Једног од најзначајнијих српских сликара и ликовних критичара прве половине 20. века, професора Универзитета, учесника Балканског и Првог светског рата, рањеника у Кумановској бици 1912. године, носиоца Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине, Белог орла са мачевима, Француског ратног крста за палмом, највишег француског одликовања Легије части, убили су комунисти 27. новембра 1944. године, без пресуде и утврђивања кривице.

 

Немачки командант колекционар жели слике

Како је Бранко Поповић спасао два ремек-дела српске ликовне уметности за будуће генерације
Немачки командант колекционар жели слике

Бранко Поповић: „Аутопортрет са шеширом”, 1940; Константин Данил: „Уметникова супруга Софија Дели”, око 1840

Једног од најзначајнијих српских сликара и ликовних критичара прве половине 20. века, професора Универзитета, учесника Балканског и Првог светског рата, рањеника у Кумановској бици 1912. године, носиоца Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине, Белог орла са мачевима, Француског ратног крста за палмом, највишег француског одликовања Легије части, убили су комунисти 27. новембра 1944. године, без пресуде и утврђивања кривице.

Бранко Поповић је рехабилитован решењем Окружног суда у Београду број Рех. 170/06 – 1. 9. 2007. године. За собом је оставио велико дело научника, историчара уметности, ликовног критичара, сликара и јавног радника, које је неколико деценија остало запуштено у мраку комунизма. Уметнички га је рехабилитовала велика ретроспективна изложба његових слика у Галерији САНУ у Београду, 1996. године, потом иста изложба, у скраћеној верзији, у Матици српској у Новом Саду и у родном Ужицу исте године. Био је велики колекционар уметничких слика, библиотеке и разних експоната који су изгорели у пожару Хитлеровог бомбардовања 1941. године; преостали део слика и уметничких вредности, купљених и затечених на Техничком факултету, конфискован је 1944. године и завршио у комунистичким салонима и збиркама.

Бранко Поповић је први пут о војвођанској ликовној уметности писао 1928. године у чланку „Српска уметност у Војводини”. Од тада је остао заљубљеник војвођанског „бидермајера”, романтизма Ђуре Јакшића, барока и почетака реализма. Он је, међу првима, дао оцену да је Ђура Јакшић не само најбољи војвођански сликар већ и значајнији као сликар него као песник.

Наследници Јоце Вујића, син Јоца и кћерка Даринка, предали су Београдском универзитету – Техничком факултету још 1940. године слике које је њихов отац завештао. О томе је састављен записник који су потписали у име Универзитета Београда Урош Џонић и као експерт за избор и опрему слика Бранко Поповић.

Идеја о отварању за јавност Галерије Јоце Вујића у згради Техничког факултета није, међутим, остварена, јер је убрзо после преноса слика из Сенте за Београд избио Други светски рат. Он је прекинуо започете послове систематског фотографисања и снимања слика, које је водио професор Александар Дероко. Ова недовршена акција која је обухватила скоро све експонате има изузетан значај за потоњи историјат Вујићеве збирке, будући да је зграду Техничког факултета, и то баш онај њен део у којем су се налазиле склоњене слике, бомбардовала америчка авијација 1944. године. Многе слике су тешко оштећене, а неке сасвим уништене.

Поред бројних слика барока, бидермајера и романтизма, уништена су на Ускрс 1944. године и вредна дела првих српских импресиониста Милана Миловановића, Надежде Петровић, Малише Глишића, као и дела Марка Мурата, Свракића и Томе Росандића. Остало је неоштећених свега 88 слика. Од 135 оштећених, мало оштећених слика је било 33, оштећених 20, јако оштећених 32, врло јако оштећених 12, мање или више упропашћених 22 дела и 13 у неидентификованом стању.

Када су Немци 1941. године окупирали Београд одмах су заузели зграду Техничког факултета и опљачкали део библиотеке и инструментарија. Најтеже и најопасније је било спасти драгоцено језгро најлепшег дела колекције Јоце Вујића: слике из периода бидермајера, романтизма и неке с реалистичним елементима. Капетану Кадмеру, немачком команданту који се одомаћио на факултету, запао је за око баш тај део збирке. Бранку Поповићу, декану факултета, предложио је да се те слике одвоје из збирке и однесу у Немачку где ће бити „боље заштићене”. Сва друга дела из збирке остаће у Београду и он ће их, рекао је, посебно штитити.

Познајући немачког команданта као историчара уметности, Бранко Поповић је добро знао који је разлог његовог интересовања за вредне слике. А, како је знао и да „сила Бога не моли”, одлагао је што је више могао конкретизацију Кадмеровог плана. Када је Кадмер донео „одлуку”, Бранко је повукао последњи потез. Слагао га је да се и један други немачки високи старешина интересује за слике па би било незгодно да он примети да су оне одједном нестале са почасног места на зиду сале.

Да не би било сумњиво, Поповић је немачком официру предложио да слике привремено држи у свом стану. Ако би неко посумњао, рећи ће да су дате на рестаурацију. Капетан Кадмер је упао у клопку. Бранко Поповић је, тако, 1941. године преместио у свој стан и разместио по зидовима своје дневне собе десетак најлепших слика војвођанске романтике и бидермајера из 19. века. Међу њима, зрачиле су лепотом романтична „Девојка у плавом” Ђуре Јакшића и бисер бидермајера, „Моја супруга Софија Дели” Константина Данила. Два ремек-дела српске ликовне уметности била су спасена за будуће генерације.

Када је Кадмер добио хитну прекоманду за фронт, Бранко Поповић га више није видео.

Првих дана после ослобођења Комисија Народног музеја из Београда преузела је из стана Бранка Поповића драгоцене слике српског бидермајера и романтике које је за време немачке окупације Поповић склонио од Немаца у свом стану. Када је 27. новембра у штампи саопштено да су Бранка Поповића комунистичке власти стрељале (без пресуде и утврђивања кривице), државна комисија је ушла у конфисковани стан и однела бројне уметничке слике самог Бранка Поповића, као и дела из његове колекције, слике импресиониста Бијелића, Јоба, Аралице, Добровића… Чувена Јобова слика „Ловац” виђена је у збирци Едварда и Пепце Кардељ у Љубљани, али до данас није враћена. Одузета је и налази се у колекцији Народног музеја и позната Бранкова слика „Његош”.

 

Пријезда Поповић
[објављено: 13/11/2009]
stampanje posalji prijatelju

Повезани текстови

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: