Владимир Умељић: Постали би смо “живи штит” НАТО – глобалиста

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Владимир Умељић, историчар, публициста и стоматолог. Живи и ради у Немачкој

Владимир УмељићВладимир Умељић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Умељић: Да се НАТО од распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, значи од потирања и нестајања вишедеценијске геостратешке равнотеже послератног (геополитички гледано – биполарног) света,   налази у стању перманентне експанзије то, наравно, није ништа ново. То је било и за очекивати, јер промена употребног вокабулара, односно именујућег префикса (сада „демократије”) у односу на НАТО-претходнике при овом класичном западном „Drang nach Osten” („Продор ка истоку”), не значи да су се геостратешки политичко-економски циљеви светских моћника променили.

Раније је префикс испред имена одговарајућих империјалних тежњи био црквено-политичког карактера (на пр. четврти Крсташки рат 1204., којим је римокатолички део Европе задао одлучујући ударац православном Цариграду, од кога се Византија никада више није опоравила), једном се то звало супремација једне „Grande Nation” (Наполеон Бонапарте), а једном и „освајање неопходног животног простора” (нацистички масовни убица Адолф Хитлер).

Занимљиво је да се, при томе, сваки пут проглашавао један следећи „Нови светски поредак”, а успут и „уједињење Европе” и, наравно, следствени „крај историје” тј. убеђење да ће сопствена империјална структура бити вечита. То је историјски осведочени пут (и судбина) којим и НАТО иде.

НАТО није у последњој деценији 20. века ништа пропустио тј. изоставио да, како је 1992. године тадашњи немачки Министар иностраних послова Клаус Кинкел јавно захтевао, «Србију баци на колена».
Са побеђеним се не разговара, са послушником се не преговара, са подаником се не уговара…, њима се само наређује или диктира…

Срби никада у историји нису припадали културолошкој традицији окциденталног дела Европе и у том светлу мора се посматрати и то што Ви дефинишете као „појачану кампању дела српске Владе за укључење у НАТО”. Србима ту није место и то не само из историјско-традиционалних као и морално-етичких, већ и из врло прагматичних разлога – помоћне трупе тј. „топовско месо” светских моћника увек је било само на губитку. То нам показују како судбина елитних ратника индијског потконтинента у служби Британске империје (народи Гурка и Сикх и сл.), тако и вековно српско проливање крви у служби Отоманске империје, Аустро-Угарске, итд.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Умељић: НАТО није у последњој деценији 20. века ништа пропустио тј. изоставио да, како је 1992. године тадашњи немачки Министар иностраних послова Клаус Кинкел јавно захтевао, «Србију баци на колена». Фатална судбина Републике Српске Крајине, изузетно тежак положај Републике Српске, бестидно насилничко отимање Косова и Метохије, сецесија и однарођавање Црне Горе, то су све показатељи успеха тренутних моћника Запада при спровођењу овог дугорочног наума. За подсећање – парола у немачком говорном подручју 1914. је гласила: «Србија мора умрети!», 1941. године «Србија је гнојни чир Балкана и морамо га сагорети!», тако да Кинкелова изјава може да се схвати и као један «хуманистички» помак унапред (боље живи поданици на коленима, него мртви непријатељи).

Илегални НАТО-рат против остатка српских земаља 1999. године и следствено економско-политичко растакање и слабљење остатка Србије, које перманентно траје, представљају само једну ултимативну меру тј. једну завршну фазу «бацања Срба на колена». Ако би Србија, дакле, ушла у НАТО, да ли то – поред осталог – значи да ће и српски војници следећи пут морати да пасивно посматрају како опет гори Богородица Љевишка или пак да пуцају на своје сународнике ако дигну глас против арбанашког терора, да можда присиљавају Србе да се постројавају под босанско-исламске барјаке или пак да узвикују у Госпићу и Вараждину «За дом спремни!»?

Укратко, резолуција Народне скупштине Србије о војној неутралности је правилан и изузетно важан правни документ, а референдум је један conditio sine qua non, једна енормно значајна могућност да народ одбраном свог људског достојанства помогне држави да се присети свог суверенитета и да не дозволи понављање црногорског фијаска, када је група домаћих НАТО-лобиста успела да погази завет бесмртног Његоша и читаве династије Петровића, да уруши идентитет и оскрнави часну традицију „српске Спарте”.

Резолуција Народне скупштине Србије о војној неутралности је правилан и изузетно важан правни документ, а референдум је један conditio sine qua non, једна енормно значајна могућност да народ одбраном свог људског достојанства помогне држави да се присети свог суверенитета.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Умељић: Помозите ми, можда ме памћење вара, али зар нису ти исти заговорници «огромне економске користи по Србију уласком у НАТО» својевремено, исто тако жустро, заговарали исхитрени, непромишљени и некритички скок у неолибералне воде светске тржишне привреде и, следствено, прогласили Србију једном комисионом радњом перманентних распродаја свих економских ресурса (и традиционалних морално-етичких вредности)? Зар нису ти исти и тада обећавали «огромне економске користи по Србију»? Резултати су познати и моја скепса у односу на те врле заговорнике корелира у великој мери са нашим младалачким реакцијама на некадашње комунистичке пароле, као што је била на пр. «Светла будућност је пред нама!», на шта бисмо ми тада тихо додавали «… и тамо ће увек и остати…».

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Зар нису исти заговорници «огромне економске користи по Србију уласком у НАТО» својевремено, исто тако жустро, заговарали исхитрени, непромишљени и некритички скок у неолибералне воде светске тржишне привреде?

Умељић: Српска искуства са актуелним исламистичким тероризмом у последњој деценији 20. века су позната и страхотна (Босна и Херцеговина, Косово и Метохија). Срби су били мета исламистичких екстремиста, а НАТО-демократије су у том конкретном случају толерисале, односно, чак и подржавале муџахединске главосече. Ту се, наиме, радило «само» о српским главама. Овај «глобални рат против исламистичког тероризма», дакле, НАТО води превасходно у циљу заштите својих сопствених економско-политичких интереса а у оквиру своје глобалне експанзије. Један корисни споредни ефекат је, наравно, да се дехуманизовани терористи овом борбом ометају и спречавају да у недоглед убијају потпуно недужне људе.

У односу на српски национални интерес, значи, не видим никакве прагматичне разлоге да уласком у НАТО себе поново поставимо у први ред потенцијалних жртава било које Ал Каиде, да се ставимо на располагање као «живи људски штитови» НАТО-глобалиста, као што то без слободе избора и прилично безперспективно данас морају да чине Ирачани или Авганистанци.

О морално-етичким разлозима непотребно је и говорити, а прагматична димензија истих нам потврђује наше скорашње горко искуство – Срби су, нажалост, као и исламисти, само пиони о чијем (наизменичном) жртвовању одлучује само и искључиво играч. Зашто бисмо, дакле, ми својевољно пристали да се поставимо на једно тако истурено место на шаховској табли НАТО-демократија?

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Умељић: О каквом «демократском потенцијалу» је овде реч? Да ли о оном који је рушио болнице и школе по Србији, који нас је засипао касетним бомбама и уранијумским пројектилима, циљано бомбардовао рафинерије и хемијску индустрију те загадио земљу и угрозио људско здравље за, чак, следеће миленијуме (осиромашени уранијум)?

Или се, пак, ради о америчком «демократском потенцијалу», који је на пр. демонстрирао предеседник Џ.В.Буш? Он је, наиме, поред осталог, прогласио 07. фебруара 2002. године Женевску конвенцију неважећом и потом је ЦИА саставила један званични приручник за примену систематског мучења «осумњичених за тероризам». Значи – тиме је основни правни принцип да је свако невин, док му се не докаже кривица (in dubio pro reo), стављен ван снаге. Овај «Каталог ужаса» су ауторизовали тадашњи заменик америчког Министра правде  Jay S. Bybee и његов блиски сарадник John Joo, заменик директора за правна питања у америчком Министарству правде.

У том приручнику је све темељно бирократски дефинисано и регулисано – од поливања леденом водом («вода не сме да има температуру нижу од 5 степени»), преко спречавања сна («највише 11 дана одједном»), удараца («само у лице и труп»), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији, па све до нечовечног „Waterboarding” („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и тиме потенцира осећај дављења. Потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља…”).

Да се разумемо – овим стављањем на стуб срама ове опасне и изузетно девијантне димензије Западног «демократског потенцијала», ни у ком случају се не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма и то свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну и етичко-моралну основу.

Демократија данашњице је, дакле, далеко од своје оптималне реализације и не сме се трчати за лажним идеалима, не смеју се градити лажни идоли. Ми, свакако, не познајемо неку бољу форму социјалног заједништва и једној правој демократији се мора тежити. НАТО-демократије, међутим, дефинитивно нису прави узор.

У односу на српски национални интерес, значи, не видим никакве прагматичне разлоге да уласком у НАТО себе поново поставимо у први ред потенцијалних жртава било које Ал Каиде, да се ставимо на располагање као «живи људски штитови» НАТО-глобалиста.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Умељић: У Немачкој је, додуше, још увек на снази Конкордат, који је из времена Другог светског рата папа Пије XII склопио са Адолфом Хитлером и на основу кога немачка држава, поред осталог, и дан-данас „утерује” неколико десетина милијарди евра годишње од немачких католика за Ватикан.  То, свакако, није никада био неки тајни споразум, а чак и да је био ни то не би био никакав узор за Србе да се осећају правно или морално обавезнима према неком евентуалном споразуму хрватског комунистичког диктатора и осведоченог србомрсца Броза.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Умељић: Неутралност је, по мени, једина прихватљива алтернатива. Она, наравно, може да буде више или мање активна, односно пасивна. Ја сам пре извесног времена изнео у јавност један хипотетички предлог (у односу на активну мировну дипломатију) тренутним српским властодршцима и радо ћу га поновити:

Србија потврђује једном одговарајућом допуном Устава своју војну неутралност, своју приврженост европској мисли и своју економску отвореност. Србија започиње једну масивну кампању у светским медијима и обзнањује своју чврсту приврженост глобалној мирољубивој коегзистенцији, одбацивање свих нових подела или «Берлинских зидова», као и своју жељу да буде мост између Истока и Запада.

Као први корак, Србија јавно нуди Русији моменталне разговоре о изградњи једне велике руске војне базе на југу централне Србије и, истовремено, јавно нуди САД-а моментални почетак разговора о дугорочном закупу војне базе Бондстил у јужној српској провинцији Косово и Метохија.

Притисци (са Запада) би се темпорарно, свакако, енормно интензивирали и, прилично сам сигуран да би исти, после извесног времена, уступили место интересном полит-прагматизму. Истовремено, било би за очекивати да би подршка Србији у Азији, Африци и, пре свега, у Јужној Америци (уз одговарајућу професионалну кампању у УН-а и светским медијима) пропорционално расла. То би био пут активне дипломатије и то би био пут устајања са колена, пут ка партнерству. Јер са побеђеним се не разговара, са послушником се не преговара, са подаником се не уговара…, њима се само наређује или диктира…

* * *

Погледајте остале интервјуе Фонда у вези теме “Србија и НАТО“:

Срђа Трифковић: “Референдум, наравно!”

Небојша Малић: “Референдум, никако другачије”

Војин Јоксимовић: “Стоп заобилажењу народа”

Богданa Кољевић:Убијање демократије

Слободан Самарџић: Безбедносни хазард

Слободан Рељић: “НАТО више нема шаргарепу”

Часлав Копривица: “Србији је потребна заштита од НАТО”

Слободан Ерић:Неутралност је апсолутно исправан стратешки концепт

Миле Савић: “Референдум пре свршеног чина

Милош Јовановић: “Срамно гурање Србије у НАТО

Бранко Радун:НАТО лобисти желе одвајање Србије и Русије

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: