Drage redakcije, poštovani glavni i odgovorni urednici, novinari, svi vi koji pišete, svi vi čija je reč javna.

Drage redakcije, poštovani glavni i odgovorni urednici, novinari, svi vi koji pišete, svi vi čija je reč javna.
Svaku sam vašu reč razumeo. Skoro u svakoj vašoj reči sam uživao i skoro svaku zavoleo. Za svaku reč, hvala.
Ovih dana slušam i gledam emisije o pokojnom Patrijarhu Pavlu, laka mu zemlja, pa se pitam, da li smo morali da sačekamo da umre da biste nam tek onda omogućite da do nas dođu njegove reči mudrosti. Da smo sa televizije, radija i iz novina poslednjih deset godina mogli da čujemo i čitamo te njegove reči barem upola koliko se govorilo o „Velikom bratu“, „Farmi“ o svađama političara, uspesima tenisera, košarkaša, fudbalera, o svakojakim nagradnim igrama, kvizovima, možda, možda bi danas naša stvarnost bila bar malo bolja za sve nas.
Ili možda mislite da takvim mislima i rečima treba da se bave samo crkva i Patrijarh, mi i vi ne? Da takvim rečima nema mesta u svakodnevnom programu i na stranicama dnevnih listova? Da mi i vi treba svesrdno da navijamo, glasamo ko će biti izbačen iz kuće, slušamo političke govore i svađe iz Skupštine Srbije, trošimo se misaono obrađujući takve informacije, ali svejedno, i pored tog, biti i ostati nebeski narod? Više verujem da na nebu odzvanjaju reči poput onih koje je Patrijarh Pavle celoga života izgovarao, nego one koje dolaze sa televizije, sa radija i iz novina, vi volite da kažete iz medija. Želim da u to verujem, i siguran sam da pre svega treba biti Čovek pa tek onda sve ostalo. Ako smo ljudi, sve ostalo dođe po svom prirodnom redu, spontano, bez napora jer ljudskost je prirodno stanje stvari. Nečovečnost se proizvodi, pothranjuje.
Da li naše medije treba da molimo za ovakve reči? Da li treba moliti za vazduh i vodu, za zrake sunca? Zašto reči Patrijarha Pavla ne bi bile naša svakodnevica, politika, naš nacionalni program? Hoćemo li samo na rečima i samo nekoliko dana po njegovom upokojenju, biti svesni njegovog dela, a kada prođu dani žalosti, ponovo po starom? Kojim ćemo činom i kojim delima pokazati da smo razumeli sve što nam je govorio? Hoćemo li mu poštu odati dugim redovima u mimohodu pored njegovog odra, a u srcu ostati isti? Verujem da Patrijarh Pavle nikada ne bi pristao na takvo odavanje pošte. Želimo li mu odati dostojnu poštu, uradimo ono što je od nas tražio: „Budimo ljudi iako smo Srbi“.
I šta sada, kako ćemo dalje? Da li ćemo se vratiti mislima koje nas odvraćaju od ljudskih vrednosti ili ćemo njegove reči usaditi duboko u naša bića i obećati da ćemo pokušati da budemo ljudi? Da li je to toliko teško?
Koliko treba da čekamo i ko to treba da umre da bismo ponovo čuli ovakve reči i mudru pouku koju slušamo poslednja tri dana? Hoćemo li vazdan čekati da se neko drugi umesto nas žrtvuje?
Ne odlažimo ono što nas sve čeka, pokušajmo da budemo ljudi, setimo se reči mudrosti i upamtimo ih da nas više niko na njih ne podseća.
A vi, dajte nam što više takvih reči, i ovih i narednih dana i uvek. Reči ljubavi, mudre, blage, bez krvi i mržnje.
Takve, razumećemo ih sve do jedne.
Aleksandar Saša Popović

Eine Antwort

  1. Пажљиво сам прочитао предњи апел, па и често слушао позиве „Будимо људи“! А што год су ти позиви були чешћи, на супрот тога, на нашу несрећу, све мање смо били „људи“. Ако мудар човек, па и Патријарх, упућују такве позиве, а ефекта нема, запитајмо се! Шта се то догађа у српском народу да га ти позиви не дотичу (па и они којима су диретно упућени) не слушају и раде само оно што је њихов лични интерес? Па ако свако ради само за лични интерес, онда је то паразитизам, алавист, грабеж изнад људске свести, ту апели не помажу. Само у сређеној људској заједници, што тренутно нисмо. Снагом закона, човек постаје људско биће, овако ми не личи на човека.
    Због тога сам присталица завођења реда, као што га сретамо у организованим друштвима, да човек мора схватити да се закон мора поштовати да би он био слободан
    Баш они, који у овом времену одлучују, најчешће нису дорасли тим улогама. То су разметљивци, преваранти, који су се у светским поремећеним односима дограбили власти, за коју нису способни. Нису сви такви, али, ако је и само један такав, та власт тешко финкционише. Као власт не треба схватити само позицију, већ и њену опозицију, јер зајенички чине власт у заједници.
    Није ни само власт кривац. Анализирајмо обичне људе око нас, доћићемо до закључка, да незнају шта хоће, али знају шта неће. Одавно сам схватио да се обичан човек не граби за посао, већ граби за радно место где ће и без рада добити зараду. Е томе је дошао крај. Што неко рече: „Нема хлеба без мотике“, а стомак ће нас натерати да то схватимо. Способног не треба помагати, њега треба натерати да ради, ако то неће, нека живи животом који је сам изабрао.
    Још би се могло говорити на ову тему, да би бесплодних апела било мање.
    Поздрављам редакције које ова питања покрећу у нади да ће мо наћи сопствени мир и праведно – хумано друштво без експлоатације.

    Милан Марковић – Миле

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: