Интервју: принцеза Катарина Карађорђевић

Predgovor Glas Dijaspore:

DN

Niti jedan stanovnik bilo koje države u Evropi ima toliko bogatstvo u proseku po glavi stanovnika koliko ga to ima stanovnik Srbije! Izračunajte koliko samo plodne zemlje ima po glavi pa rečnog bogatstva pa prirodnog pa u svim resursima ma nema zemlje u Evropi koja bi se po tim pitanjima mogla meriti sa Srbijom a mi prosimo po svetu i očekivamo da nas neko pored zdravih ruku i očiju pomogne! To je sramota! Više jednom trebamo da se otresemo tog mentaliteta da nam je potrebna pomoć drugoga i da nismo sposobni iz sobstvene snage da se održimo u životu. Najveća pomoć bi nam bila da nas ostave svi na miru i ne mešaju u unutrašnje stvari Srbije. Sve što je mešanje veće da nam se navodno pomogne sve je narodu gore a Srbija sve više tone. Što se tiče krune isto to važi! Mislim da su nasledili dosta bogatstva kojeg treba samo da umnožavaju pa bi mogli iz sobstvene snage da održavaju svoje dvorove pa da im i nešto preostane da ulože u privredu srbije kako bi narod stao na svoje noge, bilo mu bolje i da bi važila izreka; došli smo da damo a ne da uzmemo. Milostinja ubija samopouzdanje bez kojeg nema prosperitete i visokog životnog standarda. Srbiji je potrebna takva vlada koja veruje u sposobnosti svog naroda kako bi si bio u stanju ostvariti najviši prosečni standard meren po životnom standardu državljana evropskih država. Nezavisnost Srbije sa verom u svoj narod nema alternative!  Samo takvo državno uredjenje koje bi vodilo u istinsku ne zavisnost, u istinski suverenitet sa visokim životnim standardom svojih državljana je prihvatljivo državno uredjenje koje bi narod bio spreman i podržati pa ako treba, za početak i podneti žrtve. Princezi se ne može osporiti majčinska dobrota ali sama dobrota nije dovoljna da vodi narod u prosperitet i suverenitet. Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Интервју: принцеза Катарина Карађорђевић

Дошли смо да дамо, а не да узимамо

Они који сматрају да краљевску породицу не треба финансирати морају да схвате да се не чини ништа за нас лично, већ да се заправо финансира један споменик, културно добро

Принцеза Катарина Карађорђевић (Фото З. Анастасијевић)

– Одлично сарађујемо с Владом Србије, имамо добру комуникацију с министрима, увек су ту да чују све предлоге и веома подржавају наше напоре. Јесте да је било неспоразума кад је буџет у питању, али верујем да сада покушавају да то поправе јер су разумели право стање ствари и ја сам им захвална на томе. Оно што се заборавља јесте да смо ми имали дом пре него што смо дошли у Србију и да смо од 2001. године потрошили неколико милиона евра сопственог новца на реновирање Краљевског двора. Људи не треба да буду завидни, већ захвални што смо овде и да гледају на добре стране присуства краљевске породице у Србији. Верујем да српски народ зна да смо ми овде само због њих, да све што радимо радимо због њих и да су њихове бриге и наше бриге. Ја се осећам као мајка – када они плачу и ја плачем, када се смеју и ја се смејем – каже у разговору за наш лист принцеза Катарина Карађорђевић, спремајући се за пут у Америку где ће 5. фебруара на рођенданском балу принчева Петра, Филипа и Александра прикупљати новац за подршку кампањи борбе против рака дојке, као и опремање одељења неонаталних интензивних нега у Србији. Стране инвеститоре покушаће да привуче и њен супруг принц Александар у Вашингтону, кроз разговоре са амбасадорима и сенаторима. По повратку у земљу очекује их традиционална модна ревија, а новац се прикупља за жене оболеле од рака дојке.

Почели смо разговор на српском језику, али наставили на енглеском, уз опаску да ни Тито није добро знао српски. Принцеза Катарина каже да учи наш језик, да би волела да чита новине на српском, али да не стиже због бројних обавеза и да се са супругом сваки дан договара да погледају филм уз кокице у биоскопу који је смештен у подруму двора, али да се то увек сведе само на маштање.

–Људи мисле да када живите у палати имате предиван живот. Битна је круна у срцу, а не на глави и да радиш много, јер ако немаш круну у срцу, нећеш моћи ни да бринеш за свој народ. Одгајана сам са сазнањем да нисам на овом свету само због себе, већ због других, а долазим из породице у којој је давање исто што и кисеоник. Тачно је да понекад желим да угодим и себи, а нарочито свом мужу и деци, али то није увек могуће јер имамо пуно посла, људи чекају помоћ, да им побољшамо живот и, кад то знаш, не можеш да станеш. Стално говоримо још само један телефонски позив, још само ово и тако падне мрак… Често ми ноћу муж каже: „Иди да спаваш, сад сви спавају, не можеш никоме сада помоћи”. Знам да је и мој муж сада најсрећнији откако га ја познајем јер се његова судбина испунила, јер ради за свој народ и помаже му. Мој муж је постао симбол јединства, стабилности и континуитета и верујем да има много да понуди.

Да ли верујете да ће Србија једног дана бити монархија?

Верујем у народ и не верујем да ће нас изневерити. Верујем да би српски народ волео да има краља који краљује и премијера који влада. Верујем да би Србија била боља као монархија и да би се њен имиџ готово преко ноћи променио. Да вас подсетим, краљ Петар никада није абдицирао. Шта би Србија изгубила ако би имала краља? Само би добила. Када је мој муж славио 50. рођендан, пријему су присуствовале све крунисане главе на свету, укључујући и куму, краљицу Елизабету. Његови контакти су бројни и он их увек користи за српски народ. Он је дар Србији јер имате неког ко је поштован, с добрим контактима, неког ко поштује и воли ову земљу, а кад имате љубав, имате и успех. Српски народ зна да смо дошли да дамо, а не да узмемо. Уставна монархија доноси успех земљама. Имајте у виду да је половина изворних чланица Европске уније монархија.

Многи сматрају да држава не би требало да финансира краљевску породицу, с обзиром на то да Србија ипак није монархија?

Ми смо позвани да дођемо овде, нисмо дошли на силу, а кад неког позовете да дође, онда треба и да водите рачуна о њему. Они који сматрају да краљевску породицу не треба финансирати морају да схвате да се не чини ништа за нас лично, већ да се заправо финансира један споменик, културно добро. Овим палатама је потребно одржавање. Оне су као бисер за своју земљу и народ, ово је традиција, ове долази на хиљаде туриста… Они који то мисле не знају праву истину. Нико се није потрудио да им објасни која је сврха нашег живота овде. Овде није питање монархије, већ да ли ви прихватате поклон или не. А поклон је мој муж, о којем треба водити рачуна тако што ћете да поштујете имање које је изградила његова породица. У сваком случају, верујем да су у питању мале паре за огромну добит. На добробит су ове земље десетине милиона евра у медицинској опреми, стипендијама, радним местима, односима са инвеститорима и промоцији у свету коју већ 20 година омогућавамо мој супруг и ја.

Ко су ваши донатори?

Већина људи који ми помажу нису из Србије. Ја се не бих осећала пријатно да прикупљам новац овде где народ иначе тешко живи, а заслужио је да коначно има нормалан живот и да буде део Европе. Донатори фондације су из целог света, углавном странци, мада има и наших људи из дијаспоре. Када говорим они чују мој искрен глас. Када им причам ја имам сузе у очима, описујем им оно што сам видела и они искрено буду погођени. Обично ми на крају кажу:„Реците шта можемо да урадимо за вас, звучи као да је ваша земља дивна”… Ми их стално позивамо да дођу и увере се у моје речи, а када једном дођу, постају амбасадори добре воље. И то је оно што мења наш имиџ у свету. Има много људи који су спремни да помогну, али не знају како и наш задатак је да им то објаснимо.

Да ли Ви одређујете куда ће отићи новац?

Ја не одређујем куда иде новац, постоји краљевски медицински борд, састављен од лекара из разних области. Сви заједно анализирамо где је помоћ најпотребнија. Рецимо, тренутно су то труднице с дијабетесом и оболели од рака. Људи знају да смо ми врло искрени и да ће се остварити оно што обећамо. Моје фондације у САД, Канади, Енглеској, Грчкој регистроване су већ 17 година и за то време се виде резултати. Дакле људи тачно знају за шта дају паре и куда иде новац – да ли су то инкубатори, кола хитне помоћи, најбољи студенти или сирочићи… Верујем да деца од малих ногу треба да се науче да дају, а таква су и наша деца, што се види и по овом добротворном балу који ће бити одржан на Менхетну – каже на крају принцеза Катарина, уз молбу да објавимо веб адресе (www.princesball.org, http://www.pkfond.rs) како би се прикупило што више пара за народ у Србији.

Сандра Гуцијан
[објављено: 30/01/2010]
stampanje posalji prijatelju

U nedelju 31. januara je proslava Sv. Save u Svetosavskom centru, Mengendamm 16 c u Hanoveru


u nedelju 31. januara
je proslava Sv. Save u Svetosavskom centru, Mengendamm 16 c u Hanoveru

u 10 c. Sluzba Bozija
na kraju Sluzbe bice osvecen i prelomljen slavski kolac i osveceno slavsko zito.
Domacin slave je Nikola Sunic iz Hanovera sa porodicom.

od 12 c. Proslava

U programu ucestvuje i folklorna grupa „Srbija“ iz Hanover. Nastupace vise
puta u toku poslepodneva.
Igranka uz muziku „AS Band-a“ iz Bilefelda

Domace slatke i slane pite, torte i druge djakonije kao i cevapcici i prasetina
za ogladnele.

u 19 c. kraj proslave

Ако зауставите сатове

Ако зауставите сатове

Ако зауставите сатове
све ће се и даље кретати;
ако зауставите сватове:
младенци ће се и даље сретати.

Ако забраните точење вина,
грожђе ће и даље врити,
ако забраните гашење сијалица,
лопови ће се и даље крити.

Ако спустите засуне
вода ће брану разбити,
ако раширите завесе
светлост ће боје разлити.

Ништа од старог не нестаје,
само га потискује ново,
а ипак све у кретању престаје
тако да трајно је само ово:

У суштини све је коначно:
Ново стање смењује текуће.
А у свему стоји тачно:
могуће је све што није немогуће.

D.

Srebrenica und die Politik von Kriegsverbrechen Entdeckungen der Srebrenica-Forschungsgruppe zu den Behauptungen von Ereignissen und deren Hintergrund in Srebrenica, Bosnien & Herzegovina, 1995.

Srebrenica und die Politik von Kriegsverbrechen

Entdeckungen der Srebrenica-Forschungsgruppe zu den Behauptungen von Ereignissen und deren Hintergrund  in Srebrenica,  Bosnien & Herzegovina, 1995.

Aussage des zu der zeit ranghöchsten zivilen Beamten der UN in Bosnien-Herzegovina

http://www.srebrenica-report.com/foreword.htm

Bitte um Verständnis für die unzureichende Qualität der Übersetzung aus dem englischen, es wurde der automatische google-Übersetzer benutzt

New York City

Übersetzung von Englisch in DeutschLateinische Umschrift anzeigen

Vorwort
Von Philip Corwin
O
n 11. Juli 1995, die Stadt Srebrenica fiel auf den bosnisch-serbischen Armee. Zu dieser Zeit war ich der ranghöchsten zivilen Beamten der Vereinten Nationen in Bosnien-Herzegowina. In meinem Buch, Dubious Mandate (Duke University Press, 1999), habe ich einige Anmerkungen zu dieser Tragödie. Darüber hinaus beklagte ich die Verzerrungen der internationalen Presse in ihrer Berichterstattung nicht nur auf dieses Ereignis, sondern auf die Kriege in Jugoslawien (1992-95) im Allgemeinen. Ich äußerte den Wunsch, dass es hätte sein können, müssen und werden, ein gewisses Gleichgewicht in erzählt die Geschichte von dem, was tatsächlich passiert in Srebrenica und in ganz Ex-Jugoslawien, wenn wir aus unseren Erfahrungen lernen.
Der Bericht der Srebrenica Research Group, Srebrenica: Bearbeiten von einer Tragödie, Antworten, die anrufen. Es stellt eine Alternative und gut dokumentierten Bewertung der Tragödie von Srebrenica, und das Leiden aller Volksgruppen des ehemaligen Jugoslawien. Es ist ein unschätzbares Dokument. Natürlich wird es diejenigen, die mit der Perspektive des Berichts nicht zustimmen wird. Aber wenn wir zu einer Diskussion, die an alle, aber die Gläubigen geschlossen offen, wenn wir um ähnliche Tragödien in Zukunft zu vermeiden sind, dann müssen wir ernst nehmen, die Konten, die von den hellen und anspruchsvolle Beiträge zu diesem Dokument. Kein ehrlicher Leser kann daran zweifeln, die Mandate dieser Autoren. Und kein ehrlicher Leser sollte Zweifel an der Bedeutung dessen, was sie zu sagen haben. Ich beglückwünsche sie zu ihrer wissenschaftlichen Arbeit und ihren Mut.
*
Zufälligerweise habe ich auch einen persönlichen Grund für erinnern, was geschah am 11. Juli 1995, denn nicht nur war, dass die Tage von Srebrenica hatte, aber es war auch der Tag, an dem ein bosnischer Sniper versucht, mich wie mein Fahrzeug, weiß ermorden und eindeutig gekennzeichnet als ein UN-Fahrzeug, fuhr über Mt.. Igman auf dem Weg zurück nach Sarajevo von einem Mitarbeiterstamm Besuch Gorni Vakuf. Ein Bosnisch Scharfschützen gezielt unser Fahrzeug beschleunigt, wie wir rund um die Haarnadelkurven des schmalen, holprigen Berg-Straße, und es war nur durch die mutigen Anstrengungen von Bruno Chaubert, die korsische Oberfeldwebel, die meine Fahrer war, dass wir überlebt haben. Wir wussten von der Flugbahn des Geschosses und die Tatsache, dass wir uns nur wenige Minuten zuvor an einem Checkpoint bosnischen Armee hatte festgestellt, dass die Scharfschützen, die auf uns geschossen wurde im bosnischen Regierung kontrollierten Gebiet, und dass er wusste, wer wir waren. Eigentlich hatte der Scharfschütze den Fahrer ausgerichtet, weil er wusste, wenn der Fahrer die Kontrolle verloren hatte, dann wird das Fahrzeug und alle seine Passagiere würden über die Berge gegangen. Zu der Zeit, aber habe ich mich nicht zu der Veranstaltung zu veröffentlichen, da die bosnische Regierung es abgelehnt haben, und den Vereinten Nationen wäre nicht protestiert, da seiner klaffenden Mangel an Glaubwürdigkeit mit der bosnischen Regierung. Aber die Botschaft war klar. Die bosnische Regierung als die Vereinten Nationen werden ihr Feind.
*
Wenn ich zurück denke, auf die Atmosphäre im UN-Hauptquartier in Sarajevo in den Tagen von Srebrenica bis zu fallen, denke ich vor allem für Verwirrung sorgen. UK General Rupert Smith, der Kommandant der UNPROFOR in Sarajevo an der Zeit, wenn er über die militärische Lage im Theater, war: „Wir haben keine Intelligenz fond“. NATO nicht bereit war, gemeinsam mit den Vereinten Nationen, was Intelligenz hatte, und die Vereinten Nationen nur sehr wenige Erkenntnisse über eigene Mittel. Die UN hatte keine Satelliten und ihre unbewaffnete Militärbeobachter (UNMOs) waren nicht berechtigt, Informationen zu sammeln. Natürlich sind sie nicht, aber sie wurden, was sie sammeln konnte begrenzt. General Smith wurde am Ziel. Wir hatten sehr wenig Erkenntnisse über das Geschehen in und um Srebrenica.
Als die Serben begann bewegen zu Srebrenica hatten wir keine feste Vorstellung von der Größe ihrer Streitkräfte oder von ihren Absichten. In der Tat, dachte die meisten westeuropäischen Offiziere, einschließlich des Vereinigten Königreichs, die Serben waren eigentlich nur auf lop aus dem südlichen Drittel von Srebrenica, um in der Lage, Laufleistung sparen beim Transport von Truppen und Material in Bosnien von Serbien und zeigt nach Osten . Die Serben waren furchtbar für Kraftstoff geschnallt. Könnten sie quer durch das südliche Drittel von Srebrenica statt sich um ihn herum, konnten sie 40-50 km zu speichern. Außerdem schienen sie nicht zu sein Angriff aus dem Norden, und nicht auf die Erzeugung einer Zange, die ihre Absicht, die gesamte Srebrenica nehmen signalisiert würde.
Nur die Russen wissen, was los war. Die Russen in unserem Befehl, dass ich zum Zeitpunkt lächelte, als ich über die Absichten Serben in Srebrenica gebeten, gesprochen. Sie kannten die Serben wollten alle von Srebrenica zu nehmen, und wenn möglich die andere Enklaven Zepa und Gorazde. „Es ist nur vernünftig“, ein russischer Offizier zu mir gesagt.
Inzwischen General Kees Nicolai, ein niederländischer Staatsangehöriger und UNPROFOR Chief of Staff, wurde am Telefon immer wieder nach Den Haag, zu diskutieren, ob die NATO sollte nicht zu bombardieren. Sentiment geteilt wurde. Es waren etwa 300 leicht-bewaffneten niederländischen Soldaten in Srebrenica, unter der Bevölkerung verteilt, und sie würden gefährdet. Und der niederländische Bürger würden es nicht leicht zu nehmen, die ihre Soldaten durch NATO-Bomben oder als Geisel in einem Land, wo ihre Anwesenheit war zweifelhaft, getötet. Die niederländische Regierung könnte, fällt immer.
Und dann war da noch das Wetter. Wolken, dann Sonne, dann wieder Wolken. Es war unberechenbar, trotz Wettersatelliten. Wer heute etwas anderes sagt, ist die Dehnung der Wahrheit – mit anderen Worten, lügt. Ja, wir hatten regelmäßige Wetterberichte, aber sie verändert sich ständig. Unterdessen hielt die Laptop-Bomber, insbesondere im fernen Washington, anspruchsvolle Luftangriffe. Aber die europäischen Mächte, schien die Forderungen der Vereinigten Staaten, die keine Truppen am Boden war und bei der Bezahlung ihrer Einschätzungen spät, wie die sprichwörtliche Cowboy – voller Übermut und Leichtsinn, aber wenig Weisheit. Und während bestimmte Elemente in Washington schien bereit, auf den Tod des letzten niederländischen Soldaten zu kämpfen, waren andere Länder mit Truppen am Boden, die getötet haben könnten, oder als Geiseln genommen nicht so gern NATO-Intervention begrüßen zu dürfen.
*
Nach der Übernahme von Srebrenica abgeschlossen worden waren, beschloss ich, würde ich versuchen, dorthin zu gehen. Natürlich würde ich nicht zulässig eingeben müssen, während die Kämpfe im Gange war. Aber wenn es vorbei war, dachte ich, ich könnte in der Lage, eine internationale Präsenz, um die Szene zu bringen, und vielleicht verhandeln die Sicherheit der Überlebenden. Ich konnte Sie uns auch per Satellitentelefon zu den bosnisch-serbischen Vice President Nikola Koljevic in Pale. Ich sagte ihm, ich wollte nach Srebrenica gehen, und ich wollte General Nicolai mit mir zu bringen. Koljevic wieder meinen Ruf innerhalb einer Stunde und sagte, er habe den Weg für mich gekommen, um allein gelöscht. General Nicolai müsste in Sarajevo bleiben. Ich würde Koljevic in Pale gerecht zu werden, und wir gehen zusammen in Srebrenica. Dann rief ich meinen Sitz in Zagreb, um ihnen zu sagen, ich wollte nach Srebrenica zu gehen, obwohl ich wusste, dass die bosnischen Armee könnte läßt mich nicht aus Sarajevo, oder lassen Sie mich vielleicht nie wieder, wenn ich links. Ich dachte, es wäre einen Versuch wert. Wie jeder in der humanitären Arbeit beteiligt bestätigen werden, gibt es nichts, was man gibt einen Ansturm wie die Aussicht, zu Hunderten zu retten, vielleicht Tausende von Menschenleben.
Mein Hauptquartier in Zagreb, jedoch empfohlen, dass ich in Sarajevo bleiben sollte, und schicken Sie stattdessen Srebrenica einer meiner Mitarbeiter, ein ehemaliger US-Offizier nun mit den Vereinten Nationen in Tuzla. Ich sagte, ich würde es, aber die Tatsache war, dass keine anderen UN-Offizier in Bosnien das Vertrauen der bosnischen Serben hatte. Zagreb verstand nicht. Es war nicht eine Frage der Entsendung einer UN-Vertreter. Es war eine Frage der Zusendung oder niemand.
Ich musste eine schnelle Entscheidung zu treffen, und ich hatte niemand zu konsultieren. General Smith beschäftigt war, General Nikolai beschäftigt war. Und keiner hätte mich nicht gesagt haben, was zu tun sowieso. Es war meine Entscheidung. Ich wusste, dass meine Reise nach Srbrenica übel werden von der bosnischen Regierung würden. Was die Gefahr, wenn ich mit Koljevic, wäre ich in serbischen Gebiet sicher. Die Gefahr werde von der bosnischen Regierung, wenn ich zurück. Sie hatten bereits die Schuld der Vereinten Nationen für den Fall von Srebrenica. Sie hatten schon einmal versucht, mich zu ermorden.
Rückblickend, bezweifle ich, wäre es gleichgültig, ob ich Srbrenica ging, obwohl zu der Zeit hatte ich von ihr erhoffte. General Mladic war nicht bereit, davon abgehalten werden, oder davon abgehalten von ihm gewählten Vorgehen durch meine Anwesenheit. In jedem Fall, entschied ich mich nicht für einen Grund, warum ich war richtig umzugehen. Ich wollte nicht verwendet werden.
Ich stellte mir im Fernsehen Händeschütteln mit General Mladic, als ob ich was passiert gebilligt wurde. Nein, ich hatte genug von Balkan-Theater. Ich rief Koljevic und sagte ihm, ich kam nicht.
*
In den Jahren seit Srebrenica fiel, der Name selbst ist zum Schlagwort geworden für die Behauptungen der serbischen Völkermord. Bücher sind geschrieben worden, berichtet wurde zusammengestellt, und Radio-und Fernsehsendungen haben die Schallwellen mit „Beweisen“ für dieses Verbrechen gegen die Menschlichkeit gesättigt. Der Sicherheitsrat der Vereinten Nationen hat ein internationales Tribunal in Den Haag einberufen, um zu „beweisen“ das Ermittlungsverfahren Urteils. Es wäre nicht übertrieben, wenn einige Journalisten und Politiker zu sagen haben aufstrebende Karriere aus der Förderung diese Anschuldigung gewesen.
Aber die Situation ist ein bisschen komplizierter als die PR-Spezialisten uns glauben machen wollen. Daß es Tötungen von Zivilisten in Srebrenica, wie in allen Kriegsgebieten, ist eine Gewissheit. Und diejenigen, die sie verdienen begangen zu verurteilen und strafrechtlich verfolgt. Und ob es drei oder 30 oder 300 unschuldige Zivilisten getötet wurden, war es ein abscheuliches Verbrechen. Es kann keine Zweideutigkeit darüber. Zur gleichen Zeit, die Fakten in diesem Bericht vorgestellten machen einen sehr überzeugenden Argument, dass die Zahl von 7000, getötet, die oft in die internationale Gemeinschaft hören ist, ist eine unerträgliche Übertreibung. Der wahre Zahl ist näher an 700.
Die Tatsache, dass die in Rede stehende Figur wurde so verzerrt, schlägt jedoch vor, dass die Frage ist politisiert worden. Es gibt viel mehr Schock Wert in den Tod 7000, als in den Tod von 700.

Es gibt auch Hinweise in diesem Bericht, dass Tausende von Serben ermordet wurden, vertrieben, gefoltert, vergewaltigt und gedemütigt, während der Kriege im ehemaligen Jugoslawien. Die internationale Gemeinschaft hat nicht für gut befunden, diese Gräueltaten publik mit so viel Kraft, da es die von Srebrenica. Das einfache Beobachtung nicht zu rechtfertigen, was geschehen in Srebrenica. Aber es ist ein weiteres Stück des Puzzles, das den Zorn der Serben, wenn sie angegriffen Srebrenica erklärt. Im Mai 1995 zum Beispiel nur zwei Monate vor Srebrenica hatte die kroatische Armee erobert Westslawonien und vertrieben 90 Prozent der serbischen Bevölkerung in dieser Region. Serben hatten in Westslawonien seit hunderten von Jahren gelebt hat. Aber die internationale Gemeinschaft nichts über die Vertreibung, in der Tat, lobte sie die kroatische Aktion, als ob die serbischen Zivilisten verdient, was geschehen war. Um Massaker Kroaten oder Bosnier oder Kosovaren war Völkermord. Um Massaker Serben galt entsprechende Strafe. Natürlich hat die internationale Gemeinschaft nicht für angebracht, um die Massaker der Serben mit Monumenten zu weihen. Stattdessen hat sie Haftbefehle gegen führende serbische Politiker ausgestellt.
*
Es gibt mehrere Punkte, um in jede Überlegung, was in Srebrenica am 11. Juli 1995 vorgenommen werden. Zunächst muss man feststellen, dass die Tragödie von Srebrenica Teil einer größeren Tragödie war, und dass der Versuch, die Kriege im ehemaligen Jugoslawien im Hinblick darauf, was passiert in Srebrenica, die Gegenwart zu interpretieren, dass ein Ereignis wie ein Mikrokosmos der größeren Bild, ist ein Versuch, um ein größeres Bild zu verfälschen und zu einer ihrer Akteure zu dämonisieren. Die Erfahrung von Srebrenica müssen unser Verständnis der Geschichte zu erweitern, nicht schmälern es.
Was geschah in Srebrenica war nicht eine einzige große Massaker an Muslimen durch Serben, sondern eine Reihe von sehr blutigen Angriffe und Gegenangriffe über einen Zeitraum von drei Jahren, die einen Höhepunkt im Jahr 1995 erreicht. Und die Zahl der muslimischen Toten in der letzten Schlacht von Srebrenica, als BBC-Reporter Jonathan Rooper ausgeführt hat, war wahrscheinlich in die Hunderte, nicht in die Tausende. Darüber hinaus ist es wahrscheinlich, dass die Zahl der muslimischen tot war vermutlich nicht mehr als die Zahl der Serben, dass in Srebrenica waren getötet worden und seine Umgebung in den vergangenen Jahren von den bosnisch-Kommandeur Naser Oric und seine räuberische Banden,.
Interventen sind rühmen sich gern unter der Invasion ehemaligen Jugoslawien für das, was sie sich beziehen, als „humanitären Gründen“. Aber es war noch nie ein Krieg aus humanitären Gründen, und die Kriege im ehemaligen Jugoslawien am Ende des 20. Jahrhunderts waren da keine Ausnahme.
Die Ereignisse von Srebrenica im Juli 1995 geschah nicht in einem politischen Vakuum. In der Tat könnten sie überhaupt nicht stattgefunden haben, wenn Jugoslawien nicht gewaltsam gegen den Willen von 45 Prozent der Menschen zerstückelt worden, die Serben. (Serben waren etwa 31 Prozent der vor dem Krieg in Bosnien). Das Auseinanderbrechen Jugoslawiens, in der Tat, im Gegensatz zu der jugoslawischen Verfassung, die verlangt, dass alle drei der wichtigsten Populationen von Jugoslawien zu einer Teilung Jugoslawiens vereinbaren war. Und natürlich die Serben nie vereinbart. In meinem Buch, Dubious Mandate, melde ich die folgende Frage, die mir von einem bosnischen Serben, gestellt wurde, warum nach 50 Jahren als jugoslawische, sollte ich plötzlich gesagt werden, ich bin ein Minderheit in einem muslimischen Staat, als ich noch nie auch die Wahl?
Man kann sehr böse, wenn Sie ihr Land wegnehmen.
Heute kann man sich vorstellen, was man nur auf dem Balkan geschehen wäre, wenn die Diplomatie eine bessere Chance gegeben worden, wenn die NATO hatte nicht den Ehrgeiz hatte, um nach Osten zu treiben, bis an die Grenzen der ehemaligen Sowjetunion, zu annektieren, was jetzt wird als „neues Europa“. Es ist möglich – nicht sicher, aber möglich -, dass zu gegebener Zeit dort eine friedliche Zerfall des ehemaligen Jugoslawien wurden, wahrscheinlich auf verschiedenen Grenzlinien. Aber die Entscheidungen zum Bruch ehemaligen Jugoslawien wurde jäh trifft, die von Minderheiten in Jugoslawien, und wurden von den mächtigen Kräften außerhalb Jugoslawiens – nämlich getrieben, die der NATO, vor allem die neu wiedervereinigten Deutschland.
Eine der großen Lügen hörten wir während der Kriege in Jugoslawien war, dass die NATO zu intervenieren, weil die Gefahr bestand, wäre der Konflikt ausgebreitet hatte. Aber keine Gruppe im ehemaligen Jugoslawien hatte Ambitionen außerhalb von Jugoslawien. Es war der Völker außerhalb Jugoslawiens, dass hatte Ambitionen in Jugoslawien.
Wenn die größte Militärmacht aller Zeiten in einer Identitätskrise hat, ist die Welt in Gefahr. Mit dem Ende des Kalten Krieges, die Rolle der NATO als Verteidigungsbündnis beendet. Es gab jene, die sagten, dass die NATO gelöst sein sollte, nun, daß es nicht mehr Sowjetunion. Aber es gab auch die – von denen viele Bürokraten, für die die Existenz eines solchen massiven Organisation – der sagte, die NATO sollte jetzt als Waffe benutzt, um „Demokratie“ auf der ganzen Welt zu schmieden werden – mit anderen Worten waren, sollte sie genutzt werden, um Förderung der globalen Wirtschaft, und die Welt frei für Coca-Cola. Vier der sechs Teilrepubliken im ehemaligen Jugoslawien erklärt sich damit ein unmittelbarer Übergang zur „Demokratie“. Serbien nicht, und Entrichtung des Kaufpreises. In der Tat zahlte jeder im ehemaligen Jugoslawien den Preis, und Srebrenica war ein Teil dieses Preises.
Post mortem Untersuchungen der Ereignisse im ehemaligen Jugoslawien, einschließlich der von den Vereinten Nationen haben die internationale Gemeinschaft die Unfähigkeit zu erkennen, „böse“ als Hauptgrund für ihre Unfähigkeit, die Kriege der 1990er Jahre auf dem Balkan Ende zitiert. Wenn eine solche Selbsttäuschung nicht so tragisch wäre, wäre es komisch. Die Kriege haben noch nie gekämpft das Böse zu zerstören, egal welche religiöse Eiferer behaupten kann. Kriege wurden für die wirtschaftliche, politische, strategische und sozialen Gründen bekämpft. Die Kriege der 1990er Jahre auf dem Balkan war es nicht anders. Es war Geopolitik, nicht die Erbsünde, dass die NATO-Ambitionen fuhr.
Aber nehmen Sie diese abenteuerliche Behauptung über das Böse einen Schritt weiter. Wie ich in meinem Buch in Afghanistan verloren (Rutgers University Press, 2003) gefragt, sollen wir Friedenstruppen für den Einsatz in Krisenregionen der Welt Spots, indem sie ihnen EAT (Evil Awareness Training) vorbereiten? Muss die Welt die Führung erhalten, religiöse Unterweisung in der Natur des Bösen, bevor sie wirksam sein kann, Gesprächspartner und Diplomaten?
Diese abstrakte Flammerie über das Böse hat eine noch heimtückischer Dimension, das impliziert, dass die einzige wirksame Maßnahme ist militärisches Vorgehen, daher sollte die NATO früher gehandelt haben, die Serben, einen Menschen eindeutig dämonischen dafür, dass nicht in das Land haben Bombe zerrissen. Der Versuch zu verstehen, warum eine Partei, um den Konflikt, wie es sich gehandelt hat, wird keine Option für die Ayatollahs der internationalen Gemeinschaft.
Und es gibt noch mehr Unheil, das ergibt sich aus dieser Behauptung, dass politische Entscheidungen auf der Grundlage des Bösen bewusst gemacht werden sollte. Wird die Anerkennung des Bösen ist die Grundlage für eine militärische Intervention, wer dann werden Der Großinquisitor? Wer soll entscheiden, wer ist böse? Die Antwort ist nicht sehr schwer vorstellbar. Offenbar unterscheiden sich die mächtigsten Staaten, sich Exemplare von The Good, legt fest, wer böse ist. Und jetzt die Inquisitoren, die Identifikatoren des Bösen auf dem Balkan, wohnen in Den Haag.
*
Am 21. August 2000, ein Blue-Ribbon-Panel über die Friedenseinsätze der Vereinten Nationen einen Bericht veröffentlicht, die versuchte, Richtung für künftige friedenserhaltende Maßnahmen im Lichte der Erfahrungen aus mehreren Vorgängen während der 19900s gelernt vorsehen, dass im ehemaligen Jugoslawien unter ihnen. In seinem Bericht hatte das Gremium diese erstaunliche Absatz:
Unparteilichkeit, die Einsätze der Vereinten Nationen muss daher bedeutet die Einhaltung der Grundsätze der Charta: wenn eine Partei zu einem Friedensabkommen klar und unbestreitbar ist, verletzen ihre Bedingungen weiterhin Gleichbehandlung aller Parteien durch die Vereinten Nationen können im besten Fall dazu führen, in Ineffizienz und im schlimmsten Fall belaufen sich auf Komplizenschaft mit dem Bösen. (UN-Dokument A/55/305)
Und was sollten die Friedenstruppen tun, wie ein Fall, um zur Abwehr von „Komplizenschaft mit dem Bösen?“ Das Gremium empfiehlt, dass die Friedenstruppen ihr Mandat hinausgehen sollte, und verhalten sich im Einklang mit den höheren Prinzipien der Charta. Mit anderen Worten, das Mandat der Friedenstruppe, ein Mandat fleißig durch den Sicherheitsrat verhandelt, aufgegeben werden, wenn der Satan am Horizont entdeckt wird. Dies ist die Lektion gelernt, würde das Gremium uns glauben machen wollen. Und wenn diese Lektion war vor der Balkankriege in den 1990er Jahren gelernt, würde die NATO die Serben bombardiert haben viel früher, ist die unbestreitbare Implikation. Damit setzt die Vendetta gegen ein Land, dessen große Sünde war seine Weigerung, zerstückelt werden, um für die globale Wirtschaft zu machen.
Für das Protokoll hat die Vereinten Nationen noch nie in einer Weise tätig. Das übliche Verfahren ist, dass der Sicherheitsrat eine Resolution mit einem Mandat für die Friedenstruppen zu erlassen. Jedes Mandat ist einmalig, je nach Situation. Wenn ein Mandat erweist sich als unwirksam sein, so der Sicherheitsrat kann dieses Mandat zu ändern. Jene Nationen, die für ein Mandat begreifen nicht, dass es änderte sich die Laune derjenigen, die Anspruch darauf haben, gesichtet Evil gestimmt. Wenn das Mandat geändert werden soll, muss sie von denen, die es angenommen geändert werden.
*
Es gibt eine allgemeine Bemerkung, die ich machen muss, im Wege der Hintergrund, über die Kriege im ehemaligen Jugoslawien und den Kommentar der Begriff der historischen Erinnerung bringt. Wir lassen bestimmte Völker auf historische Gedächtnis haben. Wir lassen das jüdische Volk an den Holocaust erinnern. Und sie sollten daran erinnern. Es war eine furchtbare Tragödie. Aber wir können nicht das serbische Volk, um ihre Massaker während des Zweiten Weltkriegs in die Hände der Nazis, deren Puppen in der Zeit erinnern, wurden bosnischen und kroatischen Faschisten. Dies soll nicht heißen, dass alle Bosnier und Kroaten Nazi-Kollaborateure waren, aber die kroatische Ustascha-Regime, die Bosnien aufgenommen wurde. Und warum sollte nicht Serben wurden misstrauisch und wütend, als sie plötzlich gesagt, dass eine große Zahl der dort lebenden Menschen dabei waren, werden Minderheiten in den neuen Ländern, die ihren Mördern wurden während des Zweiten Weltkriegs? Besonders, wenn die Serben hatten nicht einmal konsultiert worden! Sie hätten nicht verrückt, ängstlich zu sein. Stellen Sie sich vor einem Jahrzehnt das Volk Israel hatte mir gesagt, dass sie sofort eine Minderheit in Palästina Yassir Arafats werden würde. Meine Frage ist, warum hat die internationale Gemeinschaft nicht verstehen, die Ratlosigkeit, die Wut und das historische Gedächtnis der Serben?
Die Ereignisse von Srebrenica im Juli 1995 hatte eine Geschichte. Zu Beginn, wenn er und andere Städte in Bosnien wurden als sichere Gebiete wurden diese Gebiete nie „begrenzt“. Mit anderen Worten: Niemand hatte angegeben, was waren die rechtlichen Grenzen von Srebrenica. Das bedeutete, gab es keine Definition, wo Entmilitarisierung sollte bis zum Ende. Die Stadt Srebrenica wurde allgemein als im sicheren Bereich, sondern von der Stadt nach außen gab es eine große Region bestehend aus Dörfer, Wälder und Hügel, die nicht berücksichtigt wurden Teil der sicheren Bereich. So, wenn diese Gebiete angegriffen wurden, oder im Falle eines Anschlags wurden von dort ins Leben gerufen, entweder von Serben oder bosnische Armee hatte die UN nicht das Recht, im Rahmen ihres Mandats zu intervenieren, wenn der Angriff direkt gegen die UN-Soldaten, in diesem Fall werden sie ausüben könnte, die Recht auf Selbstverteidigung.
Und lassen Sie mich Ihnen versichern, es gab Angriffe auf serbische Dörfer in der Region, und sie wurden innerhalb der Schutzzone von Srebrenica ins Leben gerufen.
Hier ist ein Kommentar von zwei niederländische Journalisten, Jan Willem Honig und Norbert Both, aus ihrem Buch mit dem Titel: Srebrenica: Record of a War Crime:
Am 16. April 1993 verabschiedete der Sicherheitsrat die Resolution 819, die Srebrenica erklärt, einen sicheren Bereich. Die Resolution wurde gefährlich inkonsistent. . . Der Rat einigte sich auf die Schaffung einer sicheren Gegend, ohne Angabe, was der „Fläche“ und war, wie die Sicherheit erreicht werden konnte. . . Der Rat fest gelegt obliegt es den Serben und die Muslime von Srebrenica zu machen, sicher. UNPROFOR Rolle wäre einfach zur „Überwachung“ der humanitären Situation. (S. 103-104)
Inzwischen wurde die größte Bedrohung in Srebrenica bei berechtigtem Interesse Waffenstillstand der bosnischen Kommandeur in der Region, Naser Oric, der Srebrenica als Stützpunkt für seine mörderischen Streifzügen durch serbische Dörfer in die Landschaft. Wieder einmal, ich zitiere Honig und beide:
Die Niederländer waren für die wahrgenommene Scheitern der Vereinten Nationen auf, genug für die Menschen in Srebrenica nicht verantwortlich gemacht. Fragen wurden nicht durch den Charakter und das Verhalten der dominierenden Persönlichkeiten in der Enklave geholfen. Naser Oric, die gesamte militärische Befehlshaber und seine beiden wichtigsten „Brigade-Kommandeure“, erschienen Zulfo Tursunovic und Hakija Meholjic, den niederländischen wenig mehr als Gangster, der terrorisierten die Flüchtlinge und profitiert in hohem Maße von dem Krieg werden. Diese Männer eifersüchtig geschützt eigenen Lehen. Da die Flüchtlinge nicht in der lokalen Regierungen vertreten, vorgeschlagen, den internationalen Hilfsorganisationen in der zweiten Hälfte des Jahres 1993, dass die Flüchtlinge ihre Vertreter, der die Verteilung von Nahrungsmitteln zu unterstützen wählen sollte. Der Mann wurde ermordet aufgefunden am Tag nach seiner Wahl.
Oric und seine Kumpane waren auch verantwortlich für viele der Probleme mit den Serben, die aus muslimischen Angriffen auf serbische Gemeinden stammten nur außerhalb der Enklave. Außerdem war Oric Männer die beunruhigende Angewohnheit, wo sie Stellungen nahe der niederländischen und dann das Feuer eröffnet den Serben, die hoffen, sie zu locken und die Niederländer zu einem Feuergefecht. (S. 132-133).
Zwei weitere Journalisten, Laura Silber und Allan Little, der wird nie zu sein Verständnis für die Serben, beachten Sie in ihrem Buch Yugoslavia: Death of a Nation, das heißt, „am 7. Januar 1993 (die orthodoxe Weihnachten) Oric Truppen wurde eine angeklagt werden Überfall auf serbische Stellungen im Norden, serbische Zivilisten getötet und Brennen in ihre Dörfer. „(S. 265-266) serbische Quellen behaupten, Oric massakriert so viele wie 2500 Serben bei dieser Gelegenheit. Auch bei Berücksichtigung der Übertreibung in der Graf, es besteht kein Zweifel, dass die Zahl geschlachtet wurden erhebliche, brutal und nicht zu vergessen. Und dieser Angriff ereignete sich nur drei Monate vor Srebrenica ein sicheres Gebiet erklärt wurde. Kurz gesagt, die Serben hatten guten Grund zu bezweifeln, dass Srebrenica mehr so sein würde für sie sicher, solange Naser Oric und seine Bande dort tätig waren.
In seinem Bericht vom 30. Mai 1995 hatte der Generalsekretär der Vereinten Nationen über diese Provokationen der bosnischen Regierung, von der sicheren Plätzen sagen, herausgegeben von:
Die Partei, die Verteidigung einer sicheren Gegend, müssen bestimmte Auflagen erfüllen, wenn es das vorrangige Ziel der sicheren Bereich Regime, das zu erreichen, den Schutz der Zivilbevölkerung. Grundlosen Angriffe von sicheren Bereichen in Angriff genommen werden mit dem gesamten Konzept nicht vereinbar.
In den letzten Monaten (Bosnisch) Regierungstruppen haben erheblich zugenommen, ihre militärischen Aktivitäten in und um den sicheren Bereich, und viele von ihnen, darunter Sarajevo, Tuzla und Bihac, wurden in den weiteren Feldzügen von staatlicher Seite übernommen. Der Sitz-und Logistik-Anlagen des Fünften Korps der Armee der Regierung sind in der Stadt Bihac befindet und denen des II. Korps in der Stadt Tuzla. Die Regierung hält auch eine beträchtliche Zahl von Truppen in Srebrenica (in diesem Fall ein Verstoß gegen eine Entmilitarisierung Vereinbarung), Gorazde und Zepa, während Sarajevo ist der Sitz des Generalkommandos der Armee der Regierung und anderen militärischen Anlagen.
Bitte beachten Sie, dass in seinem Bericht, den Generalsekretär, alle sicheren Bereich bezieht sich nicht nur Srebrenica. Und wie Srebrenica könnte dann nicht in jeder Diskussion der militärischen Kampagnen der bosnischen Regierung isoliert werden, sollte es jetzt nicht in eine Diskussion über die Ereignisse in Srebrenica drei Monate später, wenn die Stadt überrannte serbische Truppen isoliert werden. Vom militärischen Standpunkt aus war es keine Frage, dass die bosnisch-serbischen Armee auf militärische Angriffe von den Enklaven zu reagieren. Die sichere Gebiete in Ost-Bosnien waren wie Löcher in eine Decke. Alle Enklaven hinter serbischen Militär-Linien, und musste geschlossen werden. Sie haben nicht nur eine militärische Bedrohung darstellen, aber ihre Lage gezwungen serbischen Truppen den Umweg um sie herum und kostbare Brennstoff in einer Zeit des Krieges. Wie der russische Offizier in Sarajevo zu mir gesagt hatte, war es nur „vernünftig“, dass die Serben sollten die östlichen Enklaven zu erfassen.
(Und während ich über das Thema Treibstoff, möchte ich darauf hinweisen, wie töricht es ist, zu behaupten, wie einige behauptet haben, dass die serbische Armee geladen Hunderte der Opfer von Srebrenica in Kühlwagen und befördert die Leichen, einige dunkle Seite und dann begruben sie in Massengräbern. Wo würden die Serben den Kraftstoff, der eine solche Operation? Ich kann persönlich in Erinnerung rufen, UNPROFOR, die serbische Armee Kraftstoff serbische Panzer aus der Sperrzone um Sarajevo zurückzuziehen geben hatte durchführen gefunden. Die Serben, unabhängig von ihrer politischen Agenda, nicht über den Kraftstoff, der Hunderte oder Tausende von Körper bewegen sich überall, nicht in Kühlwagen, in keiner LKW.)
Zurück zu der militärischen Interessen. Es wurde von Juli 1995 klar, dass die bosnisch-serbischen Armee nicht fortgesetzt werden könnte, damit fünf feindliche Basen hinter den vorderen Linien bestehen. Wohlgemerkt, ich spreche nicht über die humanitäre Frage hier, weil ich noch nie und wird nie billigen die Tötung von Zivilisten. Aber es wäre unverantwortlich, den militärischen Aspekt der Kampagne in Ost-Bosnien bei der Erörterung von Srebrenica zu ignorieren, wie es wäre töricht, zu den historischen Prozess, der an die Ereignisse vom Juli 1995 zu ignorieren.
Heute in Bosnien gibt es eine Kampagne der Desinformation, das alle, aber die Fakten begraben zusammen mit dem Körper. Zu behaupten, dass die Ereignisse in Srebrenica ein Mikrokosmos aller Art waren zu ergreifen, ist ein sehr stark vereinfacht, Fast-Food-Sicht der Geschichte. Ein isoliertes Ereignis nicht erklären, ein Verfahren so kompliziert, wie Krieg. Die Geschichte ist nicht eine Sammlung von Audio-Files. Die Geschichte ist ein Prozess mit mehreren Einzugsgebieten und Srebrenica, muß man die Wasserscheide der Identität der NATO-Krise verstehen, zu verstehen.
Im Rahmen dieser Kampagne der Desinformation haben die Autoren der jüngsten Berichte über Srebrenica, sowohl innerhalb als auch außerhalb der Vereinten Nationen, umsichtig vermieden interviewen die in der vielleicht nicht wissen, wer sie gesagt haben, was sie hören wollten. Zum Beispiel die Autoren der ersten umfassenden Bericht der Vereinten Nationen über Srebrenica, mit dem Titel „The Fall of Srebrenica,“ im Herbst 1999 ausgestellt wurden, nie interviewte mich und nicht mein Buch Liste in ihrem kurzen Bibliographie, obwohl ich das war Ranking UN-Beamten in Bosnien zum Zeitpunkt der Übernahme von Srebrenica. Ich war auch nicht allein durch die Verfasser der politisch korrekten Geschichte ignoriert.
In meinem Fall war mein großer Fehler, dass ich es gewagt, den Vereinten Nationen zu einem Zeitpunkt, zu verteidigen, wenn er kämpfte so hart wie möglich zu einem Sündenbock. UN-Führung, die verzweifelt versuchte, sich bei den Vereinigten Staaten Curry, um die Organisation von Welt völlig zusammenbricht, kann nicht leisten, die einzige Supermacht der Welt zu kritisieren. Die Vereinigten Staaten, das war nutzlos, in Ruanda, in Somalia zu verlegen und im ehemaligen Jugoslawien frustriert, benötigt ein Opferlamm. Und weil ich mich weigerte, ein Teil des UN-mea maxima culpa Kampagne wurde ich ignoriert. Es gab auch andere prominente Intellektuelle, die sich in der Flut von Berichten, die entstanden, „Studien“ gerecht Kündigung der Vereinten Nationen für die nicht unter erkannte die Existenz des Bösen ignoriert. Aber eines Tages ihre Geschichte, unsere Geschichte, müssen angehört werden, wenn man immer die Geschichte von Srebrenica zu verstehen, aus dem ehemaligen Jugoslawien, Europa und der Welt. Die Anfänge dieses Untold Story, die bisher durch amtliche Überstellungen marginalisiert, sind hier für alle in diesem Bericht zu lesen.
– Juli 2005
New York City

Srebrenica And the Politics of War Crimes – Findings of the Srebrenica Research Group

http://www.srebrenica-report.com/foreword.htm

Srebrenica

And the Politics of

War Crimes

Findings of the Srebrenica Research Group

into the allegations of events and the background leading up to them, in Srebrenica, Bosnia & Herzegovina, in 1995.

Foreword

By Philip Corwin

O

n July 11, 1995, the town of Srebrenica fell to the Bosnian Serb army. At the time, I was the highest ranking United Nations civilian official in Bosnia-Herzegovina. In my book, Dubious Mandate (Duke University Press, 1999), I made some comments on that tragedy. Beyond that, I decried the distortions of the international press in their reporting, not only on that event, but on the wars in Yugoslavia (1992-95) in general. I expressed the wish that there could have been, and must be, some balance in telling the story of what actually happened in Srebrenica and in all of former Yugoslavia, if we are to learn from our experience.

The report by the Srebrenica Research Group, Srebrenica: Manipulating a Tragedy, answers that call. It presents an alternative and well-documented assessment of the tragedy of Srebrenica, and of the suffering of all the constituent peoples of former Yugoslavia. It is an invaluable document. Of course, there will be those who will disagree with the report’s perspective. But if we are to open a discussion that has been closed to all but the faithful, if we are to prevent similar tragedies from occurring again, then we must take seriously the accounts put forward by the bright and discerning contributors to this document. No honest reader can doubt the credentials of these authors. And no honest reader should doubt the importance of what they have to say. I congratulate them on their scholarship and their courage.

*

Coincidentally, I have a personal reason for recalling what happened on July 11, 1995, for not only was that the day Srebrenica fell, but it was also the day that a Bosnian sniper tried to assassinate me as my vehicle, white and clearly marked as a UN vehicle, was driving over Mt. Igman on the way back to Sarajevo from a staff visit to Gorni Vakuf. A Bosnian sniper targeted our vehicle as we sped around the hairpin turns of that narrow, rutted mountain road, and it was due only to the courageous efforts of Bruno Chaubert, the Corsican warrant officer who was my driver, that we survived. We knew from the trajectory of the bullet, and the fact that we had identified ourselves only minutes earlier at a Bosnian army checkpoint, that the sniper who fired on us was in Bosnian government controlled territory, and that he knew who we were. Actually, the sniper had targeted the driver, because he knew if the driver had lost control, then the vehicle and all its passengers would have gone over the mountain. At the time, however, I chose not to publicize the event because the Bosnian government would have denied it, and the UN would not have protested, given its gaping lack of credibility with the Bosnian government. But the message was clear. The Bosnian government considered the UN to be its enemy.

*

When I think back on the atmosphere at UN headquarters in Sarajevo in the days leading up to fall of Srebrenica, I think mainly of confusion. UK General Rupert Smith, the UNPROFOR commander in Sarajevo at the time, when speaking of the military situation in the theater, was fond of saying “We have no intelligence”. NATO was unwilling to share with the UN whatever intelligence it had, and the UN had very few intelligence resources of its own. The UN had no satellites, and its unarmed military observers (UNMOs) were not authorized to gather intelligence. Of course they did, but they were limited in what they could collect. General Smith was on target. We had very little intelligence regarding what was happening in and around Srebrenica.

When the Serbs first began moving on Srebrenica, we had no firm idea of the size of their forces or of their intentions. In fact, most of the Western European officers, including those of the UK, thought the Serbs were just going to lop off the southern third of Srebrenica in order to be able to save mileage when transporting troops and supplies across Bosnia from Serbia and points east. The Serbs were terribly strapped for fuel. If they could cut across the southern third of Srebrenica instead of going around it, they could save 40-50 kilometers. Besides, they appeared not to be attacking from the north, and not to be creating a pincer movement that would have signaled their intention to take the whole of Srebrenica.

Only the Russians knew what was happening. The Russians in our command that I talked to at the time smiled when I asked about Serb intentions in Srebrenica. They knew the Serbs were going to take all of Srebrenica, and if possible the other enclaves of Zepa and Gorazde. “It’s only reasonable,” one Russian officer said to me.

Meanwhile, General Kees Nicolai, a Dutch national and UNPROFOR Chief of Staff, was on the phone constantly to The Hague, to discuss whether or not NATO should bomb. Sentiment was divided. There were about 300 lightly-armed Dutch soldiers in Srebrenica, scattered among the local population, and they would be at risk. And the Dutch public would not take lightly having their soldiers killed by NATO bombs, or being taken hostage in a country where their presence was dubious. The Dutch government might even fall.

And then there was the weather. Clouds, then sun, then clouds again. It was unpredictable, weather satellites notwithstanding. Anyone today who says otherwise is stretching the truth – in other words, lying. Yes, we had regular weather reports, but they changed constantly. Meanwhile, the laptop bombardiers, particularly those in faraway Washington, kept demanding air strikes. But to European powers, the demands of the United States, which had no troops on the ground and was tardy in paying its assessments, seemed like those of a proverbial cowboy – full of bravado and recklessness, but short on wisdom. And while certain elements in Washington seemed willing to fight to the death of the last Dutch soldier, other nations with troops on the ground that might have been killed or taken hostage were not so eager to welcome NATO intervention.

*

Once the takeover of Srebrenica had been completed, I decided I would try to go there. Obviously, I would not have been allowed to enter while the fighting was going on. But once it was over, I thought I might be able to bring an international presence to the scene, and perhaps negotiate the safety of the survivors. I was able to get through by satellite phone to Bosnian Serb Vice President Nikola Koljevic in Pale. I told him I wanted to go to Srebrenica, and I wanted to bring General Nicolai with me. Koljevic returned my call within the hour and said he had cleared the way for me to come alone. General Nicolai would have to stay in Sarajevo. I would meet Koljevic in Pale, and we would go together to Srebrenica. I then called my headquarters in Zagreb to tell them I intended to go to Srebrenica, even though I knew the Bosnian Army might not let me out of Sarajevo, or might never let me back in if I left. I thought it was worth a try. As anyone involved in humanitarian work will attest, there is nothing that gives one a rush like the prospect of being able to save hundreds, perhaps thousands, of lives.

My headquarters in Zagreb, however, suggested that I should stay in Sarajevo, and send instead to Srebrenica one of my staff, a former U.S. military officer now with the UN in Tuzla. I said I would consider it, but the fact was that no other UN officer in Bosnia had the trust of the Bosnian Serbs. Zagreb didn’t understand. It was not a matter of sending a UN representative. It was a question of sending me or no one.

I had to make a quick decision, and I had no one to consult. General Smith was busy; General Nikolai was busy. And neither would not have told me what to do anyway. It was my decision. I knew that my trip to Srbrenica would be resented by the Bosnian government. As for danger, if I were with Koljevic, I would be safe in Serb territory. The danger would be from the Bosnian government when I returned. They had already blamed the UN for the fall of Srebrenica. They had already tried once to assassinate me.

Looking back now, I doubt if it would have mattered whether I went to Srbrenica, even though at the time I had hoped it would. General Mladic was not about to be deterred or dissuaded from his chosen course of action by my presence. In any case, I decided not to go for a reason that I think was sound. I didn’t want to be used.

I imagined myself on television shaking hands with General Mladic as if I were endorsing whatever was happening. No, I’d had enough of Balkan theater. I called Koljevic and told him I wasn’t coming.

*

In the years since Srebrenica fell, the name itself has become a buzzword for allegations of Serbian genocide. Books have been written, reports have been compiled, and radio and television broadcasts have saturated the air waves with “evidence” of this crime against humanity. The United Nations Security Council has convened an international tribunal in The Hague to “prove” this pre-trial judgment. It would not be an exaggeration to say some journalists and aspiring politicians have made careers out of promoting this allegation.

But the situation is a bit more complicated than the public relations specialists would have us believe. That there were killings of non-combatants in Srebrenica, as in all war zones, is a certainty. And those who perpetrated them deserve to be condemned and prosecuted. And whether it was three or 30 or 300 innocent civilians who were killed, it was a heinous crime. There can be no equivocation about that. At the same time, the facts presented in this report make a very cogent argument that the figure of 7,000 killed, which is often bandied about in the international community, is an unsupportable exaggeration. The true figure may be closer to 700.

The fact that the figure in question has been so distorted, however, suggests that the issue has been politicized. There is much more shock value in the death of 7,000 than in the death of 700.

There is also evidence in this report that thousands of Serbs were massacred, expelled, tortured, raped, and humiliated during the wars within former Yugoslavia. The international community has not seen fit to publicize these atrocities with as much vigor as it has those of Srebrenica. That simple observation does not justify what occurred in Srebrenica. But it is another piece of the puzzle that explains the anger of the Serbs when they assaulted Srebrenica. In May 1995, for example, just two months before Srebrenica fell, the Croatian army captured Western Slavonia and expelled 90 per cent of the Serb population in that region. Serbs had lived in Western Slavonia for hundreds of years. But the international community said nothing about those expulsions; in fact, it applauded the Croatian action, as though the Serb civilians deserved what had happened. To massacre Croatians or Bosnians or Kosovars was genocide. To massacre Serbs was regarded appropriate retribution. Clearly, the international community has not seen fit to consecrate the massacres of Serbs with monuments. Instead, it has issued arrest warrants for Serb leaders.

*

There are several points to be made in any consideration of what happened at Srebrenica on July 11, 1995. First, one has to realize that the tragedy of Srebrenica was part of a larger tragedy, and that the attempt to interpret the wars in former Yugoslavia in terms of what happened at Srebrenica, to present that one event as a microcosm of the larger picture, is an attempt to distort the larger picture and to demonize one of its actors. The experience of Srebrenica must broaden our understanding of history, not diminish it.

What happened in Srebrenica was not a single large massacre of Muslims by Serbs, but rather a series of very bloody attacks and counterattacks over a three-year period, which reached a crescendo in 1995. And the number of Muslim dead in the last battle of Srebrenica, as BBC reporter Jonathan Rooper has pointed out, was most likely in the hundreds, not in the thousands. Moreover, it is likely that the number of Muslim dead was probably no more than the number of Serbs that had been killed in Srebrenica and its environs during the preceding years by Bosnian Commander Naser Oric and his predatory gangs.

Foreign interventionists are fond of praising themselves for having invaded former Yugoslavia for what they refer to as “humanitarian reasons”. But there has never been a war fought for humanitarian reasons, and the wars in former Yugoslavia at the end of the 20th century were no exception.

The events at Srebrenica in July 1995 did not occur in a political vacuum. In fact, they might never have occurred at all if Yugoslavia had not been forcibly dismembered against the will of 45 percent of its people, the Serbs. (Serbs were about 31 percent of pre-war Bosnia). The break-up of Yugoslavia, in fact, was contrary to the Yugoslav Constitution, which required that all three of the main populations of Yugoslavia had to agree to any partition of Yugoslavia. And of course, the Serbs never agreed. In my book, Dubious Mandate, I report the following question, which was posed to me by a Bosnian Serb: why, after 50 years as a Yugoslav, should I suddenly be told I’m a minority in a Moslem State, when I was never even given a choice?

People can get very angry when you take away their country.

Today, one can only imagine what might have happened in the Balkans if diplomacy had been given a better chance, if NATO had not had the ambition it had to push eastward, up to the borders of the former Soviet Union, to annex what is now being called “the new Europe”. It is possible – not certain, but possible — that in due time there might have been a peaceful break-up of former Yugoslavia, probably along different boundary lines. But the decisions to fracture former Yugoslavia were taken precipitously, by minority communities within Yugoslavia, and were driven by powerful forces outside Yugoslavia – namely, those of NATO, especially the newly-reunited Germany.

One of the big lies we heard during the wars in Yugoslavia was that NATO had to intervene because there was danger the conflict would spread. But no group within former Yugoslavia had ambitions outside of Yugoslavia. It was the nations outside Yugoslavia that had ambitions inside Yugoslavia.

When the greatest military power of all time has an identity crisis, the world is in danger. With the end of the Cold War, NATO’s role as a defensive alliance ended. There were those who said that NATO should have been dissolved, now that there was no more Soviet Union. But there were also those – many of whom were bureaucrats benefiting from the existence of such a massive organization — who said NATO should now be used as a weapon to forge “democracy” around the world – in other words, it should be used to promote the global economy, and make the world free for Coca-Cola. Four of the six constituent republics within former Yugoslavia agreed to this immediate transition to “democracy”. Serbia did not, and it paid the price. In fact, everyone in former Yugoslavia paid the price, and Srebrenica was part of that price.

Post mortem studies of events in the former Yugoslavia, including those by the United Nations, have cited the international community’s inability to recognize “evil” as the main reason for its being unable to end the wars of the 1990s in the Balkans. If such self-delusion were not so tragic, it would be comic. Wars have never been fought to destroy evil, no matter what religious zealots may assert. Wars have been fought for economic, political, strategic and social reasons. The wars of the 1990s in the Balkans were no different. It was geopolitics, not original sin, that drove NATO’s ambitions.

But take this quixotic assertion about evil one step further. As I have asked in my book Doomed in Afghanistan (Rutgers University Press, 2003), are we to prepare peacekeepers for deployment in the world’s trouble spots by giving them EAT (Evil Awareness Training)? Must the world’s leaders receive religious instruction on the nature of evil before they can be effective interlocutors and diplomats?

This abstract flummery about evil has an even more insidious dimension, in that implies that the only effective action is military action; therefore, NATO should have acted sooner to bomb the Serbs, a people clearly demonic for not wanting to have its country dismembered. Trying to understand why one party to the conflict acted as it did is not an option for the Ayatollahs of the international community.

And there is still more mischief that flows from this assertion that policy decisions should be made on the basis of evil awareness. If recognition of evil is to be the basis for military intervention, then who shall be The Grand Inquisitor? Who shall decide who is evil? The answer is not very difficult to imagine. Apparently, the most powerful nations, themselves exemplars of The Good, shall determine who is evil. And for now, the Inquisitors, the identifiers of evil in the Balkans, reside in The Hague.

*

On 21 August 2000, a blue-ribbon panel on UN Peace Operations issued a report that sought to provide direction for future peacekeeping operations in light of lessons learned from several operations during the 19900s, that in former Yugoslavia among them. In its report the Panel had this astonishing paragraph:

Impartiality for United Nations operations must therefore mean adherence to the principles of the Charter: where one party to a peace agreement clearly and incontrovertibly is violating its terms, continued equal treatment of all parties by the United Nations can in the best case result in ineffectiveness and in the worst may amount to complicity with evil. (UN document A/55/305)

And what should the peacekeeping forces do in such as a case in order to ward off “complicity with evil?” The Panel suggests that the peacekeepers should transcend their mandate and behave in accordance with the higher principles of the Charter. In other words, the mandate of the peace keeping force, a mandate diligently negotiated by the Security Council, should be abandoned if Satan is spotted on the horizon.  This is the lesson learned, the Panel would have us believe. And if this lesson had been learned before the Balkan wars of the 1990s, NATO would have bombed the Serbs much sooner, is the undeniable implication. Thus, the vendetta continues against a country whose great sin was its refusal to be dismembered in order to make way for the global economy.

For the record, the United Nations has never worked in such a fashion. The normal procedure is for the Security Council to adopt a resolution containing a mandate for its peace keeping forces. Each mandate is unique, depending on the situation. If a mandate proves to be ineffective, then the Security Council can change that mandate. Those nations that voted for a mandate do not appreciate having it changed at the whim of those who claim to have sighted Evil. If a mandate is to be changed, it must be changed by those who adopted it.

*

There is one more general comment I must make, by way of background, about the wars in former Yugoslavia, and that comment involves the concept of historical memory. We allow certain peoples to have historical memory. We allow the Jewish people to remember the Holocaust. And they should remember it. It was a terrible tragedy. But we do not allow the Serbian people to remember their massacre during World War II at the hands of the Nazis, whose puppets at the time were Bosnian and Croatian fascists. This is not to say that all Bosnians and Croatians were Nazi collaborators; but the Croatian Ustaše regime, which included Bosnia, was. And why should Serbs not have been suspicious and angry when they were suddenly told that vast numbers of their people were about to become minorities in new countries that were their killers during World War II? Especially when the Serbs had never even been consulted! They would have been crazy not to be anxious. Imagine if a decade ago the people of Israel had been told that they would immediately become a minority in Yassir Arafat’s Palestine. My question is, why did the international community not understand the perplexity, the anger, and the historical memory of the Serbs?

The events at Srebrenica in July 1995 had a history. To begin with, when it and other towns in Bosnia were declared safe areas, those areas were never “delimited”. In other words, no one had specified what were the legal boundaries of Srebrenica. That meant there was no definition as to where demilitarization was supposed to end. The town of Srebrenica was generally considered to be within the safe area, but from the town outward there was a large region comprising villages, forests, and hills, which were not considered part of the safe area. Thus, if those areas were attacked, or if an attack were launched from there, either by Serb or Bosnian armies, the UN had no right under its mandate to intervene unless the attack were directly against UN soldiers, in which case they could exercise the right to self-defense.

And let me assure you, there were attacks on Serb villages in the region, and they were launched from within the safe area of Srebrenica.

Here is a comment by two Dutch journalists, Jan Willem Honig and Norbert Both, from their book entitled: Srebrenica: Record of a War Crime:

On 16 April 1993, the Security Council adopted Resolution 819, which declared Srebrenica a safe area. The resolution was dangerously inconsistent . . . The Council agreed on creating a safe area without specifying what the “area” was and how its safety could be achieved . . . The Council firmly placed the onus on the Serbs and the Muslims to make Srebrenica safe. UNPROFOR’s role would simply be to “monitor” the humanitarian situations. (pp. 103-104)

Meanwhile, the main threat in Srebrenica to any legitimate cease fire was the Bosnian commander in the area, Naser Oric, who used Srebrenica as a base for his murderous forays into Serbian villages in the countryside. Once again, let me quote Honig and Both:

The Dutch were blamed for the perceived failure of the UN to do enough for the people of Srebrenica. Matters were not helped by the character and behaviour of the dominant personalities in the enclave. Naser Oric, the overall military commander, and his two main “brigade commanders”, Zulfo Tursunovic and Hakija Meholjic, appeared to the Dutch to be little more than gangsters, who terrorized the refugee population and profited greatly from the war. These men jealously protected their own fiefdoms. As the refugees were not represented in the local governments, international aid agencies suggested in the second half of 1993 that the refugees should elect their own representative to assist in the distribution of food. The man was found murdered the day after his election.

Oric and his cronies were also responsible for much of the trouble with the Serbs, which stemmed from Muslim raids on Serb communities just outside the enclave. Also, Oric’s men had the disconcerting habit of taking up positions close to the Dutch and then opening fire on the Serbs, hoping to entice them and the Dutch into a firefight. (pp. 132-133.)

Two other journalists, Laura Silber and Allan Little, who will never be accused of being sympathetic to the Serbs, note in their book Yugoslavia: Death of a Nation, that “on January 7, 1993 (the Orthodox Christmas), Oric’s forces launched a surprise attack on Serb positions to the north, killing Serb civilians and burning their villages.” (pp. 265-266) Serb sources claim Oric massacred as many as 2,500 Serbs on this occasion. Even allowing for exaggeration in the count, there is no doubt that the number slaughtered was substantial, brutal, and not to be forgotten. And this attack occurred only three months before Srebrenica was declared a safe area. In short, Serbs had good reason to doubt that Srebrenica would ever be safe for them so long as Naser Oric and his gang were operating there.

In his report issued on 30 May 1995, the UN Secretary-General had this to say about the Bosnian Government’s provocations from the safe areas:

The party defending a safe area must comply with certain obligations if it is to achieve the primary objective of the safe area regime, that is, the protection of the civilian population. Unprovoked attacks launched from safe areas are inconsistent with the whole concept.

In recent months, (Bosnian) government forces have considerably increased their military activity in and around most safe areas, and many of them, including Sarajevo, Tuzla and Bihac, have been incorporated into the broader military campaigns of the government side. The headquarters and logistic installations of the Fifth Corps of the government army are located in the town of Bihac and those of the Second Corps in the town of Tuzla. The Government also maintains a substantial number of troops in Srebrenica (in this case, a violation of a demilitarization agreement), Gorazde and Zepa, while Sarajevo is the location of the General Command of the government army and other military installations.

Please note that in his report, the Secretary-General refers to all the safe areas, not just Srebrenica. And just as Srebrenica could not be isolated then in any discussion of the Bosnian Government’s military campaigns, it should not be isolated now in any discussion of what happened in Srebrenica three months later when Serb forces overran the town. From a military standpoint there was no question that the Bosnian Serb army had to react to military attacks from the enclaves. The safe areas in eastern Bosnia were like holes in a blanket. All of the enclaves were behind Serb military lines, and had to be closed off. Not only did they pose a military threat, but their location forced Serb forces to detour around them and waste precious fuel in a time of war. As the Russian officer in Sarajevo had said to me, it was only “reasonable” that the Serbs should capture the eastern enclaves.

(And while I am on the subject of fuel, let me point out how foolish it is to allege, as some have alleged, that the Serbian army loaded hundreds of its victims at Srebrenica into refrigerated trucks, and transported the bodies to some obscure site, and then buried them in mass graves. Where would the Serbs have found the fuel to perform such an operation? I can personally recall when UNPROFOR had to give the Serbian army fuel to withdraw Serbian tanks from the exclusion zone around Sarajevo. The Serbs, whatever their political agenda, didn’t have the fuel to move hundreds or thousands of bodies anywhere, not in refrigerated trucks, not in any trucks.)

Back to military concerns. It was evident by July 1995 that the Bosnian Serb army could not continue to allow five enemy bases to exist behind its front lines. Mind you, I am not speaking about the humanitarian issue here, because I have never, and will never, condone the slaughter of civilians. But it would be irresponsible to ignore the military aspect of the campaign in eastern Bosnia when discussing Srebrenica, just as it would be foolish to ignore the historical process that led up to the events of July 1995.

Today in Bosnia there is a campaign of disinformation that has all but buried the facts along with the bodies. To pretend that the events in Srebrenica were a microcosm of any sort is to take an oversimplified, fast-food view of history. One isolated event does not explain a process as complicated as war. History is not a collection of sound bites. History is a process with several watersheds, and to understand Srebrenica one must understand the watershed of NATO’s identity crisis.

As part of that campaign of disinformation, the authors of recent reports about Srebrenica, both inside and outside the UN, have judiciously avoided interviewing those in the know who might not have told them what they wanted to hear. For example, the authors of the first comprehensive United Nations report on Srebrenica, entitled “The Fall of Srebrenica,” issued in the fall of 1999, never interviewed me, and did not list my book in their short bibliography, even though I was the ranking UN official in Bosnia at the time of the takeover of Srebrenica. Nor was I alone in being ignored by the compilers of politically correct history.

In my case, my major error was that I dared to defend the United Nations at a time when it was fighting as hard as possible to be a scapegoat. UN leadership, which was desperately trying to curry favor with the United States in order to prevent the world organization from completely collapsing, could not afford to criticize the world’s only superpower. The United States, which had been useless in Rwanda, embarrassed in Somalia, and frustrated in former Yugoslavia, needed a sacrificial lamb. And because I refused to be part of the UN’s mea maxima culpa campaign, I was ignored. There were others too, prominent intellectuals, who were ignored in the flurry of reports that emerged, “studies” righteously denouncing the United Nations for not having recognized the existence of evil. But one day their story, our story, must be heard if one is ever to understand the history of Srebrenica, of former Yugoslavia, of Europe, and of the world. The beginnings of that untold story, hitherto marginalized by official renditions, are here for all to read in this report.

July 2005

New York City

Obavestavamo; u cetvrtak, 04 februara 2010 u 22:00, televizija ”Kopernikus” emituje prvu emisiju njihovog serijala: ”Matica i rasejanje”.

Nadamo se da nam necete zameriti sto Vas obavestavamo da ce u cetvrtak, 04 februara 2010 u 22:00, televizija ”Kopernikus” emitovati prvu emisiju njihovog serijala: ”Matica i rasejanje”.

Kako kaze njen autor, gospodin Rade Ivkovic, cilj serije je da se predstavljanjem cinjenica i dokumenata pokrene odgovoran i konstruktivan razgovor o nasoj dijaspori. Da se javnosti predstave mnoge nepoznate cinjenice o organizacijama i pojedincima, da se javnosti pokaze realna slika (ne)komunikacije i (ne)dijaloga Srbije i Republike Srpske, sa nasim rasejanjem, i obratno.

Prvi gost dugo ocekivanog serijala je gospodin Nikola Janic, predsednik Srpskog Saveza u Svedskoj i izdavac casopisa ”Koreni”.

Emisija ”Matica i rasejanje” emitovace se mesecno, a nadamo se da cete Vi ovu vest proslediti i vasim poznanicima, kako bi sto veci broj gledalaca, u matici i u rasejanju, mogao od pocetka da prati ove emisije.

www.serbianvoice.eu

ИСТИНА ЈЕ ТРАЈНА ОСНОВА – СТАВОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ОПРЕДЕЉЕЊА СРБСКОГ НАРОДА

НАРОДНА СКУПШТИНА

Краља Милана бр. 14

11000 Београд

ИСТИНА ЈЕ ТРАЈНА ОСНОВА

СТАВОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И

ОПРЕДЕЉЕЊА СРБСКОГ НАРОДА

Увод

Јаван позив председника Републике господина Бориса ТАДИЋА Народној скупштини да она донесе Декларацију о Сребреници захтева да Народна скупштина добро упозна ставове држављана Р. Србије.

Овим јавним САОПШТЕЊЕМ ми, овде потписани,  желимо да допринесемо да став  Народне скупштине исказује став држављана Р. Србије заснован на истини.

Откривање, поштовање, и заштита истине о догађајима на територији СФР Југославије може и треба да буде основа ставова, одлука и односа Републике Србије према њима и њиховим творцима, подстрекачима, виновницима, и извршиоцима. То омогућава часно решавање проблема у југословенским народима и међу њима уопште, а посебно у Србском народу и у односима Србског народа с другим народима, у Р. Србији и у односима између ње и других држава.

Ми смо суочени са широком, добро организованом и веома интензивном, практично непрекидном од 1990. године, кампањом ниподаштавања истине да би се оправдала злодела и злочини, да би се  и прикрили њихови покретачи, организатори, виновници и извршиоци. То је само по себи посебно злодело или злочин. Спроводи се против Србског народа, против Републике Србије и Републике Српске, несмањеном жестином две деценије.

Тежи је злочин од тога када се подржава да се истина претвара у лаж да би се та лаж наметала целом свету као истина. Он се распламсава и даље против Србског народа.

Још тежи је злочин када се од жртве злочина захтева да призна да је извршила  непостојеће злодело или  злочин да би се тиме сакрила истина о стварном злодело или  злочину над том жртвом, те да би се тиме сакрила истина о покретачима, творцима, и извршиоцима злодела или злочина. Шта више, они се представљају као неприкосновени заштитници истине и невиних жртава.

Приликом разматрања одговорности за деловања мора да се утврди ко је проузроковао и започео деловање, а ко је на њега реаговао, ко је деловао неуставно, а ко је покушавао да штити своја уставна права, ко је био агресор, а ко је био жртва. Не може да се изједначује деловање агресора с одбранбеном реакцијом нападнутог.

Изношењем истине о кључним догађајима ми овде показујемо да  су жртва Србски народ, Р. Србија и Република Српска.

Сви злочини треба да буду разјашњени. Сваки злочинац треба да сноси одговарајућу праведну казну, без обзира које је расе, националности, држављанства, државничког положаја, политичког ранга и опредељења, и финансијског и имовног стања.

Да би смо допринели откривању, поштовању, ширењу и очувању истине, и да се ставови, понашања, и одлуке Републике Србије, као и да се настава и уџбеници из историје, заснивају на истини, ми износимо истину о битним догађајима у Југославији од 1989. године до данас. Тражимо од сваког сазива Народне скупштине да делује у складу с њом.

Истина о политичкој одговорности за судбину СФР Југославије

После Другог светског рата, у Југославији је до 1989. године била дозвољена само једна политичка странка: Комунистичка партија Југославије трансформисана у Савез комуниста Југославије (СКЈ). Она је јавно и званично самовољно тврдила да је друштвено и политички једина меродавна за Југославију, да зато треба да њоме влада, да буде једина политичка партија у њој, и да за судбину Југославије и њених народа она преузима сву друштвену и политичку одговорност. Она се потпуно неодговорно и самовољно одрекла своје одговорности пред југословенским држављанима и народима својим расулом и сопственим растурањем 1989. године. Њени руководиоци су се потом одрицали своје комунистичке идеологије, коју су били користили да би дошли до врховних државничких положаја у СКЈ и у СФРЈ, а одрицање од ње приказивали као потврду привржености демократији, да би остали на тим положајима.

Истина о уставној одговорности за судбину СФР Југославије, СР Југославије  и односу западних држава и УН према њима

Према Уставу СФРЈ:

–            Савезна скупштина је једина била меродавна да мирнодопски руководи конститутивним и територијалним променама у СФРЈ. Она је била паралисана пошто јој је био истеко мандат, а нису били расписани избори за њу иако су морали да буду објављени најкасније 15 (петнаест) дана пре истицања мандата. Председник Савезне скупштине је једини био позван да их распише. То лице их није расписало. Потпуно је онемогућило њен рад.

–            Председништво СФРЈ је било њен врховни управљачки извршни орган, а у њему је највећу одговорност имао његов Председник. Оно је било и врховни командант савезне Jугoслoвeнске Нaрoдне Aрмиjе (ЈНА) чија је обавеза била да штити народ, Устав, уставни поредак и државу. И Председништво и његов Председник нису извршавали своје уставне обавезе. Тиме су паралисали и Армију као последњег заштитника СФРЈ и мира у њој.

–            Председници свих шест република СФРЈ (пет од њих некадашњи високи руководиоци Савеза комуниста Југославије, а шести јавно опредељени исламски фундаменталиста) су противуставно преузели компетенције Савезне скупштине и узурпирали власт.

–            Председништво СФРЈ је то прихватило, а његов Председник је посебно био опредељен противуставном растурању СФРЈ. Ни они се нису обратили председнику Савезне скупштине да распише изборе за њу.

–            Ни Савет Федерације ни Савезно извршно веће нису тражили расписивање избора за Савезну скупштину. Они су такође својим ћутањем помагали ниподаштавање Устава СФРЈ.

–            Власти западних држава, под изразитим притисцима власти С Р Немачке, су подстрекивале и подржавале насилно противуставно разбијање СФРЈ. СР Немачкој је прво међународно ангажовање после уједињења било да уништи антифашистичку мирољубиву СФР Југославију.

–            Уједињене Нације, чији је суоснивач била Југославија, упркос својој обавези утврђеној у самој Повељи УН, нису заштитиле СФР Југославију, као свог члана, од насилничког противуставног њеног уништења.

–            Сваки држављанин, свака институција и свака република СФРЈ су били уставно дужни да штите целовитост СФР Југославије све док се мирнодопски уставним поступком не донесе одлука о њеном новом уређењу.

–            Једино су народи СФРЈ имали право на самоопредељење и одцепљење. На том праву је био заснован цео Устав СФРЈ из 1974. год. То је исказанао почетком његове прве реченице који гласи:

„Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење“ ….

Народи су створили СФРЈ, а не републике. Зато је природно да је Устав СФРЈ, не само поштовао то опште право народа, већ је и цео био заснован на њему.

–            Републике СФРЈ нису имале право на одцепљење. Природно. Нису оне створиле Југославију, већ су створене у Југославији.

–            Владе западних земаља су без повода и оправдања увеле 1992. год. осмогодишње санкције против СР Југославије (СРЈ – Р. Србије и Р. Црне Горе). Оне су уништавале ионако ослабљену индустрију, стварале финансијски хаос и галопирајућу инфлацију, повећавале сиромаштво и незапосленост, с циљем да се привредно, економски, материјално, војнички сроза стање у змљи, да се онеспособи његова одбранбена снага и да му се ослаби родољубиви морал. То је касније ескалирало у приморавање председника СРЈ да потпише споразум 1998. год. с представником САД о повлачењу тешког наоружања с Косова и Метохије, супротно резултату референдума из исте године о немешањеу странаца у решавање унутрашњих политичких проблем, а и супротно Уставу.

–            Југословенски амбасадор у УН, Драгомир Ђокић, је предао 2. jуна 1993. године меморандум који се односио на општине Братунац и Сребреница и сребреничко село Скелани са околином. Тамо је од априла 1992. године до априла 1993. године убијено више од хиљаду мештана србске националности, а око три хиљаде је било рањено. Ни тај меморандум, ни извештај првог командант снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских Муслимана, никада нису изнети ни на Генералну скупштину ни на Савет безбедности УН.

Истина о највећем злоделу и злочину у Европи после Другог светског рата

Противуставно, насилнички оружано и бестидно лажима подржавано уништавање  СФР Југославије, противуставно одцепљивање четири републике: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, и Македоније, потпуно ниподоштавање права конститутивног Србског народа у Хрватској и у Босни и Херцеговини њиховим одцепљењима супротно референдумски израженој његовој вољи о останку у Југославији, је највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Он је уништио мир и слободу у антифашистичкој и мирољубивој Југославији. Њу је потпопио у крви недужних људи, и урезао је у сећање распламселе освете и мржње, страхове и патње, изазивајући и проузрокујући нова злодела и злочине. Пошто се и о њима крије истина и/или се ствара и шири лаж, навешћемо неке битне међу њима.

Истина о дешавањима са Србским народом

Вeћинa врхoвних кoмaндaнaтa у Jугoслoвeнскoj Нaрoднoj Aрмиjи нису били Срби.

Вeћинa вojникa и oфицирa у сaвeзнoj Aрмиjи (ЈНА) у Слoвeниjи нису били Срби. Деловање јединица територијалне одбране  СР Словеније је било против савезне Армије и противуставно. Уставна дужност савезне Армије је била одбрана СФРЈ. Војници и официри србске националности нису одговорни за започињање ратних операција у Словенији.

У Словенији је убијено 52 војника регуларне савезне Армије (ЈНА) 1991. год. То је био почетак серијских злочина ради насилног уништавања СФР Југославије, супротно Повељи УН, Међународном праву и супротно самом Уставу СФРЈ.

Срби нису имaли ни вeћину у Прeдсeдништву СФРJ. Пoслeдњи Прeдсeдник Прeдсeдништвa ниje биo Србин. Прeдсeдник Сaвeзнe Влaдe ниje биo Србин.

Министарство иностраних послова СФРЈ  je било под  управом Хрвата (који су стварали и слали слику у свет о догађајима и народима у СФРЈ),  као и Контраобавештајна служба (КоС),  односно војна обавештајна служба, која је изнутра разарала ЈНА.

Рeпубликa Хрвaтскa je на неуставан начин укинулa у свoм Устaву Србимa стaтус jeднoг oд двa кoнститутивнa нaрoдa, а кojи je Србимa биo гaрaнтoвaн Устaвoм прeтхoднe Сoциjaлистичкe Рeпубликe Хрвaтскe. Штa вишe, Рeпубликa Хрвaтскa je oдбилa дa прихвaти билo дa Срби дoбиjу aутoнoмиjу у Kрajини и Слaвoниjи билo дa признa рeзултaт њихoвoг рeфeрeндумa. Taквe прoмeнe и рaстућa кaмпaњa прoтив Србa, штo je свe примoрaвaлo Србe дa сe сeтe свoje истoриje у, oд Хитлeрa ствoрeнoj, нaцистичкoj Нeзaвиснoj Држaви Хрвaтскoj (НДХ) у тoку Другoг Свeтскoг Рaтa, нaтeрaлo je Србe дa сe брaнe и дa штитe свoja прaвa у својој дедовини Kрajини и Слaвoниjи.

  • Хрвaтскa пaрaвojнa jeдиницa je зaпoчeлa бoрбу прoтив Србa у Kрajини и Слaвoниjи дa би спрeчилa Србe у њихoвoм нaстojaњу дa oствaрe свoja рaвнoпрaвнa људскa и нaциoнaлнa прaвa и дa примeнe рeзултaт свoг рeфeрeндумa.
  • Срби су противустaвнo пoстaли jeднa oд нaциoнaлних мaњинa у Рeпублици Хрвaтскoj.
  • Срби су били примoрaвaни дa прихвaтe стaтус нaциoнaлнe мaњинe у свojoj дeдoвини гдe je њихoв брoj биo битнo смaњeн гeнoцидaлним мучeњимa oд стрaнe Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe у тoку Другoг Свeтскoг Рaтa.
  • Срби у Kрajини и Слaвoниjи су били присиљaвaни дa сe oдвoje oд СФРJ супрoтнo рeзултaту њихoвoг рeфeрeндумa.
  • Срби су били приморани да се бране у Хрватској.
  • Нeкoликo стoтинa хиљaдa Србa je билo прoгнaнo из њихoвe дeдoвинe Kрajинe и Слaвoниje у тoку дoбрo припрeмљeне вojнe oфaнзивe „Oлуja“ рaди eтничкoг истрeбљивaњa Срба (1995. г.).
  • Срби, кojи су били jeдaн oд три кoнститутивнa нaрoдa, су били жeстoкo примoрaни дa сe брaнe, дa штитe свoja прaвa и свoje нaслeђe и у својој дедовини Бoсни и Хeрцeгoвини коју су брaнили крoз вeкoвe. Срби су тaмo нaсeљaвaли вишe oд 73%, a пoсeдoвaли вишe oд 62% зeмљe кoja je билa њихoвa нaслeднa пoрoдичнa свojинa.
  • Муслимaнскa групa je убилa млaдoжeњинoг oцa гoспoдинa Никoлу Гaрдoвићa и рaнилa jeднoг њихoвoг рoђaкa нa србскoj свaдби у Сaрajeву (пoчeтaк 1992. г. – почетак рата у Босни и Херцеговини).
  • Тo je билa хрвaтскa пaрaмилитaрнa jeдиницa кoja je упaлa у Бoсну и мaсaкрирaлa Србe у Бoсaнскoм Брoду укључуjући и грaдoнaчeлникa (пoчeтaк 1992. г.).
  • Тa хрвaтскa jeдиницa je, сjeдињeнa сa муслимaнскoм пaрaвojнoм jeдиницoм, слeдeћeг дaнa спaлилa србскo сeлo Сjeкoвaц (1992. г.).
  • Муслимaнскe пaрaвojнe jeдиницe су наставиле дaљe ширeњe злoдeлa прoтив Србa кaдa су мaсaкрирaлe вишe oд хиљaду и двeстa нeвиних србских цивилa у oкoлини Срeбрeницe, Скeлaнa, Mилићa и Брaтунцa у Бoсни.
  • Осма тактичка група Армије БиХ са седиштем у Сребреници, под командом Насера Орића, је уништила 110 србских насеља у Бирачу, убила 3262 особе, а остале протерала. Око 73 одсто, 2382 особе,  су били цивили. У сребреничком делу Подриња ни данас нема Срба. Немају где да се врате.
  • Сeриja oвaквих дoгaђaja je примoрaлa Србe дa сe брaнe вojнo дa би избeгли пoнaвљaњe судбинe кojу су њихoви рoдитeљи дoживeли пoд Хитлeрoвoм нaцистичкoм oкупaциjoм НДХ у тoку Другoг Свeтскoг Рaтa.
  • Срби су били примoрaни дa пaтe у тишини збoг муслимaнскoг убиствa вишe oд хиљaду нeвиних Србa нa прaвoслaвни Бoжић у сeлу Kрaвицe (7. jaнуaр 1993. г. ) и у спaљeних нeкoликo србских сeлa: углaвнoм жeнe и дeцa пoштo су мушкaрци били нa фрoнту.
  • Срби су били примoрaни дa ћутe кaдa су били лaжнo oптужeни дa су oргaнизoвaли кoнцeнтрaциoнe лoгoрe у Бoсни, штo сe пoкушaвaлo дa сe дoкaжe прикaзивaњeм фaлсификoвaних фoтoгрaфиja.
  • Срби нису извршили ни бомбардовања сарајевских пијаца за која су били лажно оптуживани.
  • Срби су били тaкoђe принуђeни дa пaтe у тишини збoг видeo кaсeтa кoje су пoкaзивaлe муслимaнскoг кoмaндaнтa Нaсeрa Oрићa кaкo држи србскe глaвe, или кaкo убиja невине Србe, кoje су тaдa кружилe Бoснoм дa би сe зaдoвoљили oни кojи су финaнсирaли учeшћe Mуџeхeдинa у рaту.
  • Никакaв мaсaкр 8000 невиних Муслимана сe ниje oдигрao у Сребреници 1995. год. (ни било где другде у Босни и Херцеговини). Доказ дају они који тврде да се такав масакар одиграо јер ни после 14 година нису показали свету тих 8000 лешева. Преко 3000 Муслимана, чија су имена на списку масакрираних, је после тога учествовало на изборима у Босни и Херцеговини. Приликом вршења ДНК анализе лешева није било дозвољено представницима Срба да присуствују. Покушава се да се строго зaбрaни дa сe истинa саопшти свету. На Р. Србију, Републику Српску и на Србски народ се врши притисак да потпишу неистину да су Срби масакрирали 8000 невиних Муслимана у Сребреници.
  • Негирања свих тих истина и њихова извртања у лажи су коришћена за демонизовање Србског народа и ничим оправдано његово бомбардовање у Републици Српској 1995. год., што је други највећи злочин после Другог светског рата.
  • Срби су били пoдвргнури нeчoвeчнoj фaшистичкoj oкупaциjи oд стрaнe Вeликe Aлбaниje у jугoзaпaднoм дeлу Србиje – у србскoj кoлeвци Koсoвo и Meтoхиja, кoja je њихoвa пoстojбинa, зa врeмe Другoг Свeтскoг Рaтa. To je рeзултoвaлo у вишe oд 150 хиљaдa прoтeрaних стaрoсeдeлaчких Србa и у вишe oд 100 хиљaдa нoвих aлбaнских дoсeљeникa.
  • Србимa je билo зaбрaњeнo oд стрaнe кoмунистичкe Влaдe Joсипa Брoзa Tитa дa пoмoгну прoтeрaним људимa дa сe врaтe у свoja oгњиштa нa Koсoву и Meтoхиjи пoслe Другoг Свeтскoг Рaтa.
  • Србиja je прихвaтилa, рaзумeвajући пaтњу Aлбaнскoг нaрoдa пoд диктaтурoм стaљинистичкoг диктaтoрa Eнвeрa Хoџe, стoтинe хиљaдa aлбaнских дoсeљeникa нa Koсoву и Meтoхиjи.
  • Истина је дa су држављани Р. Србије албанске националности, и aлбaнски дoсeљeници у Србиjу, уживaли истa, односно и вeћa, људскa прaвa нeгo штo их националне мањине и дoсeљeници имajу у зaпaдним зeмљaмa. Истина је дa су aлбaнски тeрoристи угњeтaвaли, застрашивали, злостављали и убијали Србe дeцeниjaмa после Другог светског рата у титовским Југославијама.
  • Србиja je oмoгућилa дa aлбaнски дoсeљeници живe у миру, сa истим пoлитичким прaвимa, услoвимa зaпoшљaвaњa, дa имajу пoтпуну друштвeну и здрaвствeну зaштиту, jeфтинe дoбрe стaнoвe, и бeсплaтнo шкoлoвaњe зa oбрaзoвaњe нa свoм jeзику.
  • Србски нaрoд je биo примoрaн дa пoсмaтрa немо и дa пaти збoг нeпрeкиднoг тeрoрa пoслe Другoг Свeтскoг Рaтa oд стрaнe oних Aлбaнaцa кojи су примoрaвaли србскe пoрoдицe дa нaпустe свoje дoмoвe и имaњa дa би дoбили eтнички чисту oблaст и дa би oндa oдцeпили Koсoвo и Meтoхиjу oд oстaлoг дeлa Србиje.
  • Скупштине АП Војводине и АП Koсoвa и Meтoхиje су зaкoнитo и устaвнo сaме прoмeниле (1989. г.) пунoвaжним oдлукама вeштaчки им дaте aутoнoмиjе (1974. год.).
  • Мaсaкр 40 шиптарских невиних цивила у Рачку сe ниje никaдa oдигрao. То је сада опште познато. Ta лaжнa oптужбa против Срба, зajeднo сa рaниjим лaжним oптужбaмa дa албaнска нaционална мањина ниje уживaла људскa, друштвeнa и пoлитичкa прaвa у Србиjи, je кoришћeнa кao рaзлoг дa сe пoчнe НАТО агресија против нaрoдa Србиje и Црнe Гoрe (1999. г.).
  • СР Југославија (Р. Србија и Р. Црна Гора) није напала било коју државу или народ, нити је била претња било којој држави или народу. Она је била потпуно мирољубиво опредељена и залагала се за мирнодопско решавање политичких и националних проблема.
  • Aлбaнски eгзoдус je биo зaпoчeo тeк трeћeг дaнa ничим оправдане НATO агресије на Р. Србију кao њeнa пoслeдицa. Он је додатно коришћен за правдање наставка НАТО агресије. Та 78 даноноћна агресија је део највећег злочина после Другог светског рата.
  • Aлбaнски тeрoристи, кoje су дeлимичнo oргaнизoвaли Mуџaхeдини, су пoстaли зaштићeни, пoнeкaд и пoтпoмoгнути, oд KФOР-a, а сада и ЕУЛЕКСА. У присуству тaкoзвaних мeђунaрoдних мирнoдoпских снaгa, Срби су скoрo сви прoгнaни (прeкo двeстa пeдeсeт хиљaдa) сa Koсoвa и Meтoхиje.
  • Дрaгoцeне стaрoдрeвне и мeђунaрoднo пoштoвaне србске спoмeнике, црквe, мaнaстире, кao и привaтнa влaсништвa, су албански окупатори, као у доба Хитлерове подршке и заштите њима, уништили у присуству мeђунaрoдних снaгa УН. Они настављају да тероришуСрбе. Они  масакрирају србске цивиле (прeкo три хиљaдe само пoслe НATO бoмбaрдoвaњa 1999. г.) у присуству мeђунaрoдних снaгa УН. То се и даље наставља.

Закључак

Србском народу нису била призната, нити су до сада поштована, његова референдумска опредељења у Хрватској и Босни и Херцеговини упркос његовом статусу њиховог конститутивног народа. Због тог статуса он није ни тражио ни имао аутономију у тим републикама.

Србски народ није започео ратне операције нигде у СФР Југославији.

Ниподаштавање Устава СФРЈ, насилничко противуставно растурање Југославије, обезвређивање резултата референдума  Србског народа, злодела и злочини против њега су га приморали да се сети фашистичких злочина над њим у нацистичкој Независној држави Хрватској. Натерали су га да се брани. Његова одбрана је лажно представљана и у Југославији и у западним земљама као агресија на друге југословенске народе и националне мањине. Та, на неистинама заснована, пропаганда је коришћена за беспримерно демонизовање Србског народа, не само широм света, већ и у србским земљама да би се њему натурила.

Од Србског народа, и од Републике Србије као уставне и међународно признате његове државе, се тражи да добровољно прихвате да су виновници злочина, да су стварали, припремали и/или  извршавали злочине које нису починили или чак и оне који се нису ни догодили, да су геноцидни упркос њиховог опредељења да наставе да живе у миру с осталим југословенским народима и националним мањинама.

Шта више, од Србског народа, и од Републике Србије се тражи да се безразложно, неоправдано, одрекну својих вековних националних опредељења и вредности, и да тиме доведу своју децу и своје потомство у ситуацију да се одричу садашњих њихових генерација и да испаштају за наметнтуте нам грехе које Србски народ није починио.

Србски народ је поштовао истину и на њој заснивао своју правдољубивост, исказану и у његовој химни. Он остаје веран том свом опредељењу.

Обавезе Власти Р. Србије

Власти Р. Србије су трајно обавезне према својим држављанима, према Србском  народу и према човечанству, према резултатима Другог Светског Рата, и према својим уставним обавезама и уставним одредбама да очувају у свом раду поштовање суштинских србских, европских и човечанских вредности које се заснивају на поштовању истине, на признавању слободе, на уважавању равноправности и развијању солидарности људи, народа и држава.

Слободарско, демократско и антифашистичко опредељење Србског народа и Р. Србије обавезују њене власти да то, као основне србске,  европске и човечанске вредности,  поштују и остварују својим ефикасним деловањем:

  1. против издајства племенитих и храбрих ратника антифашистичких народа широм Света, међу којима је и Србски народ, који су посветили своје животе да ослободе цео свет од Хитлеровог фашизма,
  1. против издајства савезничких србских бораца који су се борили да ослободе Косово и Метохију од окупације фашистичке Велике Албаније 1941 – 1945, целу Србију, што значи и Банат, Бачку и Срем, као и све остале делове Југославије, од фашистичког окупатора,
  1. против поништавања резултата Другог Светског Рата, не само у Србији, већ и у Југославији, и ван њих,
  1. против изопачавања истине у лаж да би се прикривали злочини и злодела, да би се штитили њихови ствараоци, виновници, покретачи и извршитељи,
  1. и ширењем истине о Србском народу, о Р. Србији, Републици Српској, о Р.  Црној Гори, као и о свим осталим југословенским народима и националним мањинама.

Ми, овде потписани, тражимо од Народне скупштине да тако одреди будуће своје владање, као и понашање и деловање свих државних органа и институција Р. Србије.

Све декларације и одлуке које ниподаштавају истину су необавезујуће. А оне које су засноване на лажима су ништавне.

Пружамо потпуну подршку и поштовање ставовима, декларацијама, резолуцијама, саопштењима и одлукама власти Р. Србије које су засноване на истини и Уставу.

Београд, 29. јануар, 2010. године.

ПОТПИСНИЦИ

Потписивање је преко епоште слањем првом потписникуна: lyubomir_gruyitch@yahoo.com. Обавезно се уписују: Име Презиме, држављанство, пуна адреса становања, и еадреса („имеил адреса“). Могу да се упишу  титуле и звање. Ову листу потписника следи листа коментара с редним бројем из листе потписника, с пуним именом и презименом аутора коментара.

  1. Др Љубомир Т. Грујић, држављанин Р. Србије и Р. Француске, Џона Кенедија 31/15, 11070 Београд, lyubomir_gruyitch@yahoo.com
  2. Marko Varagic, drzavljanin Kanade i Srbije, Nepean ON, Kanada, mvaragic29@yahoo.ca

.

.

.

КОМЕНТАРИ

Свако одговара лично за свој коментар. За коментар било ког потписника не одговара ни један од осталих потписника нити значи да се остали посланици (не)слажу с тим коментаром.

1.       Љубомир Т. Грујић: Господин Александар Богдановић ми је био предложио да саставим петицију Народној скупштини поводом изјаве председника ТАДИЋА да Народна скупштина треба да усвоји Декларацију о Сребреници иако се многима она неће допасти. Приликом састављања горњег текста господин Богдановић га је допуњавао битним ставовима и корисним подацима. Захваљујем му се на поверењу, подршци и помоћи.

u nedelju 31. januara je proslava Sv. Save u Svetosavskom centru, Mengendamm 16 c u Hanoveru


u nedelju 31. januara
je proslava Sv. Save u Svetosavskom centru, Mengendamm 16 c u Hanoveru

u 10 c. Sluzba Bozija
na kraju Sluzbe bice osvecen i prelomljen slavski kolac i osveceno slavsko zito.
Domacin slave je Nikola Sunic iz Hanovera sa porodicom.

od 12 c. Proslava

U programu ucestvuje i folklorna grupa „Srbija“ iz Hanover. Nastupace vise
puta u toku poslepodneva.
Igranka uz muziku „AS Band-a“ iz Bilefelda

Domace slatke i slane pite, torte i druge djakonije kao i cevapcici i prasetina
za ogladnele.

u 19 c. kraj proslave

Р е п у б л и к а С р б и ј а МИНИСТАРСТВО ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ – ФОНД ДИЈАСПОРЕ ЗА МАТИЦУ – САОПШТЕЊЕ

Р е п у б л и к а   С р б и ј а

МИНИСТАРСТВО ЗА

КОСОВО И МЕТОХИЈУ                                                ФОНД ДИЈАСПОРЕ ЗА МАТИЦУ

САОПШТЕЊЕ

Министарство за Косово и Метохију и Фонд дијаспоре за матицу потписали су уговор о суфинансирању изградње дечјег обданишта у месту Брњица на Косову и Метохији. Предрачунска вредност пројекта износи 13.900.000 динара, од чега половину наведеног износа обезбеђује Министарство за Косово и Метохију, а половину Фонд дијаспоре за матицу. У име министарства уговор је потписао Звонимир Стевић, државни секретар, а у име Фонда дијаспоре за матицу др инж. Милоје Ж. Милићевић, председник Управног одбора Фонда, из Берлина.

Објекат, бруто површине 235 м2, биће капацитета за дневни боравак 100 деце предшколског узраста.. Обданиште ће бити у саставу Предшколске установе „Ђурђевак“, која тренутно обезбеђује боравак за 70-оро деце, од око 100 предшколске деце у Брњици, и то у неусловној закупљеној згради.

Почетак радова на изградњи објекта очекује се у марту месецу ове године, по окончању избора најповољнијег понуђача за извођење грађевинских радова.

Предметни уговор потписан је на основу Споразума о сардањи потписаног 2008. године од стране Горана Богдановића, министра за Косово и Метохију, с једне стране, и  др инж. Милоја Ж. Милићевића, председника Управног одбора Фонда дијаспоре за матицу, с друге стране.

Фонд дијаспоре за матицу основан је 1999. године, средствима које је обезбедила српска дијаспора, с циљем да развијањем и јачањем солидарности помаже у  обнови и развоју матице, бржем решавању нагомиланих хуманитарних проблема и повезивању делова српског народа. Највише прилога стигло је од Срба из Европе, међу којима предњаче наши сународници који живе и раде у Швајцарској.

Фонд дијаспоре за матицу превасходно улаже у трајне објекте ради решавања пртиоритетних хуманитарних потреба.

За изградњу обданишта и школа на територији АП Косово и Метохија Фонд је издвојио средства у износу од 100.000 евра, а исти износ намењен је за куповину напуштених сеоских имања ради збрињавања расељених лица и избеглица.

Средсвима Фонда до сада је финансирана изградња моста на Великој Морави код Варварина, моста „Варадинска дуга“ код Новог Сада, моста на Западној Морави код Крушевца, дечја одељења Болнице „Драгиша Мишовић“ и Ортопедске болнице „Бањица“ у Београду, као и око 100 км путева у Шумадији и Поморављу.

Државни секретар                                       Председник УО Фонда дијаспоре за матицу

Звонимир Стевић, с.р.                                               Др инж. Милоје Ж. Милићевић,с.

УДОМЉЕНА ПОРОДИЦА СА КОСМЕТА

Шест чланова породице Васић Миодрага које су албански сепаратисти и терористи протерали 1999. године из родног села Доморовце, општина Косовска Каменица, коначно су добили свој дом и окућницу у Рековцу. У скромној сеоској кући у којој су до недавно живели захваљујући доброј вољи власника Весић Радосава, пензионера из Параћина, Васићи су сада свој на своме. На њихову молбу и уз писмену препоруку Председника Општине, Фонд дијаспоре за матицу је обезбедио 6.000,00 (шест хиљада) евра, у динарској противвредности, колико је власнику исплаћено за кућу, пратеће помоћне објекте и 57 ари окућнице. То је сада власништво Васић Миодрага који ту живи са супргом Весном (1967) и децом – Слађаном (1988), Милицом (1990), Мајом (1993), Стефаном (1998).  Једино уговорено ограничење које имају јесте да у наредних 20 година ову непокретност не могу ничим оптерећивати, давати у закуп  нити отуђити.

Општина Рековац која је једна од најнеразвијенијих у у Србији, помогла је тиме што се одрекла пореза и такси и што је преузела обавезу да Васићима помогне да уведу воду у кућу.

Нико из породице Васић нема запослење. Отац Миодраг, још увек у доброј снази, каже: „Тешко је, али борим се. Деца су нам добра и ѕаслуѕују сваки напор родитеља. Прихватам сваки посао за који се укаже прилика – од мотике до мајсторлука. Данас ни са просечним платама није лако издржавати шесточлану породицу, камо ли од надница. Али, сада бар знам да имам своју кућу и своју њиву па ми је много лакше“.

У Оштини нам рекоше да Васићеву ситуацију покушавају да реше већ пуних 10 година, да је Миодраг цењен као човек и као радник, да су троје, од четворо деце која још увек похађају школу, добри ђаци.

30. јануар 2010.

Р е п у б л и к а   С р б и ј а

МИНИСТАРСТВО ЗА

КОСОВО И МЕТОХИЈУ                                                ФОНД ДИЈАСПОРЕ ЗА МАТИЦУ

САОПШТЕЊЕ

Министарство за Косово и Метохију и Фонд дијаспоре за матицу потписали су уговор о суфинансирању изградње дечјег обданишта у месту Брњица на Косову и Метохији. Предрачунска вредност пројекта износи 13.900.000 динара, од чега половину наведеног износа обезбеђује Министарство за Косово и Метохију, а половину Фонд дијаспоре за матицу. У име министарства уговор је потписао Звонимир Стевић, државни секретар, а у име Фонда дијаспоре за матицу др инж. Милоје Ж. Милићевић, председник Управног одбора Фонда, из Берлина.

Објекат, бруто површине 235 м2, биће капацитета за дневни боравак 100 деце предшколског узраста.. Обданиште ће бити у саставу Предшколске установе „Ђурђевак“, која тренутно обезбеђује боравак за 70-оро деце, од око 100 предшколске деце у Брњици, и то у неусловној закупљеној згради.

Почетак радова на изградњи објекта очекује се у марту месецу ове године, по окончању избора најповољнијег понуђача за извођење грађевинских радова.

Предметни уговор потписан је на основу Споразума о сардањи потписаног 2008. године од стране Горана Богдановића, министра за Косово и Метохију, с једне стране, и  др инж. Милоја Ж. Милићевића, председника Управног одбора Фонда дијаспоре за матицу, с друге стране.

Фонд дијаспоре за матицу основан је 1999. године, средствима које је обезбедила српска дијаспора, с циљем да развијањем и јачањем солидарности помаже у  обнови и развоју матице, бржем решавању нагомиланих хуманитарних проблема и повезивању делова српског народа. Највише прилога стигло је од Срба из Европе, међу којима предњаче наши сународници који живе и раде у Швајцарској.

Фонд дијаспоре за матицу превасходно улаже у трајне објекте ради решавања пртиоритетних хуманитарних потреба.

За изградњу обданишта и школа на територији АП Косово и Метохија Фонд је издвојио средства у износу од 100.000 евра, а исти износ намењен је за куповину напуштених сеоских имања ради збрињавања расељених лица и избеглица.

Средсвима Фонда до сада је финансирана изградња моста на Великој Морави код Варварина, моста „Варадинска дуга“ код Новог Сада, моста на Западној Морави код Крушевца, дечја одељења Болнице „Драгиша Мишовић“ и Ортопедске болнице „Бањица“ у Београду, као и око 100 км путева у Шумадији и Поморављу.

Државни секретар                                       Председник УО Фонда дијаспоре за матицу

Звонимир Стевић, с.р.                                               Др инж. Милоје Ж. Милићевић,с.р.