Svakom više mora biti jasno da u tu Evropsku Uniju ne može Srbija bez dobrog miraza!

Tresla se gora rodih se miš!
Svakom više mora biti jasno da u tu Evropsku Uniju ne može Srbija bez dobrog miraza! To znači, da bi nas uzela ta EU da moramo prvo svoju kuću srediti po njihovim normama a to znači dovesti privredu Srbije u red i našeg čoveka da duplo više radi kako bi zaradio i za seba ali i za Evropu. Pa onda mora narod biti spreman da prihvati homoseksualce i na najvišim državnim pozicijama i to po ugledu na Nemačku čiji je ministar spoljnih poslova homoseksualac, kao što je to i gradonačelnik Berlina a i gradonačelnik Hamburga je javnosti već godinama poznat kao takav. Facit; Srbija će se morati dokazati pored efikasne privrede i putem usvajanja i primene antidiskriminacijskog zakona. To će biti jedan od uslova prije nego što nam ta Evropa otvori svoja vrata.
Čemu onda tolika euforija oko tog ulaska u Evropu kad ćenas tek onda primiti kad sve poradimo a uz to da i njoj zaradimo. Onda nam stvarno neće biti potrebna ta Evropa. A svoje mladiće ćemo isto morati da šaljemo u rat po svetu tamo gde Evropa odnosno Nemačka, Francuska, Amerika to odrede. Bolje bi bilo za nas da se pouzdamo više use i u svoje kljuse pa da zavrnemo rukave jer sva bogatstva imamo da možemo i bez te Evrope živeti boljim standardom od samih evropejaca!Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Papa blagoslovio Marka Tompsona

Mislim da je krajnje vreme da shvatimo, ako vec nismo, ko nam najcesce o glavi radi…

veličina teksta:+–

Ugostivši hrvatskog pevača koji veliča ustaštvo Benedikt XVI otvorio mnoga pitanja vezana za politiku Svete stolice prema toj fašističkoj ideologiji

 

„MARŠ PSINE PREKO DRINE“: Marko Perković Tompson

Marko Perković Tompson, interpretator ustaških pesama, prestigao je hrvatskog predsednika Stjepana Mesića i dan pre njega posetio papu Benedikta XVI, objavili su mediji u Zagrebu. Benedikt je primio Tompsona i njegovu porodicu u sredu, a ova poseta je, navodno dogovorena pre dva meseca, piše „Večernji list“ citirajući Zdravka Barišića, Tompsonovog menadžera, koji tvrdi da je inicijativa za susret došla iz crkvenih krugova.
Da bi proverile ove navode, „Vesti“ su kontaktirale Radio Vatikan gde nam je rečeno da, prema njihovim saznanjima, Tompson nije evidentiran među zvaničnim gostima pape. U Radio Vatikanu, su međutim, dozvolili mogućnost da je ovaj pevač (kome su nedavno vlasti u Švajcarskoj otkazale gostoprimstvo zbog ustaških pesama, zabranivši mu da tri godine stupi na tlo te zemlje) mogao da bude deo grupe vernika koja se u sredu sastala sa Benediktom 16.
Za javnost u Srbiji skandalozni susret Pape i Tompsona utoliko je zanimljiviji jer će Benedikt XVI primiti i srpskog predsednika Borisa Tadića koji je za ovaj susret dobio blagoslov Svetog arhijerejskog sinoda SPC.
– S obzirom da je Tompson s porodicom, kako prenose hrvatski mediji, kod pape išao na inicjativu crkvenih krugova, Katolička crkva u Hrvatskoj treba evropskoj javnosti da objasni motive i svoj stav prema Tompsonu, jer ako je on nepoželjan u Švajcarskoj zašto je poželjan u Vatikanu. Sporno je i to da li će Tomson ovaj susret shvatiti da je dobio papin blagoslov i za sadržaj tekstova svojih pesama – izjavio je za „Vesti“ Živica Tucić, verski analitičar.
Ukoliko je papa Tompsona i njegovu porodicu primio u odvojenu posetu, a nije se sa njima, samo rutinski pozdravio u reci hodočasnika ne znajući o kome se radi, onda se prema tumačenjima nekih pravoslavnih teologa, može zaključiti da Vatikan podržava neoustašstvo

 

u Hrvatskoj, a koje nije strano ni ovom papi pošto je Benedikt XVI za vreme Drugog svetskog rata pripadao hitlerovskoj omladini „Hitler jugend“.
– Neosporno je da ovaj papa u kontinuitetu nastavlja vatikansko-pavelićevsku politiku koju je vodio Pije XII, a potom i Vojtila koji je bio jedan od najvećih zagovornika razbijanja Jugoslavije, priznavanja nezavisnosti Hrvatske i stradanja Srba – ocenio je za „Vesti“ prota Žarko Gavrilović.
Bez obzira što je papa primio Tompsona, Živica Tucić smatra da da Boris Tadić ne treba da otkazuje susret.
– Tadić će se sa papom sresti kao državnik sa državnikom. Za Srbiju nije nevažna blagonaklnost Vatikana po pitanju evrointegracija i Kosova – kaže Tucić.
Iako u episkopatu SPC ponavljaju da još nije sazrelo vreme za papin dolazak u Srbiju i da saglasnost mora dati Sveti arhijerejski sabor kao najviše crkveno zakonodavno telo, Tucić smatra da predsednik Tadić ipak treba da pozove papu u zvaničnu posetu, ali bez preciziranja datuma.

Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.com

Haradinaj accuses Government that it coexists with the mafia (Koha)

Haradinaj accuses Government that it coexists with the mafia (Koha)

The paper reports that in its closing election rally in Prizren, AAK leader Ramush Haradinaj said he will be the next Prime Minister of Kosovo and accused the current government led by Hashim Thaçi of coexisting with mafia and corruption.

 

“Mafia and the government are coexisting together, two years after independence,” said Haradinaj. “What I am telling you are not words to get to power or words to win over your votes but explanations about the real situation in the country. These are also explanations by international mechanisms.”

 

In a different article, the paper quotes Haradinaj as saying that the Thaçi Government is involved in corruption together with mafia groups.

Kosovo Headlines

Reactions to the attack on Prime Minister Thaçi’s convoy (dailies)
Suspects for the attack on Thaçi’s escort to appear before court (dailies)
LDK, AAK and ORA have doubts for vote manipulation (dailies)
Dell: Parties are looking for guilty ones to prove their failures (Dailies)
AAK candidate attacked with gunfire (Koha Ditore)
Haradinaj accuses Government that it coexists with the mafia (Koha)
Results, LIVE (Infopress)
KLA investigator delays visit to Kosovo (Kosova Sot)
ICO and Government committed to open Serbian TV channel (dailies)
Visa also for Kosovo (Zëri)
Frattini: All Balkans in EU (Zëri)
InfoPress publishes poll for 15^th November local elections

TV Monitoring Summary (OSCE)                12 November

Reactions to electoral incident in Deçan (All monitored broadcasters, KTV)
Thaçi and Feith discuss establishment of TV channel in Serbian language in Kosovo (RTK)
Sejdiu calls on Serbs to participate in elections (TV21)
LDK, AAK, and ORA concerned about possible abuse with ballots (All monitored broadcasters, TV21 & KLAN Kosova)
Ambassador Dell appreciates performance of Democracy in Action coalition (All monitored broadcasters, TV21)
AAK candidate for mayor in Mitrovica Ahmeti attacked with fire arms (KLAN Kosova, KTV, RTK)

H A I K U

 

a long look

at the plum blossom

fading so soon

дуго гледање

у расцветану шљиву

бледи тако брзо

Autor: Patricia Prime, Novi Zeland

Prepev sa engleskog: Verica Živković

Једног од најзначајнијих српских сликара и ликовних критичара прве половине 20. века, професора Универзитета, учесника Балканског и Првог светског рата, рањеника у Кумановској бици 1912. године, носиоца Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине, Белог орла са мачевима, Француског ратног крста за палмом, највишег француског одликовања Легије части, убили су комунисти 27. новембра 1944. године, без пресуде и утврђивања кривице.

Култура

 

Немачки командант колекционар жели слике

Како је Бранко Поповић спасао два ремек-дела српске ликовне уметности за будуће генерације

Бранко Поповић: „Аутопортрет са шеширом”, 1940; Константин Данил: „Уметникова супруга Софија Дели”, око 1840

Једног од најзначајнијих српских сликара и ликовних критичара прве половине 20. века, професора Универзитета, учесника Балканског и Првог светског рата, рањеника у Кумановској бици 1912. године, носиоца Сребрне медаље за храброст, две Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине, Белог орла са мачевима, Француског ратног крста за палмом, највишег француског одликовања Легије части, убили су комунисти 27. новембра 1944. године, без пресуде и утврђивања кривице.

Бранко Поповић је рехабилитован решењем Окружног суда у Београду број Рех. 170/06 – 1. 9. 2007. године. За собом је оставио велико дело научника, историчара уметности, ликовног критичара, сликара и јавног радника, које је неколико деценија остало запуштено у мраку комунизма. Уметнички га је рехабилитовала велика ретроспективна изложба његових слика у Галерији САНУ у Београду, 1996. године, потом иста изложба, у скраћеној верзији, у Матици српској у Новом Саду и у родном Ужицу исте године. Био је велики колекционар уметничких слика, библиотеке и разних експоната који су изгорели у пожару Хитлеровог бомбардовања 1941. године; преостали део слика и уметничких вредности, купљених и затечених на Техничком факултету, конфискован је 1944. године и завршио у комунистичким салонима и збиркама.

Бранко Поповић је први пут о војвођанској ликовној уметности писао 1928. године у чланку „Српска уметност у Војводини”. Од тада је остао заљубљеник војвођанског „бидермајера”, романтизма Ђуре Јакшића, барока и почетака реализма. Он је, међу првима, дао оцену да је Ђура Јакшић не само најбољи војвођански сликар већ и значајнији као сликар него као песник.

Наследници Јоце Вујића, син Јоца и кћерка Даринка, предали су Београдском универзитету – Техничком факултету још 1940. године слике које је њихов отац завештао. О томе је састављен записник који су потписали у име Универзитета Београда Урош Џонић и као експерт за избор и опрему слика Бранко Поповић.

Идеја о отварању за јавност Галерије Јоце Вујића у згради Техничког факултета није, међутим, остварена, јер је убрзо после преноса слика из Сенте за Београд избио Други светски рат. Он је прекинуо започете послове систематског фотографисања и снимања слика, које је водио професор Александар Дероко. Ова недовршена акција која је обухватила скоро све експонате има изузетан значај за потоњи историјат Вујићеве збирке, будући да је зграду Техничког факултета, и то баш онај њен део у којем су се налазиле склоњене слике, бомбардовала америчка авијација 1944. године. Многе слике су тешко оштећене, а неке сасвим уништене.

Поред бројних слика барока, бидермајера и романтизма, уништена су на Ускрс 1944. године и вредна дела првих српских импресиониста Милана Миловановића, Надежде Петровић, Малише Глишића, као и дела Марка Мурата, Свракића и Томе Росандића. Остало је неоштећених свега 88 слика. Од 135 оштећених, мало оштећених слика је било 33, оштећених 20, јако оштећених 32, врло јако оштећених 12, мање или више упропашћених 22 дела и 13 у неидентификованом стању.

Када су Немци 1941. године окупирали Београд одмах су заузели зграду Техничког факултета и опљачкали део библиотеке и инструментарија. Најтеже и најопасније је било спасти драгоцено језгро најлепшег дела колекције Јоце Вујића: слике из периода бидермајера, романтизма и неке с реалистичним елементима. Капетану Кадмеру, немачком команданту који се одомаћио на факултету, запао је за око баш тај део збирке. Бранку Поповићу, декану факултета, предложио је да се те слике одвоје из збирке и однесу у Немачку где ће бити „боље заштићене”. Сва друга дела из збирке остаће у Београду и он ће их, рекао је, посебно штитити.

Познајући немачког команданта као историчара уметности, Бранко Поповић је добро знао који је разлог његовог интересовања за вредне слике. А, како је знао и да „сила Бога не моли”, одлагао је што је више могао конкретизацију Кадмеровог плана. Када је Кадмер донео „одлуку”, Бранко је повукао последњи потез. Слагао га је да се и један други немачки високи старешина интересује за слике па би било незгодно да он примети да су оне одједном нестале са почасног места на зиду сале.

Да не би било сумњиво, Поповић је немачком официру предложио да слике привремено држи у свом стану. Ако би неко посумњао, рећи ће да су дате на рестаурацију. Капетан Кадмер је упао у клопку. Бранко Поповић је, тако, 1941. године преместио у свој стан и разместио по зидовима своје дневне собе десетак најлепших слика војвођанске романтике и бидермајера из 19. века. Међу њима, зрачиле су лепотом романтична „Девојка у плавом” Ђуре Јакшића и бисер бидермајера, „Моја супруга Софија Дели” Константина Данила. Два ремек-дела српске ликовне уметности била су спасена за будуће генерације.

Када је Кадмер добио хитну прекоманду за фронт, Бранко Поповић га више није видео.

Првих дана после ослобођења Комисија Народног музеја из Београда преузела је из стана Бранка Поповића драгоцене слике српског бидермајера и романтике које је за време немачке окупације Поповић склонио од Немаца у свом стану. Када је 27. новембра у штампи саопштено да су Бранка Поповића комунистичке власти стрељале (без пресуде и утврђивања кривице), државна комисија је ушла у конфисковани стан и однела бројне уметничке слике самог Бранка Поповића, као и дела из његове колекције, слике импресиониста Бијелића, Јоба, Аралице, Добровића… Чувена Јобова слика „Ловац” виђена је у збирци Едварда и Пепце Кардељ у Љубљани, али до данас није враћена. Одузета је и налази се у колекцији Народног музеја и позната Бранкова слика „Његош”.

 

Пријезда Поповић

[објављено: 13/11/2009]

пошаљите коментар | погледајте коментаре (1)

Повезани текстови

СВЕДОЧАНСТВО ПРОШЛОСТИ – Срби у Тунису: живи и мртви – туристи и ратници

Културни додатак

СВЕДОЧАНСТВО ПРОШЛОСТИ

Срби у Тунису: живи и мртви – туристи и ратници

Поводом текста „Башта сљезове боје у Тунису“ Владимира Пиштала, Политикин Културни додатак, 24. октобар 2009.

Гробље 1722 српска ратника из Првог светског рата у туниском градићу Сиди Абдали, данашњем Мензел Бургиби

Већина српских туриста боравак у Тунису користи за купање и сунчање, одлазак у Сахару, јахање камила и уживање у оази. Многи су се вратили одушевљени са жељом да поново дођу у Тунис. Другима су сметале кише у току септембра, камиле на разгледницама и муве пре и после кише. Мало њих зна, поготово младих, да се у Тунису налазе велика српска гробља. На целој Медитеранској обали северне Африке: Тунису, Алжиру и Мароку – или, како су се те арапске земље регионално звале, Магребу.

Највећа српска гробља у Тунису налазе се у Бизерти и Мензел Бургиби.

Бизерта, град на северу афричког континента, током децембра 1915, јануара, фебруара, марта и априла 1916. године примила је велики број српске војске, која се повлачила са народом пред Аустроугарима, Немцима и Бугарима преко албанских гудура и стигла на Јадранско море. Доласком на албанску обалу Јадранског мора, исцрпљени, рањени, са децом, постали су мета непријатељски расположених Арнаута. Срби су умирали, по 300 њих на дан. Споразумевање савезника о превозу српске војске и народа трајало је дуго па је на албанској обали умрло од 35.000 до 45.000 Срба. Због спорости евакуације српске војске и народа, тадашња влада и регент Александар упућивали су апеле савезницима, али само је један био пресудан, и то онај који је био упућен руском цару Николају II Романову. Николај II Романов упутио је ултиматум Французима и Енглезима почетком јануара 1916. године: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез и склапа сепаратни мир са Немачком“. Ово је било пресудно па је први француски брод прихватио српску војску и 27. децембра 1915. превезен је само гвоздени 10. кадровски пук „Одбрана Београда“ са пуковником Драгутином Гавриловићем и Друга шумадијска дивизија са 1000 војника другог позива. До ултиматума пребачено је 12.000 војника и цивила, а каснијих месеци стизале су лађе препуне српских војника. У логору Лазуаз (Тунис) прошло је преко 60.000 војника. На опоравку у периоду од 1915. до 1919. године лечено је у болницама града Туниса, Бизерте, Суса, Сиди Абдала (данашњи Мензел Бургиба), затим у Алжиру, граду Алжиру, Орану, Бону и другим местима 41.153 српска војника. Последњи болесници, инвалиди пребачени су из болнице у Бизерти 18. августа 1919. године бродом Црвеног крста „Digetrouen“.

У Бизерти, Сусу и граду Тунису од децембра 1915. до средине августа 1919. године умрла су у болницама од тифуса, маларије, промрзлина, рањавања и глади 833 српска војника. Мошти умрлих ратника пренете су у спомен-костурницу на хришћанско гробље у Бизерти.

Сиди Абдала, поред залива Феривил, те 1915. године имао је око 1200 становника. У насељу је постојала болница, касарна и фабрика оружја. Доласком изнурених српских војника настало је њихово масовно умирање. Сахрањено их је 1722 у периоду 1916–1918. године. Небројно становништво помагало је лековима, храном и медицинском негом. О овом гробљу већ годинама брине једна туниска породица. Старица у националној туниској одећи са сином сачекује потомке из Србије и три пута вас пољуби, по српски. На улазу у гробље налази се спомен-обележје с куполом високом шест метара која стоји на шест дорских стубова. У средини је саркофаг а са страна две урне које симболишу где су сахрањени српски и француски војници. На куполи налази се натпис на француском језику: „Французи и Срби умрли за отаџбину“ и на гробљу 1722 крста у виду мача забодена у земљу са исписаним српским именима и презименима.

Сваки долазак српске војске у луку и пристаниште у Бизерти био је свечан. Исцрпљени и болесни српски војници пролазили су поред ешалона француске војске постројене у њихову част. Сумарене који су довозили српске војнике дочекивао је вицеадмирал Емил Гепрат, командант Француске војске у Тунису и градоначелник града Туниса. Његова брига за Србе била је свакодневна. Цивиле који су пристизали у Бизерту слао је на опоравак у Марсељ, Нант, Париз и друге градове Француске. Адмирал Гепрат био је омиљен међу Србима па су га зато и звали „српском мајком“. Приликом његовог првог доласка у Београд 1930. године Срби су га на рукама изнели од железничке станице до Славије. Улица којом су га носили и данас носи његово име.

Министарство за рад и социјалну политику Републике Србије, као и амбасада Републике Србије у Тунису, брине о српским гробљима. Сваке године потомци и поштоваоци солунских ратника и добровољаца одлазе на ова гробља да одају почаст Србима који су тамо сахрањени. Не морате да будете потомак ових ратника, али већ када сте у Тунису поклоните се њиховим сенима.

И током медитеранских киша српска гробља у Бизерти и Мензел Бургиби су отворена, а мртви никуда не иду. Обиђите их.

Ауторка је историчар у Архиву Југославије

 

Нада Петровић

[објављено: 07/11/2009]

 

пошаљите коментар | погледајте коментаре (

Мој живот у иностранству

Мој живот у иностранству

 

Ваша искуства

Светски, а наши

Труцкам се у луфтханзином аутобусу на путу до Франкфурта … Дремнула бих, али не иде сан на очи …Чујем нечији мобилни, звони …неко говори на мени познатом и драгом језику…Да ли је могуће? Шофер, онај риђи рмпалија с којим сам на улазу у аутобус причала на француском… Баш је мали свет… Опет звони мобилни… Опет се јавља шофер… Сад прича немачки… Добро то и није неко чудо, овде у Алзасу многи говоре и француски и немачки… Мешкољим се и окрећем на другу страну… Опет мобилни…Шофер нешто мрмља…Јел’ се то мени чини или прича на албанском?…Ипак тонем у сан…

Излазим из аутобуса и крећем према бункеру да узмем свој кофер…Риђи шофер ми извлачи кофер уз осмех …Како то да причате српскохрватски ? – питам га ја…Човек се трже и лице му се развуче у топао осмех… Ја сам одоздо…А, зато…Ја сам у почетку мислила да сте прави Алзашанин…Чула сам да причате и шиптарски, настављам ја, испитивачки… Албански, исправља ме… Извините, кажем ја…мени је то све исто…мислим исто ми звучи, исправљам се ја…А одакле сте тачно ?… Баш сам радознала… Са Косова… А Ви ? Сад се незнанац љубопитљиво обраћа мени… Ја сам из Београда, одговарам…Ал’ давно сам ја отишла из Београда, још је то онда била једна држава, са 6 република, као да се правдам… Аха, смешка се он ….А живите у С ?…Да, кажем ја… Радите у С…? Климам главом …Како то да Вас раније нисам видео? Не знам, смејем се ја, ето нисам ни ја Вас раније срела, а толико пута сам се до сада возила овим аутобусом…Увек били неки други шофери, знате већ… Магреб… Да, да…А ја сам овде од 1999…Возим већ десет година овај аутобус…

Нешто ме пресече, кад помену ту годину…А јел’ имате породицу доле? Питам саосећајно…Да, два брата…Јел’ су добро? Јесу… На Косову су још ? Да, да им није било комсија Срба, страдали би, додаје он…Овако ништа им није фалило, сви су добро…Е, хвала богу, кажем наглас, а у себи помислих – ајд’ да једном чујем и неку лепу реч о Србима од других …још мош мислити из уста Косовара…Јел’ имате времена за кафу, пита ме нови познаник? Немам сад, хвала Вам, други пут…Ту сам са колегама…Хватамо авион одавде даље…Добро, онда морамо други пут да попијемо кафу…Важи, договорено, кажем и одлазим..

***

Седим у сервису у Новом месту…Питам гаражисту јел’ говори српски или хоће да причамо на енглеском… Смеје и се и каже «нема проблема» на српском… Пружа ми телефон да позовем француско осигурање… Да не трошим свој мобилни… Баш сте златни, кажем ја…Пуно Вам хвала…Одједном ми поглед пада на његов беџ на коме пише његово име и презиме – Радован Максимовић…Није ни чудо, кажем себи у браду…Наш чова….Објашњавам преко телефона шта ми се десило…Прескачем онај уводни део са натписом – Словенија гради ауто цесте за вас – радови на путу пре Љубљане…једна трака затворена…између преградни стубићи…камион са приколицом, јури…у кривини приколица се заноси…преградни стубићи лете према мени…подлецу испод мог аута…дум, дум, дум, грми испод точкова…на сву срећу, настављам даље…возим без проблема.. после неколико километара ауто ипак стаје…неће даље…АМЗС ме шлепа до најближег сервиса… дефинитивно нецу моци даље…како цу стици до поднева у Карловац, питам се ја?

Милозвучни женски глас узима ми податке преко телефона, број полисе, име, презиме и успут пита – а Ви сте из Хрватске? Па, могло би се и тако рећи, кажем ја…И ја сам, одговара она весело…Ма, људи моји, је ли то могуће, покушавам да имитирам славног коментатора, но, телефонисткиња не реагује на моју имитацију…Сигурно је нека млађа генерација, њој то ништа не значи…Питам је – па што се онда мучимо на француском, драга моја, кад можемо да причамо нашки…Смеје се и каже – може…али ја не говорим добро, правда се…Ма говорите Ви јако добро, прекрасно, много боље него ја француски…Смеје се и узвраћа ми комплиментом – а не, Ви јако добро говорите француски…А откуд Ви из Хрватске у Француској, питам је, дајући јој прилику да вежба мало живу конверзацију…Ја сам рођена у Хрватској…са 9 година сам отишла код родитеља у Француску… Класика, мислим се ја у себи… трбухом за крухом…А јел’ те молим Вас, где сте тачно рођени, радознала сам баш? Ријека, каже она, љупко ролајући р, као права Парижанка…..Е, баш је лепа или лијепа наша Ријека, примећујем ја…Како је свет мали, зар не, коментаришем ја…Има нас свуда….Словенац слуша разговор и смејуљи се преко пута….Добијам рент-а-кар, мој ауто остаје у гаражи на поправци…све ће бити сређено, да не бринем…захваљујем се непознатој Францускињи тј. Ријечанки на великој помоци…Адио кажем на крају разговора…- Au revoir, bon journée et bon voyage, одговара она…Изгледа је већ заборавила како се све то каже на матерњем језику, прође ми кроз главу…

Један од експоната београдског Етнографског музеја (фотодокументација Политике)

А кад ћете да ми испоручите фрижидер? питам млађаног продавца…Типка по компјутеру, гледа у екран и каже – може у среду? Може, а у које време, питам ја? После 8.30…Значи, да узмем цео дан слободан, да Вас чекам, па кад дођете…Смеје се…Не, биће сигурно до 10 сати ујутру…Пружа ми да потпишем фактуру…Док се потписујем, угледам име продавца, одштампано на фактури – Драган Јовановић! Хеј, па Ви се зовете Драган Јовановић…Да, каже он, зашто? Мора да сте из Србије? Или некадашње Југославије…Смеје се и даље…Што ми не рече човече, лакше би се договорили…Видим да ме не разуме….шири руке и каже…ја не говорим српски…Их, ма није могуће, како то, Драган Јовановић, а не зна Српски?…Ја сам се овде родио, каже…у Француској…А, зато….Јесте’л ишли некад назад у Србију? Јесам као мали, код бабе и деде, у Кражујевак…Крагујевац исправљам га ја…Кад су умрли, после нисам више ишао…Е, штета, одговарам ја…а у себи помислих, туга једна…

***

Студенткиња – нова стажисткиња, са огромним небо-плавим очима и још већим плавим коврџама стоји преко пута мене…осмехује се и уз извињење пита, док спуштам телефонску слушалицу – Ви сте из Србије? Да, откуд знате, питам ја…није ваљда да говори српски? Преслишавам се у себи да нисам нешто ланула на српском, док сам причала са преко телефона…Не, не говорим, каже она, мало само разумем…Откуд то? питам ја… Српски није један од 5 службених језика овде…Моја је мајка из Србије … Није ваљда? Стварно?.. Раскравих се ја… А одакле је, из ког дела Србије? … Из Земуна… Их, из Земуна баш? Да, каже она….Е мени је Земун баш леп, коментаришем ја….Она ћути…само се смешка…Баш ме је заинтригирала…Јел’ сте били некад тамо, мислим у Србији, у Земуну? …Нисам…Како то, зар немате тамо фамилију? Пропитујем је ја и даље, не пропустам прилику…Не, сви су овде…Како а деда, баба? Да, баш сви…Како са њима причате, мислим на ком језику причате са баком? На француском, каже она…А тако….они мора да су онда давно отишли из Србије?…Да…после рата…А ког рата? Другог светског, каже она… А, схватам…А са дедом? Деда није баш знао добро француски, каже она…Е, баш прави наш деда, Србенда, некако ми драг тај дедица, иако га не познајем…Замишљено гледам кроз прозор према катедрали…Ко би рекао, зове се Isabelle, презиме типично шпанско, а она… она моје горе лист…

 

Г.Т. Стразбур, Француска

[објављено: 04/11/2009]

пошаљите коментар | погледајте коментаре (28)

Sofisticirani multisenzorski sistem

Tokom prethodnih godinu dana, Laboratorija za istrazivanje dvostepenih mehanickih ocilacija (ogranak Istrazivacko-razvojnog centra Veljko Milkovic) uspesno je razvijala „Elektricni mozak“ za oscilacije klatna – sofisticirani multisenzorski sistem za prikupljanje svih neophodnih informacija iz oscilacija i kretanja klatna sa pokretnom tackom vesanja u cilju dubljeg proucavanja efekata sistema klatno-poluga i buduce automatizacije istog.

Razvoj je u zavrsnoj fazi i finalizacija se ocekuje u narednim mesecima.

Na sledecim linkovima mozete pogledati nekoliko snimaka sadasnjeg nivoa razvoja ovog uredjaja:

http://www.veljkomilkovic.com/Images/Pendulum_Electric_Brain1.jpg
http://www.veljkomilkovic.com/Images/Pendulum_Electric_Brain2.jpg
http://www.veljkomilkovic.com/Images/Pendulum_Electric_Brain3.jpg
http://www.veljkomilkovic.com/Images/Pendulum_Electric_Brain4.jpg

S postovanjem.

PR & Web tim

Istrazivacko-razvojni centar Veljko Milkovic

Bulevar cara Lazara 56

21000 Novi Sad

Srbija

e-mail: milkovic@neobee.net
web: www.veljkomilkovic.com

Wie üblich werden bei der Veranstaltung auch deutsche Kriegsverbrecher geehrt

Newsletter vom 13.11.2009 – Geschichte wird gemacht

BERLIN/PARIS (Eigener Bericht) – Mit großer Zufriedenheit blickt das
Berliner Establishment auf mehrere geschichtspolitische Erfolge in der
zu Ende gehenden Woche. Die Teilnahme der deutschen Kanzlerin an den
Pariser Feiern zum Waffenstillstand nach dem Ersten Weltkrieg sei „ein
unschätzbarer politischer Akt“, urteilen Beobachter. Die
Transformation der Erinnerung an den Sieg über die deutschen
Aggressoren in ein nivellierendes Gedenken an die Kriegsopfer „auf
beiden Seiten“ ging mit Kritik am Versailler Frieden von 1919 einher,
wie sie bislang vor allem von deutschen Revisionisten erhoben worden
ist. Über die Berliner Feiern vom 9. November heißt es unter Beifall,
ein „Fest der Deutschen“ am Gedenktag der Pogromnacht von 1938 sei ein
„Affront gegen die jüdischen Opfer“, der vor einigen Jahren noch nicht
denkbar gewesen sei. „Geschichtspolitik ist der Anspruch auf geistige
Führung“, resümiert die Presse im Hinblick darauf, dass die deutsche
Sicht auf die Vergangenheit den anderen Ländern Europas aufgenötigt
wird. An diesem Sonntag beendet Berlin die aktuelle Erinnerungswoche
mit dem alljährlichen Gedenken an die deutschen Kriegstoten
(„Volkstrauertag“). Wie üblich werden bei der Veranstaltung auch
deutsche Kriegsverbrecher geehrt.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57670

Sluzba Bozija u Hramu Svetog velikomucenika Dimitrija u Braunschweigu

 

 

Sluzba Bozija u Hramu Svetog velikomucenika Dimitrija

u Braunschweigu,

 

An der Stadthalle / Gerstäckerstr. 38102 Braunschweig

 

posle duzeg vremena

 

u subotu – 14. novembra –

na Sv. vrace Kosmu i Damjana–

 

 

u  10 casova je sledeca sv. liturgija u Braunsvajgu.

 

Molim Vas da o tome obavestite i druge.

Vas o. Milan

 

Am Samstag – 14. November am Tag der Hll. Ärzte Kosmas und Damian
um 10. Uhr  – findet wieder eine hl. Liturgie in der orthodoxen Hl. Dimitrius Kirche zu Braunschweig,
An der Stadthalle / Gerstäckerstr., statt