Živadin Jovanoviæ, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, odgovara na pitanja „Nedeljnog telegrafa“
SRBIJA – HRVATSKA ODNOSI BEZ PRINCIPA
Pitanje: Sta je, po vasem misljenju, sustina odluke vlasti u Beogradu da podnesu kontratuzbu protiv Hrvatske (sta se time zeli postici) i koliko je to mudra odluka, imajuci u vidu zelju Srbije da udje u EU ali i sve zaostrenije odnose sa Hrvatskom?
Odgovor: Mišljenja sam da je Vlada Srbije nevoljno podnela protivtužbu Medjunaropdnom sudu pravde protiv Hrvatske, da se na taj korak odluèčla zato što praktično nije imala izbora jer su propali svi njeni pokušaji (i ponude) da uveri hrvatsku stranu u celishodnost povlačenja tužbe. Sud pravde će, dakle, sada raspravljati ne samo o tužbi Hrvatske, već i o protivtužbi Srbije. Nadam se da je protivtužba sveobuhvatna i da je obrazložena svim raspoloživim dokazima.
Tužiti se uzajamno, i to za genocid, i istovremeno razvijati dobrosusedstvo, štagod ko govorio, svakako nisu logiène, usklaðene te¾nje. S druge strane, i bez ovog jedinstvenog spora, srpsko-hrvatski odnosi du¾e vreme stagniraju, a u novije vreme se i pogor¹avaju, sa svim posledicama po njih same i po region. Uzrok tome se nalazi u uzajamnom nepoverenju, odsustvu jasnih principa odnosa, napuštanju kriterijuma izajamnosti interesa, aroganciji hrvatskih i kompleksu inferiornosti srpskih lidera. Stalno potezanje tajnih optužnica protiv Srba, uvredljive izjave Mesića o aktuelnoj politici Srbije prema Kosovu i Metohiji, njegova „oproštajna“ poseta Prištini na pravoslavni Božić pomilovanje ratnog zločinca Siniše Rimca – su više nego jasan odgovor Zagreba na politiku „dobrosusedstva“, „evropejstva“ i „kooperativnosti“ kako ih Beograd shvata i primenjuje.
Pitanje: Zasto ovakva kontratuzba nije podneta odmah nakon sto je Hrvatska tuzila Srbiju za genocid 1999. godine? Kako se tada, u vreme Slobodana Milosevica, razmisljalo u srpskoj diplomatiji – da li se tada uopste razmatrala mogucnost podnosenja kontratuzbe protiv Hrvatske i zasto?
Odgovor: U periodu posle Dejtonskog i Erdutskog sporazuma (1995.) do agresije NATO 1999. prioritet su imali napori SR Jugoslavije i meðunarodnih èinilaca da se obezbedi
primena re¹enja iz tih dokumenata i da se otklanjaju posledice graðanskih ratova u BiH i Hrvatskoj. U tom periodu odr¾an je niz meðunarodnih konferencija na najvi¹em nivou (Rim, Firenca, ®eneva, Pariz). Tokom 1997. i 1998. izmeðu SRJ i Hrvatske odvijala se intenzivna diplomatska aktivnost. Pripremljen je i potpisan niz sporazuma. Sporazumom o normalizaciji od 23. avgusta 1996. Hrvatska je, na primer, priznala SR Jugoslaviji kontinuitet meðunarodnog subjektiviteta (kao, uostalom, i Makedonija i BiH) od èega se Ko¹tunica kasnije odrekao podnoseæi 27. oktobra 2000. molbu za prijem SRJ u OUN. U svakom sluèaju, normalizacija ¾ivotnih i privrednih tokova i uhodavanje re¹enja za BiH bili su od prioritetnog znaèaja i za Srbiju i za Hrvatsku. U tom periodu nije bilo reèi ni o tu¾bi ni o protivtu¾bi. Kad je Hrvatska 1999. prijavila Sudu pravde da æe podneti tu¾bu protiv SRJ za genocid, onda su u SRJ pokrenute organizovane pripreme za protivtu¾bu.
Postupajuæi po podnesku Hrvatske, Sud pravde je 14. septembra 1999. godine dao rok Hrvatskoj od 6 meseci da obrazlo¾i tu¾bu, a SR Jugoslaviji 6 meseci po isteku roka datog Hrvatskoj, da pripremi odgovor, odnosno, protivtu¾bu. Hrvatska je potom nekoliko puta tra¾ila produ¾enje roka za podno¹enje obrazlo¾enja ¹to je Sud odobravao. Vi¹ekratna odlaganja, ¹tagod bili razlozi na strani Hrvatske, uticala su da Sud istovremeno odla¾e i rok SRJ za podno¹enje protiv-tu¾be.
Za jugoslovensku stranu posebno je bila uvredljiva licemerna javna optu¾ba Hrvatske da je Srbija odgovorna za proterivanje Srba iz Kninske Krajine tokom vojne opfanzive „Oluja“. Kakvu je taktiku Hrvatska primenjivala radi masovnog proterivanja Srba postaæe jasno sa objavljivanjem audio-snimka razgovora Franje Tudjmana sa vojnim i politièkim vrhom Hrvatske na Brionima pred sam poèetak vojnog napada „Oluja“. Su¹tina Tudjmanove instrukcije vojnom vrhu bila je da obezbedi proterivanje Srba iz Krajine, da im odredi pravac za evakuaciju, dok æe politièari javno, tobo¾e, pozivati Srbe da ne odlaze!
Krajem 1999. uspostavljen je meðureresorski rad na pripremama protivtu¾be, odreðena koordinacija aktivnosti, postavljani okvirni rokovi. Kori¹æena je obimna dokumentacija Komiteta Savezne vlade za ratne zloèine i drugih nadle¾nih resora i slu¾bi. Glavni pravni savetnik i Pravna slu¾ba SMIP-a, u saradnji sa drugim slu¾bama i resorima, obavili su znaèajan deo posla do promena oktobra 2000. Tada je za Hrvatsku va¾io nalog Suda da svoju tu¾bu kompletira do 14. marta 2001. a za SR Jugoslaviju da protivtu¾bu preda do 16. septembra 2001. ©ta se na tom planu de¹avalo posle oktobra 2000. nije mi poznato.
Pitanje: Zasto Srbija nije prva tuzila Hrvatsku, odmah nakon zavrsteka rata?
Odgovor: Na struènom nivou, izvan i unutar Saveznog ministarstvu za inostrane poslove, jo¹ tokom graðanskih sukoba bilo je predloga za pripremu tu¾be protiv Hrvatske za genocid nad Srbima, posebno posle etnièkog èi¹æenja Srba u Zapadnoj Slavoniji, napada „Bljesak“ i „Oluja“. Za to su se zalagali ugledni nauènici, profesori prava kao i pravni struènjaci u samom Ministarstvu za inostrane poslove. Svi oni su isticali da se radi o nastavljanju genocida nad Srbima koji je vr¹en u NDH tokom Drugog svetskog rata. Nije mi, meðutim, poznato da je tada, postojala politièka odluka da se Hrvatska tu¾i Meðunarodnom sudu prvde. Takva odluka je usledila nakon odluke Hrvatske da podnese tu¾bu protiv SRJ. (Nedeljni telegraf, broj 716, od 13. januara 2010.)
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | Leave a comment »
