Промене у свету, Европи и на Балкану – autor, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ[1]

Промене у свету, Европи и на Балкану

Садашњи трендови у развоју светских односа показују да је модел униполарног светског поретка постао кочница напретка и да огромна већина човечанства тежи демократизацији, поштовању међународног права, обустави нове трке у наоружању, превазилажењу економско-социјалног јаза и заштити природе као услову опстанка цивилизације.

Русија после суноврата 90-тих убрзано јача, подиже се морално, економски и политички заузимајући поново улогу незаобилазног фактора у решавању свих важнијих светских криза и проблема.

Кина бележи најбржи привредни раст у свету, и импресивну отпорност на последице глобалне економске кризе.

САД остају највећа економија и највећа војна сила, али се њене могућности да све друге чиниоце подређује својој вољи и својим интересима смањују.

Систем неолибералног капитализма доживео је компромитацију и крах произвевши глобалну кризу са потресима и променама чије се последице још увек не могу сагледати.

Упркос окончању хладног рата и очекивања веће стабилности и мира за све, поред старих, отворена су нова кризна жаришта – Авганистан, Ирак, Пакистан, Иран, ДНР Кореја.

Агресивни војни глобализам и интервенционизам САД и НАТО изазвали су општи раст трошкова за наоружање и продубљивање јаза између богатих и сиромашних. Идаци на наоружање достигли су цифру од око 1,5 трилиона УСД.

Расте интерес за јачање ауторитета УН, али се све већи број утицајних земаља одлучује за стварање нових регионалних организација заштитног карактера као што су Шангајски савез, АЛБА, БРИК и друге.

Светска криза је показала суштинску промену у глобалним односима који су доминирали после окончања хладног рата: ни најмоћнији – САД, НАТО, ЕУ – више нису у стању да сами контролишу, поготову, да решавају светске проблеме већ су принуђени да прихвате мултилатерализам и компромисе. Оснивање Групе Г-20 то потврђује.

Све већи удео и утицај у решавању међународних проблема, посебно, светске економске кризе, имају Индија и Бразил које су са Русијом и Кином установиле нову групацију – БРИК.

Спољна политика великог броја земаља прилагођава се захтеву енергетске безбедности.

Међусобни односи и сарадња земаља изван западне хемисфере брже напредују него њихови односи са водећим земљама Запада што је резултат оријентације да  искористе и боље заштите сопствене снаге и потенцијали.

У Европи, с једне стране, долази до ширења ЕУ и концентрације одлучивања, а с друге стране, до подстицања сепаратизама и дезинтеграције на простору Југославије и Србије (ЕУЛЕКС уходава илегалне институције у илегалној творевини). Као последица политике  двојних критеријума јачају сепаратизми не само у Србији већ и другим земљама региона – Македонији, Црној Гори.

Агресија НАТО на Србију 1999. прекретница у светским односима

Агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. представља прекретницу за кретања у свету и у Европи. Задат је ударац темељима светског (правног) поретка створеног после Другог светског рата, руиниран је углед УН, шириле су се војне интервенције (Авганистан 2001, Ирак, 2003.). У Европи је дошло је до наглог ширења НАТО-а на Исток и до умножавањања страних војних база, посебно у  источном и југоисточном делу старог континента. САД су током протеклих 10 година успоставиле мрежу нових војних база од Балтика преко Пољске, Мађарске, Румуније, Бугарске, Црног Мора и Турске до Анадолије, Источног Медитерана и БИ. То је нова завеса 21. века која се од гвоздене из периода хладног ратаразликује утолико што о њој готово нико не говори, што не раздваја свет демократије од света диктатуре, већ пресеца земље истог система парламентарне демократије и тржишне привреде и за коју је тешко рећи да је одбрамбеног карактера, јер се земље с обе стране ове нове завесе у узајамним односима третирају као партнери.

Овом парадоксу треба додати и други: у Европи данас има више страних војних база него у време када је хладни рат био на врхунцу.

Ту је и упозорење да се у Европи одвија процес милитаризације. Агресија НАТО 1999. је недвосмислено показала милитаризацију процеса политичког одлучивања јер су национални парламенти као врховне демократске институције, биле искључене из одлучивања због узурпирања од стране инокосних органа и војних команданата.

Западни Балкан и даље је суочен са тешким последицама разбијања СФРЈ и СРЈ и једностране илегалне сецесије Косова и Метохије од Србије. Последице су многоструке а огледају се у продуженој нестабилности, потенцијалу за нове конфликте и заоштравању економско-социјалних проблема. Питање статуса Косова и Метохије није решено, али је једнострано проглашење независности дало охрабрење другим, мање или више отвореним, сепаратистичким претензијама, најпре, у самој Србији (јужне српске општине, Рашка Област, Војводина), затим у Македонији и Црној Гори.

Блиско време ће показати утицај Косметског случаја на сепаратистичке покрете у Шпанији, Великој Британији, Француској, Италији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Словачкој, Украјини, Русији, Кини, Јужној и Северној Америци, Африци. Смер и степен тог утицаја зависиће значајним делом и од исхода процеса пред Међународним судом правде који је управо у току.

Нова фза притисака на Републику Српску

Кад је реч о ситуацији у БиХ, тзв. бутмирски преговори о „уставној реформи“ представљају квалитативно нову фазу синхронизованих притисака САД, НАТО и ЕУ за укидање Републике Српске и унитаризацију БиХ под доминацијом једног од три конститутивна народа – муслиманског. Европски пут и перспектива се користи као шаргарепа не би ли се руководство РС добровољно одрекло права стечених Дејтонско-париским споразумом. Исти аргуменат се користи и према Србији од које се очекује кооперативност у више праваца – да утиче на руководство РС да прихвати уставне промене које практично воде укидању Дејтонско-париског споразума, да изврши притисак на Србе на северу Космета да омогуће распростирање ЕУЛЕКС-а, практично, илегалне власти из Приштине. Процес ликвидације Дејтона жели спровести позивањем његових егзекутора на Дејтон, а процес потпуног поништавања резолуције СБ УН 1244, позивањем на ту резолуцију! Ратификовни међународни уговори и одлуке СБ УН као органа најодговорнијег ѕа мир у светупретварају се у смоквине листове за прикривање голе истине: Од Србије се захтева да у БиХ, на Косову и Метохији, па и у Војводини, прихвати решења која су против виталних интереса  Србије и српског народа.

Србија има стратешки интерес, а као гарант Дејтонско-париског споразума и обавезу, да пружи подршку Републици Српској у заштити уставног положаја и стечених права. Демонтирање Републике Српске уз пуко задржавање њеног имена, био би несагледиви ударац будућности српског народа. То би само даље заоштрило нерешено српско питање. Рачуница – да се прилагодимо, јер ћемо једног дана и тако сви бити у Европској унији – није добра јер предпоставља одрицање од готовине за хипотетичне користи. Шта ако не уђу у чланство ЕУ ни Србија ни Босна и Херцеговина, већ у једној фази буду прекатегорисане у „привилеговане суседе“? И тако им се с оне стране Атлантика као покровитељ потура Турска.

Србија је у врло тешком политичком и економско-финансијском положају. Западни фактори су очигледно проценили да Србија нема избора и да њено руководство нема снаге да извуче земљу већ захваћену млином за дробљење. За то време они ће бол и буку дробљења маскирати комплиментима о „најбољим икада“ резултатима „демократског“ вођства Србије, њеним „административним и демократским капацитетима“, и „наградама“ из Брисла које сустижу једна другу.

Како схватити похвале званичника из Будимпеште усвојених Статута и Закона о преносу надлежности са Србије на Војводину и тврдње званичника Хрватске пред Међународним судом у Хагу да је и Војводина по Уставу из 1974. имала право на самоопредељење које јој је касније одузето?

Ако је реч о оцени стања у окружењу, или како се то у новије време говори, на Западном Балкану, онда треба констатовати да се релативна (не)стабилност одржава превасходно присуством, политичким и економским притисцима и понижавајућом тактиком „штапа и шаргарепе“, а не правим компромисима интереса локалних и регионалних актера. На свим странама, у свим спорним ситуацијама очигледан је једнострани притисак међународних фактора на једну – српску страну. Такав прилаз не води трајним и стабилним решењима, већ у најбољем случају, привременом замрзавању проблема.

Стратегија спољне политике Србије

Србији је неопходна стратегија спољне политике. У периоду од 2000. Србија је усвојила између 20 и 30 стратегија- од стратегије за бољи положај младих и сиротиње до стратегије одбране. Једне је усвојила Влада, друге Народна скупштина. Стратегија спољне политике је значајна бар колико свака друга. Зато нема оправдања што Србија још увек није усвојила стратегију спољне политике. Нема ни разлога објашњавати колико би за Србију било корисно да усвоји такву стратегију. Било би мање лутања, мање импровизација, а заштита од претераних проитисака и најгрубљег мешања страних фактора била би, колико толико, боља. Коначно и јавност би имала јасније параметре да цени резултате спољне политике.

Стратегију, по нашем мишљењу, треба да усвоји Народна скупштина на предлог Владе. Пошто је Скупштина вец усвајала поједине елементе спољне политике, (о војној неутралности, на пример) логично је да треба да усвоји и стратегију спољне политике. То би документу дало већи значај и вредност, поготову уколико би стратегија била усвојена консенсусом што треба да буде циљ Владе. У припремању предлога стратегије, односно, њених сегмената, требало би, поред МИП-а као носиоца, да буду укључене научне и стручне институције, привредне асоцијације, невладин сектор, коначно, и јавност.

Србија треба да обезбеди вођење јединствене спољне политике као интегралног дела стратегије развоја земље. Захтев о јединственој спољној политици може изгледати сувишан, али је пракса у вђењу спољне политике у периоду од 2000. показала да и итекако има разлога да се инсистира на томе. Приоритети спољне политике не смеју зависити од промена странака на власти, или министара. Парцелисање спољне политике по ресорима и странкама, недефинисани односи појединих институција (Влада, МИП и други ресори, Председник Републике) у њеном креирању и спровођењу наносили су у прошлости а и даље наносе штету политичким, економским и безбедносним интересима.

Након преношења одређених надлежности на Војводину и нескривених  амбиција њеног руководства да развија паралелну међународну сарадњу, све до отварања представништава у иностранству и закључивања уговора, показаће се да је овај захтев итекако основан.

Стубове спољне политике поставити унутар, не ван Србије

Стубови спољне политике, по нашем мишљењу, су: прво, унутрашња економска, политичка и социјална стабилност; друго, привредна моћ и развојни потенцијали; треће, одбрамбена моћ и оружане снаге у функцији одвраћања; и четврто, потенцијали у науци, технологији и култури. Потребно је трезвено проценити каква је „носивост“ сваког од тих стубова понаособ. Да већина тако постављених стубова није ни приближно у жељеном стању јасно је и без посебних анализа. Каква је стабилност Србије у којој има око 400.000 расељених, избеглица и протерних, ако је близу милион незапослених, ако су стотине хиљада на рубу преживљавања? Дакле, стубови спољне политике, природно, налазе се унутар, не ван Србије.  Овакав прилаз имаће као резултат враћање руководства и свих структура друштва на терен стварности, на суштинске обавезе, окретање себи. То би постепено променило укупну атмосферу у Србији од сталног очекивања шта ће јој стићи из вана, шта ће добити из Брисла или Вашингтона, ка упитаности шта Србија може и треба да учини сама за себе – у економији, активирању производње хране, науци, технологијама…

Дефинисање најважнијих праваца и циљева спољне политике треба да проистекне из трезвене анализе гео-политичког положаја, његових предности и мана, стратегије дугорочног развоја земље (која не постоји) и искустава из даље и ближе прошлости. Не сме бити дилеме да међу циљевима спољне политике на првом месту треба да буде заштита суверенитета и територијалног интегритета државе и то не само због проблема статуса Косова и Метохије, већ због тога да се држава мора правовремено заштити и од других сепаратистичких аспирација које за већину грађана Србије нису фикција већ реалност. Забијање главе у песак, рачуница да ће се све решити („истовременим“) пријемом у ЕУ може бити скупо и болно.

Проблем Космета не потискивати у страну

Став актуелне спољне политике да се у  односима са земљама (Запада) које су признале једнострану незакониту независност Косова и Метохије тај проблем изолује, остави на страну, како би се односи развијали у другим областима где нема разлика и како Србија, наводно, не би запала у самоизолацију – је проблематичан. Шта у односима са САД значи потискивање питања Косова и Метохије из дијалога, како тај проблем ставити у страну кад амерички представници, готово, свакодневно  предузимају конкретне кораке ка јачању државности те илегалне творевине, или кад чак захтевају промену у понашању Србије, па чак шаљу и поруке – ко не признаје Косово нема шта да тражи у ЕУ. САД, ВБ и Немачка обучавају и опремају оружане снаге од терористичке бивше ОВК, говоре да је независност Космета свршена ствар, врше отворен притисак на друге земље да признају Тачијеву владу и отворе амбасаде у Приштини, не чине ништа да се преостали Срби у Покрејини заштите, да се 220.000 протераних Срба и неалбанаца врати у своје домове… Може ли Србија гурати та питања у страну и ако може шта вредније тиме добија?

Чини нам се да ствари треба поставити другачије. А то значи, да однос Запада према Космету представља последицу њиховог односа према Србији, њеним виталним државним и националним интересима, према њеној будућности. Зато се питање Космета не може заобилазити. Шта би Израел или било која друга земља постигли да су питања свог права на територију и суверенитет држале по страни у односима са великима? Држање питања Косова и Метохије, односно, суверенитета и територијалног интегритета као сталне, неизоставне теме и најозбиљнијег проблема у односима са САД и земљама Запада је израз  државне озбиљности. Дилема – изоставити тему Космета из дијалога и односа са САД, Великом Британијом или Немачком, или стагнација односа, изолација,  конфронтација је или наметнута, вештачка или плод наивности! За Србију таква дилема не сме да постоји.

Концепт уравнотежене спољне политике

Спољна политика без алтернатива не може се другачије окарактерисати него као једнострана. Стратегија треба да успостави концепт уравнотежене спољне политике. Неких кретања у том смеру има, али су недовољна. Ево једног погледа на приоритете и могуце елементе стратегије уравнотежене спољне политике.

  1. Односи са суседима засновани на принципу дборосуседства, немешања, поштовање права припадника националних мањина и – на принципу реципроцитета. Србија је претрпела и трпи и даље велике штете због једностраних концесија које је од 2000. на даље давала бившим југословенским републикама, посебно Хрватској и Словенији. То је схваћено као слабост. Србија мора да води далеко активнију политику заштите припадника српског народа у бившим југословенским републикама. Србија, такође, треба да има разрађен план деловања да се иѕбеглицама, прогнанима и расељеним лицима омогући ефикасан, слободан и беѕбедан повратак на вековна огњишта. На односу Запада према том питању очитава се суштина односа према Србији.
  2. Односи са ЕУ.Србија исправно тежи да постане пуноправни члан ЕУ, али то не сме бити једини циљ коме је све друго подређено. Чланство у ЕУ – да, не по сваку цену, најмање по цену фазног и прећутног признавања независности Космета. Евидентно је да ЕУЛЕКС није статусно неутралан, да је смисао његовог постојања примена Ахтисаријевог плана који није у складу са резолуцијом СБ 1244 и који није одобрен од СБ УН. Изјаве са државног врха да Србија треба да прихвати флексибилнији став према Космету и то у време када се пред Судом правде у Хагу одвија процес за процену (не)легалности једностраног одцепљења Космета, изазивају недоумице и забринутост. Србија не треба да врши притисак на Србе на Северу Космета да прихвате долазак ЕУЛЕКС-а, већ да пружу пуну подршку континуитету српских институција локалне власти. Србија не треба да призна резултате недавних локалних избора на Космету јер би то значило легализацију илегалних институција.
  3. Односи са Русијом имају за Србију стратешки значај. Они треба и у будуће да се заснивају на узајамним интересима, традиционалном савезништву, узајамном поштовању, пријатељству и немешању. Данас Русија, као пријатељска земља и стална чланица СБ УН даје снажну и незаменљиву подршку ставовима Србије о питању Косова и Метохије, брани поштовање међународног права и резолуције СБ 1244. Србија је са Русијом већ 10 година у уговорном односу о бесцаринској трговини.  Уговорима о заједничким пројектима у области снабдевања и транзита гаса и нафте Србија је обезбедила дугорочну енергетску сигурност. У интересу је Србије да односе и сарадњу са Русијом прошири и развија бржим темпом него до сада.
  4. Односи са САД су важни за међународни положај Србије, посебно због утицаја САД у Европи, на Балкану, у међународним организацијама, укључујући финансијским. Односе са САД треба градити постепено и обазриво зато што су САД налазиле, а и данас налазе већи интерес да подржавају противнике Србије него Србију. Ти односи такође морају бити грађени уз поштовање обостраних интереса, међусобно поштовање и немешање у унутрашње послове. С обзиром на искуства није пеприродно да војни односи предњаче у односу на политичке и економске. Земља која је у недавној прошлости била лидер агресије на Србију, која је одговорна што од забрањеног оружја које је посејала, укључујући и оно са осиромашеним уранијумом, грађани Србије и данас губе своје животе, земља која је кључни фактор одузимања Косова и Метохије и сталног понижавања Србије и српског народа, која одбија накнаду ратне штете – не треба да очекује да неповерење према њој нестане преко ноћи.
  5. Кина је постојани партнер и пријатељ Србије. Кина је једини стални члан СБ УН који 1992. године није дао глас за увођење санкција против СРЈ. Данас, Кина, као и Русија, заступају став  да се морају поштовати основни принципи међународног права и резолуција СБ УН 1244 по којој је Космет део суверене Србије. Односи са Кином су утолико значајнији што је Кина земља са највећом стопом привредног раста на свету што је постала незаобилазни чинилац у решавању глобланих проблема као што је светска економска криза и што конкретним капиталним пројектима пружа значајну економску и финансијску помоћ Србији. Србија не треба да дозволи да велики потенцијали у сарадњи са Кином остану неискоришћени.
  6. Односе са Индијом и БРИК-ом, треба поставити тако да напредују бржим темпом него са другим партнерима, како због ниског нивоа размене и великих неискоришћених могућности, тако и због неопходности обезбеђивања равнотеже у међународном положају земље. Треба уважити и промену да то нису више земље извозници сировина и полупроизвода већ инвеститори, финансијери и велики произвођачи врхунских технологија.
  7. Односи са ПНЗ доживљавају препород што Београдски форум подржава. До оживљавања односа са ПНЗ је дошло првенствено због снажне подршке НЗ суверенитету и територијалном интегритету Србије кроз систем УН у коме НЗ чине две трећине чланства. Сада је моменат који треба искористити за обнављање сарадње у многим другим областима, посебно економској. У огромној већини НЗ Србија има третман привилегованог партнера затошто се, за разлику од многих других, не меша ни у чије унутрашње послове. Овај нови позитивни треба наставити и обезбедити његову стабилност. Исказано поверење не сме се изневерити.
  8. Обезбедити активну политику заштите припадника српског народа у суседству, посебно у бившим југословенским републикама. Српска национална манјина у бившим југословенским републикама је, где више где мање, дискриминисана а Србија као матична земља не предузима ни приближно довољне уобичајене мере да их подржи и заштити. Упадљива је раѕлика у понашању. Нема државника из суседних држава који приликом посете Србији не посети места са припадницима националне мањине, који са њима не оствари непосредни контакт. На другој страни, није забележен случај да српски државници приликом посета суседним државама посете места са највећом концентрацијом српске мањине.
  9. Матица-дијаспора. Више од трећине српског народа живи у расејању. То је огроман национални, културни, политички и привредни потенцијал који није ни приближно вреднован. Девизне дознаке дијаспоре износе око 5 милијарди евра годишње што дијаспору чини највећим донатором Србије. То добрим делом доприноси социјалном миру у Србији. Циљ мора бити привлачење директних инвестиција дијаспоре у индустрију,  пољопривреду, услужне делатности. Инвеститорима из дијаспоре треба, поред стимулација уобичајених за стране инвеститоре, обезбедити и посебне (позитивна дискриминација).

10.  Београдски форум подржава политику војне неутралности Србије и залаже се за уздизање те политике на ниво уставног принципа. Чланство у НАТО након еволуције карактера тог пакта од одбрамбеног у офанзивни – није у интересу Србије. Србија као мала и мирољубива земља не треба да буде унутар било ког војног савеза. Уколико се то питање, ипак, постави одлуку могу донети једино грађани на референдуму. Форум указује на потребу да се питање односа Србије према НАТО-у третира у оквиру стратегије јединствене спољне политике, никако ресорно, или на неком паралелном колосеку.

Форум сматра да заустављање процеса даљег признавања илегалне сецесије    Космета представља значајан успех спољне политике Србије. Исправно је усмерење на стварање услова за обнову преговора о статусу Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244.

Форум подржава став да једнострано, незаконито отцепљење Косова и Метохије нико у име Србије не сме признати – ни директно ни индиректно, ни формално ни фактички, ни изричито ни прећутно, ни чињењем ни нечињењем.. Косметом се не сме трговати, нити се смеју прихватати било какве закулисне нагодбе. Форум скреће пажњу на тактику да Запада који фазе у приближавању Србије ЕУ у пракси повезује са „кооперативношћу“ српског руководства по питању Космета. Формалистичким позивањем на резолуцију СБ УН 1244 док се паралелноп чине све већи уступци који удаљују Космет од Србије поништава садржина тог изузетно значајног документа што води слабљењу позиција Србије. Проблем Косова и Метохије мора бити стално присутна тема у дијалогу са свим страним партнерима.

Форум сматра да су потребни критеријуми о томе с ким Србија може  бити стратешки партнер. После изјава да је и Турска стратешки партнер Србије поставља се начелно питање да ли земље које су учествовале у агресији НАТО 1999, које су потом учествовале у насилном одузимању Косова и Метохије од Србије, које су признале илегално отцепљење и које данас учествују у формирању, обуци и опремању оружаних снага квази државе на Космету могу бити стратешки партнери Србије..

Улога Турске на Балкану (Западном). Који је интерес Србије да се на коридору 10. надомак Београда гради Турски исламски центар. По ком критеријуму би Турска добила концесију на градњу инфраструктуре у Рашкој области? Шта значи позивање турског МИП-а да мири ѕавађене фракције грађана Србије исламске вероисповести?

Дипломатија је професија

Србији је неопходна професионална дипломатија. Професионални кадар наслеђен из претходног периода је после 2000. отеран из службе, остаци су маргиналиѕовани, нови кадар још увек није формиран. То, поред осталог, значи успостављање и стриктно поштовање високих стручних,  моралних, безбеносних и других  захтева за пријем на било које место у дипломатији. Уз све то неопходно је обезбедити пуну отвореност и институционалу контролу дипломатије од стране надлежних институција, укључујући и «саслушавање» кандидата за амбасадоре у скупштинским телима.

08. децембар 2009.


[1] Овај текст је послужио као основа за уводно излагање аутора на Округлом столу са темом „Међународни положај и спољна политика Србије“ одржаном 08. децембра 2009. у Етнографском музеју у Београду

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: