтони, иако су постали већинско становништво на том простору погромом Срба и под притиском великих сила. Археологија располаже подацима о неколико истраживаних гробаља са пратећим инвентаром (накитом) и више цркава. Несумњиво српској култури припадају громиле под Шаром, које се морају врло широко датовати између 6. и 9. столећа (Јанковић 1998: 20-21). Деветом столећу припадају наушнице из уништених гробова Чечана код Вучитрна (Jovanović 1977), као и део крчага са глагољским записом из истог града (Томовић 1991: 5-12). Наушнице са средишњом лунулом између три јагоде из Чечана делују као особене за српско златарство. Оне су нађене и у гробљу у Матичану код Приштине из 10-11. столећа (Jovanović и Vuksanović 1981). Најстарије средњевековне цркве су Светих Апостола у Пећкој Патријаршији (Чанак – Медић 1995: 24-29), саграђена вероватно у 7. столећу, можда на старијим темељима, и Студеница Хвостанска, где је на срушеној базилици рановизантијског манастира подигнута нова црква у 7-8. столећу (Јанковић 2007: 130-137). Оне по типу основе одговарају градитељству Далмације, што показује да је Метохија била у саставу тадашње српске државе. Млађе су цркве Света Три Јерарха у Дечанима, Богородица Љевишка и базилика у Сочаници, које се могу повезати са добом бугарске власти у 9-10. столећу, а свакако са успостављањем архиепископије која је била под бугарским патријархом до 971. године (Јанковић 2004б; 2007: 220-225). Упадљиво је да су под Немањићима старе цркве у Метохији обнављане, а на Косову су изнова грађене. Тако су у Метохији обновљени епископски храм Богородице Љевишке у првобитном обиму, у Дечанима је поред храма Света Три Јерарха саграђен велелепни манастир (на старом црквишту?), у Студеници Хвостанској је успостављена епископија уз стари храм, а у Светим Апостолима у Пећи, где је абдицирао велики жупан Стефан Немања, успостављено је седиште архиепископије и потом патријаршије. На Косову су Немањићи из темеља обнављали цркве, као у Грачаници, где је прво на месту базилике 11. столећа саграђена мања а затим црква већа од првобитног храма. Чини се да би такав случај могао бити и у Бањској. Садашњи храм у Липљану је мањи од старе епископске базилике; базилика у Сочаници је остала запуштена, а и Стара Павлица је остала занемарена даровима. Зато се поставља питање ко је рушио цркве на Косову у 12. столећу. Косово јесте било ратно поприште између Византије и Србије, али зар би и једни и други рушили цркве? Међутим, неком новодосељеном племену исконске светиње ништа нису значиле. Као и данас.

Библиографија

  • Ј. Белошевић 1980: Материјална култура Хрвата од 7-9. стољећа, Загреб.
  • N. Bodinaku 1983: Kultura e varrezës së hershme mesjetare shqiptare në luginën e sipërme të   vjosës të rrethit të përmetit, Iliria 1, 241-250.
  • · Budinský-Krič·            ka и Lamiová-Scmiedlová 1990 A late 1st century B.C. – 2nd Century A.D. Cemetery at Zemplin, Slovenská Archeolόgia XXXVIII-245-359.
  • J. Werner 1950:  Slawische Bügelfibeln des 7. Jahrhunderts, Reinecke-Festschrift, Mainz.
  • 1983: Neue aspecte zum awarischen Schatzfund von Vrap, Iliria 1, 191-201.
  • М. Гарашанин 1964: Источна граница Илира према археолошким споменицима, у Симпозијум о територијалном и хронолошком разграничењу Илира у праисторијско      доба, ур. А. Бенац, Центар за балканолошка испитивања, Сарајево, 135-150, 166-175.
  • 1988: Настанак и порекло Илира, у Илири и Албанци ур. М. Гарашанин, Београд, 9-80.
  • Ђ. Јанковић 1998: Српске громиле, Београд.
  • 2004: О Цркви Рашке доба пре Немање, Гласник САД 20, 63-68.
  • 2007: Српско Поморје од 7. до 10. столећа, Београд.
  • · Dј. Jаnković· 2004: The Slavs in the 6th Century North Illyricum, Гласник САД 20, 39-58.
  • К. Јиречек 1952: Историја Срба, превео Ј. Радоњић, Београд.
  • А. Јовановић 1984: Римске некрополе на територији Југославије, Београд.
  • · V. Jovanović·                1977: Über den frühmittelalterlichen Schmuck von Č· eč·         an auf Kosovo,  Balcanoslavica 5, Прилеп, 128-145.
  • · V. Jovanović· и Lj. Vuksanović·      1981: Matič·   ane, nčcropole sud-slave de Xe et XIe sičcle,  Priština  – Beograd.
  • Gj. Karaiskaj 1976: Gërmimet Arkeologjike të viteve 1974-1975, Symizë, Iliria 6, 350-352.
  • 1980: Gradishta e Symizë në periudhën e vonë antike dhe mesjetë, Iliria 9-10, 171-210.
  • К. В. Каспарова 1981: Роль юго-западных связей в процессе формированя зарубинецкой
  • куьтуры, Советская археология 1981 2: 57-78.
  • D. Komata 1980: Varreza arbërore e Shurdhaut (Rrethi i Shkodrës), Iliria 9-10 (1979-1980), 105-121.
  • К. Љуци 1998: Бронзано доба, у Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века, ур. Н. Тасић, Галерија САНУ 90, Београд, 120-146.
  • В. Маленко 1976: Нови археолошки наоди на локалитетите „Козлук“, „Габавци“ и „Св.  Еразмо“, Macedoniae acta archaeologica 2, Прилеп, 219-234.
  • N. Malcolm 1998: Kosovo. A Short History, Macmillan, London.
  • Ж. Микић 2001: Антрополошки садржај цркве Успења Богородице у Тврдошу, Vestigatio
  • vetustatis Александрини Цермановић – Кузмановић од пријатеља, сарадника,ученика, ур. М. Лазић, Београд, 311-318.
  • А. Милошевић 1995: Комански елементи и питање касноантичког континуитета у материјалној култури раносредњовјековне Далмације, у Етногенеза Хрвата, Загреб, 97- 104.
  • Ф. Папазоглу 1969: Средњобалканска племена у предримско доба, Центар за балканолошка испитивања, Сарајево 1969.
  • 1988: Илирска и дарданска краљевина, у Илири и Албанци, ур. М. Гарашанин, Београд, 145-171.
  • М. Паровић – Пешикан 1998: Грчка керамика, у Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног средњег века, ур. Н. Тасић, Галерија САНУ 90, Београд, 228-254.
  • В. Поповић 1988: Албанија у касној антици, у Илири и Албанци, ур. М. Гарашанин, Београд, 201-250.
  • · P. Popović·      1994: Lanzenfibeln des Westbalkans und der Donauniederung, Balcanica 25-1, Belgrade, 53-71.
  • 1999: The Scordisci and the Bastarnae, Le Djerdap – Les Portes de fer a la deuxieme moitie du premier millenare av. J. Ch. Jusqu’aux guerres daciques, ed. M. Vasić·       , 47-54.
  • F. Prendi 1980: Një varrezë e kulturës arbërore në Lezhë, Iliiria 9-10 (1979-1980), 123-170.
  • Г. Томовић 1991: Глагољски натпис са Чечана, Историјски часопис 37, Београд (1990), 5-
  • 18.
  • H. Spahiu и D. Komata 1975: Shurdahah (Sarda), La cité Albanaise médiévale fortifiée, Iliria 3,
  • 265-338.
  • Б. Ферјанчић 1988: Албанци у византијским изворима, у Илири и Албанци, ур. М. Гарашанин, Београд, 285-352.
  • М. Чанак – Медић 1995: Архитектура прве половине XIII века, II, Београд.
  • И. Чремошник 1970: Истраживања у Мушићу и Жабљаку и први налаз најстаријих славенских насеља код нас, Гласник Земаљског музеја 25, Сарајево 45-117.

* Зато је предвидљива намера Албанаца да у непосредној будућности заузму долину Јужне Мораве са Врањем, Бујановцем, Прешевом и општинама источно од Мораве, долину Јабланице са Медвеђом и Лебанима, долине горњег Вардара са Скопљем и Кумановом. То су све области некадашње Дарданије античког доба. Следећа пропагандна фаза, за 21. столеће, биће да су Бошњаци (Срби муслимани) заправо Илири, да су Албанци у Албанији потомци Латина и православних Грка, а тзв. Косовари да су потомци Дарданаца. Циљ је, како се чини, обнављање некадашње архиепископије Прве Јустинијане, под окриљем Рима.