БУДУЋНОСТ ЋЕ ДАТИ ОЦЕНУ О ПОЛИТИЦИ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА, autor Живојин Јовановић-Министар АД

Живадин Јовановић,

Председник Београдског форума за свет равноправних

11. март 2010.

БУДУЋНОСТ ЋЕ ДАТИ ОЦЕНУ О ПОЛИТИЦИ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА

Учествујући вечерас (11.03.) у програму сарајевске Телевизије Федерације БиХ (ФТВ), Живадин Јовановић, је рекао да ће тек време и историја дати објективну оцену о политици бившег председника Србије и СР Југославије, Слободана Милошевића. Треба имати вољу, стрпљење и чувати се искључивости која ни чему не води.

Јовановић је нагласио да се не могу сви садашњи проблеми унутар појединих држава ни у њиховим међусобним односима објашњавати грешкама и „наслеђем Милошевића“. Прошло је подоста од одласка Милошевића. Треба признати да за садашње економско-социјалне, политичке и друге проблеме постоје изворне одговорности власти које су дошле после њега.

Суседски односи су напредовали у међувремену, покренута је економска сарадња, проток људи, информација. Јовановић је додао да су темељи те сарадње постављени у време Слободана Милошевића. Нормализовани су дипломатски односи са Македонијом и Хрватском, унапређена правна основа, извршено је међусобно признавање између СРЈ и БиХ, председници Милошевић и Изетбегопвић су, уз посредовање француског председника Ширака потписали познату Париску декларацију.

То што је досад остварено у сарадњи, иако значајно, посве је недовољно с обзиром на потенцијале и потребе. Узрок заостајања је у томе што све земље региона превише очекују од неког са стране, а запостављају шта саме могу да учине за себе.

Треба да се окрену себи и да престану да ишчекују шта ће неко неко други да уради за њих, било економски, било политички.

Потребно је да покрену сопствене унутрашње потенцијале и ширу међусобну сарадњу.

Јовановић је навео да би, на пример, све бивше југословенске републике требало да се оријентишу на заједнички наступ на трећим тржиштима на којима имају сачуване позиције и углед.

На питање водитеља да ли је Милошевић изгубио Косово, Јовановић је одговорио да Косово и Метохија није изгубљено, нити се може изгубити. Нагласио је да је Милошевић био иницијатор преговора Владе са представницима албанске националне мањине, али да је друга страна саботирала те преговоре. Тако је било у Београду, у Приштини а касније у Рамбујеу и Паризу. Представници албанске мањине нису прихватали никакве преговоре, само су чекали да им неко поклони независност на танјиру. Јовановић је изразио уверење да ће Србија наставити доследну политику одбране Косова и Метохије на основу резолуције Савета безбедности 1244 и принципа поштовања суверенитета и територијалног интегритета као основног принципа Повеље Ујединјених нација.

На питање водитеља ФТВ да ли је Милошевић пао због социјалног и политичког незадовољства, Јовановић је рекао да је свакако било озбиљних социјалних и економских проблема као последица санкција и разарања током агресије НАТО, било је незадовољства због тога, али су врло значајни фактори били пропаганда пдостицана из иностранства и одлука иностраних центара моћи да по сваку цену уклоне Милошеваћи како би направили другачији распоред у Србији и у региону.

Advertisements

Breaking Yugoslavia

NSPM in English

Breaking Yugoslavia

Diana Johnstone
четвртак, 11. март 2010.
(Global Research, 10.3.2010)

Diana Johnstone is the author of ‘Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions’. She spoke to New Left Project on the wars in the former Yugoslavia, western involvement and the trial of Slobodan Milosevic.

What was your view of Yugoslavia before its dissolution. What was admirable about that society? What was not so admirable?

Every society has its good and bad points, and I am not qualified to make an overall judgement of such a complex society as former Yugoslavia.

From my personal experience, what was not admirable was that in Tito’s lifetime it was a personal dictatorship. Tito didn’t run everything, but he had the right of final decision in case of conflict. The harshest repression was reserved for communists loyal to the Soviet Union after Tito’s break with Stalin in 1948. But repression is not all that is wrong with a dictatorship, a system which encourages hypocrisy and lack of recourse for unfair or unwise measures. Nevertheless, despite the undemocratic regime, it was always easy to find critical intellectuals in Yugoslavia who thought for themselves and said what they thought.

Yugoslavia’s „self-managed socialism“ was certainly an improvement over the Soviet model. It provided full employment, which is what people most acutely miss today. It is noteworthy that many former critics of the socialist system today declare that the so-called free market democracy they have now is much worse.

As the only European member of the Non-Aligned Movement, Yugoslavia enjoyed privileged relations with Third World countries, notably in the Arab world. The Yugoslav passport was welcome everywhere, and Yugoslavs enjoyed their freedom to travel throughout the world as citizens of a country whose international prestige was great for its size.

Tito’s policy toward the great ethnic diversity of Yugoslavia had been to give considerable cultural and linguistic rights to each group, a policy which is pursued today by Serbia – although not by Croatia and Slovenia. (For example, Serbia provides bilingual schools using the mother tongue of Hungarian, Romanian, Bulgarian, Albanian and Slovak minorities.)

If, in 1990, there had been a national referendum on the subject, I have little doubt that an overwhelming majority of Yugoslavs would have voted to maintain the federation. But elections were held only within the various republics, enabling the bureaucracies of Croatia and Slovenia to promote their secessionist projects.

You argue that Western governments bear significant responsibility for the wars in the former Yugoslavia by encouraging the secession of the constituent republics. Was the West not merely supporting those states in their struggle for self-determination?

There is nothing in international law or diplomatic practice that justifies secession from an existing state on grounds of „self-determination“. There is great confusion and hypocrisy on this point. First one can point to comparisons: Why did the United States not support the struggle of the Basques against Spain, which has been going on much longer? Why did they not support Corsicans against France, Scottish nationalists against Britain, the Kurds against Turkey – a violent struggle with deep historic roots, including Western promises to Kurds after World War I? Why did they not support the separatist „Padania“ movement that was growing about the same time in northern Italy, seeking separation from the poorer south of Italy – a movement that had a great deal in common with the Slovenian separatist movement? The answer is obvious: the United States does not support separatist movements in countries they consider their allies. The targets are either countries they consider rivals, like Russia or China, or countries that are too weak to resist, and where they can obtain totally dependent client states from the breakup – which is what happened with Yugoslavia.

Second there are the simple facts of the matter. History, to start with. Former Yugoslavia was not formed by conquest, but by a voluntary association after World War I as the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The Croats and Serbs speak essentially the same south Slavic language, and Slovenian is quite similar. This association was sought by Croatian leaders who wished to leave Austro-Hungarian rule and who actually coined the word „Yugoslavia“, meaning land of southern Slavs. Since Serbia already existed as an independent country, Serb leaders were wary of this union, but accepted it under urging from the Western powers, France and Britain.

After Tito’s death in 1980, Yugoslavia entered an extremely clumsy phase of political transition, which was distorted by severe economic regression caused by the debt crisis. Since Tito’s method of rule had been to respond to unrest by decentralization rather than by democratization, the local Communist parties in each republic of the federal state, as well as the autonomous provinces within Serbia, enjoyed considerable autonomy. Rivalry between the party bureaucracies undermined national unity. The dynamic thus tended toward dissolution rather than democratization. This trend was encouraged by outside forces (German and Austrian organizations represented by the heir to the Austro-Hungarian Empire, Otto von Habsburg, who was very active in this phase) which supported secession of the parts of Yugoslavia which had belonged to the Austro-Hungarian Empire before World War I, Croatia and Slovenia.

Now, assuming that „self-determination“ would lead to dissolution of the federation, there was the crucial issue of how this would be done. The Serbs interpreted the constitution to argue that Yugoslavia was a political union of three peoples – Serbs, Croats and Slovenes, who would have to negotiate the terms of secession. The Slovenes and especially the Croats maintained that the constituent units were the „republics“ in the boundaries set for them by Tito during World War II, which left sizeable Serb populations in both Croatia (about 12%) and Bosnia-Herzegovina (a relative majority up until the 1971 census). Germany persuaded the United States and the European Union to accept the Croatian claim without ever seriously considering the Serbian argument. This was unacceptable to the Serb minority in Croatia who had been persecuted by Nazi-sponsored independent Croatia during World War II, and whose „self-determination“ was thereby denied. This was the cause of the civil war in Croatia.

Both Slovenia and Croatia enjoyed full equality and autonomy within Yugoslavia. In no way could they be considered oppressed minorities. Tito was a Croat as was the last functioning prime minister of Yugoslavia, Ante Markovic, not to mention a disproportionate number of senior officers in the Yugoslav armed forces. As the richest part of Yugoslavia, Slovenia’s desire to secede was based almost solely on the desire to „jump the queue“ and join the rich EU ahead of the rest of the country, which it succeeded in doing. The Croatian secessionism movement was nationalistic, with strong racist overtones, and was strongly supported by a Croatian diaspora with crucial political influence in Germany and in Washington (in the office of Senator Bob Dole). In the absence of any legal justification for unnegotiated secession, nationalist leaders in both Slovenia and Croatia provoked units of the Yugoslav army stationed in their territory and used the inevitable response as their justification for seceding. This succeeded only because it was supported by Western governments and media – otherwise the Yugoslav army would have held the country together. Instead, the collapsing Yugoslav army effort to preserve the federation, as it was supposed to do, was denounced as a „Serbian invasion“. Serbian president Slobodan Milosevic handled this crisis badly, but he did not, as accused, instigate the dissolution of Yugoslavia.

You have suggested that there are certain continuities between the policies of the German government and the objectives of the Third Reich in the Balkans. Can you describe those continuities for us?

Even before the Third Reich, the government of Kaiser Wilhelm and even more the democratic Weimar Republic supported self-determination of ethnic minorities, and the Federal Republic of Germany continues to do so today, for reasons of national interest and ideology. The „revenge“ against Serbia, and detachment of former Austro-Hungarian territories within Yugoslavia, harks back to World War I. Of course, the Third Reich cut Yugoslavia into pieces, and on that point the 1991 German policy was more than disturbingly reminiscent, it was essentially the same. Germany has reasons for wanting to bring Slovenia and Croatia into its own sphere of influence. In a sense I am more critical of Western governments which followed the German policy without bothering or daring to evaluate the situation clearly for themselves. As this turned out to be disastrous, they had to blame the devil Milosevic for everything, in order to cover their own mistakes.

Why did the United States so strongly support Bosnian secession?

I think this support was the product of a number of factors. One, pointed out by former State Department official George Kenney, was the influence of media reports, in turn heavily influenced by a propaganda campaign run by Ruder Finn public relations agency on behalf of the government of Croatia, and later the Bosnian Muslims, which succeeded in presenting the Serbs as „new Nazis“. This public relations campaign was hugely successful with the public and politicians alike. American foreign policy-making can be vulnerable to the propaganda of lobbies, and the Croatian lobby was active and influential. The Bosnian lobby was smaller but very well connected, notably through Mohammed Sacirbey, the American son of a colleague of Bosnian Muslim leader Alija Izetbegovic who chose him to be Bosnia’s ambassador to the United States. There was a natural class affinity between American officials like Richard Holbrooke and the Bosnian Muslims, who had been the upper class under the Ottoman Empire and presented themselves as more anti-communist than the Serbs.

A second element was that since Germany was emerging as the sponsor of Croatia, the United States could have its own client state by supporting the Bosnian Muslims. Some US leaders thought that siding with the Muslim party in Bosnia would make a good impression in the Muslim world, counterbalancing US support to Israel. The late influential Congressman Tom Lantos, who was chairman of the House foreign affairs committee, called US support for the Bosnian Muslims and Kosovo independence „just a reminder to the predominantly Muslim-led governments in this world“ that „the United States leads the way for creation of a predominantly Muslim country in the very heart of Europe.“ Support to Bosnian Muslims was strongly advocated by the pro-Israel neo-conservatives. It is hard to believe that neo-con guru Richard Perle served as advisor to Muslim leader Izetbegovic at the Dayton peace talks with no private agenda of his own. The Clinton administration found it natural to do a favor to the Afghan mujahidin (which then included Osama bin Laden), whom they had supported and used against the Soviet Union, by helping them fight the Orthodox Christian Serbs in the Bosnian civil war.

But perhaps the main cause should be seen in the main effect: to reassert United States supremacy in Europe. The August 1995 NATO bombing „marked a historic development in post-Cold War relations between Europe and the United States“, wrote Richard Holbrooke in his memoirs, citing columnist William Pfaff who alone seemed to get the point: „The United States today is again Europe’s leader: there is no other.“ (Richard Holbrooke, To End a War, Random House, 1998, p.101.) By the policy of an „even playing field“, the United States created a stalemate between the Bosnian parties which allowed Holbrooke to take charge of what he called „the Bosnian end game“ at Dayton. The United States was able to pose as „the indispensable nation“.

Some have accused you of downplaying or even denying the Srebrenica massacre. How do you respond to such accusations?

First of all, I think these accusations are designed primarily to distract public attention from the main focus of my writing on Yugoslavia, and in particular my book, Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions. That focus is political. As the title indicates, my book is not about Srebrenica. It is about the historical and political background, and the deception and self-deception involved in media coverage and Western policy-making that led to the illegal NATO war of aggression in 1999. The only reason I wrote about Srebrenica at all is that I could not very well avoid the subject, but I stated from the start I was not writing about what happened at Srebrenica (on which I claim no special knowledge) but about the political uses of it. I am not a war correspondent but a political analyst. The trouble is that some people do not welcome political analysis of the Balkan conflicts, and use Srebrenica to ban it. If mothers are weeping, how can anyone engage in such a heartless exercise as political analysis? Judging complex events solely on the basis of images and emotions, which are often deceptive, is infantile. But we are living in a period of infantile regression.

For instance, the wives and mothers of the men who were killed deserve sympathy, but is their individual grief any greater if their son was one of several hundred or one of several thousand? Why this insistence on a particular number, which has not been clearly proved? Isn’t it possible, and even likely, that the genuine grief of mourning women is exploited for political ends? How many people are in a position to know exactly what happened at Srebrenica? Where are the documents, where are the photographs? Yet people who know nothing are ready to consider it scandalous if someone says openly, „I don’t know exactly what happened.“

I do know that from the very start of the Yugoslav tragedy, there were significant massacres of Serb civilians (for instance, in the town of Gospic in Croatia) that were studiously ignored in the West. But I do not care to engage in competitive victimhood.

As for Srebrenica, certainly any execution of prisoners is a war crime and deserves punishment, even if the figure of 8,000 is certainly exaggerated, since it includes men who died in ambush while trying to escape, or even men who actually did escape. But whatever the number of victims, a single massacre of military-age men while sparing women and children cannot in my opinion be correctly described as „genocide“ – unless the term „genocide“ is redefined to fit the single case of Srebrenica. And this is precisely what was done by the International Criminal Tribunal on former Yugoslavia (ICTY) in The Hague. In order to convict General Radislav Krstic (who was not even present at the scene) of complicity in „genocide“, the ICTY judges ruled in August 2001 that killing a large number of Muslim men from Srebrenica was „genocide“ because of the „patriarchal“ nature of their society. Women and children survivors were too insignificant in such a patriarchal society to matter! This preposterous verdict simply confirmed the obvious fact that ICTY is working for those who set it up, choose its judges and pay its expenses: that is, essentially, NATO. It is there to justify the NATO interpretation of the conflicts in former Yugoslavia, by putting the entire burden of blame on the Serbs. Unless an Orwellian future bans free historical inquiry, I am confident that my critical appraisal of ICTY will be justified by history.

Why do you believe NATO carried out its bombing war against Serbia?

The essential reason was to save NATO from obsolescence after the collapse of the Soviet bloc, whose supposed threat had been its ostensible raison d’être. The United States came up with a new „humanitarian mission“, and the large-scale NATO bombing of Yugoslavia in 1999 served to prove that NATO could get away with it, without United Nations authorization. This was „the war to start wars“. It is regularly cited by apologists as „the good war“ which proves that „human rights“ constitute the most efficient excuse for aggression. It was indeed a perfect little war, waged safely from the air with all the casualties on the ground, whether Serb or Albanian.

How do you view the UK’s role in the conflicts of the former Yugoslavia?

As absolutely shameful. The British foreign office certainly had experts able to understand the complexities of the Yugoslav situation, and indeed the conservative government hesitated. Lord Carrington and then Lord Owen, if supported, might have brokered an early peace in Bosnia. But Tony Blair preferred to strut the stage of „humanitarian intervention“, and most of the left swallowed the wild tale according to which the world’s most powerful military alliance was henceforth motivated by sentimental concern for the underdog.

What did you make of the trial of Slobodan Milosevic?

That trial actually aroused my first admiration for Slobodan Milosevic. He defended himself, and his country, with great courage and intelligence, and successfully disproved most of the charges against him, even though he died before the defense could make its case. The ICTY was set up largely to convict Milosevic, and would surely have found a way to do so regardless of the evidence. His death spared them that trouble. Of course, Western media failed totally to report fairly on the proceedings.

You speak of your admiration for Milosevic „defending his country“ in the Hague. But is there not a wider and more fundamental sense in which Milosevic’s rule was by no means beneficial for Serbia? V. P. Gagnon Jr. has written about how Milosevic used war as a tool against movements for democratic reform, by effectively changing the subject to whether people were pro or anti-Serb at any point where these movements became too strong. Karel Turza and Eric Gordy have written about the deleterious effect that Milosevic’s rule had on Serbian society and culture. Little of this speaks of a man worthy of admiration, even from a Serbian perspective. Was Milosovic defending Serbia, or just defending his regime?

When I said that Milosevic on trial in The Hague aroused my first admiration for the man, I was obviously making the distinction between Milosevic as President and Milosevic as prisoner of a biased tribunal that had been set up to convict him. However unfortunate his policies as president, he became a victim when he was illegally shipped off to The Hague, in a rather sordid deal between prime minister Zoran Djindjic, who violated Serbian law in the hope of economic rewards, and the NATO powers, who needed the trial in order to justify their 1999 bombing campaign.

What is meant by „democratic reforms“? Milosevic did introduce a multi-party system, which is the basic democratic reform. Whatever his faults, it is by no means clear that his political adversaries in the early 1990s would have been better for the Serbian people than he was. Now that Serbia has Western-approved „democratic“ governments, major industries have been sold to Western corporations, the media are more uniform than ever, and the economic situation of the majority of the population has worsened considerably.

Many people in Serbia who hated Milosevic when he was in office admired his defense at The Hague. His self-defense was automatically a defense of his country, since the totally arbitrary (and unproven) charge of a „joint criminal enterprise“ in effect implicated collective guilt, since the alleged enterprise had no defined limits.

Little blame for the Balkan wars appears to attach to the Serb side in your account. Yet Bosnian Serb figures such as Vojislav Šešelj, Radovan Karadžić and Ratko Mladić have stated publically that there was a drive for a Greater Serbia. Doubtless there have been many attempts to reduce the conflict to nothing more than a case of Serbian aggression, but while correcting for that is it not also important to still leave room for attaching the appropriate level of blame to the Serbian side?

Testifying at the Milosevic trial, Vojislav Šešelj stated clearly that Milosevic was not in favor of Greater Serbia, and that he had slandered him politically for that very reason, because Šešelj himself did favor Greater Serbia. The meaning of „Greater Serbia“ is complicated, and I have dealt with it in my book, „Fools’ Crusade“. But Serbs were divided on the matter, and Milosevic for one did not advocate a „Greater Serbia“. Milosevic was competing with politicians such as Vuk Draskovic and Zoran Djindjic, whom the West considers „democratic“, but who were far more nationalistic than he was. No Serbian politician could be totally indifferent to Serb populations cut off from Serbia by the disintegration of Yugoslavia. Nevertheless, starting in 1992, Milosevic signed onto a series of potential peace accords that left Serbs outside of shrinking Yugoslavia, and were clearly incompatible with a greater Serbia.

I do not presume to attach „appropriate levels of blame“ to the various Yugoslav parties. I simply point out certain facts, and the only blame that really interests me is that of the Western powers and especially of the United States. That is my responsibility as an American citizen. It is the United States that exploited the tragedy to strengthen NATO, and the people of Yugoslavia who suffered and are still suffering.

Many of our readers will find it hard to accept your expressing admiration for Milosovic. Its well understood that the West portrays its enemies dishonestly (take Saddam’s mythical WMD, for example). But to praise the „courage“ of a man widely seen (including by those who are no fans of Western power) as having a lot of blood on his hands goes a good deal further than this. Is your choice of words here really appropriate?

I am not going to change what I say because many of your readers, as you allege, have a limited capacity to understand the complexities of human character. Of course, all leaders of countries involved in wars can be said to „have blood on their hands“. The stereotype of an inhuman Milosevic is a fictional propaganda creation, like the long line of „Hitlers“ the West keeps discovering. But supposing the man was utterly ruthless, does that preclude courage? I fear our „humanitarian“ age is adopting an unprecedentedly simplistic notion of what people are – either innocent lambs or savage beasts. Look at many of the heroes of ancient tragedy, who were complicated enough to be ruthless and courageous, and often displayed a mixture of good and bad qualities. If we are incapable of recognizing the humanity of our chosen enemies (and Milosevic was a chosen enemy, who actually liked the United States where he had lived as a banker, and never even slightly threatened the West), then there can be no peace in the world.

What have been the consequences for the constituent republics of becoming independent states?

In general, secession is beneficial to the bureaucrats. Someone who was only a minor official in a large country gets to be Cabinet Minister, or ambassador. So secession was a good thing for members of the bureaucracy in each statelet. It has also been good for a minority who live off crime and corruption. For the rest of the population, it was beneficial primarily to Slovenia, whose leaders succeeded in getting into the European Union ahead of the others. Of course it was not beneficial to the small population of Yugoslavs who were not ethnic Slovenians and found themselves living in Slovenia without any civil status.

Croatia has the advantage of strong German support, but so far this has not yielded all the economic benefits hoped for. Most of the Serb population has been driven out, which is of course satisfying to the racist Croat nationalists, and does not seem to disturb the Western leftist multiculturalists.

Otherwise, people who once were citizens of an independent, medium-sized European country find themselves confined in small mutually hostile statelets, dependent on outside powers and poorer than before. Outside intervention has served to exacerbate ethnic hatreds, and continues to do so, notably in Bosnia and Kosovo.

The political situation of most of the successor states is precarious and further tragedy is almost certain.

http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=18030http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=18030

Пристигли коментари (0)

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

10. март 2010.

«Епископске конференције показују јединство Православља» Епископ Константин Генерални секретар Епископске конференције Швајцарске

Њ.П. Епископ Константин

Поводом оснивања православних епископских конференција у Швајцарској и Немачкој Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин дао је ексклузивни интервју нашој Информативној служби. У интервјуу са одговорним уредником епархијске Информативне службе, Тихомиром Поповићем, Преосвећени Владика, који од ове године обавља и дужност Генералног секретара Епископске конференције Швајцарске, објашњава како еклисиолошку позадину тако и практичну улогу и начин функционисања ових конференција које обухватају све канонске епископе православних помесних цркава у Немачкој и Швајцарској.

Одлука о оснивању Епископских конференција у православној дијаспори потекла је са четврте Предсаборске Свеправославне Конференције одржане прошле године у центру Васељенске патријаршије у швајцарском месту Шамбези. Епископска конференција Немачке основана је у 27. фебруара у Нирнбергу, а њен пандан у Швајцарској 4. марта у Шамберзију.

Ваше Преосвештенство, почетком ове године у Швајцарској и Немачкој основане су, у складу са одлукама Конференције у Шамбезију, православне Епископске конференције. Можете ли да нам нешто кажете о позадини и циљевима ових одлука?

Епископ Константин: Све помесне аутокефалне православне цркве дужне су да проповедају веру у Христа и да испуњавају дуг пастирске бриге о својим верницима у земљама које се налазе ван граница других аутокефалних цркава. Ради тога Православне помесне цркве чувају устаљени поредак управљања својим парохијама и епархијама у расејању (дијаспори) и настављају да упућују епископе и клирике на мисионарску и пастирску службу. У циљу побољшања сарадње Православних помесних цркава и пастирске, мисионарске, образовне и друштвене делатности у дијаспори, корисно је одржавање регионалних епископских конференција, које имају саветодавни карактер.

Како ће убудуће изгледати сарадња са осталим помесним православним црквама у Немачкој и Швајцарској? Шта ће се променити, а шта не?

Епископ Константин: Питања која су од општег интереса, као што су организовање предавања православне веронауке у редовним школама земље боравка, питање масовног информисања, контакти са другим црквама и конфесијама, односи са друштвеним и државним структурама, могу да се пренесу на Епископску конференцију, с тим што сваки епископ одговара својој Помесној цркви за пастирски рад, за развој односа са државним органима, са грађанским друштвом, са религиозним организацијама, као и са медијима у вези са питањима која се тичу живота његове пастве и заступања ставова његове сопствене Цркве.

Које су перспективе за живот православних у Швајцарској и Немачкој након оснивања епископских Конференција?

Епископ Константин: Циљ Епископских конференција је показивање јединства Православне цркве у дијаспори, развијање заједништва међу црквама у свим областима пастирског служења, посебно по питањима духовног старања за болеснике, затворенике и подржавање литургијског благодатног живота у целини. У надлежности епископских конференција је и изучавање и одређивање канонског статуса црквених општина које немају јасан однос према православним помесним црквама (примера ради: канонски статус црквене општине свете Тројице у Цириху) и слично.

Хијерархију у оквиру Епископских конференција, по одлукама из Шамбезија, одређује поредак Диптиха, иако неке од помесних цркава које су на врху овог историјског хијерархијског поретка Православља нису по броју верника толико присутне на територији поменутих земаља као неке друге. Да ли мислите да би ово могао да буде проблем за сарадњу?

Епископ Константин: Све одлуке Епископских конференција доносесе се консензусом. Епископске конференције немају административна и канонска овлашћења и не ограничавају права епархијских архијереја у дијаспори.

Када и како би требало да се реши питање сарадње Православних на нивоу Епископата у складу са одлукама из Шамбезија у Аустрији?

Епископ Константин: Очекујемо да ће то да буде ускоро. У току прошле и претпрошле године било је неколико састанака по питањима која су нам заједничка: питање веронауке у редовним школама, питање пастирске бриге за болеснике и затворенике и слично.

На који начин и на ком нивоу је СПЦ заступљена у новим структурама епископских конференција на територији Епархије средњоевропске?

Епископ Константин: У Православној Епископској конференцији у Немачкој, српској цркви је припало место благајника. Ову дужност ће вршити свештеник и дипломирани теолог Радомир Колунџић, парох у Берлину. У Швајцарској, српској цркви је припало место генералног секретара Православне епископске конференције. Ову дужност ће вршити надлежни Епархијски архијереј уз помоћ протојереја дипломираног теолога Љубомира Котарчића, пароха у Ст. Галену.

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом средњоевропским господином Константином водио је одговорни уредник Информативне службе, Тихомир Поповић, потпредседник Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије средњоевропске.

Четрдесет нових парохија за 18 година: Кратка биографија Епископа Константина

Епископ средњоевропски Константин (у свету Крста Ђoкић) родио се у Горњем Црњелову у Семберији 26. септембра 1946. године. Српску православну Богословију Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима завршио је у првој послератној генерацији 1967. године. Замонашио се 28. марта 1970. године, а Богословски факултет завршио је 1974. године у Београду. Радио је као службеник и секретар Епархије зворничко-тузланске од 1. марта 1970 до 30. августа 1979, а једну годину провео је у Америци на учењу језика и даљем научном усавршавању. Од 1978. до 1982. био је предавач у Богословији Св. Три Јерарха у манастиру Крка. Од 1982. до избора за епископа средњоевропског 1991. године био је професор и главни васпитач у богословији Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

Посвећујући посебну пажњу унутрашњој мисији односно бољем организовању црквеног живота, Епископ преко епархијских органа оснива велики број нових Црквених општина и парохија, поставља нове младе свештенике како би сваки верујући човек у својој близини имао могућност да посећује редовно света богослужења. Тако је у последњих осамнаест година основано око 40 нових црквених општина у градовима Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, а многи старији црквени центри добили су нове парохије тако да сада у многим великим градовима на територији Епархије средњоевропске делају два или више свештеника.

Градитељство и обезбеђивање трајних решења богослужбеног простора добија велики замах у последњих 18 година. Упорношћу и сталним указивањем на неопходност куповине црквених центара Његово Преосвешенство Епископ Г. Константин пробудио је код благочестивог народа жељу да се и на овим просторима покаже као народ Светога Саве који за собом увек оставља богомоље као трагове свога постојања. У току рата у нашој Отаџбини велику бригу око скупљања и слања помоћи преузела је и Епархија средњоевропска. Једна од највећих акција која се још увек спроводи јесте брига о деци ратној сирочади. У сврху организованијег рада на овом пољу основана је и епархијска човекољубна Комисија «Дијаконија» која је помогла да се последице разарања и страдања у Отаџбини лакше поднесу. Народне кухиње у Крагујевцу, Куршумлији, Београду, као и велика помоћ избеглицама биле су само један део активности која је ова комисија, заједно са немачким и другим партнерима, остварила у то доба.

Бринући се о свему овоме Епископ није запостављао ни бригу о свештеничком подмлатку. Тако је на новоосновани Православни богословски факултет у Минхену послао велики број кандидата, а многи студирају и на Богословском факултету у Београду и у Фочи. Истовремено велики труд и бригу посветио је настави православне веронауке, која се у појединим деловима Епархије – у Аустрији и неким немачким савезним државама – предаје и у државним школама.

Непосредно после свога доласка у Епархију епископ Г. Константин обнавља излажење епархијског листа «Црква» који излази четири пута годишње у тиражу од 12.000 примерака, а који служи за мисијске потребе Епархије. И издавачка делатност Епархије цвета у последњих 18 година. За време Епископа Константина основан је Фонд за мисију Епархије средњоевропске, из кога се материјално помажу новоосноване црквене општине, градња нових храмова и издавачка делатност.

Такође је установљен и «Фонд омладине» из кога се материјално помажу активности младих на епархијском нивоу и обезбеђују стипендије за студенте и богослове.

Епархија осим тога има и веома активну Комисију „Црква и друштво“ која помаже рад Цркве у комуникацији са инославнима, као и са државним и световним институцијама и остварује јединствен међуцрквени и друштвени дијалог.

Коначно, за време преосвећеног Владике Константина основана је и епархијска Информативна служба која редовно информише српску јавност о догађањима унутар Епархије, а медијима и заинтересованим читаоцима на немачком говорном подручју шаље вести везане не само за Епархију већ и за целу Српску православну цркву. Тако медији немачког говорног подручја имају прилику да се о животу Српске православне цркве информишу са самог извора.

Од 2010. године, Епископ Константин је Генерални секретар Православне епископске Конференције Швајцарске.

Информативна служба

Српске православне епархије срењоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

SOKAKTUELL@aol.com

www.eparhija-srednjoevropska.org

www.sokaktuell.diozese.eu

Obavestenje i pozivnica iz Crkveno-skolske Opstine Sveti Sava u Johanesburgu

http://www.youtube.com/watch?v=JT1jdSLF4x8 pogledajte ovaj link okji sam nedavno postavio slobodno ga distribuirajte trajanovic

— On Mon, 3/8/10, Pantelejmon Jovanovic <pantelejmon@svetitoma.org> wrote:

From: Pantelejmon Jovanovic <pantelejmon@svetitoma.org>
Subject: Fw: Izbor delegata za Skupstinu dijaspore – nedelja 14. mart u 11:00 casova: Obavestenje i pozivnica iz Crkveno-skolske Opstine Sveti Sava u Johanesburgu
To: Undisclosed-Recipient@yahoo.com
Date: Monday, March 8, 2010, 5:11 AM

—– Original Message —– From: Pantelejmon Jovanovic Sent: Monday, March 08, 2010 1:07 PM Subject: Izbor delegata za Skupstinu dijaspore – nedelja 14. mart u 11:00 casova: Obavestenje i pozivnica iz Crkveno-skolske Opstine Sveti Sava u Johanesburgu

Telefoni crkveni (kucni i fax): 011-234-32-70,                           Ponedeljak Telefoni mobilni:  083-325-78-72                                               8. mart 2010.

Adresa: 14 Tana Rd. Sunninghill Park, Johannesburg           u Johanesburgu

– South Africa ; P O Box: 1078, Rivonia 2128

Racun: Serbian Orthodox Church Nedbank Wadeville 193 608 4287;Code:193-642

Email: pantelejmon@svetitoma.org web:www.svetitoma.org

Obavestenje iz crkve u Johanesburgu

Nedelja 14. mart 2010. u 11:00 casova

Izbor delegata za Skupstinu dijaspore

Postovani parohijani, draga braco i sestre,

U prethodnoj 2009. godini, Skupstina Srbije je usvojila Zakon o dijaspori. U okviru tog zakona je predvidjeno osnivanje i rad Skupstine dijaspore. Skupstina dijaspore ce brojati 45 delegata i zapocece sa radom na Vidovdan 28. juna 2010. godine. Srpskoj zajednici u Africi je pripalo jedno delegatsko mesto i nasa Crkveno-skolska Opstina Sveti Sava u Johanesburgu je preuzela inicijativu, kao jedina Srpska Crkveno-skolska opstina u Africi i jedina aktivna srpska „organizacija-udruzenje“ na tlu Afrike, da organizuje skup i izbor delegata.

Izbor delegata ce se odrzati u nedelju 14. marta u nasoj crkvenoj sali u 11:00 casova, dakle odmah po zavrsetku svete liturgije. Pravo da glasaju i da budu birani imaju svi Srbi, svi nasi parohijani, bilo odakle da poticu ili bilo koje drzavljanstvo da poseduju. Jedini uslov je da se izjasnjavaju i osecaju kao Srbi, da imaju ljubav prema svojoj otadzbini i srpskoj zajednici i da zele da se nesebicno trude i da rade na korist nase zajednice u Africi.

Delegat treba da bude izabran na osnovu licnih, ljudskih i rodoljubivih vrednosti i da sve nas dostojno predstavlja. Pozivamo sve clanove nase zajednice, nase parohijane – ljude dobre volje, da se tog dana prvo okupe na svetoj liturgiji u nasem hramu sv. apostola Tome u Johanesburgu, da se zajedno Bogu pomolimo, a da posle molitve u atmosferi uzajamnog postovanja, u bratskoj slozi i hriscanskoj ljubavi, na demokratski nacin izaberemo  naseg delegata.

Po obavestenju iz Ministarstva dijaspore, izabrani delegat nece imati nikakve beneficije za svoj rad. Bice obavezan da svake godine poslednje sedmice juna (oko Vidovdana) bude u Beogradu i ucestvuje u radu Skupstine dijaspore. Troskovi povratne avionske karte i smestaja i boravka u Beogradu snosi sam delegat. Od Ministarstva dijaspore smo dobili uputstva o nacinu izbora delegata. Tih uputstava cemo se pridrzavati i na osnovu njih cemo efikasno, pravilno i dostojanstveno obaviti proceduru izbora naseg delegata.

 

Svako dobro od Boga zele vam,

 

Clanovi Crkvenog Odbora

Crkveno-skolska opstina Sveti Sava

Johanesburg – Juzna Afrika

Promocija ljubavne poezije

Udruženje pisaca Republike Srpske i dijaspore -Prijedor je u petak 5.marta kao dar sugrađankama za 8.mart,darovalo veče ljubavne poezije,predstavljeno kroz književni portret Violete Božović.U prepunoj galeriji 96 ,veče je otvorila etno grupa Molitva iza koje su nastupili priznatii umjetnici Prijedora,koji su bili gosti večeri..“ Aktiv žena prijedorskog Demokratskog Narodnog Saveza, je u znak podrške kulturi i nastojanju Violete Božović da u Prijedoru stvori instituciju pisane riječi u Republici Srpskoj,darovao po jednu prekrasnu ružu ,svakoj sugrađanki, koja je te večeri ulazila u galeriju da prisustvuje događaju.Veče su propratili svi mediji u Republici Srpskoj,naročito Radio Televizja Republike Srpske koja je u jutarnjem programu sa posebnom pažnjom objavila intervju sa predsjednicom Udruženja pisaca RS i dijaspore Violetom Božović ,koja je objasnila da je žena uzvišena,jer je majka,zaštitnica doma i čuvar djetinjstva djece,a da je ljubav ta koja je pokreće na čuda sa kojima može da pobedi nedaće.
„Da sam te srela prije proleća „je naslov književnog portreta Violete Božović,nastao kao predpromocija istoimene knjige koja je u pripremi za objavljivanje.Posebnu draž večeri je dao nastup,anđela ljubavi-djece iz hora vrtića Radost,koji je uz recital fenomenalno izveo dve pesme iz svog bogatog repertoara.Gost večeri je bila Blagica Elenkov-pesnikinja
i idejni tvorac etno grupe „Molitva“.
Specijalni gosti koji su tim povodom došli iz Banjaluke su bili Vidosav Vico Đurđević,novinar najtiražnijeg dnevnog lista Fokus ,kao i sveštenik ,otac Milan Janković,koji je prisutnima na dar govorio delove iz čuvene  biblijske „Pesme nad pesmama“,ukazavši na to da je ljubav najlepši dar darovan od boga.
Galerija 96 u Prijedoru je bila premala da primi sve one koji su željeli prisustvovati večeri.
Prijatelj i sponzor događaja je bio prijedorski aktiv žena DNS-a-Prijedor,a predsjednica aktiva gospođa Milada Stupar je sa radošću konstatovala da je počastvovana činjenicom da aktiv žena u najboljem smislu podržava ženu.Ova promocija ljubavne poezije je više od književne večeri.Ona predstavlja most prijateljstva koji spaja sugrađanke sa onim najuzvišenijem u njima,Iz tog razloga je vredan svakog poštovanja i respekta trud udruženja pisaca RS i dijaspore Prijedor,da na najbolji način pokaže pažnju sugrađankama, učinivši da se u njihovu čast organizuje  jedna takva izuzetna promocija ljubavne poezije.

Н О В А И З Д А Њ А Ф О Р У М А

Н О В А И З Д А Њ А  Ф О Р У М А

На свечаној академији поводом 10 година рада Београдског форума за свет равноправних која ће се одржати 26. марта 2010. у Студентском културном центру, Краља Милана 48, Београд, са почетком у 19 часова, биће представљене три нове књиге Форума:

АГРЕСИЈА НАТО – СУМРАК ЗАПАДА

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

АНТИФАШИСТИЧКИ ПОКРЕТ У СРБИЈИ

Ове књиге, као и већи део издања Београдског форума, резултат су колективних напора и прилога чланова Форума и пријатеља из Србије и иностранства.

Књига Агресија НАТО – Сумрак Запада представља капитално дело трајне вредности. На 520 страница штампани су аналитички радови преко 70 аутора од који  већину чине инострани научници и аналитичари стратешких кретања.

Међу домаћим ауторима су академици Михајло Марковић и Коста Чавошки, професори Смиља Аврамов, Зоран Аврамовић и Сава Живанов, бивши државници Момир Булатовић и Ратко Марковић, дипломате Владислав Јовановић, Станислав Стојановић и Живадин Јовановић, генерали Спасоје Смиљанић, Љубомир Домазетовић, Љубиша Стојимировић и многи други.

Од страних аутора својим јасним и дубоким анализама стратегије глобализма која је основни покретач агресије НАТО, издвајају се прилози канадског научника Мишела Чосудовског, француског генерала Пјер-Мари Галоа, швајцарског еколога и књижевника Франца Вебера, руског генерала Леонида Ивашова, британског политичара Алис Ман, руског научника Јелене Гускове, америчког научника Дијане Џонстон, грчког адмирала Ђаниса Нтоунијадакиса, француског издавача Луја Далмаса, немачког адмирала Елмара Шмелинга, грчког политичара Танасиса Пафилиса, италијанског аутора Џин Тоши Мазарани Висконти, немачког политичара Вилија Вимера и многих других. Ту су и врло значајни прилози српских интелектуалаца из расејања као што су радови Срђе Трифковића, из САД и Комнена Бећировића из Француске.

Ово јединствено издање илустровано са око 120 фотографија, неизбрисивих симбола разарања, представља до сада најсвеобухватније сведочанство и најдубљу анализу узрока и последица агресије НАТО на Србију (СР Југославију). Последица  које ће се још дуго осећати не само у региону Балкана и Европи, већ и у целокупном систему правних и политичких односа у свету.

Уредник издања: Драгомир Вучићевић, амбасадор у пензији. Аутор предговора Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији. Издавачи: Београдски форум и Миленијум груп, Београд.

Паралелно се припрема издање ове књиге и на енглеском језику.

Књиге ће се ускоро појавити у књижарама, а засад се могу наручити директно од Београдског форума за свет равноправних, Кнеза Милоша 82, тел. +381 11 26 44 293, имејл: beoforum@gmail.com

unterstützt UNICEF

GMX unterstützt UNICEF
Erdbeben: Die Kinder brauchen dringend weiter Schutz und Hilfe – werden Sie UNICEF-Fördermitglied

Lieber Herr Nonkovic,

in den Trümmern von Port-au-Prince arbeiten UNICEF-Helfer weiter fieberhaft daran, die Kinder zu versorgen und sie zurück in die Schule zu bringen. Damit die Kinder in Haiti und in anderen Ländern die Chance auf ein besseres Leben haben, brauchen sie langfristige Unterstützung: Als UNICEF-Fördermitglied helfen Sie schon mit 8 Euro monatlich, Kindern in Entwicklungsländern vor Krankheiten zu bewahren, sie mit Schulmaterial auszustatten und vor Gewalt zu schützen.

Mitmachen und helfen
So helfen Sie mit Ihrer Spende:
8 Euro = 180 Päckchen Zucker-Salz-Mischung gegen Durchfall
19 Euro = ein Erste-Hilfe-Set
50 Euro = 5 Familienpakete für sauberes Wasser
Wiederaufbau in Haiti unterstützen

Gerade in Haiti brauchen wir weiter dringend Ihre Hilfe: Nach dem furchtbaren Erdbeben hilft UNICEF hier, die Trinkwasserversorgung langfristig wieder aufzubauen. 500.000 Mädchen und Jungen sollen Lernmaterial erhalten und zur Schule gehen können – viele zum ersten Mal im Leben. UNICEF hilft im Katastrophengebiet auch, die Waisen zu betreuen und Pflegefamilien für sie zu finden. Schon für 8 Euro stellt UNICEF 20 Päckchen nahrhafte Erdnusspaste für Kinder bereit – oder Masernimpfstoff für 50 Kinder.

Werden Sie jetzt Fördermitglied – bis Ende 2010 kommen Ihre Beiträge ausschließlich der Not- und Wiederaufbauhilfe für Kinder in Haiti zugute.

Vielen Dank!

Eva Heil
Geschäftsführerin GMX GmbH

Wiederaufbau in Haiti unterstützen
UNICEF-Kinderschutzexpertin Cecile Modvar sucht nach Kindern, die unbegleitet oder traumatisiert sind. Foto: UNICEF
Mit Ihrem Beitrag unterstützt UNICEF konkrete Hilfsprojekte und setzt sich politisch für die Kinderrechte ein – weltweit, in rund 150 Ländern.
Gleichzeitig helfen Fördermitglieder, Kinder in Kriegsgebieten und nach Naturkatastrophen schnell mit überlebenswichtigen Hilfsgütern zu versorgen.
Bis Ende 2010 kommen Ihre Beiträge zweckgebunden der UNICEF-Not- und Wiederaufbauhilfe in Haiti zugute.
UNICEF erzielt messbare Fortschritte für Kinder und informiert Sie regelmäßig darüber, was Ihre Spende bewirkt hat.
Ihr Beitrag ist steuerlich absetzbar – Sie erhalten automatisch eine Zuwendungsbescheinigung.
Ihre Fördermitgliedschaft läuft nur so lange, wie Sie es wünschen.
Vielen Dank für Ihre Unterstützung!

Mitmachen und helfen

Bitte leiten Sie dieses E-Mail an Bekannte und Freunde weiter.

Mitmachen und helfen
Gemeinsam für Kinder
UNICEF leistet seit über 60 Jahren weltweit erfolgreich Hilfe für Kinder und ist als gemeinnützig anerkannt.
Bankeinzug
oder
Spendenkonto:
100 100 100
Bank für Sozialwirtschaft
BLZ 370 205 00
UNICEF Spendentelefon
0800-6333 633
(kostenlos aus dem dt. Festnetz)
GMX, United Internet AG, Member of united internet
Stiftung United Internet for UNICEF Impressum