Колико пута сам себи поставила питање да ли Србима треба други непријатељ сем непријатеља којег носе у себи? Боже, колико пута? – Prica M2-Z

Колико пута сам себи поставила питање да ли Србима треба други непријатељ сем непријатеља којег носе у себи? Боже, колико пута?

Пре 13 година напустила сам свој родни град, своју покрајину и преселила се у матицу Србије. И када сам била срећна, и тужна, и када сам била човек, и мали човек, и када сам сигурно корачала улицама свог града јер ме је новац у џепу сигурном чинио, и када сам са бременом корачала јер ме је празнина џепа секла као и хладноћа празне пећине, у свом граду сам била срећна. Волела сам сваку коцку његове калдрме, волела их и онда када су их асфалтом прекрили. Најлепше снове сам сањала и у стварност претварала седећи на обали и посматрајући тврђаву историје, вапај Варадина.

Онда је дошао тренутак да га напустим. Стиснутих капака да вид бол не понесе, да бол на стази одласка не остане, прешла сам моћну реку и ка Србији се упутила.

Само онај ко губи љубав из срца свог, онај који испушта душу пред стопама корака својих, зна да су неме и болне речи кад дође тренутак да се губитак одласка опише. Али отишла сам и ишла даље.

Да ли се окренути, река се још уназат може прећи? Не, оплакаћу то једном. Пресушиће сузе. Умориће се и из мене усахнути, мораш кренути даље?

Стигла сам у Србију. У град са сангом и будућношћу. Стигла сам међу свој народ, у једну целину и вечну заједницу. И ту у срцу своје нације доживела осећај туђинца, надимак дођоша. И ту у срцу своје нације доживела највеће патње истонационалног вређања, исмевања и осуде да од нас који долазе, они морају да одлазе.

Питала сам се зашто то свој своме чини, па расла сам у вишенационалној заједници и нисмо се гурали, нисмо се вређали? Зашто Србин Србину то чини?

Ишла сам мислима дубоко у време иза себе. Присетила сам се тренутка када су моји суграђани рушили власт и тиме дали подршку Србима са Косова. Још увек памтим слику да сам на раменима држала свог сина од три године, и преговарала са полицајцима, некад својим школским друговима, да раздвоје снагу својих редова и да нас пусте да уђемо у палату власти. Памтим још увек сузе у њиховим очима, жал да стану на страну својих суграђана и страх да службу не издају. Мојим венама још увек тече сок истине, пале су моје речи на њихове душе, раздвојили су редове, повукли ме иза себе са дететом у рукама, и већ следећег тренутка река народне снаге је освојила палату власти.

Сећам се несрећног рата на простору Југославије. Колико сам људи збринула. Колико сам хране за ратна подручија скупила. Сећам се ноћи пред дах рата, болнице на хрватској страни града, једини Срби у болници мој брат пред вратима смрти и ја са његовом главом у мом крилу. И тај дах злогласног рата, и та неизвесност да можда баш сад почне, није угрозио моју жељу да напустим своју слободну територију и да се пребацим до хрватског града где ме је болом дозивао брат у страху умирања. И не могу да се не сетим своје уплакане главе на рамену хрватског лекара, када је покушавао да ме одвоји од умрлог брата. У том сећању морам да се сетим и бриге хрватских лекара да ме у току ноћи безбедно пребаце на српску страну. И они као и ја нису желели да до рата дође. На месту раздвајања града на две националне половине, пољубили смо се као своји, и моје питање „ако до рата дође зар ћете убијати“, дотакнуто је било руком утехе „опрости нам, сви ћемо морати бити уз своје“.

Сећам се ’93. године, преко Дрине рат пламеном бесни, на српској страни инфлација опстанак гази. Одвајала сам од полунахрањених уста своје деце и месила, кувала, довијала се ка морању да се од уста својих одвоји и у прихватилишта однесе. Нисам гледала да ли храним српска уста, или уста мањине.

Сећам се жене која је плакала на вратима катедрале. У пролазу сам осетила бол њеног плача. Застала сам и питала је зашто толико плаче. Рекла је „изгубила сам сина“. Мисао ми пролете „можда је и он као добровољац отишао са својима да ратује?“. Слагах је да сам и ја католкиња и да може све да ми каже. Охрабљена мојом „истином“ рекла је „из Загреба смо се преселили пре 10 година, супруг је морао због службе. Син ми је отишао нашима и погинуо је на ратишту“. Корак по корак развило се наше дружење. Сазнала сам да је пре рата постала удовица. Живи сад сама. Време нашег дружења је текло. Мајка ко мајка, отргла се болу и кренула даље. Када је дошао тренутак да истину чује, рекла сам „не зовем се Мрија…, желела сам да ти у боли помогнем па ми на лажи опрости…“

Освртала сам се на све стране српског простора око себе и питала се „колико бих страна била да сам међу странце отишла?“ Како је коме од мештана тешко било, тако је то њихово тешко морало да нађе кривца међу нама дођошима. Њихове речи су болеле и мене, а колико су тек болеле људе који су ношени ратом своје напуштали и принудом опстанка у Србију долазили.

Корачала сам даље. Ношена мислима да сам својом слободном вољом овде дошла, да избегла нисам, и да јесам, јаче бих секла њихове речи нетрпељивог подсмеха, „натерала“ их да ме се прођу јер нико ниге дођош није. Земља није ничија лична тапија својине.

Таман када сам помислила да је све то иза мене, да ме је дођошко време петворило у станарско право њиховог суграђанина, покрајина је решила да се осамостали. Кривац у некоме мора да се нађе. Стиснутог бола да ми се колевка постојања од државе цепа, терала сам себе да не оплакујем оно што није изгбљено мојом вољом, ни казном за недела душом чињена, затворених мисли о детету које ми тамо самостално живи, доживела сам да казна покрајинсе самосталности мора да се баци мени у лице.

Савесно мирно сам обављала своје радне обавезе. Канцеларија испуњена странкама. Врата се отварају и улази угледан грађанин, у малом граду знан свима. Износи свој разлог доласка, и не сачекавши да му одговорим, поглед зауставља на слику на зиду. „Који је ово град“, пита иако зна. Одговарам му. „Шта ће ова слика овде“, лажном шаљивошћу пита даље. Рекох му „ради љубави и носталгије“. „Ха, скинућемо је да је понесеш када те пошаљемо назат као дар ваше самосталности“, окренуо се ка мени, осмехом кроз зубе ме поздравио и отишао даље.

Да ли Србима треба други непријатељ сем непријатеља у себи?…

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: