Србија поклања „зелену” енергију Италијанима-preneto iz Beogradske PolitikeOnline

Predgovor:

Da smo gospodari svoje kuće nebi to bilo tako! Ali, nazalost, pobedio je NATO, što bombardovanjem a što lukavasvom i prevarom pa se potrudio da na sve raskrsnice znacajnijih tokova od vitalnog znacaja po Srbiju i narode Srbije postaviti svoje skretničare odnosno njima naklonjene ili ko zna kroz cega ucenjive ili korumpirane pa gde ni tako ne ide onda se predje, verovatno, i na mazanjem parama da se radi samo u njihovom interesu. Narodu koji guta krilatice ; evropi nema alternative, i Kosovo i Srbija ne može ni biti drugacije, takav se ne moze svom prosperitetu nadati. Kakvu je narod sebi vladu birao tako mu je! Niko mu nije kriv do njega samoga sto je nakolnjen da veruje šarenim lazama. Narod koji čini grešku pa je pokušava popraviti, recimo prevremenim izborima, ima još i nade a narod koji ćuti i trpi taj kasni a ko kasni tog kaznjava život, tome nema spasa! Dusan Nonkovic-urednik

Komentar:

Kakav smo mi to narod kad dozvoljavamo da neki ministr štetui nekim tajnim ugovorima interesima Srbije. Pa nije Srbija njegova lična svojina.Tu pomaže samo učestalim izborima smenjivati takve samovoljce koji rade iza ledja o glavi naroda.Tek kad bi te ministre i vlade, narod skidao osetio bi svaki ministar a i svaka stranka da ne može onako kako hoce. Strucnjaci Srbije su gradili hidrocentrale po celom svetu pa mogu to i u svojoj zemlji. Ako želi vlada dobrobit svom narodu onda mora prestati izgradjivati privredu na licencijama od koji ima samo onaj korist ko trpa proviziju u svoj džep. Po fijatovoj licenci smo radili „ficu“ od 98% u svojoj režiji pa postali podpuno ovisni i ucenjivi od preostalih 2%. Hvalili smo se do neba, 98% svojeg ali sta vredi ako ti ne isporuce ta dva procenta delova,Stoji cela fabrika! Mi dobijamo zastarele licence sa kojima ne mozemo konkurisati na svetskom tržistu! Kuda je to odvelo Jogoslaviju uz ucene dobro znamo!

Србија поклања „зелену” енергију Италијанима

Зашто је Србија пристала на енергетски споразум у коме има подређен положај и губи прилику да заради део профита од скоро пола милијарде евра који ће укњижити италијанска компанија SECI Energia S.p.A.

Пожељан партнер: термоелектрана италијанске компаније

Енергетика нам, као ниједан други сектор наше привреде, пружа увид у начин на који политичка елита води ову земљу последњих двадесет година.

Као добар пример за ту констатацију могла би да послуже два енергетска споразума с Италијом. Они за сада нису доступни јавности, али се зна да неће бити тендера, да договором није дефинисана власничка структура и да ће страни партнер преузимати сву произведену струју.

Док се чека да Италијани одобре увид у обавезе које је без тендера и мимо законом прописане процедуре српски министар енергетике преузео у вези с условима експлоатације природних ресурса (који су власништво свих грађана Србије), вреди се позабавити насталом ситуацијом. Дакле, српски министар енергетике потписао је споразум са италијанском владом о изградњи хидроелектрана на Ибру, Сави и Дрини (минимум 600 мегавата, а можда и више) и ветропаркова негде на територији наше земље (капацитета 500 мегавата) које ће градити компанија по избору италијанске владе.

Познато је да је италијанска влада за тај посао већ изабрала компанију SECI Energia S.p.A. која се српској јавности представила још у јуну ове године. Иначе, та компанија послује у склопу „Макафери групације”, коју контролише истоимена породица. Макаферијеви су позната италијанска династија и баве се широком лепезом послова: грађевина, дувански бизнис, шећеране, биотехнологија и однедавно енергетика. По подацима са сајта компаније у 2008. години у енергетици су остварили укупан промет од 118 милиона евра, а 2007. године промет остварен у енергетици износио је 61 милион евра. (Водеће европске енергетске компаније мере промет у десетинама милијарди евра.) Дакле, „Макафери групација” је класичан италијански пример успешне компаније која диверзификацијом из свог „кор” бизниса у енергетику покушава да се укључи у све лукративнији посао продаје „зелене” енергије на тамошњем тржишту. Ништа необично јер таквих компаније у свету има све више. Без намере да се ико омаловажи, али, ако би се правила поређења са италијанском А серијом, SECI Energia S.p.A. је у бизнису енергетике више Ливорно, Катанија или Лече, а мање Јувентус, Интер или Милан. То, наравно, не значи да компанија SECI Energia S.p.A. није пожељан инвеститор у Србији. Напротив.

Кључно питање, међутим, не тиче се перформанси италијанског партнера, већ је далеко важније да ли су овим споразумима обезбеђени најбољи интереси Србије.Треба погледати новчане приходе које ће држава Србија имати од овог посла. Министар енергетике је објаснио да ће висину „комплетног промета” из овог посла опорезивати држава Србија. Али, то нажалост није тачно.

SECI Energia S.p.A. ће за потребе експлоатације ресурса као концесионар морати да формира концесионо предузеће у Србији. Уговором ће (како је објаснио министар) бити дефинисани власнички односи у том предузећу, али је јасно да ће Италијани као главни инвеститори имати већинско власништво. SECI Energia S.p.A. ће дефинисати статут концесионог предузећа у Србији, поставиће његово руководство и управни одбор и самим тим ће контролисати све аспекте његовог пословања, укључујући и такозвани off-take agreement, којим ће се дефинисати услови по којима продаје енергију из својих постројења у Србији. То укључује и одабир коме и по којој цени ће енергију произведену у хидроелектранама и ветропарковима у Србији испоручивати неком купцу на граници електроенергетског система наше земље. Компанија која преузме ову енергију на српској граници може бити било која – њихова матична компанија (SECI Energia S.p.A.) или нека друга. Србији је у том бизнису „свеједно”, јер се (како каже министар) њен интерес завршава на „комплетном промету” оствареном у Србији.

Ко се само мало боље разуме у бизнис зна да ће италијански партнер настојати да приход концесионог предузећа у Србији буде номиналан, симболички и свакако далеко испод реалне вредности коју струја произведена у њеним погонима има на италијанском тржишту. Потпуно је легитимно и разумљиво да приватна фирма настоји да умањи своје пореске обавезе, и то у максималној мери у којој јој је то омогућено. А, у случају споразума то је омогућено у највећој могућој мери.

Шта је министар енергетике као представник интереса државе Србије требало да ураде у Италији?

Да, пре свега, обезбеди учешће државе Србије у коначномприходу оствареном од продаје енергије произведене у нашој земљи. Министру, његовим заменицима (има их пет) и државним секретарима (пет) требало је да буде познато у тренутку потписивања споразума колики је тачно тај коначни приход.Нема апсолутно ниједног разлога зашто би Србија продавала енергетске ресурсе испод цене.

Јер, сасвим је транспарентно колико ће SECI Energia S.p.A.  приходовати у Италији од 1.100 мегавата „зелене” струје произведене у Србији. Директива Европске уније 96/92/ЕЦ довела је у Италији до усвајања законског декрета број 79 (16. март 1999) којим је дефинисан механизам надокнаде за електричну енергију произведену из обновљивих извора. Суштина декрета, познатог као „Берсанијев декрет”, јесте да креира обавезу свим произвођачима и увозницима електричне енергије у Италију да у електроенергетски систем земље унесу одређену пропорцију сертификоване „зелене” енергије. У срцу тог декрета је тржишни механизам одређивања те надокнаде, који је заменио уобичајени фиксни, тарифни механизам. Механизам се своди на следеће: „зелена” енергија се откупљује по цени коју чини тржишна цена електричне енергије, плус тржишна цена „зеленог” сертификата за дати период. Како је Италија уређена земља, о којим ценама се ту ради може се лако сазнати на сајту њихове берзе електричне енергије (www.mercatoelettrico.org.). Тако је, на пример, данас на италијанској берзи цена обичне, „baseload” енергије (добијене из конвенционалних извора) за 2010. годину на нивоу од 63,7 евра по мегават-часу, а цена „зелених” сертификата за исти период је на нивоу од 85,9 евра по мегават-часу (што је укупна вредност од 149,6 евра по мегават-часу). Дакле, кад би SECI данас имао изграђених 1.100 мегавата капацитета у Србији годишње би од продаје струје произведене у Србији у Италији имао приход од 429.352.000 евра. (видети табелу)

Зар ова сума није изазов у којем би озбиљна држава требало да обезбеди своје учешће. Формирањем, на пример, „joint venture” предузећа у Италији, у којем би Србија била барем равноправан учесник. Профит остварен из ове инвестиције Србија би могла да користи за даљи развој своје енергетике, смањивање цене струје, изградњу школа, болница и помоћ најугроженијим грађанима.

Миша Бркић
[објављено: 23/12/2009]
stampanje posalji prijatelju

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: