Мој живот у иностранству

 

Ваша искуства

Светски, а наши

Труцкам се у луфтханзином аутобусу на путу до Франкфурта … Дремнула бих, али не иде сан на очи …Чујем нечији мобилни, звони …неко говори на мени познатом и драгом језику…Да ли је могуће? Шофер, онај риђи рмпалија с којим сам на улазу у аутобус причала на француском… Баш је мали свет… Опет звони мобилни… Опет се јавља шофер… Сад прича немачки… Добро то и није неко чудо, овде у Алзасу многи говоре и француски и немачки… Мешкољим се и окрећем на другу страну… Опет мобилни…Шофер нешто мрмља…Јел’ се то мени чини или прича на албанском?…Ипак тонем у сан…

Излазим из аутобуса и крећем према бункеру да узмем свој кофер…Риђи шофер ми извлачи кофер уз осмех …Како то да причате српскохрватски ? – питам га ја…Човек се трже и лице му се развуче у топао осмех… Ја сам одоздо…А, зато…Ја сам у почетку мислила да сте прави Алзашанин…Чула сам да причате и шиптарски, настављам ја, испитивачки… Албански, исправља ме… Извините, кажем ја…мени је то све исто…мислим исто ми звучи, исправљам се ја…А одакле сте тачно ?… Баш сам радознала… Са Косова… А Ви ? Сад се незнанац љубопитљиво обраћа мени… Ја сам из Београда, одговарам…Ал’ давно сам ја отишла из Београда, још је то онда била једна држава, са 6 република, као да се правдам… Аха, смешка се он ….А живите у С ?…Да, кажем ја… Радите у С…? Климам главом …Како то да Вас раније нисам видео? Не знам, смејем се ја, ето нисам ни ја Вас раније срела, а толико пута сам се до сада возила овим аутобусом…Увек били неки други шофери, знате већ… Магреб… Да, да…А ја сам овде од 1999…Возим већ десет година овај аутобус…

Нешто ме пресече, кад помену ту годину…А јел’ имате породицу доле? Питам саосећајно…Да, два брата…Јел’ су добро? Јесу… На Косову су још ? Да, да им није било комсија Срба, страдали би, додаје он…Овако ништа им није фалило, сви су добро…Е, хвала богу, кажем наглас, а у себи помислих – ајд’ да једном чујем и неку лепу реч о Србима од других …још мош мислити из уста Косовара…Јел’ имате времена за кафу, пита ме нови познаник? Немам сад, хвала Вам, други пут…Ту сам са колегама…Хватамо авион одавде даље…Добро, онда морамо други пут да попијемо кафу…Важи, договорено, кажем и одлазим..

***

Седим у сервису у Новом месту…Питам гаражисту јел’ говори српски или хоће да причамо на енглеском… Смеје и се и каже «нема проблема» на српском… Пружа ми телефон да позовем француско осигурање… Да не трошим свој мобилни… Баш сте златни, кажем ја…Пуно Вам хвала…Одједном ми поглед пада на његов беџ на коме пише његово име и презиме – Радован Максимовић…Није ни чудо, кажем себи у браду…Наш чова….Објашњавам преко телефона шта ми се десило…Прескачем онај уводни део са натписом – Словенија гради ауто цесте за вас – радови на путу пре Љубљане…једна трака затворена…између преградни стубићи…камион са приколицом, јури…у кривини приколица се заноси…преградни стубићи лете према мени…подлецу испод мог аута…дум, дум, дум, грми испод точкова…на сву срећу, настављам даље…возим без проблема.. после неколико километара ауто ипак стаје…неће даље…АМЗС ме шлепа до најближег сервиса… дефинитивно нецу моци даље…како цу стици до поднева у Карловац, питам се ја?

Милозвучни женски глас узима ми податке преко телефона, број полисе, име, презиме и успут пита – а Ви сте из Хрватске? Па, могло би се и тако рећи, кажем ја…И ја сам, одговара она весело…Ма, људи моји, је ли то могуће, покушавам да имитирам славног коментатора, но, телефонисткиња не реагује на моју имитацију…Сигурно је нека млађа генерација, њој то ништа не значи…Питам је – па што се онда мучимо на француском, драга моја, кад можемо да причамо нашки…Смеје се и каже – може…али ја не говорим добро, правда се…Ма говорите Ви јако добро, прекрасно, много боље него ја француски…Смеје се и узвраћа ми комплиментом – а не, Ви јако добро говорите француски…А откуд Ви из Хрватске у Француској, питам је, дајући јој прилику да вежба мало живу конверзацију…Ја сам рођена у Хрватској…са 9 година сам отишла код родитеља у Француску… Класика, мислим се ја у себи… трбухом за крухом…А јел’ те молим Вас, где сте тачно рођени, радознала сам баш? Ријека, каже она, љупко ролајући р, као права Парижанка…..Е, баш је лепа или лијепа наша Ријека, примећујем ја…Како је свет мали, зар не, коментаришем ја…Има нас свуда….Словенац слуша разговор и смејуљи се преко пута….Добијам рент-а-кар, мој ауто остаје у гаражи на поправци…све ће бити сређено, да не бринем…захваљујем се непознатој Францускињи тј. Ријечанки на великој помоци…Адио кажем на крају разговора…- Au revoir, bon journée et bon voyage, одговара она…Изгледа је већ заборавила како се све то каже на матерњем језику, прође ми кроз главу…

Један од експоната београдског Етнографског музеја (фотодокументација Политике)

А кад ћете да ми испоручите фрижидер? питам млађаног продавца…Типка по компјутеру, гледа у екран и каже – може у среду? Може, а у које време, питам ја? После 8.30…Значи, да узмем цео дан слободан, да Вас чекам, па кад дођете…Смеје се…Не, биће сигурно до 10 сати ујутру…Пружа ми да потпишем фактуру…Док се потписујем, угледам име продавца, одштампано на фактури – Драган Јовановић! Хеј, па Ви се зовете Драган Јовановић…Да, каже он, зашто? Мора да сте из Србије? Или некадашње Југославије…Смеје се и даље…Што ми не рече човече, лакше би се договорили…Видим да ме не разуме….шири руке и каже…ја не говорим српски…Их, ма није могуће, како то, Драган Јовановић, а не зна Српски?…Ја сам се овде родио, каже…у Француској…А, зато….Јесте’л ишли некад назад у Србију? Јесам као мали, код бабе и деде, у Кражујевак…Крагујевац исправљам га ја…Кад су умрли, после нисам више ишао…Е, штета, одговарам ја…а у себи помислих, туга једна…

***

Студенткиња – нова стажисткиња, са огромним небо-плавим очима и још већим плавим коврџама стоји преко пута мене…осмехује се и уз извињење пита, док спуштам телефонску слушалицу – Ви сте из Србије? Да, откуд знате, питам ја…није ваљда да говори српски? Преслишавам се у себи да нисам нешто ланула на српском, док сам причала са преко телефона…Не, не говорим, каже она, мало само разумем…Откуд то? питам ја… Српски није један од 5 службених језика овде…Моја је мајка из Србије … Није ваљда? Стварно?.. Раскравих се ја… А одакле је, из ког дела Србије? … Из Земуна… Их, из Земуна баш? Да, каже она….Е мени је Земун баш леп, коментаришем ја….Она ћути…само се смешка…Баш ме је заинтригирала…Јел’ сте били некад тамо, мислим у Србији, у Земуну? …Нисам…Како то, зар немате тамо фамилију? Пропитујем је ја и даље, не пропустам прилику…Не, сви су овде…Како а деда, баба? Да, баш сви…Како са њима причате, мислим на ком језику причате са баком? На француском, каже она…А тако….они мора да су онда давно отишли из Србије?…Да…после рата…А ког рата? Другог светског, каже она… А, схватам…А са дедом? Деда није баш знао добро француски, каже она…Е, баш прави наш деда, Србенда, некако ми драг тај дедица, иако га не познајем…Замишљено гледам кроз прозор према катедрали…Ко би рекао, зове се Isabelle, презиме типично шпанско, а она… она моје горе лист…

 

Г.Т. Стразбур, Француска
[објављено: 04/11/2009]
stampanje posalji prijatelju

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: