Nekad se govorilo da je vojska svačija, pa dugi niz godina ničija, da bismo došli do tačke kad se kaže – ko zna čija

 

Broj 193, 12.11.2009.

Menadžerija

 

Zna li KOS ko mu je bos?

Nekad se govorilo da je vojska svačija, pa dugi niz godina ničija, da bismo došli do tačke kad se kaže – ko zna čija. Današnja Vojska Srbije nalazi se u posttraumatskom stadijumu, i rada je da se preda menadžerima i bosovima koji njome posredno i neposredno već haraju. O tome šta je ostalo od savetničkog kapaciteta i generalske garniture, i do čega je dovelo međustranačko iživljavanje nad vojnim vrhom tokom 2001. i 2002. godine, specijalno za Tabloid piše Milan Jovanović, penzionisani pukovnik poslednje jugoslovenske armije.

 

 

Milan Jovanović

 

Šećerana za evro, cementara za tri, smederevska čeličana za šaku dolara, aranđelovački izvori na lepe oči, sto hiljada hektara plodne bačke zemlje na reč… Antologijski primeri lopovluka, umiveno nazvanog srpska tranzicija, a sve pod okriljem vlasti i budnim okom države. Bogatstvo uz alav i ko zna čiji novac, ministri uz lopovski profilisane tajkune, činovnici uz lokalne kriminalce, sirotinje i bede na sve strane. Ima li kraja tome u ovoj zemlji?

 

A srpska vojska? Gde je ona u tom trange-frange preoblikovanju društvenog u ostale oblike vlasništva? Je li i sa njom trgovano i dilovano, ko je provodadžisao a ko muvao, ko dizao cenu a ko spuštao? Znaju li se, konačno, kumovi ove vratolomije srpske odbrane i vojske i ćorsokaka u koji su je doveli? Znaju, ali šta to vredi u ovom borbenom poretku i sadejstvu tužilaca na partijsko dugme, sterilnih sudova i onemoćalog zakonodavstva.

 

Pamti li se još onaj herojski otpor srpske vojske natovskim zverima u agresiji 1999. i šta je još ostalo od te vojne sile posle desetak godina? Očnjaci, oštri ili polomljeni zubi, proteze ili opšta krezubost? Gde se dedoše sve one silne vojne veštine, komandantska harizma, heroizam na Košarama, maskiranje snaga i sredstava neviđeno u ratovodstvu dotada, logistika za svetske katedre i udžbenike!

 

Je li srpska odbrana, a u okviru nje i Vojska Srbije, stvar ove nejake države, ili onih napadno jakih napolju, domicilnog parlamenta, širokih narodnih masa, jedne političke stranke ili njenih vezira i jurišnika? Ima li mesta tvrdnji da je Vojska Srbije postala obična prćija u rukama privatnih moćnika obučenih u žute dresove išarane plavim zvezdicama?

Bezbroj je indikatora koji ukazuju na najprljaviji tretman srpske vojske od njenog formiranja do danas. Deluje li možda umirujuće što joj te bezočnosti verovatno ne bi svojim mentalnim a ni patriotskim sklopom hteli da urade ni Tadić kao rodonačelnik dezorijentacije srpske vojske, ni Davinić ni Stanković kao prolazna rešenja, pa ni Šutanovac kao egzekutor destrukcije, već da je sve to spakovano napolju i podaleko od komandnog mesta srpske vojne moći. Ali onda i toliko uznemirujuće što su svi ti igrači kao pravi pajaci dozvolili sebi, i kako vidimo vrlo su srećni, da budu razapeti između paučastih niti evroatlantskih opsenara i matičnog srpskog miljea.

 

Gledano stepenicu niže, stvar je poprimila drastičnije oblike razbijanja srpske vojne moći. Ako su već ministri proizvod stranačkih kalauza i kuhinja, kako to da profesionalni vojni vrh ostane bez sluha i vida? Vrlo prosto – drastičnom odmazdom su počišćeni svi srpski generali učesnici otpora NATO paktu, a onda ustoličeni neki novi klinci i pritajene adaptabilne kreature, u svemu zavisni od koalicionih spahija. Pa svaki ponaosob dodatno istraumiran i programiran po brojnim elementima atlantskog kodeksa ponašanja, što bi rekli – čipovan.

 

A na čelo im instaliraju junošu nezrelog da četu vojnika postroji, ali njima beskrajno odanog i blagovremeno poslatog na specijalizaciju u natovske brloge, pa onda vraćenog sa oreolom spasioca posrnule srpske vojne misli i akcije. Kakva je to epohalna edukacija bila u kojoj je Tadićev lični ljubimac i ultimativno rešenje za prvog generala srpske vojske diplomirao sa tezom o značaju i funkciji privatnih vojski u novim međunarodnim odnosima.

 

I šta smo od tog svetski značajnog štiva videli i doživeli? Po uzoru na vlasnike ciglana i šećerana, dakle samostalno i ne pitajući nikoga, počelo je prekrajanje srpske vojske. Ako po pitanju poslovanja giga-mega šoping-molova nema u Srbiji adekvatnog ili licenciranog sagovornika, ima ih i te kako za pitanja odbrane i vojske. Kakav je samo savetnički kapacitet u generalskoj garnituri izgubljen i razbucan 2001/02. u onom iživljavanju rogova u vreći nove srpske zore! Kakvi asovi vojnog profesionalizma su morali ustupiti ključna mesta i to kakvim diletantima nove percepcije Srbije i njenog podaničkog odnosa prema svemu i svačemu!

Dakle, kao u svakoj privatnoj firmi gde se čiste nesimpatični i oni bez jakih kumova, matrica je u vojsci bila vrlo slična: ko se kome dopada, ko je kome bliži, koga je i koja stranka poslala na put brzog uspona ka vojnom vrhu… Apsolutistički i bez valjanog kriterijuma, prema hirovima moćnika ili po volji feudalnih vlasnika odbrane, uz sasluženje natovskih zunzara. Reklo bi se privatno i nikako drugačije. A sve kao na dlanu vidljivo, sav taj savetnički kapacitet i menadžerska umešnost stranačkih liliputanaca na ključnim mestima srpske odbrane.

 

Privatnički duh u državnoj instituciji zvanoj vojska?! Odomaćilo se i to dostignuće, još od onog ispada Zorana Živkovića, premijera foliranta s Nišavu, kad je 2003. godine ponudio Pentagonu 1.000 srpskih glava za prljave Bušove rabote po Avganistanu i Iraku. Pa svi oni špijuni u Tadićevom vojno-ministarskom kabinetu, tobož eksperti za transformaciju vojske. Zatim otvaranje natovske filijale u srcu srpskog ministarstva odbrane, pa svi oni hepeninzi upriličeni u čast jučerašnjih zlikovaca s neba…

 

General Ponoš u natovskom šizofrenom koledžu, u klupi sa Džejmijem Šejom, zverolikim portparolom bombardovanja Jugoslavije, koji nam je onako toplo i humano objašjavao potrebu bombardovanja voza na Grdeličkom mostu, porodilišta ili televizije. U istu ravan privatnosti svrstava se odluka srpskog vojnog vrha da na crvenom tepihu u Batajnici dočekaju natovske bombardere i pilote koji su nas zasipali uranijumom koju godinu ranije. Potom kao na traci put Ohaja – studenti, đaci, policajci! MO Srbije kao turistička agencija za uniformisanu populaciju, brojni državni sekretari kao turoperatori i vodiči, može na rate, a i za džabe – samo treba ljubiti stope svog mudrog i estradnog menadžmenta. All inclusive!

 

I kao što to MPC, GTC ili slični trgovački giganti pakuju svoje veze i partnerstva ka WTC ili WGC, sa osnovnim motom dobijanja benefita, tako i ovdašnji odbrambeni giganti poput ministarstava odbrane Crne Gore, Srbije ili BiH slede pomenute privatne vizije. Kako što brže utrapiti svoje vojske ovoj svetskoj zlehudoj hegemoniji a lično se što više okoristiti.

 

Mogu li se ikako drugačije razumeti svi ovi rudarsko-minerski radovi na žutom feudalnom imanju? Mi ćemo u NATO, uradićemo ono što želimo, nećemo nikog ništa da pitamo. Čista logika privatnog kapitala i njegovih eksponenata, profita i bezobzirnosti. Verna kopija uspelih srpskih privatnih bosova. Ali, tamo su na tržištu roba i usluga neki regulatori čvrsto definisani i znaju se pravila, npr., pri ispadanju iz igre, dok je na terenu privatnih vojski, privatnih generala i privatnog naoružavanja sve obavijeno tzv. državnim tajnama. Jasno prema poreskim obveznicima, dok su karte potpuno otvorene prema svojim spoljnim instruktorima.

 

Bos u biznisu, bos u podzemlju, bos u politici! Može, ali ide li bos u vojsci, odbrani ili bezbednosti? Može li se reći glavni bos za put srpske vojske u NATO, ili bos za vojne liferacije, bos za sigurnost vojnih postrojenja, itd. Logičkim sledom činjenica o državnom ustrojstvu – ne. Ali kao nigde drugde u svetu, kod nas je to – da. U pedalj isto kao u posestrime Crne Gore gde je sve postrojeno u slavu bosovskog uređenja države, čak i stepenicu više. Kod nas bi šef države sutra da postane bos, a onaj podno Lovćena je već kandidat za dona.

 

Mladi novinar, vizioner i poet sa likom andjela a delom viteza Sasa Milivojev

http://lh5.ggpht.com/_uvqw2R9MnD8/Sv0T2rOdRmI/AAAAAAAAAS8/2qW3g75M2iw/Sasa_Milivojev_intervju.jpg

Patriarch Pavle verstorben

SOK AKTUELL

Informationsdienst der

Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

15. November 2009

„Menschen, die ein ganzes Volk verbinden“. Patriarch Pavle verstorben

(BELGRAD) Der Serbische Patriarch Pavle I. ist heute um 10.45 in  Belgrad gestorben. Er befand sich seit 2007 wegen Krankheit in einem Belgrader Krankenhaus. In Serbien hat die Regierung aus Anlass des Todes von Patriarch Pavle I. drei Tage Trauer angeordnet. Die Reaktion auf den Tod des Patriarchen in Serbien wurde am deutlichsten durch Staatschef Boris Tadic (DS, Demokratische Partei) zum Ausdruck gebracht: „Es gibt Menschen, die schon durch Ihre Existenz ein ganzes Volk verbinden. So war Patriarch Pavle“, sagte Tadic. „Sein Weggang ist mein persönlicher Verlust“, fügte der Präsident hinzu.

Patriarch Pavle, das 44. Oberhaupt der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) gerechnet vom Hl. Sava (12.-13. Jh.), wurde am 11. September 1914 im Dorf Kucanci in Slawonien (heute in der Republik Kroatien) geboren. Sein weltlicher Name lautete Gojko Stojcevic.

Die Grundschule absolvierte der künftige Patriarch in seinem Geburtsort, die niedere Stufe des Gymnasiums im bosnischen Tuzla und die Oberstufe in Belgrad. Die sechs Jahre dauernde Priesterseminar-Ausbildung absolvierte er 1936 in Sarajevo.

Im Jahre 1954 wurde Gojko Stojcevic zum Priestermönch Pavle. Danach verbrachte er zwei Jahre in Athen, wo er an der Theologischen Fakultät Studien zum Neuen Testament und Liturgik betrieb. Nach seiner Rückkehr in die Heimat wurde er 1957 zum Bischof von Raszien-Prizren gewählt. Seine Diözese umfasste das gesamte Gebiet von Kosovo-Metohija. In den 33 Jahren seiner Amtszeit als Bischof von Raszien-Prizren ließ er alte Kirchen renovieren und förderte den Bau neuer Gotteshäuser. Auch kümmerte er sich um das Priesterseminar in Prizren.

Pavle I. wurde am 2. Dezember 1990 in Belgrad als Patriarch inthronisiert. Seine Inthronisierung in Pec (Kosovo-Metohija), dem mittelalterlichen Patriarchensitz, fand am 2. Mai 1994 statt.

Seit etwa zwei Jahren befand sich der Patriarch in einem Belgrader Krankenhaus. Vertreten wurde er in dieser Zeit von Metropolit Amfilohije von Montenegro.

Sein ganzes Leben hat der Serbische Patriarch Pavle I. der Kirche gewidmet. In der Bevölkerung war er wegen seiner Bescheidenheit, seiner Hilfe für die Armen und seines heiligmäßigen Lebens sehr beliebt.

Die Diözese Mitteleuropa besuchte Patriarch Pavle im Juni 2000: Damals weihte er die neu gebaute Hl.-Sava-Kirche in Hannover, besuchte mit Bischof Konstantin (Djokic) den Christus-Pavillon auf der EXPO 2000, wo er Landesbischöfin Margot Käßmann, der heutigen Ratsvorsitzenden der EKD begegnete. Aus demselben Anlass besuchte er auch den römisch-katholischen Bischof von Hildesheim, Dr. Josef Homeyer.

Wir beten für den verstorbenen Patriarchen und sagen: Vjecnaja pamjat: Ewiges Gedenken.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der

Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover

Bosna Srebrenica Vlasenivac

youtube.com/watch?v=1V36LHFf-NI&f…

Ceski video o Kosovu

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

Преминуо патријарх Павле – izvor, PolitikaOnline-Beograd

 

Преминуо патријарх Павле

Његова светост, патријарх српски господин Павле (архивска фотографија, Танјуг)

БЕОГРАД – Патријарх српски Павле преминуо је јутрос, потврђено је агенцији Бета.

Патријарх је преминуо у 10.45.

У СПЦ ту информацију нису желели да потврде. На сајту ПСЦ наводи се да је митрополит Амфилохије 13. новембра причестио патријарха.

Патријарх Павле (95) био је на Војно медицинској академији на лечењу од 13. новембра 2007. године.

Патријарх Павле (световно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији. У том месту је завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Две године је студирао медицину у Београду.

Пре одласка у гимназију провео је једно време на припремама за школу у манастиру Ораховица.

Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребегао у Београд, где је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и на доковима.

У пролеће 1942. његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне. Те године је оболео од туберкулозе.

До 1946. је био у манастиру Вујан, где се излечио од туберкулозе. Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача у Подрињу. Школске 195О/5л. радио је као помоћни наставник богословије „Св. Кирила и Методија” у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. архимандрит.Од 1955. две године је био на последипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 22. септембра 1957. од патријарха Викентија и епископа пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина и жичког Германа. У октобру те године устоличен је у Призрену од епископа Германа и захумско-херцеговачког Владислава. На Косову је провео 33 године.

На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990, којем је председавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, заменик тада оболелог патријарха Германа, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем.

Како ниједан од кандидата није добио довољан број гласова избор је обављен жребом на тзв. „апостолски начин” тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.

Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. у Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Јеванђеље.

Посетио је бројне православне цркве: цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.

Објавио је две књиге: „Питања и одговори чтецу пред производство” (1988) и „Девич, манастир светог Јоаникија Девичког” (1989). Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака” (1986). Био је председник Литургијске комисије која је издала Служебник.Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Св. Владимира у Њујорку.

Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала Патријарха Павла за почасног председника Фонда за Косово и Метохију.

Током посете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене две значајне награде: Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Андреја првозваног.

Председник СЦГ Светозар Маровић одликовао је у септембру 2004. патријарха Павла, (на његов деведести рођендан), Орденом Немање првог степена.

Поводом Дана државности Србије, 15. фебруара 2007. принц Александар Карађорђевић доделио је Партијарху Павлу Орден Карађорђеве звезде првог степена.

Патријарху Павлу је 2009. додељен руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли”.

Од 13. новембра 2007. патријарх Павле био је на лечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднео је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи” дозволи да се повуче из активне службе.

Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена.

Говорио је грчки, руски и немачки језик.

————————————————————————–

Митрополит Амфилохије потврдио вест о смрти патријарха Павла

Патријарх српски Павле преминуо је јутрос, потврдио је митрополит Амфилохије.
Радио телевизија Србије објавила је снимак митрополита, који је уплакан, на свечаности полагања камена темељца, обавестио вернике да је управо сазнао да се „упокојио патријарх”.
Он је пренео да је свештеник јутрос причестио патријарха и да је Павлово „свето христољубиво срце престало да куца”.
————————————————————————–
Тадић: Ненадокнадив губитак за српски народ
Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду да је смрт Његове светости патријарха српског господина Павла огроман и ненадокнадив губитак за српски наород.
„Постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ. Такав је био патријарх Павле”, изјавио је Танјугу председник Србије.
„Његов одлазак је и мој лични губитак”, рекао је Тадић.
Председник Србије је истакао да се у тешким и комплексним тренуцима кроз које је пролазила Србија увек консултовао са партијархом и добијао његово мишљење.
Патријарх Павле имао је огроман углед у читавом хришћанском свету. Уживао је поштовање како московског и васељенског патријарха, тако и римског папе, закључио је Тадић.
————————————————————————–
Детаљи о сахрани током дана
У Патријаршији Српске православне цркве агенцији Бети је потврђено да ће током дана бити објављени детаљи у вези са сахраном. Звона Саборне цркве у подне су се огласиле поводом смрти патријарха.
Званичници СПЦ налазе се тренутно на ВМА. Према незваничним информацијама патријархово тело би током дана требало да буде пренето у Патријаршију.
РТС је у подне прекинула редован програм и на првом каналу емитује духовну музику.
————————————————————————–

Драшковић: Изгубили смо једног од највећих духовника

Председник Српског покрета обнове Вук Драшковић изјавио је да је смрћу патријарха Павла православни свет изгубио једног од својих највећих духовника.
„Смрћу патријарха Павла, српска црква и цео православни свет изгубили су једног од својих највећих духовника”, изјавио је Драшковић.
Првог дана децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа.

 

Бета
[објављено: 15/11/2009]
stampanje posalji prijatelju

 

САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ – Обука српске дијаспоре за припрему пројеката за ЕУ фондове

САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Обука српске дијаспоре за припрему пројеката за ЕУ фондове
 
Од 13. до 15. новембра 2009. године у Штутгарту, под покровитељством Министарства за дијаспору, за чланове српских клубова и удружења одржава се обука за припрему пројеката за ЕУ фондове.

- Ова обука у Штутгарту је прва фаза пројекта „Србија је у Европи“. Министарство за дијаспору овим пројектом намерава да чланове српских клубова, удружења и организација у европским земљама обучи за писање пројеката и аплицирање за средства из фондова Европске заједнице, европских градских и регионалних фондова, објаснио је министар Срећковић.

- Намера Министарства за дијаспору је да кроз пројектне активности приближи дијаспори процес европских интеграција Србије, јер наша дијаспора има потенцијал да буде најбоља карта Србије за Европу и свет.
Стратешки и дугорочни циљ Министарства за дијаспору је да овим пројектом обухвати српску дијаспору у свим земљама Европске уније. У сарадњи са Савезом српских удружења Немачке и Европским покретом у Србији, пројекат смо започели у Штутгарту и Савезној Републици Немачкој, на основу извршених истраживања и препознатог интересовања за овакав вид сарадње, рекао је министар за дијаспору Срђан Срећковић.

Београд, 15. новембар 2009. године