„ПРИВРЕМЕНО“ НЕ МОЖЕ СЕ ВУЋИ У НЕДОГЛЕД – „PRIVREMENO“ NE MOŽE SE VUĆI U NEDOGLEDNO!

Заменик заменика

Проше

године пред јесењи СА сабор водила се жучна дискусија, око статута

насталог због болести  патријарха Павла.  У ту дискусију су се били умешали многи.

Рачунао сам да ће преовладати разум, и да ћемо добити новог поглавара СПЦ.

Најжучнији

противници, да се за живота постојећег трајно оболелог патријарха  изабере нови Патријарх,  били су за дивно чудо,  они који су се највише требали заложити да

Црква добије новог поглавара. Нећу улазити много у детаље, и нећу спомињати

сваког по на особ. Али у ту колотечину највише се беше умешао господин Миодраг

Петровић један од ретикх експерата за канонско право.

Онако како

сам ја обавештен, Петровић није деловао са позиција правне логике. Јер да јесте

уставом СПЦ је предвиђено, да када је Патријарх трајно онеспособљен да врши

своју функцију да га тада замењује СА синод. СА синод је, о новонасталој

ситуацији, дужан обавестити све Архијереје, и најкасније у року од три месеца

сазвати СА Сабор, ради избора новог патријарха. Овде говорим о условима насталим

када се патријаршијски престо упразни смрћу патријарха,  или из неких других разлога, проузрокована

упражњеност, као што је овога пута трајна оболелост. Не говорим овде  о условима када је Патријарх спречен да обавља

своју функцију привременог карактера.

Међутим

главни разлог због чега су они који су били за то да се не бира нови Патријарх

је био тај, јер су били заведени неком фиктивном идејом да новог патријарха не

треба бирати, зато што би онда противници Владике Артемија искористили тај

моменат и повели поступак о његовом рашчињењу, или пак његовој смени. Бар тако

је мени, то све тумачио Срђан Марјановић уредник Новинара.де. Није тешко уочити

да овако постевљена логика и није логика. Јер Устав СПЦ омогућује да СА сабор

може сменити било којег Архујереја по установљеном канонском прекршају, или пак

његовој немогућности да обавља своју дужност. Пре прошлогодишњег СА сабора

група Архијереја који су били противници кичерајства у литургији, била је

солиднија и јача. Амфилохије их је заварао триковима, којима се он увек и

служи. И као, он је игаро некакву

двоструку улогу све дотле док себи није обезбедио, да се наметне на чело

СПЦ, користећи се неспособношћу оболелог патријарха да обавља своју дужност. У

томе је наравно и успео. Да је прошле године за јесењи сабор изабран нови

Патријарх, Амфилохије и његова група би били у веома тешкој позицији, а могло

је се тада догодити да се за Патријарха изабере и сам Валдика Артемије. Тако су

неки из групе који се противе литургијском кичерају били и осмислили, да се

држе Артемија, уколико буде избора. Како је та група сада ослабљена, и сам

Владика Артемије је запао у велике тешкоће.

Говорило

се тада да то није пракса да се нови

Патријарх бира за живота постојећег. Спомињало се, да је то једино био

случај са Светим Савом. Но то није истина. Погледјмо шта овде пише:

Pošto

je patrijarh Maksim teško oboleo marta 1669. godine, a njegova bolest

„nije kretala na bolje i on stalno bio vezan za postelju, počelo se u

Patrijaršiji misliti na njegova naslednika. Izgleda, međutim, da su neki

članovi sinoda mislili da se patrijarh može vremenom još i oporaviti, pa se

došlo na ideju da se obolelom patrijarhu postavi pomoćnik – koadjutor. Po svoj prilici pod uticajem

obolelog patrijarha, izbor je pao na mladog i sposobnog igumana pećkog

manastira, Arsenija rodom sa Cetinja, izgleda od sporedne loze Crnojevića“

(Jovan Radonjić).

Kao koadjutor obolelog patrijarha Maksima, iguman Arsenije je izabran za

mitropolita hvostanskog 1669. godine. Na Spasovdan iste godine izvršena je episkopksa

hirotonija o kojoj nam govore i natpisi sa zida manastira Gračanice.

Budući da nije bilo nade za ozdravljenje obolelog patrijarha Maksima,

mitropolit hvostanski Arsenije je krajem 1672. godine izabran za pećkog

patrijarha.

Patrijarh Arsenije iii je rođen u Cetinjskom plemenu 1663. godine. Sam za sebe

kaže da je „od Cetina rožden(i)em“. Vrlo rano već 1665. godine,

postao je iguman brojnom bratstvu Pećkog manastira i kao takav stekao ugled i

poverenje kod patrijarha Maksima i mitropolita sabranih oko pećkog prestola.

Несумњиво

је да је Птријарх Арсеније III

(Чарнојевић) после

Светог Саве и Патријарха Макарија (Соколовића) по некима, а по мени одмах  иза Светог Саве најзначајнија личност у

историји СПЦ. Недвосмислено, он је то био и својом чврстином и својом

одлучношћу и своим радом. Преданошћу и педантношћу. А карактером понајвише. Зано

је он како руководити не само Црквом него и како заводити ред и дисциплину у

Јерархији. Не би било на одмет напоменути да је за време свог

патријарховања сам сменио око три непослушна епископа.

Дакле

није у СПЦ као и у другим Православним Црквама непозната пракса да ако је један

Патријарх неспособан, да га мења други за његова живота. То што неки данас

измишљају квази теорије и приче о даровима Духа Светога, то раде само лаици и незналице.

Јер, као што видимо патријарх Максим је био још у животу када га је наследио патријарх

Арсеније. Је ли се оболели Патријарх Максим, и заиста одрекао, по теориама ових

данашњих квази – теоретичара  дарова Духа

Светога? Да ли ти људи занју шата говоре?

Због

оваквих и сличних набадања, наша Цркава, и онако због лошег кадровског састава,

поготову када је у питању њена Јерархија тешко страда. Кућа без домаћина нема

сумње наклоњена је паду.

На

недавном банкету за прикупљање новца ради суђења са великим тиранином кандским,

или како би га његови сарадници назвали Георгијем. Једно од питања, по питању

некаквих измишљених привремених управа, адвокату легално изабране управе ЦШО из

Хамилтона, било је моје: Привремено, заначи привремено. Како ћете у леганом

смислу изаћи пред суд и објаснити, да је дуговремено  Георгијево привремено стање нелегално? Адвокат

је ово питање протумачио као најбоље постављено. И објаснио да се нишата што је

привремено не ноже вући у недоглед.  До

када данашњи “свети оци“  мисле да ово

‚дуговремено “привремено  стање“ Цркве

без поглавара одржавају, под изговором да је то све привремено?

Данас ми

неко прочита да се Иринеј Буловић потписује сада као заменик заменика

Патријарха.  Прекрсти се Србине, и

запитај се, зар, смо и на тако ниске гране спали? Оно што највише следује

поглавару цркве кадa

је овај оболео, из приложеног се да видети је коађутор, значи помоћник, а не

заменик. Ово заменик, па још заменик заменика Патријарха, је некакав кич, који

је само својствен онима који немају никавих додирних тачака са спозанјом духвог

шивота и правила у вођењу и руковођењу Црквом.

Јанко

Бојић

Лондон,

Онтарио.

Јанко Бојић је писац

слободног стила. Досда је објавио много публикација на тему из савременог духовног

живота, као и о проблематици унутар клирикластва СПЦ. На енглеском језику пише

за Вине спектатор  Магазине. У књижевногм

облику до сада је написао и публиковао неколико приповедака, од  којих треба посебно

истаћи  две, Трилогија  о

страдању браће Василијевића, где је један од браће био његов тетак и,  Дан Велике Радости, опис сопственог доживљаја

смрти  аустријског капларице Ђозепа

Броза.

Werbeanzeigen

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: