Otvoreno pismo B.Tadiću Jovo Ćuruvija

Predsednice Srbije gospodine Borise Tadiću, molim Vas ne dolazite više na mesto ubistva Slavka Ćuruvije. Nije u dobrom ukusu da prisustvujete podsećanju na zločin države čiji ste Vi predsednik.
Poslao sam Vam pismo sa molbom da me primite na kraći sastanak početkom 2009. godine, ali me do danas niste udostojili odgovora i zato Vam se obraćam na ovaj način.
Na obeležavanju godišnjice ubistva moga brata Slavka Ćuruvije 11.4.2006. izrazili ste nezadovoljstvo što su ubice na slobodi..
Na obeležavanju godišnjice 11.4.2008.g. rekli ste medijima da čekate izveštaj policije koji se odnosi na taj zločin. Prošle su godine, a Vi niste saopštili javnosti da li ste dobili izveštaj ili ga još čekate.
Javljate se u medijima u vezi slučaja rasipanja novca za plaćanje rezidencije, a godinama ćutite kada je u pitanju ubistvo Slavka Ćuruvije.
Šta je važnije ? Stan vezan za ambasadora ili da se reši jedno od najtežih zločina koji opterećuje prošlost, a i buduænost Srbije.
Gospodine Tadiću, kao ministar vojske niste učinili ništa da na svetlost dana izađe arhiva vojnih tajnih službi, niti ste rasformirali tu službu koja je verno služila zločinačkom režimu SPS-a, SRS-a i JUL-a.
Kao predsednik Srbije potpisali ste u svoje ime, i ime Vaših poslušnika, prijatelja i partijskih kolega „Deklaraciju pomirenja“, pa čak i postavili Ivicu Dačića za ministra policije. Niste rasformirali tajne policije ove zemlje koja je još puna kadrova Miloševićevog režima. Pojedinci iz te tajne policije čak su upućeni u diplomatsko konzularna predstavništva Srbije. Jedan od njih se uspešno, u ime države, bavi trgovinom vezanom za oružje i ko zna šta još. Da li Vi to njih nagrađujete za „predan“ rad jer su uspešno servisirali ubice Slavka Ćuruvije ?
Sa pozicije moći koju posedujete, obavezni ste da sa mrtve tačke pokrenete rešavanje ovog gnusnog zločina. Vi i predsednik Vlade ste najodgovorniji za rad institucija koje su dužne da rasvetle ubistvo i da sve one koji su u tom zločinu učestvovali izvedu pred lice pravde.
Dok se ne kazne svi oni koji su naručili , organizovali i ubili Slavka Ćuruviju nosite odgovornost, kao što je nose i vaši prethodnici. Dok se to ubistvo ne reši i mediji u Srbiji su mrtvi, a Srbija ostaje i dalje u zoni varvarizma i primitivizma.
Gospodine Predsedniče, ispunite svoju obavezu ili je prepustite nekom drugom koji zna šta su vrednosti civilizovanog društva..
I na kraju, da Vas obavestim, nezavisno od tog izveštaja koji još čekate, da su naručioci, organizatori i ubice još na slobodi, a približava se 11.4.2010. Jedanaest godina od zločina. Vaše prisustvo na mestu ubistva Slavka Ćuruvije ima smisao samo ako tog dana porodici i čitavoj srpskoj javnosti kažete ko su ubice Slavka Ćuruvije. Vaše službe to znaju.

Jovo Ćuruvija

Advertisements

RAS – The International Serbian Organization

Dear Friends,

It is our great pleasure to invite you to the 2nd Annual Serbian Documentary Film Festival.  This year’s “The Soul’s Evensong” ( Bdenje Duse) festival includes 3 films by Serbian film makers. (All movies have English subtitles).

Join us in the afternoon of celebration of culture, spirituality and historical reality of today’s Serbia.  Please do invite a friend, colleague or a family member to share this experience which you will find enriching and worthwhile. The official invitation is attached.

When:     Saturday, March 20, 3-5 PM

Where:    The Wilson Building, Washington DC City Council Chamber, Room 500

1350 Pennsylvania Avenue, NW Washington DC 2000

Nearest Metro:  The Federal Triangle (Red Line)

Parking: Garage at Ronald Reagan Building at 13 ½ and Pennsylvania Av

The suggested donation is $10.

It was great to see so many of you last year!  We hope to see you again!

Your friends from
RAS – The International Serbian Organization

Washington DC
www.ras-international.org

Prison of Nations

What would Nigel Farage say to Serbian President Boris Tadic who is ready to give up Serbia’s nationhood and statehood to become a „member“ of the EU?
Boba
==================

Prison of Nations

Nigel Farage, a British member of the European Parliament, was fined an equivalent of $4,000 on Tuesday for „insulting“ the new European Union President Herman van Rompuy (r.) and refusing to apologize. In a memorable performance in Strasbourg ten days eaerlier, the Euroskeptic MEP told the former Beligian prime minister that he had „all the charisma of a damp rag and the appearance of a low-grade bank clerk“:

„We were told that when we had a president, we’d see a giant global political figure, a man who would be the political leader for 500 million people, the man that would represent all of us all of us on the world stage, the man whose job was so important that of course you’re paid more than President Obama. Well, I’m afraid what we got was you… The question I want to ask is: ‚Who are you?‘ I’d never heard of you, nobody in Europe had ever heard of you.“

Nigel <SPAN id=Farage“ src=“http://timesonline.typepad.com/photos/uncategorized/nigel_farage_1.jpg“ width=250>Mr. Farage’s tirade was well worth his ten days‘ MEP allowance. It put some spotlight on the inner workings of a monstrous bureaucracy. It gave a welcome boost to the popularity of his UK Independence Party (UKIP), which advocates Britain’s withdrawal from the EU and opposes the Tory-Labour therapeutic-social-democratic duopoly. It provided a rare spark of rhetorical flair in an institution otherwise reminiscent of the Supreme Soviet, circa 1957.

But let us first consider Farage’s passing reference, during his response to Van Rompuy’s inaugural address, to Belgium as a „non-country,“ „an artificial construction“ which is „breaking up.“ The bien-pensants were offended with that part of his statement, too, but they cannot refute the facts.

Belgium was created by treaty, ex nihilo, by the Concert of Europe 180 years ago, mainly on Britain’s insistence as a buffer keeping the Channel ports neutral. (This consideration was deemed so important at Westminster in August 1914 that Germany’s violation of Belgian neutrality prompted Britain to join France and Russia, thus turning yet another European war into the first truly global affair.)

Composed of Dutch-speaking Flemings and French-speaking Waloons, the „country“ is less natural and less organically integrated than Yugoslavia or Czechoslovakia had ever been. Most of its inhabitants identify with their ethno-lingustic group and feel no loyalty to, or affection for, the state as such. Belgium is an entity with statehood — alebit with limited sovereignty under the EU writ — but without nationhood, or shared memories, myths, or epics. It is noteworthy that the most famous Belgians in history were Eddy Merckx the cyclist, Leon Degrelle the SS Standartenfuehrer, and… well, as of two weeks ago, Mr. van Rompuy himself. (Of course, all those 16th and 17th century Flemish painters were as „Belgian“ as Peter the Great was „Soviet,“ or Brian Boru — „British“).

More important is Farage’s exposure of an undemocratic nomenklatura that produces the van Rompys on demand. Their mindset was aptly summarized by van Rompuy’s own boast in the run-up to the Copenhagen climate summit that we have entered the era of „global governance“: „The climate conference in Copenhagen is another step towards the global management of our planet.“ Dixit. That one sentence is the key to understanding this little man, insignificant as he is intrinsically, and grasping the agenda of those who had made him what he is. Van Rompuy owes his position to the enactment of the Lisbon straitjacket — by hook and by crook– and to a backroom Franco-German deal.

The European Union is run by a coalition of multicultural fanatics, post-national technocrats, neo-Marxists and crooks. They are committed to a federal superstate, no less brazenly than the Comrades east of the Wall had been committed to the Peoples‘ Democracies between 1945 and 1989. In their world, only an EU freed from the obsolete shackles of national parliaments and wily electorates can guarantee the fulfillment of their ideological vision and, more importantly, the protection of their power and privileges in perpetuity.

Once hailed as a mechanism for overcoming deadly rivalries and increasing economic efficiencies, the institution Van Rompuy „heads“ has morphed into a giant tool of social and political engineering. Its now defunct Constitution pointedly excluded Christianity from the Preamble, but introduced references to „equality“ and „non-discrimination,“ and invoked the obligation to combat „social exclusion“ and respect „diversity.“ Brussels is making opposition to the ongoing demographic change of the Old Continent not only undesirable but also illegal — to the benefit of unassimilable, overwhelmingly Muslim multitudes, filled with contempt for their host-organism that breeds the urge to conquer it. The term „Eurabia,“ introduced as an intellectual concept three decades ago by Amerophobe French intellectuals, is on the verge of becoming real.

Various multiethnic states (imperial Russia, the Habsburg Monarchy, pre-World War II Kingdom of Yugoslavia) have been labeled — often unfairly — as „prisons of nations.“ That designation applies far more aptly to the European Union. Mr. Van Rompuy may look banal — heck, he is banal — but that makes him no less dangerous, or evil, than Tony Blair or Joschka Fischer. The „grey mouse“ has been blinded by the sudden light, for which all true Europeans owe a word of thanks to Nigel Farage.

Зашто се Србија уцењује увек изнова са новим уценама!

Зашто се Србија уцењује увек изнова са новим уценама!

Ниске плате и велика незапосленост нису случајност или судбина већ је то подло планирана намера.Са великом сигурношћу се може рећи да су ниске плате и велика незапосленост два непрекоснована стуба на којима почива доктрина глобализма односно глобализација.
Нада да ће се та ситуација у догледно време променити је само тривијална илузија. Ниске плате ограничавају конзум на локалном нивоу у корист ниских производних цена да би се водеће индустријске државе, заговорнице глобализма, на међународном плану, светским тржницама и берзама што повољније одразиле и што бољи профит оствариле и то у првом реду у корист својег луксуза и животног стандарда својих држављана а на уштб ново освојених колонија.

Спутавањем виших плата спутава се и већа потражња за производима. На тај начин, са ниским платама, смањује се куповна моћ што води гушењу привреде једне земље, јер кад се неки производ мање купује, потражња за његовом производњом се смањује. На тај начин се смањује и број радних места. Све је то глобализација новог доба која се намеће Србији разноразним уценама.

Високе плате нису циљ твораца глобализације јер би стим слабили своју конкурентност на светском тржишту односно берзама.
Да би остварили ниске плате за производнњу конкурентне робе потребни су тим моћницима неоколонијални региони  апсолутна контрола како политичка тако и привредна што подразумева одржавање ниских плата и велику не запосленост. Управо то се сада догађа уцењеној Србији. Велика незапосленост гарантује ниске плате пошто је потражња за радним местом далеко већа од понуде радних места. Већина радно способних људи у Србији прихвата посао по свакој цени па и по цени гладовања. Велика незапосленост и ниске плате су гарант нестабилности државе у агрегатном стању типа неоколоније што пружа прилику да се кроз овисност створи тотална зависност од господара глобализације-нове врсте робовског система јер и они који који још имају посао живе у вечитом страху да га не изгубе

Од оних који имају посао сигурно је деведесет посто незадовољно својим послом и још више својом ниском платом која често не покрива нити основне потребе за голи живот! За исти посао прима запослени у Србији ту негде десет процената у односу на немачог запосленог у истој делатности. То је тако само зато што је то део стратегије неоглобализма у којој све одређује јустирана понуда и потражња, као основни принцип трговине, која се тренутно спроводи у Србији а налик је трговини робљем потребног за рад колоније новог глобализма. Принцип кој се сада примењује у Србији означава по сваку цену одржавање високе стопе незапослености како би радна снага била што јефтинија. Отуда не постоји потреба светским моћницима да у плате периферних региона инвестирају како би се решио проблем незапослености јер би стим подигли цену рада што би се огледало у вишим платама  а за њих мањим зарадама на светским берзама. Ту помаже само закон путем којег би се гарантовао минимални доходак потребан за достојан живот сваког запосленог. То би са једне стране повећало конзумиранње што би стим и захуктало већу производнњу, већу потражњу за радном снагом што би опет имало за последицу веће доходке и већу запосленост. То опет не иде у интерес европских моћника, да би се дошло до већих плата јер би стим повећали производну цену својим продуктима и стим умањили конкурентност те робе на светским тржиштима што би се одразило у мањој заради, мањем личном луксузу и евентуално нижем животном стандарду НАТО држава. Да би европске земље биле конкурентне на светском тржишту нудећи такорећи своју робу по што нижој цени, настоје да путем глобализма створе неоколонијалне структуре зависности како би могле да затежу шараф по питањи плата на којима се шпара до неизмоглости само са тим циљем да би им роба била јефтинија на светским пијацама, берзама, и стим конкурентнија како би стим добитком, маржама, стопама зараде и слично  живели у благостању па и луксузу ти неоколонијални господари. На тај начи, стим добитком задовољавају како своје потребе за основним животним потребама и луксузом тако и свог народа централних држава Европе односно НАТО држава. То је узрок свих невоља
држављана периферије  што има за последицу миграцију у централне регионе остављајући за собом напуштена села и регије. Томе је лек, законско одређивање минималне зараде на пристојној висини што би имало за последицу, кроз повећани конзум, већу производњу а већа производња би имала за последицу већу потражњу за радном снагом односно отварањем нових радних места што би водило смањивању незапослености и повишењу плата, веће потражње за производима и тако све у круг.Да се такав закон о минималним платама не доноси, је знак да нам влада није господар у својој кући па мора да спроведе у дело сиромашење радне снаге како би се радило за што ситније паре да би неоколонијални господари живели у што већем луксузу.

То је најкраће речено формула зашто се Србија уцењује увек изнова са новим уценама а уз то је и влада Србије од ЕУ подржана па уз слоген; Европи нема алтернативе иде им све лакше водити народ Србије у пусто сиромаштво и овисност којој неће бити краја све док народ не преузме судбину у своје руке.

Душан Нонковић-уредник ГД

Душанка Станић-коректура текста 06.03.2010.г.

Propadanje pod zaštitom države – Staro zdanje Aranđelovca

ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД ЂИНЂИЋЕВОГ ОБЕЋАЊА ДАТОГ ПРЕД ЗИДИНАМА СТАРОГ ЗДАЊА ДА ЋЕ СЕ САНИРАТИ И ОДРЖАТИ, ПОГЛЕДАЈТЕ У ВИДЕУ НА КРАЈУ ТЕКСТА ШТА ЈЕ ОД ТОГА ОСТАЛО ПА ВЕРУЈТЕ И ДАЛЈЕ ДЕМОКРАТИМА ДС :

Propadanje pod zaštitom države – Staro zdanje Aranđelovc



Staro zdanje je dvor koji je pripadao dinastiji Obrenović, nalazi se u Aranđelovcu. Gradnju je započeo knez Miloš Obrenović 1859. godine tokom svoje druge vladavine, po projektu minhenskog učenika, arhitekte Koste Šreplovića, a gradnju dvora je završio njegov sin knez Mihailo Obrenović. Dvor Staro zdanje je svojevrstan spomenik kulture, tokom 19. veka uz Kapetan Mišino zdanje u Beogradu predstvaljao je jednu od najlepših i najvećih zgrada u Srbiji

Iako proglašen vrednim kulturno-istorijskim spomenikom, hotel „Staro zdanje”, jedan od najčuvenijih primera srpske arhitekture romantizma, prepušten je propadanju. Punih 13 decenija hotel „Staro zdanje” u parku Bukovičke Banje privlačio je svojom prelepom reprezentativnom arhitekturom srpskog romantizma brojne domaće i strane goste. Do prošle godine bio je simbol Aranđelovca, na starom grbu grada, turističkim prospektima i razglednicama.

Sa 9.000 kvadratnih metara prostora, prvobitno je bila zamišljena kao Skupština Kneževine Srbije, međutim, premeštanjem tadašnje prestonice iz Kragujevca u Beograd, Staro zdanje postaje dvor – letnjikovac dinastije Obrenović. Najimpresivnije deo dvora je balska sala, poznata ka Kneževa sala. U sali se nalazi centralni luster, sastavljen od mnogo delića kristala i četiri manja lustera, koja ga okružuju. U Dvoru Staro zdanje se nalaze vredne umetničke zbirke slika, kao i stilski nameštaj. U vreme kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića priređivani su balovi, o kijima se pričalo u celoj Srbiji. U ovoj sali je mladi oficir Živojin Mišić na jednom od balova upoznao svoju buduću suprugu Nemicu Lujzu. Posle majskog prevrata 1903. godine Dvor Staro zdanje gubi na značaju. Tek 1906. godine kada je izgrađena pruga uskog koloseka od Beograda do Aranđelovca, Staro zdanje postaje hotel, jer su vozovima iz Beograda svakodnevno pristizali gosti. Hotel Staro zdanje se danas nalazi u vlasništvu Direkcije za imovinu Republike Srbije za čije upravljanje je zaduženo preduzeće A. D. Bukovička banja. Dvor Staro zdanje je danas zatvoren za posetioce, jer je zbog ljudskog nemara pretvoren u ruinu i često je na meti lopova i vandala
Daleke 1865. godine „Staro zdanje” počeo je da gradi knjaz Mihailo Obrenović, kao letnju rezidenciju dinastije i Skupštinski dom Srbije, a izgradnja je završena 1872. godine. Nema sumnje da je poslednje neimarsko delo arhitekte Koste Šreplovića, saradnika i prijatelja znamenitog češkog arhitekte Jana Nevole, jedan od najčuvenijih primera srpske arhitekture romantizma.
Kroz svoje bitisanje, bezmalo jedan i po vek, hotel „Staro zdanje” menjao je izgled, a u dva navrata dograđivan je i obnavljan. Simbol Aranđelovca počeo je da „umire” krajem prošlog veka. Fasada u ruševnom stanju, prozori, vrata, instalacije i oprema uništeni i u više navrata poharani. Vandali su odneli sve što im je palo pod ruku. Pokušali su iz znamenite Sale kneževa da iščupaju i pet velikih kristalnih lustera.
Od kradljivaca je spašen vredan klavir na kojem su svirali mnogi umetnici iz zemlje i sveta i dat je na korišćenje Muzičkoj školi „Petar Ilić u Aranđelovcu. Stolice i fotelje iz Kneževe dvorane date su Narodnom muzeju, a 42 skupocene slike i dve tapiserije sklonjene su na sigurno mesto.

Vredno je istaći da se u tom fundusu nalaze i dva remek-dela velikog formata: „Brod – bonaca” i „Brod u buri”, čuvenog nemačkog slikara Aleksandera Kirhera, koji spada u najpoznatije majstore sveta koji su slikali more i brodove. Njegova dela nalaze se u mnogim muzejima: Njujorku, Parizu, Berlinu, Trstu, Beču, Rovinju, Puli…
Prema popisu iz 1941. godine, u Sali kneževa nalazilo se više od 30 slika velikog formata neprocenjive vrednosti istaknutog jugoslovenskog slikara između dva rata, Lukijana Bibića. To su bili portreti (ulje na platnu) vojvoda iz Prvog i Drugog srpskog ustanka i likovi dinastija Obrenović i Karađorđević. Nažalost, te slike su ukradene. Slika vojvode Milana Toplice viđena je u Vojnom muzeju u Beogradu (kupljena iz privatne kolekcije), a dva portreta našla su „utočište” u Muzeju Krajine u Negotinu .
Hotel „Staro zdanje” od 1964. godine dat je na trajno korišćenje AD „Bukovičkoj Banji”. Rešenjem Okružnog suda Kragujevac od 25. oktobra 2005. godine, hotel dobija raniji upis vlasništva u korist opštenarodne imovine – državne svojine. Nažalost, umesto zaštite, Direkcija za imovinu Srbije do sada ništa nije učinila za spas ovog kulturnog i istorijskog dobra. Hotel je zatvoren za goste sredinom 2006. godine, danas se urušava na sramotu i pred očima države i Aranđelovčana.
Turistička agencija grada i ART forum lane su snimili dokumentarni film o propadanju „Starog zdanja”, kako bi skrenuli pažnju javnosti da se jedno od najznamenitijih neimarskih dela Srbije iz 19. veka spasi od potpunog urušavanja. U akciji „SOS za ’Staro zdanje’”, između ostalog, književnik magistar Ivan Zlatković u prigodnoj publikaciji piše: „Svojim učešćem u ovoj akciji postajemo veliko duhovno bratstvo, koje se ne miri sa smrću nečega što je vekovima živelo u srcu svih Aranđelovčana i svih ljudi koji su bar jednom prekoračili njegov prag”.
Neka „Staro zdanje” postane simbol našeg ovovekovnog buđenja; a signal „SOS” i dalje se emituje.

Izvor za tekst> Gradjevinski zurnal i Vikipedija

Sastavila Stanic Dusanka

KOKTEJ ALBANSKE KRVI – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

KOKTEJ ALBANSKE KRVI

– Esej –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanci poznaju sasvim dobro francuskog etnografa, geologa i putopisca Ami Bue (Ami Boué, 1794-1881), koji je proputovao uzduž i popreko Albaniju. Pisali su o njemu napise, pa su ga uveli i u njihovu enciklopediju FJALORI ENCIKLOEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 122, kol. II, gde kažu: „Njegova glavna dela sa interesom za albanska pitanja su LA TURQUIE D’EUROPE (Pariz, 1840) u 4 toma i RECUEIL D’ITINERAIRES DANS LA TUQUIE D’EUROPE (Beč, 1854). Pretstavlja podatke za političku i ekonomsku istoriju Albanije, i za odlike materijalne i duševne kulture (društvena organizacija, stan, odeća; moralne odlike i dr.) Iako daje neke diskutabilne procene, podaci autora imaju poznavalačku istorijsku vrednost.“

U nastavku albanski akademici govore o njegovom doprinosu u oblast geologije, o depozitiranjima kretaka, paleogena i neogena, pa da je između ostalog pisao i o izvoru katrama u Selenici (Albanija), za termo-mineralne vode Debra i Fushë Kruje (Albanija), kao i za gipse Vlore (Albanija).

Kako se zna, Debar se nalazi u Republici Makedoniji, ali ga ovi albanski akademici i „internacionalisti“ tretiraju kao svoj, albanski grad.

U jednom od tih dela Ami Bue je pisao i ovo o Albancima:

U suštini ovi Arbanasi nisu ništa drugo nego rasa bastarda, pomešana mnogo sa srpskom krvlju, kao što su pomešani GrkoAlbanci u Epiru. Oni su došli na mesta odakle su emigrirali Srbi, napustivši ih 1690. i 1737. Njihovi fisovi ili plemena…mnogobrojna su…i sva potiču od mešanih alijansa albano-srpskih”. (str. 68)

Ovi Albanci, ne samo u njihovoj enciklopediji, već ni u napisima, kojima su ga tretirali, ne spominju ovo. Apsolutno nigde. Sledstveno nisu mu za ovo ni prebacili nijednu reč, kamoli i da su ga satanizirali, kao što su satanizirali Toma Marnavića zato što je rekao za Skenderbega da je Srbin, da ne govorimo za sataniziranje Vladana Ðorđevića i posebno Kaplana Burovića, koji im je nehotice stao na žulj. Jednostavno su prešli preko toga ćutke. A mislimo da su reči “rasa bastarda” Ami Bue mnogo teže od reči “Srbin” Toma Marnavića.

Ami Bue treba da je srećan što nije ni Sloven, kamoli i Srbin, jer bi mu za te reči ovi albanski “komunisti” izvadili ne samo oči, već bi ga i na živo odrali, pa i nepečenog pojeli. A srećan treba da bude i što nije dospeo da upozna i ove nove Albance, koji – busajući se u prsa i za proleterski internacionalizam – pretendiraju za sebe da su čiste, nemešane krvi, i to plave.1)

Skoro jedan vek posle ovog Francuza, godine 1935, osnivač i vođa neoalbanizma (neoshqiptarizmi) Branko Merdžani (Merxhani) piše:

“Albanci nisu čisti i etnički nemešani, jer u svojim žilama imaju slovenske krvi, grčke, turske, arabske, čerkeske, italijanske, francuske, nemačke i druge”.2)

Albanski buržuji mu ne rekoše ništa, ponajmanje da ga bilo kako persekutiraju, kamoli i da ga sataniziraju. Znajući da ovaj osnivač neoalbanizma piše istinu, ali i da militira za albanski nacionalistički prosperitet, oni su mu to samo prekrili sa ćutnjom.

I dok su oni ćutali i tada i sada, albanski “komunisti”, pod zastavom Envera Hodže, a u ime njihovog “proleterskog internacionalizma”, izvadiše te njegove reči iz aršive, otresoše mu prašinu i paučinu, pa ga i mrtvog osudiše, pribiše ga na stub srama kao izdajnika albanskog naroda.

Treba znati da ovaj Branko Merdžani nije bio Albanac. On je bio Vlah, ali se kao i svi drugi Vlasi Albanije nacionalno nije čuo živ, pa je i militirao za stvar albanskog nacionalizma, da bi tako privredio sebi zalogaj hleba. Istovremeno, kako vidite iz njegove izjave, pod maskom neoalbanizma on je militirao i za istorijsku istinu o Albancima.

Albanci su tada (1935) i sada (1982) znali sasvim dobro da Branko Merdžani nije Albanac, već Vlah. Ipak mu to nisu spomenuli ni tada ni sada, jer ime VLAH je u Albaniji bilo i jeste TABU, zabranjeno. Oni su sve Vlase, koji po hrvatskoj WIKIPEDIJI sačinjavaju u Albaniji ništa manje već 302.000 stanovnika, registrirali kao Albance i usiljeno radili i rade na tome da ih asimiliraju3). Osuđivanje Branka Merdžani-a kao Vlaha, pobudilo bi kod ostalih Vlaha nacionalna osećanja i svest, što ni albanski buržuji, pa ni “komunisti” nisu imali računa da izazovu.

Ali eto, i jedan “Albanac” je priznao koktej albanske krvi. Drugi Albanci (Bez navodnika!), nastavljaju da se busaju u prsa da su čiste, neizmešane krvi. U isto vreme oni nam se busaju u prsa i za “proleterski internacionalizam” i svakako osuđuju rasizam, ali samo kod drugih naroda, jer za svoj narod pretendiraju da su savršeni, sasvim besprekorni internacionalisti. Među njima, više no ma ko drugi, upravo ipsissimus Enver Hodža!

Kod nas, u Jugoslaviji, ne samo komunisti, već i najobičniji nacionalisti, ne samo pod zastavom Titovog “komunizma”, već i aktuelno, sada – kad nam se i Titovi “komunisti” busaju u prsa za antikomunizam, ne samo usmeno, vec i pismeno, preko njihovih knjiga, priznaju javno da naša, srpska krv, nije baš čista, jer smo je tu i tamo, milom i silom, izmešali sa prolaznicima preko naših teritorija. Koliko za primer vidite delo Mr. Živka B. Markovića KARAÐORÐEVA SRBIJA, Bern 2006.

Na svetu nema naroda čiste krvi. I najveći narodi na svetu, sa svojom vekovnom državom, izmešali su se. Posebno su se izmešali mali narodi, koji su živeli u simbiozi sa drugim narodima, kao i oni koji su bili okupirani i svoju državu su stvorili kasno, kao što je to slučaj sa Albancima, koji još nisu proslavili ni 100-godišnjicu svoje nezavisnosti.

Sa druge strane, pretendiranje za čistu krv, kako to čini Enver Hodža i njegovi sledbenici, nije samo jedna notorna laž, neistina, već i čisti rasizam.

_________________

1) HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PËR SHQIPËRINË, Tiranë, 1982, str. 90.

2) MERXHANI, Branko: list ILLYRIA, Tirana, 24.VIII.1935, str. 5.

3) Opširnije o ovome vidite moje delo DENIGRIME ANTIARUMUNE (ANTIVLAŠKA DENIGRIRANJA), Ženeva, 2009.

Štrajk zaposlenih u javnom sektoru – za GD Dušanka Stanić

Štrajk zaposlenih u javnom sektoru

IZVOR Tanjug

U Grčkoj su od jutros, zbog 24-časovnog štrajka zaposlenih u javnim službama, obustavljeni letovi aviona i zatvorene mnoge državne škole i druge institucije.

Obustava rada je izraz neslaganja sa vladinim predlogom oštrih mera, čiji je cilj ublažavanja posledica ekonomske krize, najteže u ovoj zemlji za nekoliko decenija.
Današnji štrajk izaziva pažnju i zvaničnika Evropske unije, koji su najavili da neće tolerisati popustljivost vlade pred javnim protestima, prenosi Rojters.
Stotine članova sindikata zaposlenih u javnom sektoru, ADEDI, od jutros su na ulicama Atine, gde se, pod budnom pažnjom policije, priprema veliki protest ispred parlamenta.
U Atini se ističe da je današnji štrajk početak serija masovnih obustava rada. ADEDI je objavio da će se njegovi članovi pridružiti štrajku zaposlenih u privatnom sektoru, zakazanom za 24. februar, kao i da će sami ponovo izaći na ulice u martu.
Kriza u Grčkoj izažvala je i ozbiljan potres u EU, gde još nema saglasnosti o tome kako i u kolikoj meri pomoći vladi u Atini da zemlju izvede na put oporavka.