СЕЋАЊЕ НА ШАНТИЋА

СЕЋАЊЕ НА ШАНТИЋА

Давно смо упознали и запамтили
Шантићеву песму и поруку:
„Остајте овде“…
А време садашње и које надолази
тражи нове поуке.

Остајте овде
своју земљу градите
својим нараштајима
нови живот стварајте.

Остајте овде..!
Коме све срце није заиграло
док је Шантићеву рецитовао,
тај незна за осећај,
који у сваком нашем срцу живи,
он незна за љубав роду
– коме се само,
њему опдан
поноси и диви.

Ви млађи – читајте
старе и нове песме
и њихове поруке.
Нека и ваше срце заигра
на ове родољубиве поуке.

Милан Марковић – Миле, Београд

Advertisements

Ljubavna pesma od nepoznatog autora

LJUBIM TE ZA LAKU NOC
Volim tvoj ponos i suze sto krijes! Volim tvoje lice kada se smijes! Volim
kad cutis, kada se ljutis! Volim te vise nego sto slutis…
.Ljudi se u zivotu srecu slucajno, a onda zajedno dele sve. Reka zivota ih
odnese drugim ljudima, ali im srce uvek ostaje kraj PRAVIH LJUBAVI ….

ЧУВАЈ СЛАБОГ И ОД СЕБЕ САМОГ

ЧУВАЈ СЛАБОГ И ОД СЕБЕ САМОГ

Кад безумље човеком овлада
мали човек увек ће да страда.
Закон џунгле тада се намеће
па он страда од ове несреће.

Ал‘ је умни одавно рекао
кад је мудрост и он сам стекао:
чувај слабог и од себе самог.

Најтеже је баш то остварити
поштрн човек у животу бити.
Сад погледај  и ти око себе
свак‘ настоји да себи приграби,
а од тога настрадају слаби.

Људска врста дуго ће да страда
јер безумље сад планетом влада.
Погледајте она мрска лица
диказаних масовних убица.

Они сада сами одлучују
као некад у средњеме веку,
гиљотину они примењују
најтеже је слабачном човеку.

Ал‘ порука њих се не дотиче
јер он човек никад није био,
па се незна ничега стидети
и остаје животињски дио.

Милан Марковић – Миле

ИСЕЉАВАЊЕ СРБА ИЗ РАШКЕ ОБЛАСТИ

ИСЕЉАВАЊЕ СРБА ИЗ РАШКЕ ОБЛАСТИ

Ових дана је као “бомба“ одјекнула вест да је амбасадор УСА Г. Камерон Мантер заједно са “муфтијом санџачким“ Г.Зукорлићем и са још десет амбасадора у Београду образовао “кокус“ или лобистичку групу “пријатељи санџака“. Очигледно је да ова вест коинцидира са вешћу да се на “мала врата“ у Србији установљава аутомомија Бошњака кроз стварање статистичких региона . Влада Србије доноси одлуку и против јасне воље становника Прибоја, Пријепоља и Нове Вароши да се образује нека врста “санџака“.

Поново се јасним показује то да је УСА са својим савезницима опредељена за даље комадање Србије и давање њених територија свакоме ко то пожели. Не смемо заборавити изјаве Г-ђе Хилари Клинтон која је недавно јасно изјавила да на Балкану посао није завршен, те да Србе треба понизити до те мере да изгубе свако самопоштовање. Уз то имамо и изјаву високих званичника УСА дипломатије чији је она шеф, да Турска треба да има кључну улогу на Балкану.

Шта то значи на терену?

Морамо се подсетити да је приликом окупације Косова и Метохије 1999.године у јуну месецу у тај део Србије након “кумановског споразума“ ушла војска НАТО пакта одмах у јуну те године. Једино је батаљон турске војске чекао да уђе на Косово и Метохију тачно у онај данкада је 1912.године напустила турска војска тај део Србије бежећи пред српском војском. Заиста невероватно!? Свој логор у Призрену су назвали “султан Мурат први“ што такође показује намере те земље према територији Србије.

Каопоследице свега тога, овде на територији Новог Пазар имамо појачан притисак на српско становништво да напушта овај део србије како би се створила уз наведене помоћи извана етнички чиста исламска територија.

Општинска-градска власт која је у рукама муслимана-Бошњака којим апомажу неколицина Срба одборника, наставља државни терор над преосталим Србима и ради на затирању постојања Срба.

Пред органима управе Новог Пазара Србин, ако има спор са муслиманом нема никакве шансе да успе иако су чињенице и закон на његовој страни. Имамо случај Србина који треба да добије стан на коришћење за који има све судске пресуде, али органи Новог Пазара одбијају да примене закон и човек још увек живи као подстанар.

Ти исти органи управе су дали дозволе з аподизање објеката код православних хсветиња које су чак под заштитом УНЕСКО-а, подиже се бензинска пумпа код најстарије цркве на Балкану Храма Св.Апостола Петра и Павла, каои куће без икакве дозволе а општинска власт води поступак за легализацију тих објеката. Уз реку Рашку према Манастиру Сопоћани се граде објекти без дозволе и много тога. Православно гробље у насељу Својбор је од стране грађана муслимана потпуно уништено, надгробни споменици су поломљени, а део је заузет дивљом градњом. Јеврејско гробље у насељу Раковац је скоро потпуно уништено.

Градска власт Новог Пазара, без консултације Срба је “побратимила“ овај град са неком азијском забити у Турској , местом по имену Пендик а одмах затим мје променила називе места где живе само срби. Рецимо село Алуловиће је преименовано у Халуловиће, Постење у Постојење, Дојевиће у Доховиће, а рецимо село Црквине у општини Тутин, које се и у време турске окупације звало тако ,сада се зове Кадилук!?

Постоје и директни безбедности изазови и ризици за Србе у овом крају. Имамо каменовање аутобуса са туристима из Крушевца од стране муслимана, али је полиција све учинила да тај догађај не дође у јавност. Исто се тако полиција понела када је једна девојка Српкиња нападнута од стране групе каратиста из спортске хале са псовањем српске мајке и слично, а имамо и још напада који су прикривени и има се утисак да полиција више чини на прикривању тих случајева. Пошто имамо шефа полиције који је дошао изван Новог Пазара, очигледно је да је са таквим задатком и доведен овде.

У установама где још има Срба руководиоци муслимани разним начинима тероришу Србе, кажњавањима, премештањима на нижа места са мањим платама без разлога, па чак и физичким нападима како би се створила атмосфера страха и безнадежности. Посебно је такав притисак на зпослеен у Здравственом центру у Новом Пазару где се рецимо Др. Ђорђе Јевтовић угледни специјалиста ОРЛ брутално прогања о ддиректора муслимана смењује са места начелника оделења где је радио преко 20 година без икаквог стручног и организационог разлога, његова супруга специјалиста анестезиолог одмах затим кажњава због наводног некоришћења радног времена, а његов сарадник Др. Марин Кусић, максилофацијални хирург такође без разлога кажњава и малтретира (који је иначе по националности Хрват) јер је уз свог руководиоца и не жели да трпи такву хајку.

Села која су низводно током реке Рашке од Новог Пазара ка Рашки (Постење, Козарево, Глушци и друга)где су скоро само Срби и који се издржавају од обрађивања ораница поред реке сада ни то не могу. Наиме, градска канализација се излива у реку Рашку без икаког пречишћавања отвореним каналом и када рек анадође фекалије се излију по  њивама са разним отпадом. Сељаци Срби морају то да чисте али од заразе имају сада разне екцеме и не могу да добију квалитетан род. Тај проблем је годинама и нико из власти Србије неће да реагује па чак инспекције из Краљева дају лажне извештаје. После некоришћења њива, појављују се бизнисмени муслимани који купују те њиве и имања, тако да се ради о продајама под врло суптилним и заиста подлим врстом притиска.

У школама се српска деца нападају само зато што имају крстове око врата,а ако то пријаве полицији и поокрене се неки поступак, онда наставници муслимани почињу да се “свете“ на тај начин што тој деци дају слабије оцене, омаловажавају их пред осталим ученицима и све чине да српска деца имају што лошији успех. Ако се деси да на такмичењу буду деца различитих националности из неких предмета, предност се врло подло даје муслиманској деци а резултати српске деце прикривају и умањују. Такве жалбе родитеља су бројне, али просветне власти не реагују вероватно из неке генералне политике према преосталим Србима у овом крају.

Примери за координисану акцију дипломатије УСА, Турске и савезника и акцију на терену ради стварања некаквог “санџака“ су бројни и овде су само начете бројне теме које то потврђују.

Зоран М. Јанићијевић “Покрет за опстанак“

Procitajte, razmislite i recite ne „onome“ u cije ime je sve ovo uradjeno…Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije

trano lice SrebreniceStrano lice SrebreniceStotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i „zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama“.

· Klinton tražio 5.000 mrtvih za NATO intervenciju
· Karlos Martins Branko, jedan od glavnih posmatrača UN: „Muslimanske snage nisu ni pokušale da iskoriste prednost u artiljeriji jer bi, s obzirom na medijsku pažnju, otpor doveo u opasnost sliku žrtve“ koja je tako pažljivo građena.
· PN: Hakija Meholjić, nekadašnji šef policije u Srebrenici: U aprilu 1993. Klinton nudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija. Izetbegović je to kasnije pokušao da demantuje
· Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio (Pavić)
· Tribunal smatra da Erdemovićevo mentalno stanje ne dozvoljava da mu se sudi, ali njegova svedočenja smatra verodostojnim, a Srbija bi trebalo da na osnovu njih prizna krivicu (Pavić)
· Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima (“Vašington post”, februar 1994)
· „Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. U taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije”, izjavio Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i poslanik u skupštini, posle čega je bio meta nekoliko atentata
· Navodna demilitarizacija enklave bila je mrtvo slovo na papiru. Snage ABiH nisu se uzdržavale od kršenja svih pravila u okršajima s VRS (Holandski institut za ratnu dokumentaciju)
· Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen (kapetan Shuten, oficir UN u Bratuncu)

Stotinak intelektualaca iz SAD, Evropske unije, Izraela i Rusije uputilo je prošle nedelje apel parlamentu i predsedniku Srbije da ne usvajaju rezoluciju o Srebrenici kojom bi optužili sopstveni narod i „zacementirali propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama“.

Potpisnici apela, među kojima su ugledni evropski i američki profesori, novinari, bivše diplomate, samo su deo velikog kruga ljudi koji sumnjaju u “zvanične” verzije događaja koje kreiraju moćne države i institucije, tvrdi politikolog Aleksandar Pavić, koji godinama prati i analizira izveštavanje stranih izvora o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije.

Važnost Srebrenice je prevazišla nacionalne i regionalne granice, ona se pretvorila u suštinsko civilizacijsko pitanje: da li propaganda može da prinudi jedan narod da prizna zločin koji nije počinio – kaže Pavić. Kritički intelektualci na Zapadu kažu da je parola „Moramo sprečiti novu Srebrenicu“ postala standardni uvod u „humanitarne“ vojne intervencije širom sveta, od Kosova, preko Iraka do Konga. A propagandni metodi razvijeni u „slučaju Srebrenica“, tvrdi on, upotrebljeni su i za opravdavanje totalitarnih, takozvanih „antiterorističkih“ zakona koji postaju povod za oduzimanje slobode i neograničeno držanje u pritvoru bez presude, čak i bez znanja pritvorenog zbog čega je iza rešetaka.

Najžešći momak Srebrenice
Pavić je dugo živeo u SAD gde je i diplomirao na prestižnom Berkliju, a devedesetih se vratio u domovinu koja je pucala po šavovima. Zahvaljujući dobrim kontaktima s obe strane okeana, bavio se konsultantskim poslovima, jedno vreme bio je savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, a sarađuje s uglednim centrima za istraživanje geopolitike u SAD. On naglašava da je manipulacija informacijama o Srebrenici započela istog trenutka kada i rat u Bosni. Jugoslovenski ambasador u UN, Đokić, grubo je sprečen 1993. da predstavi Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti izveštaj o etničkom čišćenju Srba u Srebrenici i okolnim selima, s imenima više od hiljadu ubijenih civila. Te žrtve za svet ne postoje, iako je njihov konačan broj veći od tri hiljade.

Ali, kad je Vojska RS prešla u kontraofanzivu većina zapadnih medija počela je da izveštava o humanitarnoj katastrofi civila muslimana u Srebrenici, koja je ubrzo proglašena za demilitarizovanu zonu pod zaštitom UN. Međutim, ona je, kao i ostale zaštićene zone, postala uporište Armije BiH, s prekaljenim borcima koji nisu razoružani – kaže Pavić. – O tome piše i reporter „Vašington posta“ u februaru 1994:

„Ratni trofeji Nasera Orića nisu okačeni o zid njegovog udobnog stana. Oni su na video-kasetama: Spaljene srpske kuće i bezglavi srpski muškarci, sa njihovim patetično zgrčenim telima. „Morali smo da upotrebimo hladno oružje te noći“, objašnjava Orić, dok se scene mrtvih muškaraca iskasapljenih noževima smenjuju na njegovom „soni“ televizoru. Obučen je od glave do pete u maskirnu uniformu, sa grbom Armije SAD ponosno prišivenim preko srca. Komandant Orić je najžešći momak u ovom muslimanskom gradu, Srebrenici, koju je Savet bezbednosti UN proglasio zaštićenom bezbednom zonom“

Pavić ističe da ovakve reportaže s terena nisu izazvale značajniji utisak u javnosti, jer ih je bilo neuporedivo manje od redakcijskih komentara o humanitarnoj katastrofi, i podseća: – Nezapažen je bio i Butros Gali, tada generalni sekretar UN, koji je u izveštaju iz maja 1995. upozorio: „Poslednjih meseci, snage (Izetbegovićeve) Vlade su bitno povisile nivo vojnih aktivnosti u većini zaštićenih zona i njihovoj okolini, a mnoge od njih uključene su u šire vojne kampanje. Vlada drži znatan broj vojnika u Srebrenici, što u ovom slučaju predstavlja kršenje dogovora o demilitarizaciji…”

To je 2002. potvrdio i izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, sačinjen od svedočenja vojnika Holandskog bataljona, pripadnika UNPROFOR u srebreničkoj zaštićenoj zoni. Izveštaj je otkrio i američku ulogu u snabdevanju ekstremnih muslimanskih snaga i doveo do pada holandske vlade – kaže Pavić. – U njemu piše da je demilitarizacija enklave bila je mrtvo slovo na papiru i da se snage Armije BiH nisu uzdržavale od „kršenja svih pravila u okršajima s VRS“.

U julu 1995, došlo je do neočekivanog obrta: brojna i dobro naoružana 28. divizija povukla se iz Srebrenice, a za njom je krenula i kolona civila. U većini zapadnih medija ubrzo se pojavila priča da su ogromne snage VRS masakrirale civile u zaštićenoj zoni Srebrenice, a licitiralo se brojevima od 8.000 do 10.000 ubijenih. Međutim, Pavić podseća da je Majkl Evans, iskusni i cenjeni vojni dopisnik londonskog „Tajmsa“, demantovao tu priču: „Postoje izveštaji da je do 1.500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor“

Naš sagovornik citira i svedočenje portugalskog oficira Karlosa Martinsa Branka, jednog od glavnih posmatrača UN u Srebrenici: „Muslimanske snage nisu čak ni pokušale da iskoriste svoju prednost u teškoj artiljeriji… U ovoj situaciji, s obzirom na medijsku pažnju vojni otpor bi doveo u opasnost sliku ‚žrtve‘ koja je tako pažljivo građena.“

Masovne ubice, sitne ribe za Tribunal
Aleksandar Pavić smatra da Haški tribunal na sve načine zaobilazi temu ljudi koji su streljali nekoliko stotina muslimana, zarobljenika iz Srebrenice: – Dražen Erdemović je imenovao još sedam navodnih saizvršilaca zločina, pripadnika misterioznog 10. diverzantskog odreda. Po Erdemoviću, streljali su, za novac, jedan Slovenac, Hrvat, musliman i nekoliko Srba. Haški tribunal ne samo da nije podigao optužnicu ni protiv jednog od njih, već ih nije nikada pozvao ni kao svedoke. Jedan od njih, Marko Boškić, uhapšen je u SAD i dobio kaznu od pet godina zatvora, ali za imigracioni prekršaj. Tribunal je rekao da je reč o sitnoj ribi, a da oni tražene krupne, što znači da ih zanima samo da optuže rukovodstvo, da bi preko njega optužili ceo narod.

S druge strane, Tribunal mistifikuje celu stvar oko ljudi koji su streljali, jer je očigledno da bi njihovo ispitivanje vodilo i otkrivanju koje su sve strane službe tu bile umešane i ko je naredio streljanja.

Što više mrtvih, to bolje
Sami insajderi iz Srebrenice dali su najbolja objašnjenja neočekivanog povlačenja jakih snaga 28. korpusa – kaže Pavić. – Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i poslanik u skupštini Federacije BiH, u intervjuu 1996. je rekao: “Scenario za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. Nažalost, u taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije”. On je naglasio da su napadi iz zaštićene zone bili “svesno davanje povoda srpskim snagama da napadnu”, a da su tragični scenario napravile “ličnosti koje su u leto 1995. napustile Srebrenicu bez ogrebotine”. Zbog ovakvih izjava na Mustafića je organizovano nekoliko atentata, a još veći skandal je izazvalo svedočenje Hakije Meholjića, nekadašnjeg šefa policije u Srebrenici. On je otkrio da je cilj povlačenja 28. divizije bio sračunat da dovede do što većeg broja žrtava, da bi se dobio povod za NATO intervenciju – kaže Pavić. – Meholjić je otkrio da je Alija Izetbegović delegaciji iz Srebrenice rekao: “Klinton mi je nudio i u aprilu 1993. da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija”. Kad je Izetbegović pokušao da ovo demantuje, Meholjić je kao svedoke pozvao još sedmoricu ljudi koji su prisustvovali sastanku.

O pometnji među narodom koji se povlačio za 28. divizijom Armije BiH iz Srebrenice, pisao je i Džonatan Ruper iz BBC: “I holandski mirovni kontingent i obaveštajni oficiri britanskih specijalnih jedinica SAS, koji su se nalazili u gradu kad je pao, bili su svedoci ogorčenih borbi između samih muslimana u Srebrenici kratko vreme pre nego što su Srbi ušli. Takođe postoje izveštaji da je znatan broj poginuo prelazeći minska polja koja je njihova strana postavila.”

Očevidcima začepljena usta
Međutim, ovakva svedočenja potonula su u zaborav, kaže naš sagovornik, za razliku od optužbi za nikada dokazano ubistvo 8.000 civila. Odmah posle pada Srebrenice, u julu 1995, naslutio sam da priču o njoj neće kreirati očevici s terena, već ratni propagandisti iz kabineta – kaže Pavić. – S dvojicom britanskih paralamentaraca i princezom Lindom Karađorđević, u taj gradić sam stigao nekoliko dana pošto su ga napustile Orićeve snage. Dok smo se približavali džamiji koju je zarušila artiljerija, videlo se da je ona na parlamentarce ostavila jak utisak, na licima im se čitala osuda Srba koji gađaju verske objekte. Međutim, kad smo ušli u džamiju, zaprepastili su se kad su na zidovima videli ratne mape, postere mudžahedina i grafite na arapskom. Shvatili su je bogomolja bila i vojni objekat.

Britanski parlamentarce je još više iznenadilo kad su videli da su istu zgradu delile mirovne snage UN i Orićeva 28. divizija, a u Bratuncu su im pokazani sveži grobovi srpskih boraca poginulih u borbi s tom velikom i dobro naoružanom jedinicom koja se pod borbom probijala ka Tuzli. O svemu su odmah telefonom obavestili britanske medije, ali već iste večeri pozvani su iz Londona – seća se Pavić. – Posle tog razgovora potišteno su rekli: „Naređeno nam je da više ništa ne govorimo za medije“. Shvatili smo da nešto vrlo loše sprema.

I zaista, nekoliko dana po ulasku VRS u Srebrenicu na Zapadu je započela medijska kampanja u kojoj su srpske snage optužene za masakr desetak hiljada civila. Najava u „Boston gloubu“ iz jula 1995. tipičan je primer dezinformacije tog vremena: ”Klintonova administracija još uvek nije došla do nezavisnih potvrda o zločinima u Srebrenici, ali ne sumnja da su se oni ipak desili…” – citira Pavić. – Dakle, ili je Klintonova administracija bila u dosluhu sa organizatorima „zločina“, pa je pre svih drugih znala da se on desio, ili je unapred znala „scenario“ po kojem će teza „počinjenog zločina“ biti razrađena.

U medijskoj kampanji o zločinu, iako ga niko nije video ni čuo, ostale su nezapažene reči holandskog kapetana Shutena, jedinog oficira UN u Bratuncu u vreme navodnog masakra: „Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da u Holandiji ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen“. Skrajnut je i izveštaj visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilenda, koji je posle petodnevnog ispitivanja izbeglica u Tuzli rekao: „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin“.

Vrhunac propagandne kampanje bilo je „otkriće“ tajanstvenih satelitskih snimaka koji su navodno prikazivali masovne grobnice – kaže Pavić. – Srebrenička istraživačka grupa, koja je nekoliko godina kasnije okupila istaknute američke naučnike, bivše oficire i diplomate, zaključila je: „Medlin Olbrajt je 10. avgusta 1995. pokazala neke satelitske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba, uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude – navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu sa uznemirenim zemljištem. Ove fotografije nikad nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni streljanja ni zakopavanja tela“.

Olbrajtova prevarila UN
Pavić ukazuje da je specijalno za navodne snimke iz Srebrenice smišljen i novi termin “uznemireno” zemljište, što bi moglo da znači da je zemlja prekopavana ili nešto slično: – Međutim, svi ljudi koji su profesionalno i objektivno izveštavali o Srebrenici, bilo da su diplomate, novinari ili oficiri UN, potpuno su skrajnuti, onemogućeno im je da profesionalno napreduju – kaže Pavić. – Jedan od takvih bio je i Filip Korvin, najviši zvaničnik UN u BiH u doba srebreničkih događanja koji kaže: “Cifra od 7.000 ubijenih, kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jeste jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700…”

Kad mrtvi glasaju
Ničim dokazano ubistvo hiljada civila iz Srebrenice dovelo je i do stvaranja Haškog tribunala, o kome je Ričard Holbruk za BBC rekao: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine vrlo dragoceno oruđe. Upotrebili smo ga da bismo iz dejtonskog procesa isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi i da opravdamo sve što je usledilo.”

Ne postoji nijedan dokaz da je 8.000 ljudi ubijeno u Srebrenici – ističe Pavić. – Međutim, izveštaj Međunarodnog crvenog krsta od 13. septembra 1995. nedvosmisleno ukazuje gde je završilo 5.000 „nestalih“: „Oko 5.000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska Vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u druge jedinice njihovih oružanih snaga.“ Vlada Alije Izetbegovića, naravno, nikada nije obelodanila imena tih vojnika, tako da oni nisu skinuti sa spiska nestalih!

Uočeno je i da je na izbore u Federaciji BiH izašlo i oko tri hiljade „pokojnika“ iz Srebrenice, ali kad je Vlada RS zatražila biračke spiskove radi upoređivanja sa spiskom nestalih, misija OEBS odbila je da im pruži uvid u te podatke. Pavić je tada bio savetnik u kabinetu Biljane Plavšić, pa se lično uverio koliko je teško doći do istine u Bosni: – Biračke spiskove nismo dobili, sa obrazloženjem da OEBS „nema novčana sredstva da ih izvuče iz arhiva, koji su razbacani širom Federacije BiH“.

Istovremeno, američka NVO iz Bostona „Lekari za ljudska prava“ počinje da iskopava masovne grobnice i objavljuje rezultate, bez prisustva RS i ikakvog međunarodnog nezavisnog nadzora i verifikacije. RS nije mogla da reaguje na pravi način, jer je i dalje bila pod ogromnim pritiskom, naročito zbog prisustva ogromne sile od 50.000 dobro naoružanih stranih vojnika. Međunarodne snage obezbeđivale su iskopavanje grobnica koje su vezivane za Srebrenicu i do kraja iskopavanja su strogo zabranjivale pristup predstavnicima iz RS.

Lud za krivca, normalan za svedoka
Krajem 1996. Haški tribunal je diskretno preuzeo kontrolu nad daljom istragom od UN, iako su ga formirale države koje su imale direktnu ulogu u balkanskim sukobima i jasne političke ciljeve – kaže Pavić. Od samog početka tužioci Tribunala su izjavljivali da su Srbi masakrirali na hiljade muslimanskih muškaraca iz Srebrenice, a proces istrage masovnih grobnica je fatalno kompromitovan od 1997, kad je istragu masovnih grobnica preuzela Međunarodna komisija za nestala lica, koju je osnovala Izetbegovićeva Vlada i čiji rad nije kontrolisala nijedna nezavisna međunarodna institucija!

Ali, pošto ni iskopavanja grobnica udaljenih i sto kilometara od Srebrenice nisu uspela ništa da dokažu, kao krunski dokaz navode se svedoci, pre svega Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda. – Reč je o Hrvatu iz Tuzle koji tvrdi da se u više navrata borio za Armiju BiH i snage bosanskih Hrvata, HVO, a na kraju i u VRS – podseća Pavić. – Erdemović tvrdi da je njegova osmočlana grupa primila naredbu da pogubi muslimane na vojnom gazdinstvu Branjevo kod Pilice od strane jednog potpukovnika, ali taj oficir nikada nije imenovan. On kaže da su pripadnici njegove grupe primili 12 kilograma zlata, ali nije mogao da se seti od koga. Priznao je da je za pet sati sam streljao 1.200 ljudi, ali je na navedenoj lokaciji nađeno oko 120 tela. Tribunal smatra da Erdemovićevo mentalno stanje ne dozvoljava da mu se sudi, ali njegova svedočenja smatra verodostojnim, a Srbija bi trebalo da na osnovu njih prizna krivicu!

Pavić ne smatra da je „slučaj Srebrenica“ stvoren zbog ljubavi prema muslimanima ili mržnje prema Srbima, već zbog pragmatičnih vojno-političkih ciljeva Zapada: – NATO je tražio povod za intervenciju i dolazak na Balkan i bila mu je potrebna dovoljno velika cifra mrtvih da uznemiri i mobiliše javno mnjenje – kaže Pavić. – Prvo su stvoreni “slučajevi” u ulici Vase Miskina i na pijaci Markale, za koje se danas zna da su nameštaljka, a vrhunac je bila priča o “genocidu u Srebrenici”, koji je prethodnica “masakra u Račku”, posle koga je bombardovana Srbija.

Pavić podseća da je dokaz za to pismo iz 2000. koje je Vili Vimer, tadašnji predsednik Parlamentarne skupštine OEBS, uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu sa konferencije o Balkanu i proširenju NATO, koju je u Bratislavi organizovalo ministarstvo spoljnih poslova SAD: – Vimer je citirao američke zvaničnike koji su rekli da je svrha NATO bombardovanja 1999. bila da se ispravi greška generala Ajzenhauera iz 1945, kada nije stacionirao vojsku u ovom delu Balkana. Sada žele da Srbija prizna krivicu i da Srbi podrže ovu verziju kako bi američka administracija sakrila svoj zločin.

Ko pita mora da se seli
Pavić podseća da je američki novinar Džordž Pamfri odmah posumnjao u „satelitske snimke masovnih grobnica“ uvrštene u dokumentaciju UN o Srebrenici koja će biti pod embargom sledećih pola veka: – Pamfri je otkrio da Medlin Olbrajt nije Savetu bezbednosti pokazala originalne snimke. On je u članku pitao: „Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Objavljena fotografija nosi naknadno pridodatu oznaku „Moguće masovne grobnice“. To znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, koje izviđačka kamera automatski unosi, izbrisani s fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba da se vidi, naknadno uneseni na samu fotografiju. Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice? Radoznali novinar je skupo platio ceh svoje profesionalnosti – morao je da se preseli u Evropu jer više nije mogao da objavljuje nigde u Americi.

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.com

Организација НАШИ позива све српске патриоте

Организација НАШИ позива све српске патриоте да у

Utorak, 02. mart, 19.30h
Velika većnica Gradske kuće Subotica
Gosti: Vesna Pešić, Srđa Popović i Dimitrije Boarov

дођу на 100. трибину антисрпске емисије „ПЕШЧАНИК„ и изразе свој став гостима и водитељкама ове емисије, шта мисле о политици и ставовима које креира њихова радио емисија и ТВ Б92, који већ годинама шире мржњу против СПЦ и Српског народа.

ИНФО СЛУЖБА
НАШИ

Судђење Караџићу – Ганић наредио напад у Добровољачкој – Извор, ПолитикаОнлине Београд

Predgovor: Glas Dijaspore

DN

Amerika i njeni sateliti izmislili su i hteli globalizam po svaku cenu pa im sada kriva Srbija i svi oni koji nisu hteli igrati kako im Amerika svira! Pa i da su hteli nebi bilo drugačije jer je Americi bitno udrobiti da bi što lakše podčinila kako bi bili zavisni od njenje milostinje pa pristali da se odsedlamo po njihovoj volji imajući u vidu pljačku ruskog gasa i nafte.Zna se tačno ko ima kakve motive i ko je profitirao od vojnog pohoda pod zastavom globalizacije.
Nemačka je prodala oružje seceonistima bivše jugoslavije, tada šeste armije sveta po naoružanju kojeg je dobila u miraz po ujedinjenju sa Istočnom Nemačkom. Kvazi, tim novcem je financirala Nemačka svoje ujedinjinje a Amerika je izgradjivala svoje baze na teritoriji Srbije.Svi su profitirali od razturanja Jugoslavije i Srbije a samo Srbija kriva! Čudnu logiku ima taj tobožnji sud-kadija te tuži kadija ti sudi!Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Ганић наредио напад у Добровољачкој

Радован Караџић даје уводну реч пред Хашким трибуналом, 1. марта (фото Хашки трибунал)

ХАГ – Бивши члан Председништва БиХ Ејуп Ганић наредио је напад на војнике ЈНА у Добровољачкој улици, изјавио је данас на суђењу у Хашком трибуналу бивши председник Републике Српске Радован Караџић.

„Ганић је био тај који је наредио напад и постао познат по својој наредби „чим Алија (Изетбеговић) изађе из аута, побиј све’“, истакао је Караџић, износећи одбрану пред судским већем у Хагу и објашњавајући околности које су претходиле рату у БИХ.

Према његовим речима, после избора 1990. године, у Председништву БиХ било је седам чланова – два Србина, два Хрвата и два муслимана, док је једно место остављено за представника мањина. „Моја Српска демократска странка (СДС) је на то место кандидовала председника Јеврејске заједнице, али је СДА пресвукла из вучје у јагњећу кожу Ејупа Ганића, који се за ту прилику изјаснио као Југословен и он је био изабран за седмог члана Председништва”, рекао је Караџић.

Срби нису криви за Маркале

У наставку уводне речи одбране, оптужени Радован Караџић негирао је данас кривицу за масовно страдање цивила у експлозијама на пијаци Маркале и другим локацијама у Сарајеву, тврдећи да кривицу за те жртве сносе муслиманске власти.

Експлозије с великим бројем жртава на пијаци Маркале 1994-95. и у реду за хлеб у сарајевској Улици Васе Мискина 1992, Караџић је назвао „невероватним примерима ратног лукавства” власти у Сарајеву „које је довело до кажњавања Срба”.

„Нема тог нишанџије који ће једном гранатом погодити ту пијацу, на којој нема ни људи, ни робе, а онда је одједном 200 људи погођено… Доказаћемо да Срби нису починили ни овај, ни све друге инциденте у којима је било масовног страдања”, рекао је Караџић, приказујући у судници снимке пијаце непосредно пре и после експлозије.

Тврдио је и да су тела жртава са пијаце Маркале заправо били „посејани” лешеви муслиманских бораца. У две експлозије на тој пијаци, у фебруару 1994. и августу 1995. убијено је више од 200 људи.

Циљање „сопственог народа” било је део „идеологије” муслиманских власти, сугерисао је Караџић.

Оптужбе за незаконито притварање хиљада несрба у логоре, Караџић је негирао на примеру Трнопоља код Приједора, које је назвао „прихватним центром”.  „Доказаћемо да то није био логор, него прихватни центар за људе који због борби нису имали где и којим су они сами управљали”, рекао је Караџић.

Срби нису желели рат у БиХ

Рат у БиХ, по речима Караџића, био је супротан интересима Срба. „Зашто би Србима био потребан рат, кад су већ имали оно што су желели – Југославију, која се могла сачувати једино у миру, а нестати само у рату”, нагласио је Караџић.

Као потврду за то, цитирао је изјаву председника Странке демократске акције и Председништва БиХ Алије Изетбеговића да се „рат могао избећи да смо остали у Југославији, али ми смо хтели независну БиХ”. „Изетбеговић ме је том изјавом аболирао, витешки… Али, хашко тужилаштво не занима Изетбеговићево витештво”, тврдио је Караџић, понављајући да је рат изазвала тежња СДА ка „сувереној и независној БиХ, која ће бити сто одсто њихова”.

Бивши председник РС је подсетио да је, насупрот Изетбеговићу, он прихватио „четири од пет” мировних предлога које су међународни посредници нудили током рата у БиХ. „Какав би то српски удружени злочиначки подухват могао бити да је СДА прихватила макар један од тих планова”, упитао је Караџић.

Рекавши да је у априлу 1992. године Изетбеговић „био охрабрен” да повуче свој пристанак на Кутиљеров мировни споразум на које су српске и хрватске партије већ биле пристале, он је тврдио да кривицу за избијање, вођење и продужавање рата у БиХ сносе и велике западне силе, на челу с Немачком, које су прерано признале независност Хрватске и БиХ. „Немачка је предвидела рат у Југославији још за време Тита… Како сада тужилаштво може кривицу за избијање рата стављати мени”, запитао је Караџић.

Свој говор у којем је у октобру 1991. у Скупштини БиХ упозорио да би у рату могао нестати муслимански народ, Караџић је назвао „изразито антиратним”, сугеришући да је тужилаштво само наведене речи истргло из контекста говора. „Српска страна ту нуди све варијанте које доносе мир и концесије”, прокоментарисао је Караџић, који је у судници пустио снимак тог говора.
Декларацију о независности БиХ која је на том скупштинском заседању усвојила муслиманско-хрватска већина, без присуства српских посланика, Караџић је назвао нелегалном и противуставном.

Тезу тужилаштва да босански Срби нису желели да живе с Муслиманима и Хрватима, Караџић је одбацио речима: „Срби су желели да живе с Муслиманима, али нису и никада неће пристати да живе под Муслиманима”.

Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Жак Ширак, марта 1996. у Паризу (Фото архива АП)

Караџић наставља уводну реч, коју ће давати и сутра, а укупно му је на располагању шест сати.

Изношењу уводне речи Караџића, поред два члана његове одбране, присуствује у судници и адвокат Ричард Харви, кога је веће раније именовало за његовог браниоца у приправности, за случај да бивши лидер РС опструише суђење.

Улога Харвија после излагања одбране биће тек дефинисана.

Суђење Караџићу почело је 27. октобра прошле године уводном речју тужилаштва, којој он није желео да присуствује, тврдећи да није спреман за суђење.

Бивши председник РС оптужен је за геноцид и злочине против човечности над муслиманима и Хрватима, као и за узимање међународних талаца током рата у БиХ 1992-95.

Прецизираном и скраћеном верзијом оптужнице из октобра 2009, бивши председник РС оптужен је, као и у претходној, по 11 тачака за ратне злочине и злочине против човечности, укључујући две за геноцид током рата у БиХ од 1992. до 1995. године.

Ухапшен је у Београду у 21. јула 2008, а девет дана касније изручен је Трибуналу.

Караџић је у првом појављивању пред Трибуналом одбио да се изјасни о кривици по тачкама оптужнице, а судија је, у складу с правилима, у спис увео да се оптужени не осећа кривим.

————————————————————————–

Робинсон:Караџић понудио другачије тумачење догађаја
ХАГ – Правни саветник Радована Караџића, амерички адвокат Питер Робинсон изјавио је данас да је Караџић у уводној речи одбране на суђењу пред Хашким трибуналом понудио тумачење догађаја у БиХ другачије од наведеног у оптужници.
„На судском већу је да одлучи које је од та два тумачења уверљивије”, рекао је Робинсон новинарима после данашњег заседања суда.
Он је најавио да ће се сутра, у наставку уводне речи, Караџић подробније бавити појединачним наводима оптужнице, попут узимања међународних талаца 1994. године и оптужбама за злочине у Сарајеву.
Робинсон није искључио да би Караџић, после уводне речи, могао одбити да унакрсно испита првог сведока оптужбе чији је исказ, по одлуци судског већа, заказан за среду, 3. децембар.
Упитан о улози судски постављеног браниоца Ричарда Харвија (Рићард Харвеy), правни саветник Робинсон је одговорио да би судско веће могло наложити Харвију да преузме заступање Караџића, уколико Караџић „одлучи да не може да унакрсно испитује сведока”.
„Видећемо у пар наредних дана”, назначио је Робинсон.
Судско веће председавајућег О Гон Квона (О-гон Кwон) одобрило је, на почетку данашњег заседања, Караџићу да уложи жалбу на одлуку о почетку доказног поступка саслушавањем првог сведока.
Танјуг, Бета
[објављено: 01/03/2010]
stampanje posalji prijatelju