SRBIJA – HRVATSKA ODNOSI BEZ PRINCIPA

Živadin Jovanoviæ, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, odgovara na pitanja „Nedeljnog telegrafa“

SRBIJA – HRVATSKA ODNOSI BEZ PRINCIPA

Pitanje:  Sta je, po vasem misljenju, sustina odluke vlasti u Beogradu da podnesu kontratuzbu protiv Hrvatske (sta se time zeli postici) i koliko je to mudra odluka, imajuci u vidu zelju Srbije da udje u EU ali i sve zaostrenije odnose sa Hrvatskom?

Odgovor: Mišljenja sam da je Vlada Srbije nevoljno podnela protivtužbu Medjunaropdnom sudu pravde protiv Hrvatske, da se na taj korak odluèčla zato što praktično nije imala izbora jer su propali svi njeni pokušaji (i ponude) da uveri hrvatsku stranu u celishodnost povlačenja tužbe. Sud pravde će, dakle, sada raspravljati ne samo o tužbi Hrvatske, već i o protivtužbi Srbije. Nadam se da je protivtužba sveobuhvatna i da je obrazložena svim raspoloživim dokazima.

Tužiti se uzajamno, i to za genocid, i istovremeno razvijati dobrosusedstvo, štagod ko govorio, svakako nisu logiène, usklaðene te¾nje. S druge strane, i bez ovog jedinstvenog spora, srpsko-hrvatski odnosi du¾e vreme stagniraju, a u novije vreme se i pogor¹avaju, sa svim posledicama po njih same i po region. Uzrok tome se nalazi u uzajamnom nepoverenju, odsustvu jasnih principa odnosa, napuštanju kriterijuma izajamnosti interesa, aroganciji hrvatskih i kompleksu inferiornosti srpskih lidera. Stalno potezanje tajnih optužnica protiv Srba, uvredljive izjave Mesića o aktuelnoj politici Srbije prema Kosovu i Metohiji, njegova „oproštajna“ poseta Prištini na pravoslavni Božić pomilovanje ratnog zločinca Siniše Rimca – su više nego jasan odgovor Zagreba na politiku „dobrosusedstva“, „evropejstva“ i „kooperativnosti“ kako ih Beograd shvata i primenjuje.

Pitanje: Zasto ovakva kontratuzba nije podneta odmah nakon sto je Hrvatska tuzila Srbiju za genocid 1999. godine? Kako se tada, u vreme Slobodana Milosevica, razmisljalo u srpskoj diplomatiji  – da li se tada uopste razmatrala mogucnost podnosenja kontratuzbe protiv Hrvatske i zasto?

Odgovor: U periodu posle Dejtonskog i Erdutskog sporazuma (1995.) do agresije NATO 1999. prioritet su imali napori SR Jugoslavije i meðunarodnih èinilaca da se obezbedi

primena re¹enja iz tih dokumenata i da se otklanjaju posledice graðanskih ratova u BiH i Hrvatskoj. U tom periodu odr¾an je niz meðunarodnih konferencija na najvi¹em nivou (Rim, Firenca, ®eneva, Pariz). Tokom 1997. i 1998. izmeðu SRJ i Hrvatske odvijala se intenzivna diplomatska aktivnost. Pripremljen je i potpisan niz  sporazuma. Sporazumom o normalizaciji od 23. avgusta 1996. Hrvatska je, na primer, priznala SR Jugoslaviji kontinuitet meðunarodnog subjektiviteta (kao, uostalom, i Makedonija i BiH) od èega se Ko¹tunica kasnije odrekao podnoseæi 27. oktobra 2000. molbu za prijem SRJ u OUN. U svakom sluèaju, normalizacija ¾ivotnih i privrednih tokova i uhodavanje re¹enja za BiH bili su od prioritetnog znaèaja i za Srbiju i za Hrvatsku. U tom periodu nije bilo reèi ni o tu¾bi ni o protivtu¾bi. Kad je Hrvatska 1999. prijavila Sudu pravde da æe podneti tu¾bu protiv SRJ za genocid,  onda su u SRJ pokrenute organizovane pripreme za protivtu¾bu.

Postupajuæi po podnesku Hrvatske, Sud pravde je 14. septembra 1999. godine dao rok Hrvatskoj od 6 meseci da obrazlo¾i tu¾bu, a SR Jugoslaviji 6 meseci po isteku  roka datog Hrvatskoj, da pripremi odgovor, odnosno, protivtu¾bu. Hrvatska je potom nekoliko puta tra¾ila produ¾enje roka za podno¹enje obrazlo¾enja ¹to je Sud odobravao. Vi¹ekratna odlaganja, ¹tagod bili razlozi na strani Hrvatske, uticala su da Sud istovremeno odla¾e i rok SRJ za podno¹enje protiv-tu¾be.

Za jugoslovensku stranu posebno je bila uvredljiva licemerna javna optu¾ba Hrvatske da je Srbija odgovorna za proterivanje Srba iz Kninske Krajine tokom vojne opfanzive „Oluja“. Kakvu je taktiku Hrvatska primenjivala radi masovnog proterivanja Srba postaæe jasno sa objavljivanjem audio-snimka razgovora Franje Tudjmana sa vojnim i politièkim vrhom Hrvatske na Brionima pred sam poèetak vojnog napada „Oluja“. Su¹tina Tudjmanove instrukcije vojnom vrhu bila je da obezbedi proterivanje Srba iz Krajine, da im odredi pravac za evakuaciju, dok æe politièari  javno, tobo¾e, pozivati Srbe da ne odlaze!

Krajem 1999. uspostavljen je meðureresorski rad na pripremama protivtu¾be, odreðena koordinacija aktivnosti, postavljani okvirni rokovi. Kori¹æena je obimna dokumentacija Komiteta Savezne vlade za ratne zloèine i drugih nadle¾nih resora i slu¾bi. Glavni pravni savetnik i Pravna slu¾ba SMIP-a, u saradnji sa drugim slu¾bama i resorima, obavili su znaèajan deo posla do promena oktobra 2000. Tada je za Hrvatsku va¾io nalog Suda da svoju tu¾bu kompletira do 14. marta 2001. a za SR Jugoslaviju da protivtu¾bu preda do 16. septembra 2001. ©ta se na tom planu de¹avalo posle oktobra 2000. nije mi poznato.

Pitanje: Zasto Srbija nije prva tuzila Hrvatsku, odmah  nakon zavrsteka rata?

Odgovor: Na struènom nivou, izvan i unutar Saveznog ministarstvu za inostrane poslove, jo¹ tokom graðanskih sukoba bilo je predloga za pripremu tu¾be protiv Hrvatske za genocid nad Srbima, posebno posle etnièkog èi¹æenja Srba u Zapadnoj Slavoniji, napada „Bljesak“ i „Oluja“. Za to su se zalagali ugledni nauènici, profesori prava kao i pravni struènjaci u samom Ministarstvu za inostrane poslove. Svi oni su isticali da se radi o nastavljanju genocida nad Srbima koji je vr¹en u NDH tokom Drugog svetskog rata. Nije mi, meðutim, poznato da je tada,  postojala politièka odluka da se Hrvatska tu¾i Meðunarodnom sudu prvde. Takva odluka je usledila nakon odluke Hrvatske da podnese tu¾bu protiv SRJ. (Nedeljni telegraf, broj 716, od 13. januara 2010.)

Kako se gubi nacionalno samopostovanje

Зоран Аврамовић

понедељак, 11. јануар 2010.

<http://www.nspm.rs/images/stories/autori/zoran-avramovic2.jpg> Покушајмо

да одредимо морални правац којим се креће српска нација као темељни део

српског друштва. Можемо да поставимо две претпоставке. Прва (оптимистичка)

гласи: Срби се крећу ка општем благостању Европске уније. Богатство Европе

допашће једним делом и Србима. Друга (песимистичка) гласи: Срби мирно и без

отпора растачу своје колективно достојанство, самопоштовање и понос.

Изгледа да за ову другу има више доказа. У већем делу медијске јавности али

и у (културној) политици Владе Републике Србије, ради се на убрзаном

поткопавању онога што човеку и нацији остаје после свега – достојанства и

самопоштовања.

Шта се дешава пред нашим очима? Онај који хоће да прогледа може да види да

оне групације интелектуалаца које не маре за националне политичке интересе

нити за национално самопоштовање добијају обалити јавни простор и државне

награде. Није тек случај да неки заговорачи српског легализовања последица

НАТО отимања Косова и Метохије долазе под јарка светла најстаријег дневног

листа на Балкану. Најпре један редитељ (Шијан), па глумица (Карановић) на

целој страници, а потом лажни научни радник (Јањић) саопштавају своје мисли

у форми интервјуа. У кратком временском размаку, управо ови, политички

ангажовани интелектуалци за «ону другу страну», гостују на страницама

најстаријег дневног листа на Балкану. Откуда баш они, а не они који се

противе стварању зависне албанске државе на Косову и Метохији? О томе се

ради. Нико не би требао да има ишта против да се проалбански лоби у Србији

појављује у јавности. Али, како то да нема оних других?

С друге стране, пљуште национална признања и награде (националне пензије)

ствараоцима «за врхунски допринос националној култури Републике Србије» у

вредности од 50.000 динара сваког месеца. Те динаре не дају чланови Владе из

свог џепа, већ из џепова пореских обвезника. Тако, догађа се неописиво

понижавање српског народа. Они који га обилато блате, који се стиде што

припадају овоме народу, бивају награђени његовим парама. Овакво ругање

националном достојанству, није могућно објаснити. На делу су неке

ирационалне радње у чију суштину тешко неко може да проникне. Али, и они

који схвате и који не схвате позадину оваквих одлука, добиће на тацни

колективно самопонижавање.

Објављена је вест о томе ко су добитници националних пензија у Србији

(Политика, 29. 12. 2009). Међу књижевницима налазе се и Видосав Стевановић и

Бора Ћосић који су живели у иностранству (Ћосић и данас у Немачкој) када је

Србија била у гету међународне демократије и оданде сипали свој гнев и бес,

док су други, њихови истомишљеници, овде у Србији стављали до знања јавности

да су Срби зли и примитивни. Да ли Влада зна какве је црне вредности Бора

Ћосић лепио на српско национално биће? У својој књизи «Консул у Београду»

(Просвета, 2008) пише и ово: «Грешка је остати у овој бесмисленој земљи,

остати по сваку цену» (стр. 221). И није то најгоре што је изрекао о Србима.

Српски ауторасиста ће тек написати: «Поникнути на том тлу, одувек крије на

опасност: чак и најмудрији, најинтелигентнији међу Србима, временом постају

духовно троми, или услед опште летаргије околине, или услед алкохола, или

зато што су Срби» (стр. 221). То је српски расизам према Србима и када би то

рекао за неки други народ, одговарао би по кривичном закону. Овде је све

дозвољено. А Министарство културе државним парама награђује писца заслужног

за исмејавање и расистичке тврдње о «тлу и нацији» пред европским просечним

светом. Нема чудовишнијег колективног мазохизма.

У претходној подели националних пензија нашао се и Иван Чоловић који је

писао да су Срби направили „неосвојиву тврђаву свог идентитета у коју се они

повлаче у случају војних пораза, из које крећу у нове ратове за нове

територије“. Исту тврђаву он налази и у одбрани српског језика као окоснице

идентитета па критикује тезу да окупатор може све да окупира само не може

језик. Оваква конструкција српске културе има своје заступнике као и

критичаре. На мети његове критике налазе се најугледнија имена српске

културе: академици, филозофи, књижевници, стручњаци за поједине уметности

(Д. Медаковић, М. Екмечић, В. Крестић, М. Бећковић, С. Ракитић, М. Данојлић,

Р. Петров Ного, Н. Кусовац, М. Марковић, М. Ђурић, С. Трифковић и низ других

имена). Каква листа! Али зато се добија месечна пензија од 50.000 динара.

Ко је одговоран за овакво морално пропадање српске нације? Политичка власт

која тренутно седи у државном апарату. Она је образовала комисију према свом

политичком и идеолошком критеријуму а потом одлучила, на својој седници од

24.12.2009. године, коме ће поштар донети новац за допринос српској култури.

У свакој нацији има поносних стваралаца и оних који не држе до националног

достојанства као ни до лањског света. Ови други имају право да фућкају на

нацију којој припадају. Али, нација и њене вредности опстају кроз историју

захваљујући оним интелектуалним ствараоцима који брину о њеним колективним

интересима. Само њима захваљујући, нација постоји и развија се. Управо је у

оваквом опредељењу стваралаца у култури и науци одговор на погрешно питање:

шта се награђује? Да ли интелектуално и уметничко дело или политичко и

национално понашање ствараоца?

На ово питање није тешко одговорити, само је ствар у томе да ли је власт

свесна својих националних одговорности. Стваралачко дело ниједна Влада не

може оспорити. Вредно или мање вредно, свеједно. То дело могу да стварају и

патриоте и издајници. Међутим, када она одлучује о наградама, сигурно је да

мора узети у обзир јавно деловање и политичко понашање ствараоца, пре свега

у оном делу које се тиче заштите националног достојанства и основних

државних интереса. Писац, уметник, научник који се залаже за, примера ради,

бомбардовање своје нације, за Владу не постоји. Или онај који исмејава,

блати, изражава гађење према народу у коме је рођен, такође за Владу не

постоји. За невладин сектор или групе приватних обожаватеља он може да буде

споменик. Али, за владу – нипошто.

Ако бисмо прихватили «тезу» о државном награђивању дела а не политичких

ставова аутора, онда 1) питање је ко би био одговоран а ко неодговоран за

одбрану националних моралних вредности, 2) по чему би се разликовале

струковне или приватне награде од државних.

Када Влада не води рачуна о томе које грађане награђује и какав је њихов

став о нацији и држави, онда то говори да је дошло време нихилизма у коме се

трасира пут за затирање сваке помисли на национално самопоштовање. Само, да

ли неко мисли да је могућно сачувати лично самопоштовање и онда када се

згази колективно (национално). Од тога нема ништа. Наступиће живот без

самопоштовања. Може ли неко да замисли тако нешто. Лешек Колаковски је на

једном месту записао да човеку, после свега, остаје само достојанство. А

Макс Вебер да се национална припадност више темељи на осећању части и

достојанству него на материјалним погодностима.

Изгледа да се у Србији гаси ова дубоко емотивна, морална и духовна вредност.

Не страном чизмом, већ својом вољом. То је она политичка воља која награђује

антинационалне карактере и политичка понашања. Једна по један и тако док се

не створи већина.

Али, када Влада и оне политичке странке које владају српским друштвом

пристају на овакве поступке у једном сектору културе, онда то значи да тога

има много више и на другим странама друштвеног живота. Погледајмо та

извињавања челних српских државника и неких политичара бившим републикама

пред новинарима, та непропорционална привредна отварања Србије са суседним

државама, та одлажења на државну границу са партијским заставама ДС да се

поздрави «Шенген» (као да смо у затвору), та одвођења српских сељака у Беч

да науче нешто о пољопривреди, а да спавају у хотелу са пет звездица и тако

даље и тако даље.

Шта да радимо? Да очајавамо? Не. Да пишемо писма Влади? Не. Ми који мислимо

да Влада мора да води бригу и о самопоштовању својих грађана, треба да

иступамо у јавности где год можемо и да упозоравамо нацију шта јој се

спрема.

Ernste Proteste Polens wegen der Nichteinhaltung von Verträgen und Absprachen durch Deutschland

Newsletter vom 13.01.2010 – Eine Propagandaveranstaltung

BERLIN/WARSZAWA (Eigener Bericht) – Ernste Proteste Polens wegen der
Nichteinhaltung von Verträgen und Absprachen durch Deutschland
überschatten den Antrittsbesuch der Berliner Polen-Beauftragten am
morgigen Donnerstag in Warschau. Gegenstand der polnischen Beschwerden
ist zum einen die deutsche Missachtung des Deutsch-Polnischen
Nachbarschaftsvertrags. Sie hat zur Folge, dass das deutlich ärmere
Polen in seinem Etat für jeden Angehörigen der deutschsprachigen
Minderheit ein Vielfaches der Summe zur Verfügung stellt, die Berlin
für einen Angehörigen der polnischsprachigen Minderheit bereithält.
Für Unmut sorgt auch die deutsche Revisionsstiftung „Flucht,
Vertreibung, Versöhnung“. Warschau verlangt die Einhaltung von
Personalabsprachen, die Berlin zu brechen droht; dabei geht es um
einen möglichen Stiftungsposten für die BdV-Präsidentin Erika
Steinbach. Schwere Vorwürfe gegen die Institution, die an einer
zentralen Stelle in der deutschen Hauptstadt eine Gedenkstätte
errichten soll, erhebt zudem der Historiker Tomasz Szarota. Szarota
gehörte dem wissenschaftlichen Beraterkreis der Stiftung an und ist
jetzt unter Protest ausgetreten. Die Stiftung sei eine
„Propagandaveranstaltung“ und werde auch ohne Mitwirkung von Erika
Steinbach die Entwicklung am Ende des Zweiten Weltkrieges nur
einseitig darstellen, urteilt Szarota aus seiner Kenntnis der
Stiftungsstruktur.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57713

Борис Тадић – Специјално за „Политику” Резолуција о Сребреници и резолуција о српским жртвама

Predgovor Glasa Dijaspore:

Da podsetim, Srebrenica je bila Izetbegovićeva strateška žrtva kako bi sebe prikazao internacionalnoj zajednici kao žrtvu srpskog terora. Netreba zanemariti činjenicu da su mnogi pobijeni, mrtvi uspeli doći do glasačkih mesta… Prvo bi trebalo preispitati po čijem je nalogu radio. Isto tako treba prvo preispitati gde je nestalo oružje istočne nemačke, tada šeste armije sveta, koje je zapadna nemačka, posle pada Berlinskog zida, dobila u miraz. Pouzdano se zna da je to oružje završilo u Hrvatskoj i Bosni i ako ustav nemačke zabranjuje izvoz oružja u ratom ili krizom zahvaćena područja. Indicije govore da je nemačka financirala svoje ujedinjenje ratom na balkanu prodavajući oružje Tudjmanu i Izrtbegoviću. Prvo se mora znati istina i motivi pa onda na osnovu toga donositi resolucije! Mislim da se ovde radi samo na tome da se po nečijim nalogu zataška zločin NATO kako nebi EU i USA ipak jednog dana morali plaćati oštetu Srbiji odnosno bivšim republikama Jugoslavije. Čisto sumnjam da je g. Tadiću jasno u šta se on to upušta! Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Борис Тадић – Специјално за „Политику”

Резолуција о Сребреници и резолуција о српским жртвама

Позивам све актере на политичкој сцени Србије да се уздрже од странчарења, злоупотребе ове теме, језика мржње и да покушамо да постигнемо консензус о овом вредносном питању

Председник Србије Борис Тадић специјално за „Политику” појаснио је идеју о писању и усвајању резолуције о Сребреници. Нашем листу председник је рекао:

„Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално.

Овом резолуцијом се скида и анатема са нашег народа, штити наш национални интерес, и она ће бити потврда да не постоји колективна кривица и да сваки злочинац има своје име и презиме.

Морамо раздвојити резолуцију о Сребреници и резолуцију о српским жртвама. Обе ћемо усвојити. Сви доживљавамо патњу личних и националних жртава, али српски народ и држава ће показати да саосећају и са туђим жртвама.

Злочинци морају бити кажњени за своја недела због жртава и њихових породица и због помирења народа на Балкану. И ми се морамо тако и понашати.

Само таквом политиком можемо бранити право на сећање и на наше жртве. Само таквом политиком уважавања туђе патње и одавања поштовања туђим жртвама јесте могуће на међународном плану стицати кредибилитет и за вођење националне политике.

Резолуција о Сребреници је спремна и Влада Републике Србије ће је разматрати у најскорије време. Знам да није дочекана свугде са одобравањем, нисам то ни очекивао, али на крају усвајање ове биће од користи и за народ и за државу Србију. Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру.
Позивам све актере на политичкој сцени Србије да се уздрже од странчарења, злоупотребе ове теме, језика мржње и да покушамо да постигнемо консензус о овом вредносном питању.”

Д. Б.
[објављено: 13/01/2010]
stampanje posalji prijatelju