Konkurs Gradske knjižnice


Konkurs Gradske knjižnice

Evropski centar za kulturu i debatu “GRAD” 26. januara započinje sa književnim programom pod nazivom “Gradska knjižnica” u okviru kog objavljuje konkurs za kratku priču na temu “Gradske priče”, a izbor najboljih priča će krajem godine biti objavljen u zbirci sa istoimenim nazivom. Konkurs je regionalnog karaktera, tako da će se uzimati u obzir priče sa prostora Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Srbije.
Stručni žiri će se takođe sastojati od eminentnih pisaca i književnih kritičara iz Srbije i iz regiona, a sam konkurs će trajati do kraja juna 2010. godine.

Priče slati na knjiznica@culturalfront.net

Priča može da sadrži do 15.000 karaktera, ( tj. do sedam strana).

‚Sparkov‘ natječaj za najljepšu ljubavnu pjesmu

I ove godine otvoren je natječaj Udruge umjetnika ‚Spark‘ iz Velike Gorice za najljepšu ljubavnu pjesmu povodom Valentinova. Rok: 2.2.2010.
Pravila natječaja:
1. Natjecati se mogu svi zainteresirani osim članova Udruge „Spark“ i članova njihovih obitelji.
2. Svaki kandidat može poslati samo jednu pjesmu na hrvatskom jeziku koja do završetka natječaja i proglašenja najboljih ne smije biti nigdje objavljena.
3. Pjesme mogu biti pisane bilo kojim stilom. Ne smiju biti duže od 25 pisanih redova (plus naslov i razmaci između kitica, ako postoje).
4. Pjesme se dostavljaju čitko napisane ili tiskane na računalu ili pisaćem stroju.
5. Potrebno je dostaviti pet kopija pjesme, svaku na zasebnom listu, potpisanu isključivo šifrom (na primjer, Afrodita, Mefisto, Vjerni, Mjesečina…).
6. Pjesme treba staviti u veću omotnicu (kuvertu) u kojoj se treba nalaziti i zalijepljena manja omotnica na kojoj izvana piše samo vaša šifra a u njoj podaci o autoru – ime, prezime, adresa, broj telefona i e-mail adresa (ako ju imate).
7. Bit će prihvaćene sve pjesme koje udovoljavaju navedenim kriterijima ako budu poslane najkasnije do 2. veljače 2010. godine (datum slanja na poštanskom pečatu).
8. Sve prihvaćene radove nezavisno će pregledati i ocijeniti pet članova prosudbenog odbora. Molimo da pošaljete pjesmu koju ste pisali svojim srcem i svojom dušom jer će „autori“ plagijata biti navedeni u obrazloženju diskvalifikacije.
9. Autori deset najbolje rangiranih pjesama dobit će poštom diplome ili priznanja koja su osvojili.

Rezultati natječaja bit će objavljeni na internetskim stranicama „Sparka“ (www.spark-vg.info), na više drugih stranica na internetu, te u nekim drugim hrvatskim medijima. Autori pjesama za koje će prosudbeni odbor smatrati da su najbolje (prvo, drugo i treće mjesto) dobit će diplomu i prigodnu nagradu.

Pjesme šaljite na adresu:
Đurđa Parać
Pleška 125
10410 Velika Gorica
(Za natječaj „Spark“ – Valentinovo 2010)

VAŽNO:
Molimo vas da se striktno pridržavate navedenih propozicija da ne bude diskvalificiranih autora. Prošle godine morali smo, nažalost, diskvalificirati nekoliko zaista lijepih pjesama. Ponavljamo, šalje se samo jedna pjesma! Ime, prezime i ostali podaci o autoru smiju se nalaziti jedino u priloženoj zatvorenoj kuverti koja se otvara tek nakon završenog ocjenjivanja i rangiranja.

Sparka“ (www.spark-vg.info),

Art Attack! 2010 – natječaj

II. Festival aktivističke poezije Art Attack! raspisuje natječaj na temu ‚Ulica‘. Natječaj je međunarodnog karaktera, a sudjelovati mogu autori do 30 godina starosti koji pošalju svoje radove na hrvatskom ili engleskom jeziku do 10. ožujka 2010.
Promišljajući o angažiranoj književnosti kao formi koja ima mogućnost utjecati na javno mnijenje i potaknuti pozitivne promjene u društvu, festival ‚Art Attack!‘ ulazi u svoje drugo izdanje. Tema natječaja je ‚Ulica‘ odnosno beskućništvo, a od autora se traži da je istraže i obrade na kreativan način koji će predstaviti jedan ili više problema s kojima je suočena ta rastuća društvena skupina te da svojim promišljanjima i prijedlozima ponude rješenje određenih problema.
Radove na hrvatskom ili engleskom jeziku potrebno je poslati na adresu art.attack.fest@gmail.com do 10. ožujka 2010. Sudjelovati se može slanjem najviše tri pjesme i/ili tri fotografije na zadanu temu.
Stručni žiri odabrat će 15 najboljih radova koji će potom biti obavljeni u dvojezičnom zborniku, kao i 15 fotografija koje će biti izložene tijekom i poslije festivala. Uz radove je potrebno priložiti i osnovne podatke o autoru: ime i prezime, datum i mjesto rođenja kao i kratku biografiju koja uključuje autorova književna postignuća i ambicije, iskustvo u društveno korisnom radu, volontiranju, političkom angažmanu i sl. O rezultatima natječaja autori će biti obaviješteni do kraja ožujka 2010.
Festival će trajati pet dana te će, kao i prethodne godine, obuhvaćati razna književna i aktivistička zbivanja kojima će se nastojati pozitivno djelovati na društvenu situaciju. Zbivanja će uključivati: izložbu fotografija, predstavljanje zbornika i čitanje nagrađene poezije, diskusije, radionice, predstavljanje udruga i organizacija koje sudjeluju u projektu i konkretan volonterski rad s beskućnicima. Poseban program osmislit će se u suradnji sa splitskim kazalištem Ilirik koji je partner projekta.
Nagrađeni autori bit će pozvani da sudjeluju u zbivanjima u Zagrebu i Splitu u svibnju 2010. Svi zainteresirani pozivaju se da prisustvuju najavljenim zbivanjima koja su otvorena za javnost, kao i da svojim prijedlozima sudjeluju u kreiranju što produktivnijeg programa.

Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“

Studentski kulturni centar Kragujevac raspisuje Konkurs za IX kolo edicije „Prvenac“.

Uslovi konkursa:
– Pravo učešća imaju autori do 35 godina starosti koji do sada nisu objavili knjigu;
– U obzir dolaze pesnički, prozni, esejistički, dramski i međužanrovski radovi;
– Konkurs je otvoren do 15. aprila 2010. godine;
– Žiri će objaviti imena autora čije knjige ulaze u izdavački plan edicije “Prvenac”, na dan Univerziteta, 21. maja 2010. godine;
– Radove sa punim imenom i prezimenom i kraćom biografijom, dostaviti u tri primerka na adresu: Studentski kulturni centar, Radoja Domanovića br. 12, 34000 Kragujevac;
– Autori izabranih radova biće lično obavešteni;
– Studentski kulturni centar će izabrane knjige objaviti do Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu;
– Rukopisi se ne vraćaju.
Ustanova
Studentski kulturni centar, Kragujevac http://www.skckg.com/index.php?p=125

Otvoren natječaj za najljepše pismo za mlade BiH 2010.

Svjetska poštanska unija (UPU) i UNESCO i ove godine organiziraju međunarodno natjecanje u pisanju pisama za mlade kako bi potaknuli razvijanje umijeća pisanja te promicanje međunarodnog prijateljstva. Natjecanje u BiH zajednički organiziraju Hrvatska pošta Mostar, BH Pošta i Pošte Srpske.

Prošlo je više od 30 godina od pronalaska smrtonosnog virusa HIV-a, a lijek za njega još nije pronađen. Svakodnevno se ovim virusom zarazi i do 7.500 stanovnika zemlje, a najveći broj zaraženih je u starosnoj dobi od 15 do 24 godine. Više o tome možete saznati na stranici.

Propozicije 39. međunarodnog natjecanja su sljedeće:

1. Tema: „Napiši pismo nekome da mu objasniš zašto je važno govoriti o AIDS-u i kako se možemo zaštititi od ove bolesti“

2. Sudionici: Mladi ljudi do 15 godina starosti

3. Sadržaj: Originalna pisma dužine 500 – 800 riječi

4. Pismo mora sadržavati sve elemente pisma: (adresu primatelja, datum, oslovljavanje, sadržaj, pozdrav, potpis, adresu pošiljatelja)

5. Sastavi ne smiju promovirati neko političko ili religijsko mišljenje

6. Uz rukopisom napisano pismo potrebno je dostaviti i njegov prijepis napisan na računalu ili pisaćem stroju

7. Uz pismo obvezno dostaviti i sljedeće podatke: broj riječi u pismu, ime i prezime učenika, datum rođenja, adresu stanovanja, broj telefona, ime i prezime nastavnika materinjeg jezika, naziv i adresu škole, broj telefona

8. Datum zatvaranja natjecanja: 1. ožujak 2010.

9. Do ovog datuma pismo s naznakom „Natjecanje u pisanju pisama“ treba poslati na jednu od adresa:

HRVATSKA POŠTA d.o.o. Mostar
Sektor za marketing i odnose s javnošću
Tvrtka Miloša b.b.
88000 Mostar

JP BH POŠTA d.o.o. Sarajevo
Služba za pravne, kadrovske i opće poslove
Obala Kulina bana 8
71000 Sarajevo

POŠTE SRPSKE a.d. Banja Luka
Služba za odnose s javnošću
Kralja Petra I. Karađorđevića 93
78000 Banja Luka

10. Svi učenici osnovnih škola imaju pravo sudjelovanja na natjecanju. Ukoliko škole prethodno naprave selekciju pisama, molimo da u jednoj omotnici ne šalju više od tri pisma.

11. Pisma koja nisu u skladu s propozicijama natjecanja neće biti uzeta u obzir.

12. Nagrade: Stručni žiri će odabrati predstavnika BiH na međunarodnom natjecanju i izdvojiti posebne pohvale i nagrade za još devet učenika.
Troje učenika bit će nagrađeno novčanim nagradama (1. mjesto 500 KM, 2. mjesto 300 KM, 3. mjesto 200 KM), a njihovi nastavnici materinjeg jezika s po 100 KM. Narednih sedam učenika dobit će mp4 player, a autori svih odabranih radova dobit će poklon pakete sva tri poštanska operatora u BiH.
Imena nagrađenih učenika bit će objavljena u dnevnim novinama uz Svjetski dan pošte. Pobjedničko pismo bit će objavljeno na web stranicama poštanskih operatora u BiH. Nagrade na državnoj razini bit će uručene na prigodnoj svečanosti u Banja Luci, u listopadu 2010. godine, uz Svjetski dan pošte.

13. Izbor najljepšeg pisma na međunarodnoj razini: Sva pobjednička pisma na državnoj razini Svjetska poštanska unija će poslati Organizaciji UN-a za obrazovanje, znanost i kulturu (UNESCO) čiji će stručni žiri izabrati tri najbolja za zlatnu, srebrnu i brončanu medalju, i još najviše pet pisama za posebne pohvale i nagrade.

14. Od uključivanja bosanskohercegovačke djece u ovo Međunarodno natjecanje u naše poštanske uprave dostavljene su tisuće pisama. Mnoga izvanredno napisana pisma nisu sudjelovala na natjecanju jer nisu poštivana pravila natjecanja čiji je cilj potaknuti umijeće pisanja pisama i zato sastavi trebaju uključivati sljedeće elemente pisma:

ADRESA POŠILJATELJA (može biti izmišljena)
Ime i prezime
Ulica i broj
Poštanski broj i ime grada
Ime države
Datum

POZDRAV
Na primjer: Dragi… (prijatelju, gospodine i sl.)

TEKST PISMA

ZAVRŠETAK
Na primjer: S poštovanjem, uz pozdrav, s ljubavlju, itd.

POTPIS
Ime osobe koja je poslala pismo (može biti izmišljeno)

15. Posebna napomena

Informacije o natjecanju u pisanju pisama možete dobiti i putem telefona 036/445-091, 033/252-627, 051/215-886 ili na web stranicama: www.post.ba, www.posta.ba, www.postesrpske.com

Pričigin – natječaj za kratku priču 2010.

Do 20. veljače 2010. traje nagradni natječaj za kratku priču kojeg raspisuje Festival pričanja priča Pričigin, kojiće se od 24. do 27. ožujka 2010. godine po četvrti put održati u Splitu.

Pravo natjecanja imaju svi građani Republike Hrvatske i građani iz inozemstva koji pišu hrvatskim jezikom. Natječaj je javan. Autori uz priču trebaju napisati svoje puno ime i prezime, telefon i adresu, poslati fotografiju i kratke podatke o svom životu i radu. Priče pod pseudonimom ne ulaze u konkurenciju.

Priča može imati najviše 150 redaka ili 9000 znakova (s prazninama). Neće se uzimati u obzir ulomci iz većih proznih cjelina ili već objelodanjeni radovi.

Priče treba poslati na pricigin@pricigin.hr ili spremljene na disketi / CDu na adresu Festival pričanja priča ‚Pričigin‘ – za natječaj, MKC Split, Savska bb, 21000 Split.

Priče se ne honoriraju. Popis svih priča pristiglih na natječaj naći će se na www.pricigin.hr. Od strane žirija odabrane priče bit će po svršetku Festivala objavljene u zasebnom zborniku, te na www.pricigin.hr uz ime i fotografiju autora. Autori prve tri priče stječu pravo ispričati ih u sklopu jedne od večeri Festivala. Ostale usmene ili pismene informacije ne dajemo.

Warum das deutsche Potenzial nationalistischer Rassisten ständig zunimmt, aber weltweit als unbedeutend gilt

Newsletter vom 27.01.2010 – Erinnerungskultur

BERLIN/OSWIECIM/NÜRNBERG (Eigener Bericht) – Am Ort der Berliner
Massendeportationen mit der „Deutschen Reichsbahn“ hat der israelische
Staatspräsident Peres der Opfer gedacht und einen Kranz niedergelegt.
Die Zeremonie, bei der Peres von dem deutschen Bundespräsidenten
begleitet wurde, leitete diverse Staatsakte zur fünfundsechzigsten
Wiederkehr der Befreiung des Konzentrationslagers Auschwitz ein. Nach
Auschwitz und in die anderen Lager ließen „Deutsche Reichsbahn“ und
„Reichsverkehrsministerium“ über drei Millionen Menschen deportieren.
Zeitgleich mit den zeremoniellen Ehrungen der „Reichsbahn“-Opfer hat
ein mehrmonatiges „Bahnjubiläum“ der „Reichsbahn“-Erben begonnen
(„Bahnjahr 2010“). Zum Auftakt des „bunten Veranstaltungsreigen(s)“
fand am vergangenen Wochenende eine „Große Prunksitzung“ im Nürnberger
Maritim-Hotel statt. Dabei „verwandelte sich die Bühne in einen
Bahnsteig“. In Fürth lud der dortige Geschichtsverein zu einer
unterhaltsamen „Krimilesung“ ein („Fürth feiert 175 Jahre deutsche
Eisenbahn“). Die „Deutsche Bahn AG“ beteiligt sich mit einer
„Leistungsschau des Eisenbahnbaus“ am Jubiläumsjahr und präsentiert
die hakenkreuzgeschmückte „Reichsbahn“-Lok E 19 12 – ein „Glanzlicht
der Eisenbahngeschichte“, heißt es am Auschwitz-Gedenktag auf der
Website des Unternehmens. Diese innerdeutsche Leugnung der
Verbrechenszusammenhänge und die außenpolitische Ehrung der
Verbrechensopfer erfolgen parallel. Die Gleichzeitigkeit kann
erklären, warum das deutsche Potenzial nationalistischer Rassisten
ständig zunimmt, aber weltweit als unbedeutend gilt.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57724

Još jedna hrvatsko-hrvatska podmetačina Srbiji i Srbima

From: pira@merr.com
To: pira@merr.com
Subject:
Date: Tue, 26 Jan 2010 21:00:42 -0600

Još jedna hrvatsko-hrvatska podmetačina Srbiji i Srbima

Nakon izbora novog predsednika Lipe Njine, Ive Josipovića, zvanični Zagreb je otkrio sve svoje karte kaj se tiče odnosa sa Srbijom, ali pre svega sa Srbima kao etnokolektivom.

Vladislav B. Sotirović, 18.01.2010

+++

Naime, novoizabrani prezident Lipe Njine je odmah nakon drugokrugnog izbornog trijumfa nad ustaškim gradonačelnikom Zagreba (na švapskom – Agram) nagovestio da bi Kroacija mogla da povuče tužbu protiv Srbije za „agresiju“ Srbije na Lipu Njinu 1991-1995. g. što će čak i polupismenoj balkanskoj raji reći da se u tom kontekstu očekuje od (po majci) Hrvata Borisa Tadića da kao prezident (termin „prezident“ je više europejskije naravi od slaveno-balkanskog termina „predsednik“) dobrosusedskog Beogradskog Pašaluka (koji se još uvek zvanično odaziva kao „Srbija“) sredi stvar da i demo(no)kratski Beograd povuče svoju „kontraoptužbu“ protiv demo(no)kracijske Kroacije za etničko čišćenje Lipe Njine od „šizmatičkih Vlaha“ avgusta 1995. g. ali i za genocid (faktički etnocid) nad istim tim „pravoslavnim šizmaticima“ za vreme Genocidne Države Hrvatske (10. travanj 1941. g. – 15. svibanj 1945. g.).

Dakle, iz ovako podeljenih karata je i svakome balkanskom slepcu jasno o čemu se radi: po sporazumu ova dva Hrvata (Josipović-Tadić) nakon povlačenja hrvatske optužbe i srpske kontraoptužbe sve su ovce na broju a i vuk je sit! Sličan sporazum su u leto 1944. g. napravila dva druga Hrvata – J. B. Tito i I. Šubašić u Napulju sa potpuno istim efektima za Srbe koje smo osetili i još uvek ih osećamo sve od Titove okupacije Beograda i Srbije oktobra 1944. g. pa do danas. Logika i jednog i drugog spomenutog hrvatsko-hrvatskog sporazuma je istovetna:

brišu se svi povesni antagonizmi između ova dva etnokolektiva zarad svijetle opće budućnosti zajedničkog suživota u zajedničkim federativnim politejama – socijalističkoj Jugoslaviji i kapitalističkoj Uniji.

U ovom drugom konkretnom slučaju hrvatsko-srpskog sporazuma hrvatska strana „oprašta“ Srbiji „agresiju“ na Lipu Njinu u devedesetim ali Srbija i srpski narod po oba gore spomenuta sporazuma verifikuju hrvatski genocid nad Srbima iz perioda GDH i etničko čišćenje iz 1995. g! Dakle, vrlo lepo (tj. „europejski“) spakovana još jedna podvala „šizmatičkim Vlasima“ koju njihov lider rodom Sarajlija samo treba da verifikuje stavljanjem palca na artiju.

Ko je iole polupismen zna da hrvatska strana nikada ne može da dokaže nikakvu „agresiju“ Srbije na Lipu Njinu u devedesetim pred nekim iole poštenim međunarodnim sudom pravde jer su se kao prvo borbe na području Velike Titove Kroacije između tzv. JNA i raznoraznih legalizovanih hrvatskih ustaško-koljačkih formacija vodile u periodu dok Lipa Njina nije bila priznata kao neovisna država niti od SAD, niti od EU a što je najbitnije ne od OUN. Kao drugo, kada su OUN, EU i SAD (u januaru 1993. g. i nakon toga) priznale neovisnost Kroacije „srbo-četničke“ JNA formacije su se i povukle sa njene teritorije prema svim međunarodnim propisima. Naravno, ovde se postavlja i suštinsko pitanje kakve veze JNA ima sa Srbijom i Srbima ukoliko se zna da je najvišlji komandni kadar JNA iz 1992. g. bio ne-srpski uključujući pre svega glavnokomandujućeg generala Hrvata jugoslovenske proveniencije – Veljka Kadijevića!

S druge strane, srpska strana treba da se odrekne realne nadoknade za hrvatsko-bošnjački Magnum Krimen nad Srbima iz perioda Drugog svetskog rata koji je u dosadašnjoj svetskoj povesnici ostao unikatan po razini ispoljenog varvarstva, sadizma i koljačkih („srbosek“) tehnika i tehnologija a što se apsolutno da lako dokazati bilo kom nepristrasnom sudu pravde obzirom da još uvek postoje neoborivi arhivski materijali i iskazi preživelih svedoka. Što se tiče etničkog čišćenja Lipe Njine u okviru ustaške vojno-redarstvene operacije „Oluja“ iz kolovoza 1995. g. nije potrebno čak ni izlaziti sa dokazima pred sudsku porotu obzirom da moderni sudovi koriste internet a na internetu postoji jedna stranica koja se zove Youtube.

Da zaključimo, prema zamisli novog hrvatskog prezidenta, a u saglasnosti sa njegovim etno-kolegom sa Andrićevog Venca, još jednom, i po mogućstvu definitivno, treba Srbe prevesti žedne preko (Drine) vode što se treba i verifikovati verovatno tekuće 2010. g. palčevanjem artije o bilateralnom povlačenju gore spomenutih tužbi kojima se verifikuju etnički očišćene granice Velike Genocidne Hrvatske (u perspektivi sve do Drine, Skadra i Tise preko Zemuna).

_____________________________________

Vladislav B. Sotirović

Osnivač i urednik onlajn magazina

Serbian Patriotic Front

http://srbskipatriotskifront.webs.com

http://www.novinar.de/2010/01/20/jos-jedna-hrvatsko-hrvatska-podmetacina-srbiji-i-srbima-2.html

Драгомир Анђелковић Од обичних злоупотреба до продаје отаџбине


Најновије теме
Брзи линкови

Небојша Катић
Бошко Јовановић
Душан Ковачев
Глас Дијаспоре
Јована Папан
Slobodan Vladusic
Размена књига
Сорабија
Mightiest of the Nine
Зоран Грбић
Светлост Востока
Kapitalizam4ever
ФК Видовдан
Српска аналитика
Ивона Живковић
Окупациона хроника
Сиви Соко
Језици
Одаберите језик интерфејса:

English Russian Srpski SrpskiCirilica

Најчитанија прича дана
Најчитанији чланак данас:

Драгомир Анђелковић Од обичних злоупотреба до продаје отаџбине

Стари чланци

21.01.2010 23:52:13
· Душан Нонковић ВЛАДА ЛОША ДО „ЗЛА БОГА“, ОПОЗИЦИЈА ЈОШ ГОРА!
21.01.2010 23:27:55
· Драган Милосављевић Колатерала спонзорисаних “револуција “
21.01.2010 23:00:36
· Предраг Анђелић “Транзицијом” у дужничко ропство
21.01.2010 22:53:04
· Божо Бјелак ОГОВАРАЊЕ ЈЕ ОДГОЂЕНА АГРЕСИЈA
21.01.2010 22:24:45
· Немања Видић СРПСКА ПРЕДУЗЕЋА БЕСПЛАТНО ИЗВОДЕ РАДОВЕ НА ЛАТИНИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ
19.01.2010 19:44:42
· Љубиша Спасојевић: КРАЉЕВИЋ МАРКО ПО ЧЕТВРТИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА
19.01.2010 16:04:15
· Горан Ђорђевић МОРАЛНЕ ЗАМКЕ „ТЕХНИЧКЕ ПРОТИВТУЖБЕ“
19.01.2010 15:52:39
· Драган Милосављевић: Препакивање Сребренице
18.01.2010 23:50:06
· Горан Цветић СРПСКО ПРАВОСУЂЕ БЕСПОМОЋНО У СТРАЗБУРУ
18.01.2010 22:43:27
· Др Драган Петровић Украјински председнички избори – јануара 2010.
18.01.2010 21:37:09
· Божо Бјелак ЏЕНИ НИЈЕ ФЕР
18.01.2010 21:33:57
· Бранко Радун: Бујрум, незапосленост!
18.01.2010 21:24:49
· Божо Бјелак ХРВАТСКА – АВЕТИ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ
18.01.2010 21:16:41
· Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ Срећна нова НАТО година
18.01.2010 20:48:17
· Божо Бјелак ЗАТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
18.01.2010 19:29:49
· Драган Милосављевић Мина испод “Јужног тока“
18.01.2010 19:26:21
· Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ Босна између Анкаре и Москве?
18.01.2010 19:18:55
· Драган Милосављевић Секта
18.01.2010 08:42:37
· Oливер Вуловић ХОЋЕТЕ МИР? ОНДА УЋУТКАЈТЕ ЈОШКУ ФИШЕРА!
18.01.2010 08:15:06
· Остоја Симетић НАТО и Срби
14.01.2010 21:15:56
· Божидар Трпковић: Украјина пред изборима: почиње нова епоха?
14.01.2010 19:45:35
· Љубиша Спасојевић: АЈДЕ ЗЛАТО, АЈДЕ НАТО!
14.01.2010 00:56:39
· Проглас 200 истакнутих личности за расписивање референдума о НАТО-у
14.01.2010 00:44:40
· Константин Косачов: Не верујем да српски народ жели у НАТО
13.01.2010 10:27:40
· Радмила Војновић: Цар Самодержавни или Антихрист всеја Расии?
13.01.2010 10:14:55
· Жарко Јанковић ОД ДЕДИЈЕРА ДО ТАДИЋА
13.01.2010 08:51:35
· Душан Тубић ЕВРОПСКА УНИЈА-СПРОВОДНИК PAX AMERICANЕ
12.01.2010 14:04:54
· Симић Предраг АВАТАР НА КАСАНДРИНОМ ПУТУ
12.01.2010 11:32:44
· Текст прогласа о референдуму о НАТО-у
11.01.2010 08:10:01
· Љубиша Спасојевић БАЈКА О ЛОЖИДАРУ И ЧАРОБНОМ ТЕТКИНОМ КАУЧУ
08.01.2010 16:14:57
· Артем Сериков Запад је прозрео – шпекулатни су опасни по друштво
08.01.2010 16:12:25
· Александр Латса Будућност Европе је Русија
06.01.2010 10:34:51
· Дарко Панић: МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТСКА ФАЛИНКА
30.12.2009 22:21:22
· Љубиша Спасојевић НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ, ИЗЈАВЕ И ЖЕЉЕ
30.12.2009 22:05:24
· Љубиша Спасојевић СТРАТЕШКИ РАЗГОВОР – НАСТАВАК
29.12.2009 12:40:32
· Владимир Димитирјевић САНКИЛОТ ПРОТИВ АРИСТОКРАТЕ
28.12.2009 16:27:46
· Драган Марковић: Светска економска криза као пропагандна шанса
28.12.2009 15:11:55
· ИВАН ИВАНОВИЋ: Сан вепра Пеофила
28.12.2009 10:29:39
· Бранко Радун: Сеча српских судија
27.12.2009 16:57:30
· Остоја Симетић Феномен EXIT-a

Старији чланци

Претраживач Патриота

PATRIOTA

Мејлинг листа

Пријави се на мејлинг листу
Email:

Predgovor, Glas Dijaspore:

Re: Драгомир Анђелковић Од обичних злоупотреба do prodaje otadžbine! (Оцена: 0)
од Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) у 27.01.2010
Odliöan tekst! Paralele, izmedju tada i sada, su stvarno toliko verodostojne da nema druge do prihvatiti i razmisliti šta da se čini!
Evo u tom duhu i deo svedočanstvo našeg vremena gde se pokušava da Srbija preuzme odgovornost uz pomoć Tadića za genocid u Srebrenici koji nije postojao samo da bi se ta Aliansa uverila koliko joj je pod komandom aktuelna vlada Srbije a i da se osigura da nebi jednog dana plaćala odštetu za zločine zbog bombardovanja Srbije bez objavljivanja rata!
APPEAL TO PRESIDENT BORIS TADIĆ AND THE SERBIAN PARLIAMENT: DO NOT GAMBLE WITH YOUR COUNTRY’S FUTURE! NO TO THE SREBRENICA RESOLUTION.

Dear Mr. President and honorable deputies,

As concerned American and European Union intellectuals, we call on you to seriously reconsider the plan to adopt a parliamentary resolution that would treat the Srebrenica massacre of July 1995 as a paradigmatic event of the war in Bosnia-Herzegovina and in doing so to use language that could be interpreted as Serbia’s acceptance of responsibility for “genocide.”

The execution of Moslem prisoners in July of 1995, after Bosnian Serb forces took over Srebrenica, was a war crime, but it is by no means a paradigmatic event. The informed public in Western countries knows that, at that time, Serbian forces executed in three days approximately as many Moslems as Moslem forces, raiding surrounding Serbian villages out of Srebrenica, had murdered during the preceding three years. There is nothing to set one crime apart from the other, except that its commission was more condensed in time. In a vicious civil war, in which all sides commit crimes, all innocent victims are entitled to compassion but the victims of one ethnic group should have no special moral claim to unique recognition. Putting the suffering of one group on a pedestal necessarily derogates from the right of the other group – in this case Serbian non-combatants in the devastated villages surrounding the enclave of Srebrenica – to an equal measure of sympathy.

More importantly, the issue is still not settled what really happened in Srebrenica in July of 1995, why, and who was behind it. The accepted version of events, shaped mainly by war propaganda and hyperbolic media reports, is becoming increasingly obsolete because it is being vigorously questioned and reassessed by critical thinkers in the Western world. Much reliable information on these events is still unavailable and needs to be researched, but without it responsible conclusions on the nature and scope of the Srebrenica massacre cannot be drawn. Both the event’s alleged scope and its legal description as “genocide” are intensely in dispute. It would therefore be very unwise for Serbia and its parliament to formally commit themselves to a version of events that is thin on evidence but long on moral and political implications that are extremely detrimental to Serbia and its people.

We are also troubled by the prospect of Serbia and its parliament might accept the thesis that the massacre in Srebrenica, regrettable as it may be, amounts to “genocide.” That would unpardonably diminish genuine genocide as a phenomenon of the 20th century, of which the Holocaust of the Jewish people and the mass extermination campaigns against Armenians, Kurds, and the Roma are some outstanding examples.

We are concerned that the politicisation of human suffering and the frivolous usage of the grave legal category of genocide greatly cheapens these important concepts and constitutes an undeserved insult to innocent victims of political violence everywhere in the world.

Not only would Serbia, by an act of its own parliament, put itself in the same league with Nazi Germany if such a resolution were passed. It would also sanctify at Serbia’s extreme disadvantage a propaganda narrative whose key components are factually unsupported. It would implicitly endorse the view that the Republic of Srpska was built on genocide and thus endanger its further existence and play into the hands of those pressuring for the centralisation of Bosnia. Finally, it would expose Serbian taxpayers to the possibility of a multi billion euro suit for damages which they are ill equipped at the present moment to pay [and have no obligation to do so, for that matter].

For all these reasons, we appeal to you to refrain from passing the projected Srebrenica resolution. If you feel it your duty to perform an act of public compassion toward the victims of the Bosnian war, we recommend as the only proper method that you pass a single resolution, written in ethnically neutral language, encompassing all of the victims and honoring them equally.

Signed:

Addendum. Professor Edward Herman suggests the inclusion of the following points for the consideration of the Serbian authorities in formulating their resolution: “(1) When is the EU going to insist on an apology to Serbs from Croatia and the United States and UN for Operations Flash and Storm, which involved the greatest ethnic cleansing operations in the Balkan wars, and ones where, in contrast with others, the victims have never been able to return?; (2) when will the EU and NATO apologize to the Kosovo Serbs for the greatest „proportionate“ ethnic cleansing of the Yugoslav wars carried out under NATO auspices after June 10, 1999? (and to the Roma for their ethnic victimization in the same period?); (3) when will the EU and United States apologize for introducing Al Qaeda into Bosnia and Europe to fight (and behead) Serbs, as described in detail in „Unholy Terror: Bosnia, Al Qaida, and the Rise of Global Jihad,“ by John R. Schindler, Professor at the U.S. National War College and former National Security Council specialist in Bosnia?”

Recipients are invited to sign on to this addendum also if they wish to do so.

Signed:

1) Ana Milosevic, President of the European Development Centre, Italy

Актуелно: Драгомир Анђелковић Од обичних злоупотреба до продаје отаџбине
Постављено 27.01.2010
Тема:

Драгомир Анђелковић
Од обичних злоупотреба до продаје отаџбине
Приказ књиге: Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009.

Иако смо склони да ствари посматрамо црно-бело, и да контраст нашем, у патриотском и моралном погледу мрачном добу тражимо у прошлости, треба да будемо свесни тога да наши преци нису били свеци. Исти они људи који су се јуначким делима прославили током устаничких бојева 1804–15. године, који су били ради да се жртвују за свој народ док су постављани темељи савремене Србије, упоредо, а поготово пошто је каква-таква аутономија извојевана, јагмили су се за имовину и власт. И били су спремни да много тога ружног учине ради личне користи. Ипак, у нечему су били – наравно, због другачијих околности, а не зато што су по природи били бољи –супериорни у односу на своје унуке, који су трасирали пут којим наше друштво данас иде. У доба док се Србија ослобађала турске власти, патриотизам наших поглавара био је беспоговоран! Вероватно, и стога што је био поткрепљен личним интересом. „Јер шта су они без Србије – нико и ништа; кнежеви и кнежићи турски“ – како рече наш недавно преминули књижевник Данко Поповић.[1]

Међутим, од друге половине 19. века до данас околности и са њима скопчан систем вредности битно су се променили. Припадници наше политичке и генерално друштвене елите, ако су спремни да жртвују интересе свог народа ради сопственог ћара, и те како могу да буду неко и нешто без Србије и српства. За услуге учињене владама других држава и тамошњим компанијама могу да буду награђени, у духу времена, разноразним титулама и синекурама. Некадашња турска провинција изашла је на европску позорницу, и то је добро; то је оно зашта су се наши преци борили. Но, проблем је био, и до данашњег дана остао, како се то десило. Уместо да је неизбежан и за нас користан процес свеколике европеизације тако усмерен да буду створене што погодније основе за развој народа и државе, саможиви и неретко за друштвенопродуктивно делање неспособни, пречесто и без икакве државотворне визије, наши лидери су га невешто водили. Вероватно су били заокупљени идејом личне „европеизације“; и то не тако што би се, у духу џентлменском идеала, свестрано уздигли, већ како би што више стекли материјалног блага, односно у погледу спољног сјаја постали налик онима којима су се дивили.

Прилике се неизбежно мењају и стварају шансе за оне који умеју да им се прилагоде. Нажалост, наша тзв. елита, ма колико да су јој уста пуна прича о реформама и прогресу, углавном настоји да од промена лично профитира, па тек уколико за то остане простора, да нешто учини и за свој народ и државу. Услови и људи погодни да процес наше модернизације поприми обележја која и данас има, и да нам наш велики пријатељ др Родолф Арџибал Рајс већ након Првог светског рата са много разлога поручи „Срби чувајте се себе“, стекли су се током друге половине 19. века. Тим околностима и људима посвећена је изузетна књига Радована Калабића Грофовска времена. Њен главни јунак је Чедомиљ Мијатовић, један од водећих политичара тог доба и повереник краља Милана Обреновића. Кроз приповедање о њему, аутор је осветлио читав низ и данас актуелних недостатака нашег политичког живота и на сажет, промишљен и прецизан начин представио њихову генезу.

Од 21. до 19. века, и назад

Радован Калабић, магистар књижевности и историограф, познат је нашој стручној и широј јавности по бројним научним радовима, значајним књигама, као и публицистичким текстовима. Квантитативно о његовом стваралачком опусу говори то да је до сада објавио више од сто научних и стручних радова и девет књига. О квалитету његовог дела можемо да закључимо већ по томе да су многе Калабићеве књиге до сада доживеле више издања, да су неке од њих штампане у изузетно великим тиражима и да их је и поред тога тешко наћи у књижарама. Односно, о квалитету онога што је Калабић написао говори то да су његове књиге и научни радови добили позитивне оцене стручне јавности и читалачке публике.

Што се историјских и геополитичких тема тиче, у фокусу Калабићевог интересовања су Равногорски покрет и збивања на нашем простору у време Другог светског рата, али и српска емиграција и спољнополитичка кретања у источној Европи током 20. и почетком 21. века. Свеобухватно познавање спољнополитичких стремљења великих сила, поготово сагледаних кроз призму нашег негативног историјског искуства, као и релевантних друштвених процеса карактеристичних за англосаксонске и генерално друге развијене земље, односно сналажењa наших људи у тамошњем миљеу, Калабића су подстакли да обрати пажњу на важне феномене који се тешко уоче када се не посматрају из перспективе која покрива већа раздобља и шире просторне димензије. Примера ради, писци који се баве нашим 19. веком, по правилу, не увиђају већ тада постојећу политичку улогу „невладиног сектора“, док Калабић њу јасно препознаје. Оно што зна о садашњости указује му на то шта да анализира у прошлости. Међутим, то чини без олаког уопштавања и преношења актуелних ставова и односа у прошлост, већ на основу сувереног познавања чињеница битних за доба којим се бави.

У том духу склопивши мозаик од релевантних, ма колико понаособ познатих чињеница, Калабић нам у књизи Грофовска времена, умногоме, у новом светлу представља не само живот Чедомиља Мијатовића, већ и деловање појединих „народних добротвора“ и „угледних“ политичара; покушаје да се наметне реформа Српске православне цркве; умешно али и трапаво поступање наше дипломатије; пропаганду против Србије после мајског преврата, тј. прву медијску сатанизацију наше земље; истински однос према правној држави од стране наших самозваних демократа и „Европејаца“; став према оцу геноцида (султану Абдул Хамиду, који је започео са политиком истребљивања Јермена) српских некритичких поклоника европских вредности; улогу Русије, Аустрије и Британије у Источној кризи, и генерално њихов став према нашем народу; корене антируског опредељења британског јавног мњења; богаћење политичара на рачун народа, али и њихову лакомисленост која их је и поред тога неретко, пре или касније, доводила до беде; узроке српско-бугарског рата; карактер и дело краља Милана и његовог сина краља Александра Обреновића; покушај да један син енглеске краљице Викторије буде доведен на наш престо, фантазмагоричну идеју о словенско-англосаксонској федерацији са престоницом у Вашингтону, итд.

Док читамо Калабићеву књигу, сусрешћемо се и са многим другим питањима која су и данас део наше политичке збиље. Отуда, обогаћени историјским сазнањем бићемо у стању потпуније да резонујемо о сукобу интереса политичара и државних службеника, симбиози иностраних обавештајних служби и њихових националних корпорација у Србији, прављењу скупштинских већина и разбијању опозиције, ангажовању бивших српских политичара од стране иностраног бизниса коме су претходно учинили услуге, функционисању скупштинских одбора ради заташкавања а не откривања истине, поткупљивању наших политичара па и оних који се налазе на самом челу државе, намештању тендера, и још много чему другом. Свим феноменима које смо поменули у овом приказу не можемо да се позабавимо. Но, осврнућемо се на неколико питања, углавном геополитичке и моралне природе, кроз која ћемо осветлити понеки детаљ из политичког дела Чедомиља Мијатовића.

Тајна конвенција

Да кренемо од Тајне конвенције. Уосталом, захваљујући њој је и књига о којој говоримо добила име. Чедомиља Мијатовића је за потпис на „злогласној Тајној конвенцији са Аустроугарском из 1881. хабзбуршки цар Фрањо Јосиф наградио првим редом Ордена гвоздене круне, са наследном грофовском титулом и пензијом!“[2]. „На основу те конвенције, Србија је одустала од сваке агитације у Босни и Херцеговини и ставља се потпуно под надзор Хабзбуршке монархије, јер се обавезала да не закључује ниједан међународни споразум супротан интересима Беча.“[3] Ту конвенцију, којом је Србија, пошто је мало пре тога стекла пуну независност, фактички поново постала вазална држава, краљ Милан је закључио иза леђа не само народа, већ и већине министара. Заузврат, на националном плану добијена су, пре свега, „неизвесна обећања о будућем ширењу Србије ка југу“.[4]

Србија је морала да се одрекне идеје о уједињењу са Србима у БиХ и Црној Гори и вођењу самосталне спољне и унутрашње политике, а за то готово да ништа није добила. Зато је део њене политичке елите лично био издашно награђен. Конкретно, „два су човека имала највише личне користи од Тајне конвенције. То су кнез Милан Обреновић и Чедомиљ Мијатовић. Први је од Беча добио подршку и охрабрење да настави своју неограничену аутократску владавину, као што је примио и гаранције за признање наследног краљевског наслова“.[5] Други је био награђен већ поменутом наследном титулом, орденом и пензијом.

Калабић реално сагледава тешке околности у којима се Србија нашла у време и након Берлинског конгреса, када су се њени интереси сукобили са руским по питању стварања велике бугарске државе (која је Русији геополитички била корисна због приближавања Босфору и Дарданелима). И наводи да је, неформално, чак из руског преговарачког тима, од стране оних који су били посебно наклоњени Србима, нашим политичарима поручено да се споразумеју са Бечом. Јер, изолована Русија није могла да помогне Србији и да је то тада хтела, тј. да није дошло до удаљавања Београда и Петрограда. Но, једна ствар је било изналажење модела вивенди са Аустроугарском како би по цену извесних уступака била извучена и нека корист за Србију, а друга је одрицање од виталних националних интереса ради личног ћара краља Милана и неколико његових повереника.

Свакоме је морало да буде јасно да Беч Србији не оставља простор ни за ограничено реализовање суштинских националних тежњи. Већ у време одржавања Берлинског конгреса формулисан је „хабзбуршки геополитички приступ Србији, који се састојао из три начела и три ограничења за Београд: ни поглед преко Дрине, ни педаљ јужно од Митровице, ни милиметар заједничке границе са Црном Гором“.[6] Мала Србија, фактички сведена на протекторат Аустроугарске, требало је да буде окружена државама над којима је Беч такође планирао да успостави покровитељство (Румунија, Црна Гора, Бугарска), и Албанијом коју је у случају даљег урушавања Турске желео да створи (и да јој припоји Косово и Метохију). Србији је одређено да буде пасторче у планираној хабзбуршкој породици народа, а део српске политичке елите је то кротко прихватао ради сопственог рачуна. Поређење са нашом данашњом ситуацијом, хтели ми то или не, само се намеће!

Срби – балкански Руси?

У вези са кулминацијом Источне кризе 1875–1878. године, Калабић се бави и коренима англосаксонске политике према српском народу. А симболички је занимљиво да је исте године када је закључена Тајна конвенција потписан и трговински уговор и конзуларна конвенција између Србије и САД. Влада коју је предводио национално опредељени либерал Јован Ристић, која је претходила оној у којој је Мијатовић био министар спољних послова, у настојању да за Србију обезбеди што повољније трговинске услове, две године је преговарала са америчком страном. Нова влада ни по том питању није „цепидлачила“, па је на пречац окончала преговоре 1881. године. Исте године умро је Бенџамин Дизраели, утицајни британски конзервативни политичар и двоструки премијер. „Родоначелник оне енглеске спољнополитичке стратегије према тзв. Источном питању, која је за свој примарни и најважнији циљ и задатак одредила сузбијање руског интереса на Балкану. У својој спољнополитичкој акцији Енглези се ослањају на Турке и на Албанце, а против независности православних балканских народа: Срба, Грка, Бугара, Румуна…“.[7]

Лондон, витално заинтересован за опстанак своје колонијалне империје, по сваку цену покушавао је да Русију држи даље од Цариграда, односно теснаца који раздваја Азију од Европе, и тиме од Средоземља. Године 1869. године отворен је Суецки канал, који је убрзо постао жила куцавица Британске поморске империје. Русија која би добила упоришта у Средоземном мору, могла је и са те стране посредно да угрози Индију (пресецањем њене најкраће везе са Енглеском), као што је то већ претила да учини и непосредно, све дубљим продором у Средњој Азији и приближавањем хималајским међама индијског потконтинента. Британци су се плашили да на основу верске и историјске блискости, ма какав став заузимале њихове елите, постоји латентна „опасност“ да и они православни балкански народи који то тада нису били постану савезници Русије. Стога, и када је Лондон са њиховим државама начелно имао коректне односе, прикривено је настојао да оне много не ојачају, односно да имају противтежу у народима који нису православне вере. Отуда су у вези са сузбијањем руског утицаја на Балкану и довођењем Срба на скромно место које им је одређено Лондон и Беч сарађивали. Заједнички су наступали према Србији: „Беч –директно, отворено и грубо. Лондон – притворно, подмукло и бизарно“.[8]

Из Лондона је лансирана „она накарадна предрасуда о Србима, као руским коњоводцима до топлих мора“,[9] која је за нас кобна и данас. Не треба много говорити о томе да то није истина. Ако не из другог разлога, услед свог великог ега и склоности ка инату, Срби су самосвојан народ и никада нису били нечији коњоводци. Међутим, прагматични Лондон није желео да рескира. Резоновао је да је сигурније превентивно деловати тако да се осигурају своји интереси, без обзира на то шта је истина и какве консеквенце од тога има неки мали балкански народ, него допустити да се ствари отргну. Уосталом, да будемо реални, у спољној политици то је и нормално. Ту нема милости. Енглезима не треба замерити што су се према нама понашали, и то даље чине, без много скрупула. Треба да замеримо оним нашим сународницима, пре свега јавним делатницима, који себе, из неких разлога, стављају у функцију туђих интереса, а против своје земље.

Тако је поступио Чедомиљ Мијатовић. Он је (а тада је живео у Лондону) активно учествовао у сатанизацији Србије која је покренута у британским медијима после убиства Александра Обреновић и Драге Машин. „Радећи у потпуности са званичним енглеским ставовима Мијатовић је из сенке вукао све конце и предводио најжешћу кампању против нових власти у Србији, истурајући у први план час ово, час оно лице као гласноговорника. Час Енглезе и Енглескиње, час Србе“.[10] По свему судећи, под лажним именом, објавио је и један од најгорих пропагандних памфлета икада написаних против Србије и њене престонице, чији је наслов: „Београд, бели град смрти“.[11] Британија, која још није усвојила став да већа опасност за њену глобалну моћ прети од ојачале Немачке него од Русије, бесна због очекиваног отопљавања односа на релацији Београд–Петроград, после доласка на власт радикала, настојала је да што више обрлати Србију како у свом, тако и у светском јавном мњењу. И да тако сузи маневарски простор за деловање нових власти.

Калабић убедљиво објашњава и разлоге што је баш та сила предњачила у антисрпској хистерији, који се код нас често превиђају. У доба када је Русија јачала своје позиције на Пацифику и генерално Далеком истоку (Манџурија, Кореја, северно кинско приморје), Британија је желела да јој створи проблеме на Балкану. Лакомислени краљ Александар Обреновић био је спреман да се окрене Лондону и противно вољи Беча и Петрограда уђе у сукоб са Турском, који је Енглеска, до тада склона Истамбулу, одједном почела да подстиче. Тиме је хтела да Русију увуче у сукоб на Балкану и ослаби њене позиције према Јапану (који је опет гурала у рат против Русије). А ако диверзија и не би успела, тј. ако се Русија не би окренула према европском југоистоку, па би Србија остала сама у сукобу са Турском и скупо платила цену непромишљене политике, за Лондон то и не би било од неког значаја. Срби су, као и сваки други мали народ, за њега само монета за поткусуривање у великој геополитичкој игри.

Страно злато, глобалне завере и српска нарав

Аустроугарска је извукла Србију из незгодне ситуације у коју је доспела због Милановог напада на Бугарску 1885. године. Беч је Србију подстакао да тај рат започне и потом је помогао свом клијенту, краљу Милану, када је доживео неуспех. Но, после Берлинског конгреса није био спреман да толерише угрожавање Турске. Хабзбуршки двор је био свестан онога што је још 1815. године један саветник предочио кнезу Метерниху: „Крај турске монархије могла би аустријска монархија надживети само кратко време“.[12] Стога, без обзира на све јавно ламентирање над судбином Александра Обреновића, Беч и није превише жалио због промене власти у Београду, тј. убиства краља који је, онда када је то одговарало Лондону, могао да изазове балкански рат који је Аустроугарска желела бар да одложи.

Аустријски интереси у Србији су се и пре почетка 20. века сукобили са западноевропским центрима економске и политичке моћи, који и у наше време, донекле измештени на нове позиције, имају важну улогу у глобалним кретањима. У питању је био, додуше посредни, сукоб са моћном пословном династијом Ротшилд, која је већ током 19. века стекла огроман утицај у Великој Британији и Француској. Један предузимљиви француски инжењер, који је радио за Ротшилде, од њих се одвојио и уз помоћ аустријских владајућих кругова почео да гради пословну империју у Аустроугарској. Беч је сматрао да му се политички исплати да подржи искусног бившег сарадника Ротшилда, католика конзервативних убеђења, Пола Ежена Бонтуа, да створи компанију која би покривала стратешки транспортни сектор. Она је на територијама под директном или посредном контролом Хабзбурговаца требало да води највеће инвестиционе подухвате друге половине 19. века, тј. да гради железнице и потом учествује у њиховом управљању. Наравно, Беч је имао велик утицај на пословање компаније, па је преко ње очекивао да додатно учврсти своје позиције на Балкану.

„Пошто су политика и економија блиско повезане, а често и у нераскидивом загрљају“ – Калај, аустроугарски високи званичник, још је у Бечу – „у разговорима о Тајној конвенцији, отворио и питање изградње железнице у Србији“.[13] Српској страни није одмах директно речено да посао треба да добије Генерална унија (Бонтуова компанија), али јој је предочено да посао никако не сме да буде поверен руском капиталу. На основу Калабићеве књиге видимо да је тако и било, односно на који начин су духовни очеви многих наших данашњих политичара манипулисали са концесијама, из политичких разлога дисквалификовали најбоље понуде, односно заобилазећи мишљење стручних одбора, посао изградње железнице поверили штићенику Беча. Видимо и како су некада били поткупљивани политичари, па тако боље можемо да схватимо и како се то ради данас. На крају крајева, све оно што се дешавало у вези са изградњом железнице кроз Србију на неки начин је представљало камен међаш у нашој новијој историји.

Ево шта је о томе рекао наш велики правник и историограф Слободан Јовановић, кога с много основа Радован Калбић често цитира: „Бонтуова концесија довела је први пут нашу земљу у везу с великим западноевропским капиталом. Тај капитал просуо је међу наше политичаре суме које су по нашим ондашњим појмовима биле огромне, али које за велике париске и бечке банке, заинтересоване у овој концесији, нису значиле тако много. Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата.“[14] Бонту је убрзо пропао,[15] а други инострани инвеститори су се укључили у изградњу наше прве, и то са европског становишта магистралне, пруге. Није прошло много времена пре него што су дошле друге стране корпорације, али принципи на којима се значајни послови обављају са српским политичарима тада су дефинисани и, изгледа, до наших дана остали непромењени. Што се Мијатовића тиче, он је касније уложио доста труда како би покушао да оповргне да је био корумпиран (у прилог чему говори и сачуван списак поткупљених српских политичара, који је потекао из најближег Бонтуовог окружења).[16] Међутим, тешко је поверовати да је, у време када се нашим политичарима делило злато, министар спољних послова и уједно финансија, познат као хедониста, уистину остао чист.

„Европејски“ српски зулумћари

До сада смо се бавили геополитичким и геоекономским темама и на њиховом фону корупцијом и другим манама нашег политичког живота. Међутим, као што сам на почетку приказа истакао, Калабићева књига, по обиму не претерано велика, али у погледу значаја изузетна, бави се још многим важним проблемима. Њеним будућим читаоцима би поготово скренуо пажњу на то да у пуном обиму сагледају склоност наших тзв. Европејаца да док су им уста пуна либералних прича и демократских начела, поступају ауторитарно и противправно. И то често тако да толико далеко не би отишли ни наши великаши из претходне епохе; они који су се понашали као турске паше и бегови. Тек примера ради, како би довела СПЦ под своју контролу, односно обрачунала се са црквеним проруским вођством, „европејска“ влада, у којој је седео и Мијатовић, сменила је српског митрополита и све епископе! Српска црква је годину дана била обезглављена. „Држава је формирала тзв. Изборни сабор, без иједног епископа и са световњацима као већином (9:7), које је сама одредила. Тако је тек у марту 1883. држава изабрала новог митрополита, Србина из Угарске и професора богословије, Теодосија Мраовића“.[17]

Наведено, као и штошта друго о чему пише Калабић, подсећа нас да либерално-демократска начела и прозападна оријентација – по страну сада то да ништа није вредно занемаривања националних интереса, јер ако држава треба да служи туђим центрима моћи, чему онда она? – нису никакав гарант да „просвећени“ политичари неће поступати деспотски и бахато, односно да ће се руководити правом и поштовати елементарни дигнитет грађана. Као ни да ће владајуће структуре, док наводно спроводе реформе по узору на западноевропске земље, учинити ишта добро икоме другом до себи и својим менторима. Одрицање од аутентичне националне политике, под изговором да је то у функцији бржег напретка и бољег живота грађана, по правилу је праћено разноразним злоупотребама а не успешном модернизацијом. Ономе коме на један начин није стало до земље и народа мало је вероватно да су они битни на други начин! Наши политичари којима је најбитније да постану страни великодостојници и уживаоци иностраних синекура, ту нема дилеме, раде на томе да себи и својим породицама обезбеде „грофовска времена“, а за народ их баш брига!

Да на крају кажем још коју реч о Калабићевој књизи, која је, као што сам већ рекао а ви из изложеног могли да видите, пре посвећена нашим манама него Чедомиљу Мијатовићу. Чини ми се да је он – „лаком на паре, власт и (по)част“[18] – од аутора изабран како би се метастазе наше прошлости и политичке збиље боље уочиле на конкретним примерима. Уосталом, сам гроф Чедомиљ Мијатовић као да је себи одредио такву судбину, покушавајући да „свој дугачки, услужни и манипулаторски политички реп неопажено провуче за собом, искрадајући се кроз излазна врата мемоарских опсена“.[19] Његово дело тешко да може да промакне пажљивим и објективним посматрачима наше прошлости, али Мијатовић, и у том погледу лакомислен, својим пристрасним успоменама као да их је додатно позвао да се детаљно позабаве његовим ликом и делом. А прошле године су на српском језику, у издању РТС-а, објављене његове – Успомене балканског дипломате. Да Мијатовић не превари неупућене у нашу прошлост, поготово у временима када се удвориштво према странцима и издаја земље релативизују како би се оправдали садашњи моћници који тако поступају, постарао се, на срећу, Радован Калабић.

О томе колико је књига Грофовска времена садржајна и колико се важним питањима за судбину нашег народа бави, већ много говори то што сам толико о њој написао, а још нисам представио све што је у њој битно. Даљу анализу препуштам њеним читаоцима, а сада само још хоћу да истакнем да је књига написана надахнуто и у језичком погледу искристалисано. Калабићев стил је привлачан и јасан, а мисли концизне и прецизне. Немало је књига које прочитамо а не схватимо најбоље шта је аутор желео да каже, док када завршимо с читањем Калабићеве књиге, стичемо утисак да разумемо и оно што он није написао, а желео је да нам поручи.

Укратко, књига Грофовска времена представља пријатно и занимљиво штиво, које спајањем чињеница и свежим погледом на материју којом се бави шири видике и онима којима је историја Србије друге половине 19. и почетка 20. века добро позната. Тим пре, она обогаћује сазнања оних који се тим раздобљем генерално нису много бавили. А све нас наводи да размислимо у каквој земљи живимо и шта нам прошлост сугерише у вези са тим куда иде српски брод! Коначно, и сам Радован Калабић је као мото своје књиге изабрао речи некадашњег председника САД Харија Трумана: „Једино ново на овом свету је историја коју не знамо“. У складу са тим, важно је да о њој нешто више сазнамо како бисмо били способнији да се носимо са оним што ће постати наша повест. Добро је да се упознамо са историјом – како је то на крају своје књиге рекао Калабић – „коју живимо сада. Која нас тек чека“.[20] У противном, немамо основа чак ни да се надамо да и даље нећемо пролазити „ко бос по трњу“.


[1] У вези са служењем домаћим и страним господарима, избором између два зла, кварењем политичких нарави и жртвовањем за земљу и народ, искреном тежњом ка модернизацији земље и по цену сопствене власти, али и подсвесном опирању ономе што је неминовно – исказаним у романсираној форми која не засењује истину – видети: Данко Поповић, Конак у Крагујевцу, Књижевне новине, Београд 1988.

[2] Радован Калабић, Грофовска времена, Београд 2009, стр 11.

[3] Душан Т. Батаковић (приредио), Нова историја српског народа, Наш дом, Београд 2002.

[4] Исто.

[5] Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009., стр 41.

[6] Исто, стр. 26-27.

[7] Исто, стр. 48.

[8] Исто, стр. 49.

[9] Исто, стр 52.

[10] Исто, стр. 130–131.

[11] Исто, стр. 138.

[12] А. Ј. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809–1918, Знање, Загреб 1990, стр. 47.

[13] Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009, стр 55.

[14] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига друга, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд 1990, стр. 119.

[15] Бонту је упорно тврдио да је његова компанија банкротирала због подметачина од стране Ротшилда и њихових савезника, а не несавесног пословања. Такав став је имао и познати француски писац Емил Зола, који је догађајима у вези са падом Генералне уније посветио роман Сребро. Он је, по свему судећи основано, сматрао да „Ротшилди не праштају онима који се од њих одвоје, те да је затвор највећа милост за оне који се дрзну да им након одвајања конкуришу као равноправни ривали. Па макар иза њих, као иза Бонтуа, стајао читав управни апарат једне велике монархије, попут Аустроугарске, те француски монархистички кругови и, најзад, капитал протераних католичких конгрегација“. (Радован Калабић, Грофовска времена, Београд 2009, стр. 67–68.)

[16] У вези са тим видети: Радован Калабић, Грофовска времена, Београд 2009, стр. 62–63.

[17] Исто, стр. 82.

[18] Исто, стр. 131.

[19] Исто. стр. 181

[20] Исто, стр. 182.

Re: Драгомир Анђелковић Од обичних злоупотреба (Оцена: 0)
од Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) у 2010-01-27 16:24:58
Odliöan tekst! Paralele, izmedju tada i sada, su stvarno toliko verodostojne da nema druge do prihvatiti i razmisliti šta da se čini!
Evo u tom duhu i deo svedočanstvo našeg vremena gde se pokušava da Srbija preuzme odgovornost uz pomoć Tadića za genocid u Srebrenici koji nije postojao samo da bi se ta Aliansa uverila koliko joj je pod komandom aktuelna vlada Srbije a i da se osigura da nebi jednog dana plaćala odštetu za zločine zbog bombardovanja Srbije bez objavljivanja rata!
APPEAL TO PRESIDENT BORIS TADIĆ AND THE SERBIAN PARLIAMENT: DO NOT GAMBLE WITH YOUR COUNTRY’S FUTURE! NO TO THE SREBRENICA RESOLUTION.

Dear Mr. President and honorable deputies,

As concerned American and European Union intellectuals, we call on you to seriously reconsider the plan to adopt a parliamentary resolution that would treat the Srebrenica massacre of July 1995 as a paradigmatic event of the war in Bosnia-Herzegovina and in doing so to use language that could be interpreted as Serbia’s acceptance of responsibility for “genocide.”

The execution of Moslem prisoners in July of 1995, after Bosnian Serb forces took over Srebrenica, was a war crime, but it is by no means a paradigmatic event. The informed public in Western countries knows that, at that time, Serbian forces executed in three days approximately as many Moslems as Moslem forces, raiding surrounding Serbian villages out of Srebrenica, had murdered during the preceding three years. There is nothing to set one crime apart from the other, except that its commission was more condensed in time. In a vicious civil war, in which all sides commit crimes, all innocent victims are entitled to compassion but the victims of one ethnic group should have no special moral claim to unique recognition. Putting the suffering of one group on a pedestal necessarily derogates from the right of the other group – in this case Serbian non-combatants in the devastated villages surrounding the enclave of Srebrenica – to an equal measure of sympathy.

More importantly, the issue is still not settled what really happened in Srebrenica in July of 1995, why, and who was behind it. The accepted version of events, shaped mainly by war propaganda and hyperbolic media reports, is becoming increasingly obsolete because it is being vigorously questioned and reassessed by critical thinkers in the Western world. Much reliable information on these events is still unavailable and needs to be researched, but without it responsible conclusions on the nature and scope of the Srebrenica massacre cannot be drawn. Both the event’s alleged scope and its legal description as “genocide” are intensely in dispute. It would therefore be very unwise for Serbia and its parliament to formally commit themselves to a version of events that is thin on evidence but long on moral and political implications that are extremely detrimental to Serbia and its people.

We are also troubled by the prospect of Serbia and its parliament might accept the thesis that the massacre in Srebrenica, regrettable as it may be, amounts to “genocide.” That would unpardonably diminish genuine genocide as a phenomenon of the 20th century, of which the Holocaust of the Jewish people and the mass extermination campaigns against Armenians, Kurds, and the Roma are some outstanding examples.

We are concerned that the politicisation of human suffering and the frivolous usage of the grave legal category of genocide greatly cheapens these important concepts and constitutes an undeserved insult to innocent victims of political violence everywhere in the world.

Not only would Serbia, by an act of its own parliament, put itself in the same league with Nazi Germany if such a resolution were passed. It would also sanctify at Serbia’s extreme disadvantage a propaganda narrative whose key components are factually unsupported. It would implicitly endorse the view that the Republic of Srpska was built on genocide and thus endanger its further existence and pl
Прочитај остатак овог коментара…

APPEAL TO PRESIDENT BORIS TADIĆ AND THE SERBIAN PARLIAMENT: DO NOT GAMBLE WITH YOUR COUNTRY’S FUTURE! NO TO THE SREBRENICA RESOLUTION.

APPEAL TO PRESIDENT BORIS TADIĆ AND THE SERBIAN PARLIAMENT: DO NOT GAMBLE WITH YOUR COUNTRY’S FUTURE! NO TO THE SREBRENICA RESOLUTION.

Dear Mr. President and honorable deputies,

As concerned American and European Union intellectuals, we call on you to seriously reconsider the plan to adopt a parliamentary resolution that would treat the Srebrenica massacre of July 1995 as a paradigmatic event of the war in Bosnia-Herzegovina and in doing so to use language that could be interpreted as Serbia’s acceptance of responsibility for “genocide.”

The execution of Moslem prisoners in July of 1995, after Bosnian Serb forces took over Srebrenica, was a war crime, but it is by no means a paradigmatic event. The informed public in Western countries knows that, at that time, Serbian forces executed in three days approximately as many Moslems as Moslem forces, raiding surrounding Serbian villages out of Srebrenica, had murdered during the preceding three years. There is nothing to set one crime apart from the other, except that its commission was more condensed in time. In a vicious civil war, in which all sides commit crimes, all innocent victims are entitled to compassion but the victims of one ethnic group should have no special moral claim to unique recognition. Putting the suffering of one group on a pedestal necessarily derogates from the right of the other group – in this case Serbian non-combatants in the devastated villages surrounding the enclave of Srebrenica – to an equal measure of sympathy.

More importantly, the issue is still not settled what really happened in Srebrenica in July of 1995, why, and who was behind it. The accepted version of events, shaped mainly by war propaganda and hyperbolic media reports, is becoming increasingly obsolete because it is being vigorously questioned and reassessed by critical thinkers in the Western world. Much reliable information on these events is still unavailable and needs to be researched, but without it responsible conclusions on the nature and scope of the Srebrenica massacre cannot be drawn. Both the event’s alleged scope and its legal description as “genocide” are intensely in dispute. It would therefore be very unwise for Serbia and its parliament to formally commit themselves to a version of events that is thin on evidence but long on moral and political implications that are extremely detrimental to Serbia and its people.

We are also troubled by the prospect of Serbia and its parliament might accept the thesis that the massacre in Srebrenica, regrettable as it may be, amounts to “genocide.” That would unpardonably diminish genuine genocide as a phenomenon of the 20th century, of which the Holocaust of the Jewish people and the mass extermination campaigns against Armenians, Kurds, and the Roma are some outstanding examples.

We are concerned that the politicisation of human suffering and the frivolous usage of the grave legal category of genocide greatly cheapens these important concepts and constitutes an undeserved insult to innocent victims of political violence everywhere in the world.

Not only would Serbia, by an act of its own parliament, put itself in the same league with Nazi Germany if such a resolution were passed. It would also sanctify at Serbia’s extreme disadvantage a propaganda narrative whose key components are factually unsupported. It would implicitly endorse the view that the Republic of Srpska was built on genocide and thus endanger its further existence and play into the hands of those pressuring for the centralisation of Bosnia. Finally, it would expose Serbian taxpayers to the possibility of a multi billion euro suit for damages which they are ill equipped at the present moment to pay [and have no obligation to do so, for that matter].

For all these reasons, we appeal to you to refrain from passing the projected Srebrenica resolution. If you feel it your duty to perform an act of public compassion toward the victims of the Bosnian war, we recommend as the only proper method that you pass a single resolution, written in ethnically neutral language, encompassing all of the victims and honoring them equally.

Signed:

Addendum. Professor Edward Herman suggests the inclusion of the following points for the consideration of the Serbian authorities in formulating their resolution: “(1) When is the EU going to insist on an apology to Serbs from Croatia and the United States and UN for Operations Flash and Storm, which involved the greatest ethnic cleansing operations in the Balkan wars, and ones where, in contrast with others, the victims have never been able to return?; (2) when will the EU and NATO apologize to the  Kosovo Serbs for the greatest „proportionate“ ethnic cleansing of the Yugoslav wars carried out under NATO auspices after June 10, 1999? (and to the Roma for their ethnic victimization in the same period?); (3) when will the EU and United States apologize for introducing Al Qaeda into Bosnia and Europe to fight (and behead) Serbs, as described in detail in „Unholy Terror: Bosnia, Al Qaida, and the Rise of  Global Jihad,“ by John R. Schindler, Professor at the U.S. National War College and former National Security Council specialist in Bosnia?”

Recipients are invited to sign on to this addendum also if they wish to do so.

Signed:

1) Ana Milosevic, President of the European Development Centre, Italy