Svako je vreme imalo svoje junake, heroje a i svoje lopove, protuve i svoje promašaje

Evo i trćeg komentara!
I oni prije onih kao i onih posle tih a i ovi sadašnji sve su to isti srbi! Kakvi su, zavisi od od ugla iz kojeg se gleda ta paušalno procenjena veličina. Kad je već reč o kulturi onda bi bilo poželjno da se ovako kompleksno pitanje ne svodi na opis pojedinaca. Svako je vreme imalo svoje junake, heroje a i svoje lopove, protuve i svoje promašaje.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

 

Богата збирка Јоце Вујића

Прича о колекционарима и чуварима заоставштина (1)
Богата збирка Јоце Вујића

Урош Предић: „Портрет Јоце Вујића”

Велика ретроспективна изложба ремек-дела из Народног музеја у Београду, под насловом „100 година српске уметности. Сликарство у Србији 1850 – 1950”у Галерији Српске академије наука и уметности, привукла је хиљаде посетилаца који су се више од месец дана дивили маштовитости српске кичице. Била је то и ретка прилика да се упознају са великим заслугама колекционара и чувара српског ликовног блага. Јер, мало је речи казано о сакупљачима који су целог свог века трагали за најбољим делима најбољих српских ликовних уметника, о онима који су та дела сачували у ратовима и од непријатеља, и о њиховим драгоценим заоставштинама српским поколењима.

А баштину српске ликовне културе очувало је родољубље. Највећи српски колекционар, Јоца Вујић, из Сенте, већи део своје имовине посветио је сакупљању и очувању највреднијих дела романтизма и бидермајера 19. века. Бранко Поповић, сликар и декан Техничког факултета у Београду, пак, сакрио је од Немаца за време окупације и спасао од америчког бомбардовања на Ускрс 1944. године неколико најважнијих дела из колекције Јоце Вујића, поклоњених факултету. Тако су сачувани једна од најлепших слика Ђуре Јакшића, романтична „Девојка у плавом”, и портрет „Уметникова супруга Софија Дели” Константина Данила, бисер српског бидермајера. Оба дела украсила су и недавну изложбу у САНУ.

На истој изложби у Академији наука приказани су знатан број слика романтичарског периода, дела са израженим реалистичним елементима, као и најбоља уља српског бидермајера 19. века из збирке Јоце Вујића. Без њих, колекција Народног музеја која је представљена на изложби не би била комплетна.

Јоца Вујић је рођен 13. јула 1863. године у Сенти у породици адвоката, чији су угледни чланови оставили белег у српској култури 18. века. Студирао је Филозофски факултет у Бечу и био један од најбољих ђака чувеног слависте Фрање Миклошића. Пољопривредну академију у Алтенбургу (Мађарска) дипломирао је 1885. године. Деценијама је проучавао и сакупљао српске културне, историјске и уметничке вредности. Тако је настала најпробранија библиотека у Војводини и најдрагоценији музеј слика српских уметника из друге половине 19. и са почетка 20. века.

Ђура Јакшић: „Девојка у плавом”, 1856

Иако је још у 19. веку путовао, усавршавао се, обишао библиотеке и музеје Европе и преоравао архиве Будимпеште, Беча, Венеције, Рима, Фиренце, Болоње, Милана, Пизе, Дрездена, Берлина, Минхена, Прага, Париза и Лондона, Јоца Вујић је исто толико времена посвећивао обиласку и проучавању Жиче, Студенице, Каленића, Манасије, Раванице, Грачанице, Милешеве и других српских манастира. Вујићево систематско колекционарство је трајало све до смрти 1934. године.„Радио сам, без великих претензија, из чисте љубави према својој раси и нацији, сакупљао сам културне споменике наше прошлости једино из душевне потребе и намеравао сам да тиме подстрекнем и млађи нараштај на љубав и интересовање према култури српског народа. Нарочито сам, пак, обраћао пажњу на прошлост наше Војводине, доказујући тиме да ми, Срби Војвођани, можемо бити поносни на своју прошлост и на своје претке, који су поштено и савесно вршили своје дужности према себи, према породици и према роду своме и тиме положили чврст темељ данашњој нашој материјалној и духовној култури и нашем националном ослобођењу и уједињењу” (писмо Јоце Вујића Матици српској 1925. године).

Посебно треба истаћи Вујићеве заслуге за сакупљање радова Константина Данила чијом је личношћу био, благо речено, опчињен и чије је радове сматрао врхунцем могућности нашег сликарства грађанске епохе. У годинама пред Први светски рат, Данил је прилично пао у заборав. После огромних напора, трошкова и правих колекционарских подвига, Вујић је 1924. године у Народном музеју са Вељком Петровићем организовао изложбу Данилових слика а може се рећи да га је поново открио и нашој публици и историјско-уметничкој науци. Наиме, Вујић је 1924. године пронашао у Грацу и потом откупио за 110.000 ондашњих динара 14 Данилових слика, које су тако обогатиле фонд српског сликарства 19. века.

Љубав према Даниловој сликарској заоставштини навела је Вујића да трага и сакупи у својој колекцији радове већег броја Данилових значајних ученика (Урош Кнежевић, Јован Поповић и др), све до најзначајнијег – Ђуре Јакшића за чије је ликовно сазревање, које му је по оцени многих критичара донело епитет једног од највећих српских сликара, најзаслужнији.

Обрађени каталог архивске грађе Јоце Вујића има 3.016 инвентарисаних јединица. Од посебног значаја је 21. поглавље које садржи списе и белешке о српским сликарима. Сви предмети у Вујићевом домаћем музеју били су прецизно пописани и уредно заведени у каталогу. У првом, тематском одељку те драгоцене свеске под насловом „Ј. Галерија слика” инвентарисано је 375 предмета-слика, осам вајарских радова, колекција од 59 цртежа, а у трећем одељку су штампане слике и фотографије 983 предмета о знаменитим историјским личностима, догађајима, споменицима и местима. Ту су и 1.405 инвентарисаних јединица народних ношњи, војничких униформи, споменици, грбови, дипломе, плакате, бакрорези, литографије, челикорези. У четвртом, последњем одељку су оружје, гусле, накит, посуђе и народни радови.

Два драгоцена портрета из Вујићеве збирке – „Девојку у плавом” Ђуре Јакшића и „Уметникова супруга Софија Дели” мајстора бидермајера Константина Данила не бисмо имали прилике да гледамо да их, за време окупације, Бранко Поповић није сакрио од немачке похлепе.

 

Пријезда Поповић
[објављено: 12/11/2009]
stampanje posalji prijatelju

Evo i trćeg komentara!
I oni prije onih kao i onih posle tih a i ovi sadašnji sve su to isti srbi! Kakvi su, zavisi od od ugla iz kojeg se gleda ta paušalno procenjena veličina. Kad je već reč o kulturi onda bi bilo poželjno da se ovako kompleksno pitanje ne svodi na opis pojedinaca. Svako je vreme imalo svoje junake, heroje a i svoje lopove, protuve i svoje promašaje.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: