KRSTOVDAN – ponedeljak 18. januar

Draga braco i sestre,

ovim Mailom zelim da vas obavestim o predstojecim praznicima i bogosluzenjima koja ce tim povodom biti u Hramu Sv. Save u Hanoveru.

KRSTOVDAN – ponedeljak 18. januar – nema bogosluzenja

Ovaj dan nije praznik, on predstavlja zapravo samo navecerje Bogojavljenja, ili Prosvjascenija, kako ga Rusi nazivaju. Posti se strogo, prvi put posle Bozica, jer je do ovog dana bilo razresenje od posta, zbog Rozdestva Hristovog.

U hramovima se, kad je Krstovdan preko nedelje, sluze pre podne carski casovi a posle podne liturgija sv. Vasilija Velikog.

Nakon liturgije obavlja se veliko osvecenje vodice u samom hramu, dok se sutradan, na praznik, voda osvecuje van hrama, na rekama, ili drugim otvorenim mestima. Za vernike obe vodice su od istog znacaja. Prilikom vodoosvecenja, moli se da voda bude na izbavljenje od grehova, za isceljenje i ociscenje dusa i tela, na osvecenje srca i uma i na svaku izvrsnu korist, da ona bude voditelj u vecni zivot i odgoni svaki nasrtaj vidljivih i nevidljivih neprijatelja.

Kod naseg naroda postoji los obicaj, da se sveta vodica nosi kucama u balonima i velikim posudama. U tu svrhu, za koju je osvecena, dovoljno je poneti je u nekoj manjoj boci, i cuvati preko godine kao svetinju, koristeci je samo u izuzetnim prilikama.

U narodnoj tradiciji postoje razni obicaji i verovanja, koji nemaju crkveni karakter.

BOGOJAVLJENJE – utorak 19. januar – sv. liturgija u 9 casova i veliko osvecenje vode

Jedan od najvecih praznika u hriscanstvu je Bogojavljenje – Epifanija, kada se proslavlja krstenje Hristovo na Jordanu, od strane svetoga Jovana Krstitelja. Ovaj dogadjaj beleze sva cetiri jevandjelista, a apostol Luka navodi da je tada Hristu bilo oko trideset godina.

Dosavsi iz nedaleke Judejske pustinje, sveti Jovan je na reci krstio mnoge, radi ociscenja od greha i ponovnog, duhovnog rodjenja, pozivajuci ih na pokajanje. Hristos je dosao iz Galileje, da bi i sam bio krsten. Tada se desilo Bogojavljenje: kada je Spasitelj izasao iz vode, otvorila su se nebesa i pojavio se Duh Sveti u vidu goluba, koji je sisao na Njega. Glas odozgo je govorio: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji!

Praznik je poznat jos iz apostolskih vremena, a u drugom veku pominje ga i sveti Kliment Aleksandrijski.

Nekada na rekama, kasnije u portama, a danas obicno u hramovima obavlja se cin velikog osvecenja vode, koju vernici nose svojim kucama, njome krope svoje domove i cuvaju je kao lek tokom cele godine. U ovim svecanostima ucestvovala je i vojska, zapamcene su velicanstvene litije kroz gradove, u kojima su bile zastupljene sa svojim zastavama razne organizacije, drustva i skolske ustanove.

Uvece, uoci praznika, hriscani pocinju da se pozdravljaju sa »Bog se javi!«, uz odgovor »Vaistinu se javi!« !

Nema pravoslavnog hrama u kome nije prikazano Bogojavljenje na ikonostasu ili na freskama. Nekada se na ovaj dan obznanjivalo kada se ima slaviti Uskrs te godine. Pravo da to ustanovljava, po odredbama vaseljenskog sabora, imala je za celu Crkvu Aleksandrijska patrijarsija.

***

U Beogradu je pre Drugog svetskog rata posle liturgije u Sabornoj crkvi, uz zvonjavu svih beogradskih hramova, i vojnu muziku, kretala litija sastavljena od vernika i svestenika svih prestonickih crkava obucenih u zlatotkane odezde, i patrijarha pod »nebom«, ulicom Bogojavljenskom, danas kneza Sime Markovica, potom Pop Lukinom i Brankovom, do mosta Kralja Aleksandra Prvog, gde je obavljano veliko vodoosvecenje. Cin su propracale salve topova sa kalemegdanske tvrdjave. Patrijarh je potom bacao krst u Savu, za kojim su skakali mladici, a najbrzi je dobijao simbolicnu nagradu. Vracajuci se istim putem, svestenici su do Saborne crkve kropili okolni narod svetom vodicom.

Sveti Jovan Krstitelj – sreda 20. januar – sv. liturgija u 9 casova
Danasnji praznik posvecen je svetom Jovanu, krstitelju na reci Jordanu Gospoda Isusa Hrista. Obojici je tada bilo oko trideset godina.

Tokom godine ovom svetitelju posveceno je vise praznika. Danasnji je najznacajniji. On se naziva Saborom sv. Jovana Krstitelja i nerazdvojno je povezan sa praznikom Bogojavljenjem.

Zaharije i Jelisaveta, »pravedni pred Bogom«, u starosti su dobili sina Jovana, od andjela najavljenog kao »velikog pred Bogom«, koji ce mnoge obratiti veri. Ostavsi rano bez roditelja, ceo zivot je proveo u pustinji, oskudno se hraneci. Svoju propoved je poceo pozivom na pokajanje, krstavao je mnoge, upozoravajuci na pogubnost greha. Nije se plasio da to izrekne i vladaru, zbog cega je mucenicki postradao.

Mnostvo srpskih porodica slavi ga kao krsnu slavu. Slavili su ga i mnogi zanati i esnafi. Sveti Jovan je sirom sveta zastitnik krojaca, kozara, krznara, gostionicara, nozara, zatvorenika, osudjenika na smrt, kao i pevaca i muzicara. Kod naseg naroda je i pokrovitelj kumstva.

U svakom hramu nalazi se njegov lik. Na prastarim vizantijskim ikonama oslikan je sa krilima.

***

Beogradsko narodno pozoriste je u duhu srpske tradicije izabralo ovaj praznik za svoju slavu i prvi put je proslavilo ratne 1942. godine. Proslavljanje prve slave srpskog teatra palo je u dane kada je ova znacajna nacionalna ustanova slavila citav vek svoga postojanja. Na prvoj slavi, sa upravnikom pozorista Jovanom Jocom Popovicem, kolac su lomili doajen drame Dobrica Milutinovic i najmladji clan Opere, Slobodan Malbaski. Ova tradicija nije se dugo odrzala

***

Zeleci vam sretne praznike srdacno vas sve pozdravlja

vas

prota Milan Pejic

HARALA TADIĆA BANDA-HIT 2010-VIDEOSATIRA

http://www.youtube.com/watch?v=Kkjyd-yoW54

Serbians boost local basketball teams

Serbians boost local basketball teams

RECENT IMMIGRANTS BRING A NEW GENERATION OF EASTERN EUROPEAN HOOP STARS
BY STEVE HANLON – steve.hanlon@nwi.com, (219) 933-4198 | Posted: Friday, January 15, 2010 12:05 am | (4) Comments
Font Size:
Default font size
Larger font size

kyle telechan photos | the times Wheeler junior center Aleksa Kojcinovic, left, and teammate Petar Todorovic, a senior guard, are both of Serbian decent, a culture that has played a key role in Region basketball history.
  • Serbians boost local basketball teams
  • Serbians boost local basketball teams
Petar Todorovic picks up Aleksa Kojcinovic every morning for school. Every day during their drive to Wheeler High School, the same conversation has been taking place lately.
And it’s grown louder each day.
„Aleksa complains about how cold it is,“ Todorovic said with a laugh. „He’s always whining about the cold and the snow.“
Todorovic is a 6-foot-5 guard on the Bearcats‘ basketball team. In sixth grade he moved to the United States from Uzice, Serbia, a city of 70,000.
Todorovic’s father owned a bar and restaurant outside of Uzice; his mother was an engineer. But after the civil unrest and bloodshed during the war of the 1990s after the breakup of Yugoslavia, Petar’s family moved to the Region, like thousands before him.
Kojcinovic is Todorovic’s 6-7 teammate at Wheeler. He’s only been in the U.S. since late summer. He is Serbian, but lived in the 40,000-person coastal town of Herceg Novi, Montenegro.
„It’s a resort town,“ Kojcinovic said of his home on the Adriatic Sea. „In the summer a lot of people are there on vacation. In the winter very few are there. It doesn’t get cold like here, and it never snows.“
The two also share a native language and a culture that is a rich part of Region basketball lore.
Kojcinovic is an exchange student. While he still needs a map to get around the Region and his English is still a work in progress, his family does have roots in the area.
His cousin, Milos Pujo, was a standout basketball player for Munster in the mid-1990s.
The Region has been a second home to Serbian immigrants for the past 100 years. The Serbs helped build the steel mills a century ago and worked in them for generations. These „Serbs of Steel“ also learned the American game of basketball and soon came to dominate it.
Conflict resolution
Mirko Blesich was born in a refugee camp in Italy after World War II had ended and the Cold War descended on his home in Serbia. When the Soviet Union dominated Yugoslavia, many Serbs left in droves.
Blesich was one. And so, too, were future East Chicago Washington basketball teammates Nick and Drago Trifunovich. With nothing in their pockets, they ventured to The Harbor hoping their dreams would come true.
„With our European backgrounds, education was everything,“ Blesich said. „We had no affluence. Basketball was our one way to get to college.“
The Serbian culture’s roots in Region basketball began to grow when E.C.W.’s George Savanovich made the 1947 Indiana All-Star team. Then, Ron Divjak led the Senators to the 1960 state championship before heading to Michigan State.
Blesich, a 1965 grad, played in the Pac-10 at Southern Cal. The Trifunovich brothers played at North Carolina State for fellow Serbian Press Maravich, father of „Pistol“ Pete.
„You’d have several hundred Serbs at our games,“ Blesich said. „The pep band would play the Kolo or Chetnik songs, and it was like a sparkplug at games. It brought a lot of pride to the gym.“
And of course Merrillville had Gregg Popovich during the same era. „Pop“ is now the head coach of the San Antonio Spurs with four NBA championship rings. He has returned to Europe to promote basketball to Serbs.
Blesich has followed the stories of current Serbian players such as Todorovic and Kojcinovic. And while civil unrest has been a constant story in Serbia in recent history, the United States, the Region and basketball have been a lifeline for members of the culture.
Blesich used the sport to get to USC and Los Angeles, where he became friends with luminaries such as O.J. Simpson, John Wayne, Bobby Valentine, Bill Buckner and Tom Selleck.
„It was big in the 1960s, and then it kind of reignited when Milan Petrovic and Bo Cucuz took Lake Central to the Final Four (in 1984),“ Blesich said. „It’s great to see this new group of kids playing in the Region. It brings a lot of pride to a lot of people. It’s a wonderful feeling.“
Big game coming
On Tuesday there will be another Serbian festival at Wheeler when the Greater South Shore Conference boys basketball tournament tips off. Bishop Noll, with 6-8 Serbian freshman Milos Kostic (11.4 ppg, 6.4 rpg), will begin first-round play against Todorovic (12.0 ppg, 2.6 apg), Kojcinovic (9.0 ppg, 7.6 rpg, 1.4 bpg) and the Bearcats.
Kostic is from Belgrade, Serbia, and is also new to the States, living with family in Chicago. Noll didn’t allow Kostic to be interviewed for this story, stating that his family wishes for Kostic to focus entirely on learning the English language and focusing on his education.
Northwestern already likes what it has seen and has offered Kostic a scholarship.
In last Wednesday’s 58-48 Wheeler win at Noll, Kostic didn’t play, walking onto the court with crutches after rolling his right ankle at practice two days beforehand. Noll coach Drew Trost said he expects Kostic to play in the GSSC tournament.
„When I saw him on crutches, I got mad,“ Todorovic said. „I wanted to play them at full strength.“
„I know a lot of people came to see all three of us play,“ Kojcinovic said. „I hope he plays this time.“
The three will play on an all-Serbian AAU team this spring. The Fieldhouse in Merrillville will host a national Orthodox tournament after the high school seasons ends.
There are five current Serbian players in the NBA with Peja Stojakovic (New Orleans), Vladimir Radmanovic (Golden State), Darko Milicic (New York), Sasha Pavlovic (Minnesota) and Nenad Krstic (Oklahoma City).
More than 20 other Serbs have played in the NBA, led by the cultural icon Vlade Divac, who in the past has hosted fundraising golf and basketball events in Northwest Indiana due to its large Serbian population.
„My dad has a friend in Chicago who knows Vlade,“ Todorovic said.
Divac was ahead of the trend when he played professionally. His time with the Lakers and Kings, among other teams, preceded the current European invasion in the NBA.
But youngsters move half a world away for a better chance at success all the time. The fact that the American Dream involves a leather ball and an iron hoop for these Serbian transplants should come as no surprise.
„Basketball is a big part of our culture,“ Todorovic said. „I know I love it, and I’m working to be the best I can be.“
„Our people love basketball,“ Kojcinovic said. „I think they always have.“
BOYS BASKETBALL
Notable former Region basketball players of Serbian descent:
Mirko Blesich, Ron Divjak, George Savanovich, Drago Trifunovich and Nick Trifunovich (East Chicago Washington); Butch Djokovich (Lew Wallace); Milan Petrovic, Bo Cucuz (Lake Central); Ray Bulatovich, Gregg Popovich, Lou Stefanovic (Merrillville); Milos Pujo (Munster).
Posted in Indiana on Friday, January 15, 2010 12:05 am Updated: 9:40 pm. | Tags: Prep SportsBishop Noll WarriorsEast ChicagoImmigrationMerrillvilleMerrillville PiratesMunsterMunster MustangsPrep Boys BasketballWheeler Bearcats,

Primanje novih članova počev od 6 godina starosti za folklorne ansamble i sekciju ritmike…

Subota, 16.1.2010
Privatno slavlje

Nedelja, 24.1.2010
Dan otvorenih vrata
Primanje novih članova. Primaju se članovi počev od 6 godina starosti za folklorne ansamble i sekciju ritmike, kao i clanovi za folklorni ansambl seniora, kao i svi koji žele da se druže sa svojim zemljacima i učestvuju u radu drustva.
Početak u 16.30 casova

Srpsko kulturno-umetničko društvo „ORO“ e. V.

Heddernheimer Landstraße 151

(tramvaj U1, stanica „Heddernheimer Landstraße“)

D-60439 Frankfurt

Tel. +49 69 13828500

www.oro-frankfurt.de

Folklor | Biblioteka | Kafiæ | Koncerti | Pozori¹te | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | ®urke | Bioskop | Izlo¾be

juga.design®

Интервју: Мартин Слецингер, експерт за Балкан С Косова треба брзо да се повучемо

Predgovor Glasa Dijaspore:

I ako je ovaj stav iskren sa dobrom dozom dobronamernosti postoje izvesne slabosti koje se nebi smele zapostaviti! Veliki je nedostatak govoriti i o delimičnoj krivici Srbije za bombardovanje koje je morala pretrpiti a pri tome ne govoriti o političkim motivima, kako Amerike tako i Srbije! Motiv Srbije je bio i ostao, očuvanje celovitosti svoje teritorije i suverenitet države! Motiv Amerike je bio i ostao, širenje globalizma iz geostrateškog interesa uz pikiranje suvereniteta država kako im bi vlade istih radile po savetima iz Vašingtona. Da je ovaj gospodin i ta dva parametra stavio u korpu za procenu stvarnosti onda bi mogao doći samo do jednog zaključka a to je da Srbija ne može biti kriva za motive i motivaciju Amerike koja je kulminirala do bombardovanja suverene države bez objavljivanja rata kršeći sve medjunarodne rezolucije i prava. USA mora prvo podmiriti odštetu pa se tek onda nadati boljim odnosima! DN-urednik Glasa Dijaspore

Интервју: Мартин Слецингер, експерт за Балкан

С Косова треба брзо да се повучемо

Кључни партнер Србије може да буде само ЕУ, а не слажем се са онима који тврде да је услов за њен улазак у унију чланство и у НАТО, каже амерички експерт за југоисточну Европу

Мар­тин Сле­цин­гер (Фо­то: М. Ми­шић)

Од нашег сталног дописника
Вашингтон –  Мартин Слецингер, у чијем професионалном крокију се наводи да је експерт за Балкан (докторирао је на политичком систему Југославије), Источну Европу, Русију и НАТО, управо је окончао свој десетогодишњи мандат на месту директора Источноевропских студија у вашингтонском Вудро Вилсон центру за међународне научнике. То је био повод да са њим разговарамо о његовим искуствима и погледима на улогу САД у новијој историји нашег региона.

У Београд ускоро стиже нова америчка амбасадорка, наш министар спољних послова недавно се овде срео са Хилари Клинтон, недељу дана пре тога у званичној посети је био и министар одбране Србије. Значи ли то да САД и Србија коначно постављају своје односе на нормалан колосек?

Мислим да обе земље заиста повлаче конкретне и искрене потезе да унапреде односе. То се, са наше стране, видело и по посети Београду потпредседника Бајдена, што је изузетно важно кад имамо у виду његову некад тврду позицију о Босни и Косову. Послати њега са поруком да је оно што је прошлост прошло, да се слажемо у чему се не слажемо, хајде да кренемо напред јер имамо доста заједничких интереса, заиста је корак напред. Порука свега је и уверење да нема стабилности на Балкану без стабилне Србије. Ми још имамо проблема, не знам да ли ћемо икад достићи ниво срдачности односа које смо имали са Титом , али то није ничија кривица већ резултат промена у међународним односима и у бившој Југославији, јер Србија више није потребна САД из стратешких разлога који су важили током хладног рата.

Оно око чега се „слажемо да се не слажемо” је Косово. Како мислите да тај проблем може да се реши?

Као неко ко је проучавао регион, око Косова сам имао проблем од самог почетка. Разумем перспективу Срба који су изгубили не само земљу у којој су сви били заједно него и део територије који је историјски био Србија. Оно што је по мени највећи проблем, то је што САД никад нису биле непристрастан играч. У почетку, поводом Косова говорено је да ми нисмо обавезно за независност, да нисмо проалбански нити антисрпски, а у ствари, све што смо чинили почетком деведесетих и касније, укључујући и мировни процес, показује да САД јесу биле за независност Косова, да су притискале савезнике да се Косово призна, по мом мишљењу веома прерано. Ми смо били прва земља која је у Приштину послала амбасадора, што је смешно, јер Косово ни данас није земља која сама собом управља.

Издвајање Косова из Србије је лош преседан, али за нашу званичну политику то није био проблем. Аргумент је био да ако 90 одсто становништва хоће да се издвоји, пустимо их да то ураде. Видећемо да ли ће та логика важити за неколико декада када делови Тексаса, Флориде или Калифорније постану у великој већини хиспански и одлуче да више не желе да се њима управља из престоница тих држава.

У сваком случају, САД су све време биле део проблема на Косову, а не део решења. По мом мишљењу ми треба оданде да се повучемо, и то веома брзо. Требало би да обезбедимо војну подршку, али политички све треба да препустимо Европљанима, јер су САД упрљале своје руке не третирајући све актере косовског заплета подједнако.

Односи између САД и Србије на најнижу тачку пали су кад је 1999. почело бомбардовање Србије због Косова. Ко сноси већу одговорност за то, Милошевић или Клинтон?

Мој осећај, који такође произилази из уверења да у целој драми бивше Југославије, са јединим изузетком Дејтонског процеса, САД нису имале позитивну улогу, јесте да је до бомбардовања Србије дошло зато што пре тога није било шанси да се бомбардује Босна. Фрустрације са Караџићем и Милошевићем биле су велике нарочито после одбијања да се америчком авиону дозволи да најбезбеднијим коридором слети у Сарајево. Тај авион се срушио на другој рути и неколико кључних особа је погинуло… Што се тиче кривице за бомбардовање, рекао бих да је обострана, али су Милошевићеве грешке ипак биле веће него Клинтонове.

Шта су у целокупној политици према бившој Југославији били главни превиди америчке политике у последње две деценије?

Кад се погледа уназад, у Америци није било довољно разумевања за специфичности Југославије. Кад су почели ратови, и кад се Милошевић успео на власт у Србији, тенденција је била да се на њега гледа као на неку врсту српског Стаљина, који се скрива иза свог националистичког комунизма. Кад је Југославија почела да се урушава, Срби су се с разлогом осетили угроженим. На пример, стотине хиљада Срба у Хрватској није могло да се осећа лагодно када су тамошњи националисти почели поново да користе симболе из фашистичке ере, којих се, колико знам, нису одрекли до данашњег дана.

За све то овде није било довољно уважавања, па је на распад Југославије гледано као на нешто што је у целости резултат српске политике, односно српских националиста који су, пошто наводно нису могли да земљом управљају као за време Тита, решили да је распарчају и неке делове, попут Босне, задрже за себе. То је, по мом мишљењу, било фундаментално неразумевање узрока распада.

Друга велика грешка била је што није требало да будемо актери у целој ствари. Југославија би се распала и без нас, али, могуће је, мирније него што је то био случај са нашим учешћем.

Босна је поново у вестима. Шта је по вашем мишљењу њен суштински проблем и шта је могуће решење?

По мени, решење је да се настави оно што је започето у Дејтону. Суштина проблема је у погрешном уверењу многих Бошњака да, после свега што се догађало у рату, цела Босна треба да буде њихова земља. То није исправан приступ. Хришћанство је на босанском тлу старије од ислама. Босна никад не може да буде истински јака држава којом се управља из центра, али сасвим сигурно може да буде јача и ефективнија него што је сада.

Компромис је дакле у томе да босански Срби препусте неке од својих локалних надлежности, посебно око полиције, можда делом и у војним пословима… Ситуација у којој они неће прихватати превише наређења из Сарајева ће остати, али нека би могла да буду прихватана ако и у Сарајеву буду српски представници који нису увек прегласани.

Мислим дакле да је неопходан још један Дејтон, уз учешће великих сила, са САД наравно, али би лидерство овога пута требало да буде на страни ЕУ.

Србија је у Партнерству за мир, али је истовремено прогласила неутралност. Да ли је, по вашем виђењу, ипак, у њеном интересу да буде комплетно интегрисана у Евроатлантску заједницу?

Сасвим разумем српски став према НАТО-у, који неки лидери пренаглашавају, али чињеница је да је НАТО Србију нон-стоп бомбардовао више од два месеца. То су, иронијом случаја, биле једине војне акције које је дотле икад преузео.

Оно што се, међутим, овде довољно не разуме, то је да Србија није ратовала против НАТО-а. Ми смо добили тај веома чудан рат, али наш противник се није борио против нас него против трећег. То је помогло да се Косово истргне из Србије, мада је, према обавештајним извештајима у које сам имао увид док сам радио у Конгресу, Београд тамо почео да губи контролу још у другој половини осамдесетих.

Али, с обзиром на чињеницу, која није без ироније, да у америчкој армији постоје наклоности према Србима као ратницима, да смо, затим, дуго година имали програм школовања српских официра овде који је у међувремену настављен, постоји још солидна залиха добрих вибрација. Ми због свега тога боље разумемо војску Србије него војске неких нових чланица НАТО-а.

Ту је и руски фактор. У нашим новинама се објављује пуно глупости о историјским везама Срба и Руса, да су Руси увек били на страни Србије и слично. Али историјска чињеница је да су земље које су истински помагале Србији у великим кризама биле Француска, Британија, а донекле и САД.

Да сумирам, кључни партнер Србије може да буде само ЕУ. С тим у вези не слажем се са онима који тврде да је услов за њен улазак у унију чланство и у НАТО-у. Србија је, по мом мишљењу, у одличној позицији, под условом да се не заварава да јој је алтернатива Русија.

Милан Мишић

———————————————————–

Били смо на дну, али не копамо даље

Охрабрен сам што је Америка почела да примењује објективан приступ према Србији и што јој је пружила руку, на веома високом нивоу. Кад Косово једном буде решено, све ће бити могуће. Србија би се једног дана могла наћи у позицији земље на коју се САД ослањају у региону и чије савете уважавају. Били смо на дну, и упркос изреци коју сам чуо у Србији: „Стигли смо до дна, али настављамо да копамо”, са тог дна се уздижемо. Ја сам оптимиста…

[објављено: 17/01/2010]
stampanje posalji prijatelju