Nebi se smelo niukom slucaju dozvoliti da se od malih ekstremisticnih grupa zloupotrebi dobrocudnost i miroljubivost vecinskog dela naroda, pripadnika razlicitih konfesija – Povodom diskusija o Vukovaru!

Prije drugog svetskog rata u Hrvatskoj je zivelo tri miliona hrvata, dva miliona srba i petsto hiljada drugih.
Iz te cinjenice, koja se naucno ne moze opovrgnuti, proizilazi jasno ko je ovde agresor a ko zrtva!
Narod u vecini je neinformisan nezainteresovan i nazalost ne misli dalje od okvira svog tanjira. Kriv je samo utoliko sto je trebao znati iz istorijskog iskustva kuda vodi konflikt podpaljen od sacice ekstremista podrzanih od super sile koja ih je podrzavala i naoruzavala kako bi rasturili jednu suverenu drzavu sa ciljem da realizuju globalizaciju odnosno stave slabijeg pod kontrolu novih kolonialnih gospodara i to sve sa ciljem stvoriti geopoliticku zonu iz koje bi kontrolisali svet i pripremali strategiju za oduzimanje gasa i nafte Rusiji. Da se narod okomio na te protezirane ekstremiste sigurno je da nebi bilo prolivanja krvi. Naravno za izdajstvo na drzavnim polozajima trebalo je da sledi visika kazna – za izdajstvo svake vrste. Miroljubivost vecinskog dela naroda ma koje vere on bio bilo je zloupotrebljeno od stranih mesetara i zagovornika globalizacije. Svako mora vise jednom znati kako se krvavo zavrsavaju i najsitnije kontroverze na nacionalnoj i religioznoj bazi kao i to da su bas zbog tog pozeljan istrument svakog osvajaca tudjih teritorija bez obzira na prolivanje krvi i zlocin u kojim takve carke zavrsavaju.Onaj koji na osnovu nacionalne ili religiozne pripadnosti onako pausalno argumentuje zna unapred da to radi u interesu zlotvora naroda bez obzira na pripadnost i veru. Takve buntovnike je trebalo na samom pocetku hapsiti kako nebi postali orudje u rukama Dusmana miroljubivog sveta koji je na svim stranama sveta u vecini. Nebi se smelo niukom slucaju dozvoliti da se od malih ekstremisticnih grupa zloupotrebi dobrocudnost i miroljubivost vecinskog dela naroda, pripadnika razlicitih konfesija.Okrecati glavu po motu,sta me se tice tudja nesreca, vodi samo do eskalacije i na kraju do bezbroj neduznih zrtava.

Dusan Nonkovic

Die EU wird die militärischen Operationen gegen die „Piraten“ am Horn von Afrika ausweiten

Newsletter vom 20.11.2009 – Das Schlüsselmeer

BERLIN/MOGADISCHU (Eigener Bericht) – Die EU wird die militärischen
Operationen gegen die „Piraten“ am Horn von Afrika ausweiten und
somalische Soldaten für Kampfeinsätze an Land trainieren. Dies haben
die EU-Außen- und Verteidigungsminister beschlossen. Demnach sollen
Soldaten aus Somalia die „Piraten“ auf dem somalischen Festland
attackieren und ihnen damit ihre Rückzugsbasen nehmen. Das Vorhaben
läuft auf eine weitere Eskalation des Krieges in Somalia hinaus, der
allein seit Anfang 2007 mindestens 19.000 Zivilpersonen das Leben
gekostet und 1,5 Millionen Menschen in die Flucht getrieben hat. Den
Planungen zufolge wird das Training in Uganda stattfinden und damit
ein weiteres Land Ostafrikas in den Konflikt hineinziehen. Somalische
Milizen haben bereits mehrfach mit Anschlägen in Staaten gedroht, die
in den Kämpfen offen Partei ergreifen. Auch Kenia droht unter
westlichem Druck in den Krieg verwickelt zu werden. Gleichzeitig dehnt
die EU ihr maritimes Interventionsgebiet bis zu den Seychellen aus.
Ein früherer Leiter des Planungsstabes im
Bundesverteidigungsministerium weist darauf hin, dass die Marine dabei
in einem Meer operiert, das eine Schlüsselregion für das künftige
Machtgefüge in Asien besitzt – im Indischen Ozean. Dem Vizeadmiral
a.D. zufolge wird dort keineswegs nur über „Piraten“, sondern auch
über die Stellung Chinas entschieden.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57675

Pokušaj masovnog ubistva srba u švedskoj!

Pokušaj masovnog ubistva srba u švedskoj!
Moje ime je Nikola i živ sam. Ali, ovaj tekst, otvoreno pismo medijima u matici, i srpskoj javnosti u rasejanju, i u matici, ne pišem da bih vas obavestio o mom životu, vec o gnusnom zlocinu. O pokušaju masovnog ubistva Srba u Švedskoj. Izvršilac zlocina je 05. novembra 2009. godine u 21:20 bio stvor, koji se obicno oslikava crnom ili crvenom bojom, sa dva zakržljala roga na glavi, lukava i nemoralna osoba. Da je njen zlocin uspeo, odgovarala bi za genocid nad ciljnom grupom od više od jedanest hiljada ljudi…
Kompletan tekst: www.koreni.net

Mit Zufriedenheit vermeldet Berlin Fortschritte bei der Ausarbeitung eines sogenannten Partnerschaftsabkommens zwischen der EU und Russland

Newsletter vom 19.11.2009 – Erdgaskooperation

MOSKAU/BERLIN (Eigener Bericht) – Mit Zufriedenheit vermeldet Berlin
Fortschritte bei der Ausarbeitung eines sogenannten
Partnerschaftsabkommens zwischen der EU und Russland. Wie der
russische Präsident auf dem gestrigen EU-Russland-Gipfel erklärte,
werde schon bald ein Entwurf für das Abkommen fertiggestellt.
Insbesondere ist Moskau demnach bereit, seine Gesetze an
EU-Rechtsstandards anzugleichen. Vor allem deutsche Unternehmen
erhoffen sich dadurch Handelserleichterungen und Fortschritte bei der
Ostexpansion. Die deutsche Gazprom-Tochter Gazprom Germania, die im
Gegenzug russisches Erdgas in Westeuropa verteilt, boomt und erzielt
trotz der Wirtschaftskrise beträchtliche Gewinne. Mit dem gestrigen
Gipfeltreffen ist der Stillstand in den Verhandlungen zwischen
Russland und der EU, der vorwiegend durch die Widerstände Polens und
der baltischen Staaten verursacht worden war, aufgehoben worden.
Warschau wehrt sich dennoch weiterhin gegen die deutsch-russische
Umklammerung und kündigt anhaltende Proteste gegen ein bedeutendes
Projekt Berlins und Moskaus an: gegen die sogenannte Ostseepipeline,
deren erster Strang kommendes Jahr fertiggestellt werden soll.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57674

Епископ Константин у јужној Немачкој и Аустрији

 

 

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

20. новембар 2009.

 

 

 

 

Епископ Константин у јужној Немачкој и Аустрији

 

(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин враћа се данас из Београда, где је узео учешћа на сахрани Блаженопочившег Патријарха Павла, у Немачку. У суботу ће Владика, поводом храмовне славе, служити Свету Архијерејску Литургију у Храму Св. Архангела Михаила у јужнонемачком месту Гепинген (Göppingen), док ће у недељу служити Св. Литургију у Салцбургу (Salzburg, Аустрија), где је у току изградња новог храма посвећеном Покрову Пресвете Богородице, док се тренутно служи у Храму Св. Мати Параскеве који припада Римокатоличкој цркви.

 

 

 

Црквена општина Салцбург настала је 1945. године дељењем Црквене општине Беч, која постоји још од средине 19. века. Сматра се да на територији аустријске савезне државе Салцбург живи око 14.000 верника Српске православне цркве. У овој савезној држави налази се и нова црква у месту Залфелден (Saalfelden) која је по недавној одлуци Епархијског управног одбора одвојена од Црквене општине Салцбург.

 

 

 

 

Информативна служба

Српске православне епархије срењоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

SOKAKTUELL@aol.com

Хисторијски договор Цветковић – Чанак

S poštovanjem,

 

Živadin Jovanović

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Murska 14

11000 Beograd

 

Tel. + 381 11 2452071

www.beoforum.rs


From: pravoslavnatribina-bounces@pravoslavljedanas.info [mailto:pravoslavnatribina-bounces@pravoslavljedanas.info] On Behalf Of Boba
Sent: Tuesday, November 17, 2009 2:31 PM
To: sn-vesti; sorabia; pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info; srbija_medjusljivama
Subject: [tribina] Historijski dogovor Cvetkovic – Canak!

 

 

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1750047

Хисторијски договор Цветковић – Чанак

Аутор: Остоја Симетић, Објављено: 15. 11. 2009.

ШтампајПошаљи на е-пошту

Пре извесног времена медијска машинерија је забрујала о историјском договору „српског“ премијера Мирка Цветковића и војвођанског револуционара Ненада Чанка, тренутно председника политичке партије назване „Лига социјалдемократа Војводине“, а у вези са доношенјем новог Статута АП Војводине и Закона о преносу надлежности, што су документи који би требало да загарантују војвођанску лисницу у војвођанском џепу, а касније ко зна, можда и војвођанску стројницу у војвођанској руци.

Питамо се, зашто о тако важном документу, председник Владе Србије разговара са шефом једне политичке партије, која је уз то и учесник свих коалиционих власти од локалног до републичког нивоа. Да ли је по среди потреба Ненада Чанка да се промовише пред својим бирачима и/или његова егзбиционистичка жеља да се појављује на телевизији? Свакако да је и то. Ипак, нити је само ово разлог, нити је то највећи и најозбиљнији разлог. Наиме, у покрајинској скупштини, која по процедури доноси Статут АП Војводине, пре него што исти са законом о преносу надлежности донесе и прогласи српска Народна скупштина, Чанкова лига је део владајуће коалиције којом апсолутно доминира Демократска странка, чији је члан премијер Цветковић, баш као и председник Тадић. Ова партија има двотрећинску већину у скупштини Војводине. Да би донела било какву одлуку, њој није потребан пристанак Ненада Чанка, довољно је да демократе саме гласају. Имају две трећине посланика у увој установи.

Да ли би ипак, изостанак договора са Ненадом чанком угрозио опстанак републичке власти, којом такође доминира Демократска странка? Одговор је опет одричан. Чанак има тамо премало мандата да би био озбиљан чинилац власти, а сем тога, бивши потпредседник ДС и негдашњи први сарадник убијеног премијера Ђинђића, а сада власник „опозиционе“ Либерално демократске партије, Чедо Јовановић, изјавио је више пута да је спреман да се „одговорно“ понаша и помогне Влади на њеном европском путу, те да би превремни избори били веома лоше решење у садашњем тренутку.Из овога је јасно, да Чанак није у позицији да уцењује Демократску странку ни на републичком нивоу власти, јер би ЛДП спремно улетео на његово место. Чак ни у градском парламенту будућег административног центра АП Војводине, Новог Сада, ЛСВ није неопходна демократама. У случају лигашког изласка из градске власти, одменила би их Народна партија бивше градоначелнице и пасиониране колекционарке наочара, Маје Гојковић, која се енергично и убрзано дистанцира од Народњачке коалиције смушеног Воје и грлатог Веље.

Због чега је онда Мирко Цветковић у име Владе Републике Србије умољавао Нешу Чанка да се договоре око Статута и је ли то уопште чинио? Наравно да није. Нити су они преговарали, нити су се договарали нити су се било шта договорили. Али Статут је ту, рећи ће неко. Ту је. Факат! Значи и преговора је било. Постигнут је и договор. Тачно! Опет погодак. Било је! Али не договор Цветковић – Чанак, већ прави хисторијски договор Борис Тадић – Бојан Пајтић!

У том грму лежи зец. Не би било лако објаснити жутим бирачима зашто председник српске владе преговара са председником попкрајинске владе, ако су обојица део исте партије. Зар се они не договарају на страначким органима? Оваква објава би открила громовиту поделу унутар жуте подморнице о којој сада знају аналитичари и пажљиви проматрачи политичких збивања у нас, а у случају телевизијске вести о преговорима Цветковић – Пајтић, расцеп би постао јасан и свакоме ко се у том секунду затекао испред малог екрана. Овакав ризик по очување своје хегемоније, на прагу завођења опште диктатуре и свевлашћа у Србији, Борис никако не може себи да приушти. На сваки начин мора спречити да сукоб процури у јавност. Жртве нису важне. Војводина је ионако избрисана из бројног стања српских квадратних километара и за њен статус немамо више да се бојимо, а на Борису је да јуриша у евроатлантистичку и глобалистичку славу. Зато је добро послужио дежурни кловн војвођанског политичког циркуса, бард кафанске песме и неуспешни мотораш, Ненад Јасер Чанак. Он се докопао места пред рефлекторима, мало глумио озбиљног, политичког играча, а жути су остали на окупу. Питање је једино, хоће ли и Србија остати на окупу. Међутим, не можемо захтевати од Прелепог Урана да и о тој ситници брине кад су у питању веће ствари, прече, важније – опстанак Демократске странке и њене власти!

Иако члан Демократске странке, Пајтић је пре свега председник Владе Војводине и искрени аутономаш, па тек онда члан партије из Београдске Крунске улице. Он управља највећим бројем посланика који чине двотрећинску већину у покрајинском Сабору. Он контролише значајан део републичких посланика_ Демократске странке_ делегираних из општинских одбора са територије Војводине. Он је човек из Сент Андреје. Он Чанка користи за протурање сепаратистичких идеја, баш као што то чињаше Ђукановић Мило са Перовићем Славком и његовим Либералним савезом Црне Горе и Брда. Бојан је човек који може да угрози власт Бориса Љубовог. Он је јасно захтевао од председника Статут који гарантује снажан корак у правцу државности Војводине и утире пут стварању новог војвођанског културног, а затим и националног идентитета, који би онда природно захтевао и националну државу. Претња којом се Пајтић вероватно послужио састоји се од могућег расцепа Демократске странке, сличном оном који је поделио радикале. Овакав расплет био би катастрофалан за Љубовог сина, јер би бојан од Сент Андреје преотео гро жутих гласача у Војводини, који се идеолошки знатно разликују од својих колега из уже Србије. Што је по Бориса далеко опасније, приграбио би др Пајтић и средства и симпатије, тренутно заједничких западних спонзора и ментора. Није тешко замислити сценарио након пропасти договора око Статута.

Исти кругови који су напрасно прихватили Дачића, бившег Слобиног генсека, те Николића, бившег Шешељевог војводу као врхунске демократе и еврореформаторе, те шампионе људских права и заступнике највиших цивилизацијских вредности, би сада приказали Пајтића као жртву жуте централе која је тобож скренула у националистичке зашто не и клерофашистичке) воде. Одмах би другосрбијанци похрили да разапну лијепог Бориса и евентуално Јеремића Вука, а да промовишу Бојана Сентандрејског као последњи бедем евроатлантизма у Србији. Настрану то што нација и народ Борису значе колико и лањски снег, НВО сектор би се постарао да га представи као реинкарнацију Димитрија Љотића укрштеног са Шкорпионима, а можда би се појавиле и информације да лично Борис чува Младића и Хаџића у свом шпајзу. Не би дуго прошло док би му кумашин, по старом устаничком обичају, скркао ножину у леђа. Причамо о Шутановцу, једном од лидера мондијалистичког крила ДС-а. Тако би нападнут са две стране, Борис Тадић био изопштен из Друге Србије и из Фондова који су јој намењени са Запада.

Политичка трговина и страначки интереси жуте подморнице претпостављају се интересу државе и народа. Ако је неко у Демократској странци и схватио да је превише ово што Бојан Пајтић захтева, сада је пристао на све, не би ли очувао власт и привилегије. Инструментализација државе од стране владајуће партије достигла је свој врхунац. Партитократија већ годинама разједа ову земљу, а сада јој на жртвеник приносе и српску Војводину. Шта ли је потребно овом народу да једном каже доста понижењима и преварама? Докле ћемо, попут волова, трпети јармове?

 

 

 

Аутор је члан УО УГ „Српски културни клуб“ из Новог Сада

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ – ЧЛАНОВИМА И ПРИЈАТЕЉИМА 18.11.2009. БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

ЧЛАНОВИМА И ПРИЈАТЕЉИМА 18.11.2009.

БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

 

 

 

 

Поштовани,

Београдски форум за свет равноправних, невладино, нестраначко и непрофитно удружење грађана, организује Округли сто на тему – СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ.

У раду Округлог стола учествоваће еминентни стручњаци, научници и аналитичари политичких, економских и безбедносних кретања у региону и свету.

Циљ Округлог стола је да се са стручног становишта размотре актуелна питања спољне политике и међународног положаја Србије.

Округли сто ће се одржати  у уторак, 8. децембра 2009. године у сали Етнографског музеја у приземљу, Узун Мирковa бр. 2, са почетком у 10.00 часова.

Част нам је да вас позовемо да присуствујете овом Округлом столу.

ПРЕДСЕДНИК

БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА

Живадин Јовановић

 

 

Кнеза Милоша 82

тел. 2644-293

Drage redakcije, poštovani glavni i odgovorni urednici, novinari, svi vi koji pišete, svi vi čija je reč javna.

Drage redakcije, poštovani glavni i odgovorni urednici, novinari, svi vi koji pišete, svi vi čija je reč javna.
Svaku sam vašu reč razumeo. Skoro u svakoj vašoj reči sam uživao i skoro svaku zavoleo. Za svaku reč, hvala.
Ovih dana slušam i gledam emisije o pokojnom Patrijarhu Pavlu, laka mu zemlja, pa se pitam, da li smo morali da sačekamo da umre da biste nam tek onda omogućite da do nas dođu njegove reči mudrosti. Da smo sa televizije, radija i iz novina poslednjih deset godina mogli da čujemo i čitamo te njegove reči barem upola koliko se govorilo o „Velikom bratu“, „Farmi“ o svađama političara, uspesima tenisera, košarkaša, fudbalera, o svakojakim nagradnim igrama, kvizovima, možda, možda bi danas naša stvarnost bila bar malo bolja za sve nas.
Ili možda mislite da takvim mislima i rečima treba da se bave samo crkva i Patrijarh, mi i vi ne? Da takvim rečima nema mesta u svakodnevnom programu i na stranicama dnevnih listova? Da mi i vi treba svesrdno da navijamo, glasamo ko će biti izbačen iz kuće, slušamo političke govore i svađe iz Skupštine Srbije, trošimo se misaono obrađujući takve informacije, ali svejedno, i pored tog, biti i ostati nebeski narod? Više verujem da na nebu odzvanjaju reči poput onih koje je Patrijarh Pavle celoga života izgovarao, nego one koje dolaze sa televizije, sa radija i iz novina, vi volite da kažete iz medija. Želim da u to verujem, i siguran sam da pre svega treba biti Čovek pa tek onda sve ostalo. Ako smo ljudi, sve ostalo dođe po svom prirodnom redu, spontano, bez napora jer ljudskost je prirodno stanje stvari. Nečovečnost se proizvodi, pothranjuje.
Da li naše medije treba da molimo za ovakve reči? Da li treba moliti za vazduh i vodu, za zrake sunca? Zašto reči Patrijarha Pavla ne bi bile naša svakodnevica, politika, naš nacionalni program? Hoćemo li samo na rečima i samo nekoliko dana po njegovom upokojenju, biti svesni njegovog dela, a kada prođu dani žalosti, ponovo po starom? Kojim ćemo činom i kojim delima pokazati da smo razumeli sve što nam je govorio? Hoćemo li mu poštu odati dugim redovima u mimohodu pored njegovog odra, a u srcu ostati isti? Verujem da Patrijarh Pavle nikada ne bi pristao na takvo odavanje pošte. Želimo li mu odati dostojnu poštu, uradimo ono što je od nas tražio: „Budimo ljudi iako smo Srbi“.
I šta sada, kako ćemo dalje? Da li ćemo se vratiti mislima koje nas odvraćaju od ljudskih vrednosti ili ćemo njegove reči usaditi duboko u naša bića i obećati da ćemo pokušati da budemo ljudi? Da li je to toliko teško?
Koliko treba da čekamo i ko to treba da umre da bismo ponovo čuli ovakve reči i mudru pouku koju slušamo poslednja tri dana? Hoćemo li vazdan čekati da se neko drugi umesto nas žrtvuje?
Ne odlažimo ono što nas sve čeka, pokušajmo da budemo ljudi, setimo se reči mudrosti i upamtimo ih da nas više niko na njih ne podseća.
A vi, dajte nam što više takvih reči, i ovih i narednih dana i uvek. Reči ljubavi, mudre, blage, bez krvi i mržnje.
Takve, razumećemo ih sve do jedne.
Aleksandar Saša Popović

Obituary: Serbian Patriarch PAVLE – May His Memory Be Eternal

http://www.orthodoxytoday.org/articles-2009/Trifkovic-Obituary-Serbian-Patriarch-PAVLE-May-His-Memory-Be-Eternal.php

Obituary: Serbian Patriarch PAVLE – May His Memory Be Eternal

Srdja Trifkovic

Let us guard against inhumans, but let us guard even more against becoming inhuman ourselves. – Patriarch Pavle

Patriarch Pavle of SerbiaPatriarch Pavle of the Serbian Orthodox Church

When the man destined to become the 44th Patriarch of the Serbian Orthodox Church was conceived in the the winter 1913-1914, horses and steam moved the world. That world appeared ordered and stable. The calamities of the 20th century – two world wars, revolutions and civil wars, genocides and expulsions, and the suffering of tens of millions of Christian New Martyrs – could not be foreseen. In the Old World the Serbian nation, although divided into two small kingdoms and two mighty alien empires, the Habsburg and the Ottoman, appeared vigorous and full of hope for the future.

Shortly after “the lights went out over Europe,” on September 11, 1914 (n.s.) – the Feast of the Beheading of Saint John the Baptist – a boy was born to the Stojčević family in the village of Kućanci, in today’s eastern Croatia. The family’s ancestors came to the Turk-devastated borderlands of the Habsburg Monarchy with the Great Serb Migration of 1690 from Kosovo, the martyred Serbian province with which the future Patriarch’s life was destined to be closely intertwined.

The weeks that followed the outbreak of World War I were a trying time for the Serbs in the Austrian-Hungarian Monarchy: they were collectively blamed for the assassination of Archduke Francis Ferdinand in Sarajevo and subjected to mob violence and police persecution. For newborn Gojko’s mother Ana, however, the main worry was the fact that the war was raging, the prices were soaring, and her husband Stevan was far away: he had left for America only months earlier in search of work.

In early 1917, just before the United States joined the fray and made the war truly global, Stevan Stojčević came back home – without a penny to his name – to die of tuberculosis contracted in the workshops and rented rooms of western Pennsylvania. A year later Ana remarried but died in childbirth soon thereafter. Gojko and his elder brother Dušan were left in the care of their paternal aunt who raised them as her own children. He was a sickly child unfit for farm work, but the aunt recognized his aptitude for learning and – although poor herself – endeavored to give him a good education.

After graduating from the Fourth Gymnasium (high school) in Belgrade young Gojko enrolled at the Orthodox Seminary in Sarajevo. During World War II, suffering from tuberculosis, he took refuge in the Holy Trinity monastery in Ovčar, in central Serbia. In 1944 he was given only three months to live. His recovery, miraculous in those pre-penicillin times, prompted him to take monastic vows in 1946 and assume the name of his favorite saint, Pavle (Paul)..

The Serbian Orthodox Church, which had a quarter of its shrines destroyed and a fifth of its clergy killed during World War II, was left in 1945 at the mercy of Tito’s militantly atheist clique. Most of its property was confiscated immediately after the war, religious education was effectively banned, and the political cost of liturgical attendance was high, often prohibitive. Yet monk Pavle visibly thrived in those years, spiritually and intellectually. In 1954 he was ordained hieromonk. After completing postgraduate studies in Athens (1955-1957) he became archimandrite, and only months later elected the Bishop of Ras and Prizren. Bishop Pavle remained at the helm of that ancient diocese, which includes Kosovo and Metohija, for 33 years – until he was elected Patriarch in 1990.

The long decades of Tito’s autocracy were a trying time for the Serbian Orthodox Church. Patriarch German, elected in 1958, had to strike a sensitive balance between the imperative of keeping his Church alive in an inherently hostile political environment and the necessity of establishing a workable modus vivendi with the communist regime. The dilemma, well known to the Russians, had a similar consequence in the misnamed “American Schism” (raskol) of 1963. The split soon spread from the United States to all other communities in the Diaspora. It caused deep divisions that left a lasting scar on the Serbian community as a whole. It is now known that the split was surreptitiously encouraged by the regime in Belgrade, and fanned by the divisive work of its agents infiltrated into the émigré ranks.

As the Bishop of Kosovo, Pavle faced tribulations that were of different nature but similar magnitude. In seeking to win over the Albanians of Kosovo during his wartime struggle to seize power, Tito promised them autonomy and duly proceeded to change the character of the province in their favor after the war. Over 100,000 Serbs were forced out of Kosovo by Albanian Quislings during World War II; incredibly, they were not permitted to return after 1945. An additional 200,000 Serbs left the province, often under duress, between the late 1950s and early 1980s. On the other hand, 200,000 Albanians from Albania settled on deserted Serbian farms after 1945. Their “cadres” took control of the local Communist apparatus. In 1948 the Albanians made a half of the population of Kosovo; by 1981 78 percent; and over 90 percent today.

By the 1970s Orthodox priests in Kosovo were routinely harrassed. Bishop Pavle himself was assailed by an Albanian while walking to the post office in Prizren, and slapped in the face by another at the city’s main bus station. The authorities were invariably “unable” to identify the culprits, however, let alone to bring them to justice. Monastic properties were damaged or confiscated, well before the wave of KLA destruction unleashed by NATO in 1999. The biggest church in Metohia, in Djakovica, was demolished by the authorities to make room for a massive “Partisan” monument. The secessionist movement of the Albanians in Kosovo, derived from the logic of the Titoist order, eventually produced Slobodan Milosevic – the neo-communist quasi-nationalist. The violent disintegration of Yugoslavia in 1991-1999 was the belated revenge of Tito and his ideological heirs.

Bishop Pavle was elected to the Throne of St. Sava in December 1990, on the eve of that disintegration. He did not seek the post but was chosen as a compromise candidate because neither of the two front-runners could secure the necessary majority in the Assembly. In the dark years that followed he would repeat many times that “there can be no interest, individual or national, which could be used as an excuse for becoming inhuman.” As the former Yugoslavia descended into violence, he appealed on the faithful to pray not only for those of good will but for those of ill will, too, as “they are in an even greater need of salvation.” When meeting the late U.S. Ambassador Warren Zimmermann in 1991, he was asked what could America do to help him and the bChurch. He replied, without batting an eyelid, “Your Excellency, the most you can do to help us is not to do anything to harm us!”

This was not to be. Yugoslavia was a deeply flawed polity, and there could have been no serious objection to the striving of Croats and Bosnian Muslims to create their own nation-states. But equally there could have been no justification for forcing over two million Serbs west of the Drina River to be incorporated into those states against their will, and without any guarantees of their rights. Yugoslavia came together in 1918 as a union of South Slav peoples, and not of states. Its divorce should have been effected on the same basis. This is, and has been, the real foundation of the Yugoslav conflict ever since the first shots were fired in the summer of 1991. This political essence of the war has been systematically hidden, all over the Western world but especially in the United States, behind the portrayal of the Serbs as primitive ultranationalists who sought to conquer other peoples’ lands. The most vehement such accusations, coming from Muslim and Croat sources, went wholesale into the media machine, Congressional resolutions, the pseudolegal fatuities of The Hague “tribunal,” and finally into NATO’s marching orders.

Sadly, there are many Serbs who have not followed Patriarch Pavle’s instruction: “If we live as people of God, there will be room for all nations in the Balkans and in the world. If we liken ourselves to Cain, then the entire earth will be too small even for two people.” But the systematic portrayal of the Serbs as demons, and the Muslims of Bosnia or Kosovo as innocent martyrs in the cause of multi-ethnic-cultural tolerance, was a crude exercise in the construction of postmodern quasi-reality. Patriarch Pavle was painfully aware of this fact, but decided to refrain from statements that could be construed as political. He remained silent even when the Croatian authorities demolished the Orthodox church in his native village, in which he was baptized in 1914. He was often criticized in the Western press for making appearances at official functions attended by Milosevic, even though the protocol and tradition demanded his presence, but in 1997 he also appeared, silently, at a rally demanding Milosevic’s resignation.

Patriarch Pavle was deply pained by the Mammonic spirit that became dominant in Serbia in the aftermath of the collapse of communism: “I wish I could stand and beg outside the banqueting halls and other gathering venues of the rich, beg for our poor brothers and sisters and their children. We should actively shame those who sink into arrogant greed so openly, instead of expressing our anguish behind closed doors.” His proverbial modesty was reflected in his use of public transport and dislike of chauffeur-driven cars. During the Assembly of Bishops in 2006 he walked our of the Patriarchate and saw a long line of shiny black Mercedes-Benz, Audi and BMW cars parked outside the building. “Who do these belong to?” Pavle asked his secretary. “Em, to the Bishops who came to the Assembly, Your Grace.” “I only wonder,” the Patriarch commented, “what would they have driven if they had not taken the vow of poverty…”

Serbia was blessed with several politically astute Patriarchs in some critical moments of its history, notably Arsenije III (Charnojevich) at the time of the Turkish wars and Great Migration of 1690, and Gavrilo (Dozhich) during World War II.

Patriarch Pavle belonged to a different tradition. He was a mystically prayerful monk, rather than a sanguine Prince of the Church. He was a Patriarch who blended, harmoniously, three key functions of his throne: that of the father, of the priest, and of the prophet. He understood, and lived, the legacy of Prince Lazar, martyred at Kosovo in 1389: “The Kingdom on Earth is but paltry and small; yet the Kingdom of Heaven is forever and knows no bounds.

Srdja Trifkovic is an author, historian and world affairs analyst.

Posted: 17-Nov-2009

SCHARF-LINKS TopNews – 49 – 15.11.09

SCHARF-LINKS TopNews – 49 – 15.11.09
==================================================
1. ‚scharf-links‘ weiter im Aufwind
2. LINKE.NRW auf antikapitalistischem Kurs
3. Moderne Arbeitsmarktpolitik
4. Georg Elser
5. Hartz IV in den NRW-Landtag tragen: Eine Frage linker
Glaubwürdigkeit
6. Die Tafeln: Nächstenliebe ? Oder: mit Almosen zur Armenkontrolle ?
7. Online-Petition für Finanztransaktionssteuer jetzt unterzeichnen
8. Partei DIE LINKE: Betrachtungen eines Desillusionierten
9. Arigona muss bleiben! Fekter muss gehen!
10.Über den Film “Weltstadt” von Christian Klandt (Budget: 18.000 €)
und den Philosophen Peter Sloterdijk
11.Angst und Sorge vor neuem AKW in den Niederlanden
12.DAS HATTEN WIR UNS ANDERS VORGESTELLT…

==================================================

1. ‚scharf-links‘ weiter im Aufwind
==================================================
Zwischenbilanz nach zwei Jahren weist steigende Akzeptanz aus

Von Redaktion ‚scharf-links‘

Zwei Jahre nach dem Start von www.scharf-links.de zieht die Redaktion
eine durchweg positive Bilanz. In den letzten 12 Monaten wurden mehr
als 9,35 Millionen Seitenzugriffe verzeichnet. Dabei stehen die
Zeichen immer noch auf Wachstum. Die positive Entwicklung hat die
Redaktion genauer untersucht.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=vscktktfynvryfy

2. LINKE.NRW auf antikapitalistischem Kurs
==================================================
„DIE LINKE.NRW wird sich an keiner Regierung beteiligen oder eine
tolerieren, die Privatisierungen, Personal- und Sozialabbau vornimmt
und die nicht die Lebens- und Arbeitsbedingungen der Menschen
verbessert.“

Von Edith Bartelmus-Scholich

Unter der Überschrift „Original sozial – konsequent solidarisch.
Kurswechsel!“ hat die LINKE.NRW am Wochenende in Hamm ein ca.
80seitiges Wahlprogramm zur Landtagswahl am 9. Mai 2010 verabschiedet.
Unterschiedliche Versuche des rechten Parteiflügels die
Beschlussfassung zu verhindern, nur die Präambel des Programms zu
beschließen sowie durch eine Vielzahl von Änderungsanträgen den
Programmentwurf in der Substanz zu verändern scheiterten. Die Mehrheit
der Delegierten stand hinter dem in den letzten Wochen von
bürgerlichen Medien und Parteien, sowie RealpolitikerInnen in der
Linkspartei scharf angegriffenen Programm.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=tdbioohxwobzjbq

3.  Moderne Arbeitsmarktpolitik
==================================================
Die „Arbeitslosenbetreuungsindustrie“ – vom Sklavenschiff zur bras
(1)

Von Herbert Thomsen

In der Bundesrepublik arbeiten außerhalb der staatlichen Apparate
(Bundesagentur für Arbeit, Argen, Sozialämter) ca. 50 000 Menschen in
der „Betreuung“, Vermittlung, Fortbildung und Beschäftigung von
erwerbslosen Menschen. Dabei handelt es sich sowohl um halbstaatliche
Einrichtungen, gemeinnützige Vereine und GmbH`s, kirchliche
Einrichtungen, als auch um ganz normale zum Teil bundesweit agierende
Unternehmen, deren Geschäft es ist, sich im Auftrag und auf Rechnung
der staatlichen Kassen mit der Behandlung von Erwerbslosen zu
beschäftigen und damit Gewinne zu machen.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=qlvpzhphukmvglh

4.  Georg Elser
==================================================
Von Dieter Braeg

Feststellung

Am 8. November in diesem Jahr gibt es nichts zu feiern und in den
Jahren darauf wohl auch nicht. Auf den 9., einen Tag später, da werden
wir schon seit Wochen vorbereitet, da ist Deutscher Jubeltag, eine
Mauer ging kaputt, die noch heute durch Deutsche Schädel geistert.
Dabei haben die Jubeldeutschen einen Mann vergessen, verdrängt und
unter jene eingeordnet, die in der Geschichte,  immer unter „ferner
liefen“,  ein ungerechtes Gedenken abbekommen
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=hctzlhxmhkqiowc

5. Hartz IV in den NRW-Landtag tragen: Eine Frage linker
Glaubwürdigkeit
==================================================
DIE LINKE.NRW stellt am 21./22. November 09 die Landesliste zur
Landtagswahl auf. KandidatInnen, die von ALG II leben müssen, haben es
schwer.

Von Edith Bartelmus-Scholich

Es wird wieder einmal ein Praxistest linker Politik werden. Und es
deutet einiges darauf hin, dass DIE LINKE.NRW dabei durchfallen
könnte. Die Rede ist von der Aufstellung der Landesliste zur
Landtagswahl am 21./22. November in Mülheim an der Ruhr und den
Aussichten, die von Hartz IV Betroffene haben, am 9. Mai 2010 in das
Landesparlament einzuziehen.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=byttbtzhmkobzgu

6. Die Tafeln: Nächstenliebe ? Oder: mit Almosen zur Armenkontrolle ?
==================================================
Von Herbert Thomsen

Die erste Tafel wurde in Deutschland im Jahre 1993 in Berlin
gegründet. Im Juni 2009 existieren mehr als 850 Tafeln, die im
Bundesverband der Tafeln organisiert sind. Darüber hinaus gibt es
weitere eigenständige Einrichtungen mit ähnlicher Ausrichtung. In mehr
als 90 Prozent aller Städte mit mehr als 50 t Einwohnern ist eine
Tafel tätig. Mit geschätzten 35 000 ehrenamtlichen HelferInnen, ca. 10
000 zumeist über die Arbeitsagenturen geförderten Stellen (auch
zahlreiche „Ein-Euro-Jobs“) erreichen die Tafeln eine Versorgung von
fast einer Million Menschen. Also eine flächendeckende
Tafellandschaft, die nur in ländlichen Regionen weiße Flecken
aufweist. Die Tafeln gliedern sich etwa zu je einem Drittel in
eingetragene Vereine, das zweite Drittel ist entweder bei den
kirchlichen Wohlfahrtsverbänden oder Kirchengemeinden und das letzte
Drittel bei den anderen Wohlfahrtsverbänden angesiedelt.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=vngsjldzbxwhrds

7. Online-Petition für Finanztransaktionssteuer jetzt unterzeichnen
==================================================
50.000 Unterschriften innerhalb von drei Wochen nötig

Bürgerinnen und Bürger, die die Eindämmung von Spekulation an den
Finanzmärkten unterstützen und Armut bekämpfen wollen, können im
Internet ab sofort eine Online-Bundestagspetition zur Einführung einer
Finanztransaktionssteuer unterzeichnen.

Dies teilte das globalisierungskritische Netzwerk Attac am Freitag
mit. Eingereicht hat die Petition das Kampagnenbündnis „Steuer gegen
Armut“, dem Attac zusammen mit weiteren 36 namhaften Organisationen
angehört. Damit sich der Bundestag mit der Petition befassen muss,
muss sie innerhalb von drei Wochen von 50.000 Bürgerinnen und Bürgern
unterzeichnet werden.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=cwhgosilgxtrgpq

8. Partei DIE LINKE: Betrachtungen eines Desillusionierten
==================================================
Von Jürgen Noffz

„Wer sich daher für den gesetzlichen Reformweg anstatt und im
Gegensatz zur Eroberung der politischen Macht und zur Umwälzung der
Gesellschaft ausspricht, wählt tatsächlich nicht einen ruhigeren,
sicheren, langsameren Weg zum gleichen Ziel, sondern auch ein anderes
Ziel, nämlich statt der Herbeiführung einer neuen Gesellschaftsordnung
bloß unwesentliche Veränderungen in der Alten“ (Rosa Luxemburg)

Als politisch aktiver Linker muss ich mir häufig die Frage stellen,
waren Entscheidungen die ich bisher traf richtig, oder bedürfen sie
einer Revision. Nachdem ich die damalige Linkspartei verlassen hatte,
stellte ich mir nach Diskussionen mit ehrlichen linken,
antikapitalistischen GenossInnen häufig die Frage, ob das der richtige
Schritt war oder ob es nicht doch möglich ist, die Partei „Die Linke“
durch aktive Mitarbeit von einer mehrheitlich neosozialdemokratischen
Position zu einer sozialistischen Orientierung zu bringen, wie
zumindest von linken Teilen der Partei (AKL, KPF,SAV,isl, Marx21…)
nach ihren Aussagen beabsichtigt ist. Nach Berlin,  Thüringen,
Brandenburg, aber auch nach Informationen und Berichten aus den
westlichen Bundesländern und trotz der positiven Beschlüsse des
NRW-Landesparteitags halte ich meine Entscheidung inzwischen wieder
für die einzig mögliche und richtige. Die Mitarbeit in der Partei „Die
Linke“ im Sinne einer zukünftigen sozialistischen Orientierung ist
nicht nur schwierig, sondern meiner Meinung nach unmöglich.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=xnkghjxbuxwobga

9.  Arigona muss bleiben! Fekter muss gehen!
==================================================
OFFENER BRIEF AN ÖSTERREICHS POLITIKER_INNEN:

Seit über acht Jahren lebt die Jugendliche Arigona Zogaj mit ihrer
ursprünglich vollzähligen Familie – nun dezimiert auf Mutter und zwei
kleine Geschwister – in Österreich. Sie ist bestens integriert,
spricht ausgezeichnet Deutsch, besucht die Schule und versorgt
umsichtig ihre „Rest-Familie“. Soweit, so gut.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=tqrgvvxuaaoswgu

10. Über den Film “Weltstadt” von Christian Klandt (Budget: 18.000 €)
und den Philosophen Peter Sloterdijk
==================================================
von Franz Witsch

“Colón (Kolumbus, der Entdecker Amerikas, F.W.) spricht nur deshalb
von den Menschen, die er sieht, weil auch sie letztendlich zur
Landschaft gehören.” (Tzvetan Todorov aus: Die Eroberung Amerikas. Das
Problem des Anderen, Frf./M. 1985, S. 47)

“Mehr als ein Drittel seiner Hautoberfläche ist verbrannt. Mehr als
zehn Mal musste er operiert werden. Bis heute bedarf Jürgen W.
ärztlicher Hilfe. Die beiden jungen Männer, die ihm dieses Leid
zugefügt haben sollen, sind gestern vom Landgericht Frankfurt zu
langer Haft verurteilt worden”, so die Märkische Oderzeitung vom
30.03.05.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=uxugydwdvwopzjk

11. Angst und Sorge vor neuem AKW in den Niederlanden
==================================
BBU, Initiativen und Stadt Gronau erheben Einspruch

(Bonn, Den Haag, Borssele, 13.11.2009) Das geplante niederländische
Atomkraftwerk Borssele 2 stößt in der Bundesrepublik auf vielfache
Ablehnung und löst Ängste und Sorgen aus. Der Bundesverband
Bürgerinitiativen Umweltschutz (BBU) hat im Rahmen des
Genehmigungsverfahrens 1013 Sammeleinsprüche beim zuständigen
Umweltministerium in Den Haag eingereicht. Dabei handelt es sich um
Einsprüche, die überwiegend von Initiativen und Privatpersonen aus
Nordrhein-Westfalen, aber auch in anderen Bundesländern, für einen
BBU-Sammeleinspruch gesammelt wurden. Weitere rund 500 Einsprüche
stammen aus dem Raum Aachen und wurden von der AKW-NEE-Gruppe Aachen
sowie von der Kampagne „Kein neues AKW in Borssele“ gesammelt.
Zusätzliche rund 200 Einsprüche hat die Greenpeace Gruppe Düsseldorf
gesammelt. Weiterhin hat auch die Stadt Gronau als Kommune Einspruch
gegen das AKW Borssele 2 erhoben; Gronau liegt direkt an der
niederländischen Grenze und ist Standort der deutschen
Urananreicherungsanlage.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=royuarveprgbkvy

12. DAS HATTEN WIR UNS ANDERS VORGESTELLT…
====================================
Einladung zur bundesweiten Linksbündnis-Debatte nach Kassel

Von Angelika Hannappel

Es gärt schon seit langem in der Partei „Die Linke“ in
Schleswig-Holstein wie auch in anderen Bundesländern. Für einen
größeren Teil der Mitglieder im nördlichsten Bundesland war das Fass
jetzt voll.
Die vielen Austritte kurz vor der Wahl sorgten auch in der linken
Szene für Verwirrung. Insgesamt gab es in den Wochen vor der
Landtagswahl wohl schon über 60 Austritte in Ostholstein, Neumünster,
Plön u. a. Die genaue Anzahl ist nur der Landesgeschäftsstelle der PDL
in Schleswig-Holstein bekannt, die versucht, die Zahl der Austritte
herunter zu spielen. Auch in anderen Bundesländern sind viele
Mitglieder ausgetreten oder beabsichtigen die Partei DIE LINKE zu
verlassen und auch in Schleswig-Holstein sind nach der Wahl weitere
Mitglieder ausgetreten und es werden noch mehr folgen.
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=qjxbxqmmjfpqnma
==================
==================

Liebe MitstreiterInnen, liebe GenossInnen,

’scharf-links‘ hat auf der Startseite einige Veränderungen
vorgenommen. Zum Einen haben wir die Bedienerfreundlichkeit, zum
Anderen die Darstellung von technischen Elementen verbessert. Wir
freuen uns auf weitere Anregungen unserer LeserInnen.

Spendenaufruf:
http://nt2.3sinus.com/srv1/l.cfm?id=ksxqcozeqsajiss

Mit solidarischen
Grüßen

für das Redaktionsteam SCHARF-LINKS TopNews

Edith Bartelmus-Scholich

Besuchen Sie unsere Homepage – http://www.scharf-links.de