O knjizi pesama Ivana Despotovića PREKORAČENJA

Materijal odabran za pesničku obradu u ovoj zbirci jeste kompleksan i zagonetan poput lavirinta na čijim zidovima su ispisani večni simboli. Naime, pesnik je odlučio da zadre u prirodu, onu koju okružuje čoveka i koja ga čini čovekom. Sama ta priroda vešto je prenesena u svet ljudi, te tako preobražena i očovečena, bez patetike i velikih reči, govori osnovne, ključne stvari o tajnama života. Ne postoji u ovim pesmama slavljenje skrivenog Boga, onog koji upravlja tananim koncima naše sudbine. Sve je delo dubljeg nagona, onog koji je pritajen u čoveku, kroz koji taj čovek dela, oseća, piše pesme, stvara lični univerzum. Nameće se u Prekoračenjima jedna spontana rima, prirodnost, nešto teško, što dolazi tako lako. Sa lakoćom pesnik stvara komplikovane slike, pretvara ih u sažet misaoni materijal, jednostavan na prvi pogled, na drugi složeniji i teži. Poletno i bez ustezanja, kroz stihove provejava neminovnost života, ma kakav on bio, poetičan ili paradoksalan, lep i surov u isto vreme. Poetski svet je predstavljen kroz sličice iz mašte, mita i, što je vrlo važno, svakodnevnog iskustva. Pesnik je time izbegao površnost i ispraznost reči koja zna da prati ovakve stihove. Sve je potkrepljeno oblikom Istine koja lebdi iznad ovih pesama i čini ih bliskim čoveku u kome one nalaze plodno tle za cvetanje.

Branko Ćurčić
4. jun 2009.


Објавио М. Лукић у Едиција ЗАВЕТИНЕ датума 8/22/2009 10:21:00 AM

Како да уочимо неваљалце међу нама?

Како да уочимо неваљалце међу нама?

Ако се не осврнемо на примере, из прослости, тешко да ћемо схватити и садашњост, и њих разазанати.

Кажу очевидци да је Светлана из Грахова била увек некако чудна. И тако Светлана се залети 1944 године, односно изврши она јуриш на храм Светог Николе у Грахову. Већ су биле ту, на као некакав скуп принуђене да дођу, готове све жене из Грахова, које су сада уплашене, гледале у Светлану како маше кандилом, гледајући је шта ли смера. А она ће, окренувши се њима рећи: “Шта за вас постоји Бог? Па када постоји, нека ме он сада ево казни за ово што ћу ја да урадим.“ И онако као у неком опијуму занесена, Бога питај чме, задиже сукњу пред свима присутним, и опгани оно кандило што је држала у руци. Прича иде даље да је та Светлана певала и песму: “Ја сам прави комуниста, и борим се против Христа.“

Е, сада је друго питање, да ли је се Светлана и заиста изборила против Христа?  Веле убрзо је умрла, али све до смрти је жестоко мрзела Бога, Христа и Божије Храмове.

Да, Светлана је кћи Илије Ковачевића, те надалеко чувене фамилије фанатичних комуниста. Па ето, и ми данас овде међу нама имамо једнога који води порекло из тог Грахова, неким чудом из Ковачевића. А ја ћу овде да посведочим нешто, па ако нисам у праву нека грех иде на моју душу. Мада он носи мантију, ја га видим како се он исто као и Светлана бори против Христа, само на један други начин.

Зашто сматрам тако? Више пута сам подсећао на неке методе којима се он служи и кориусти. Али ове године, 14. марта, посматрао сам га уживо у Ниагари, а они који га нису видели уживо, нека се потруде да набаве диск и нека га погледају на снимку.  Онолики лажов, љигавац, који се чак не устручава да од присутног аудиторијума тражи изнуђени аплауз, за себе. Борац против народне, и људске воље, против народног гласа, а да није Христоборац и Богоборац као и Светлна???

Коако ко хоће, али после онога што се одиграло тога датума у Ниагари, не може се ништа друго рећи, осим да је Ковачевић драстичније гори христоборац, од Светлане. Она бар није крила. Јавно је то испољавала. А он… Јер, рече ли неко паметан: “Да је глас народа, глас Божији?“ Ја знам да у то Христифор Ковачевић  не верује, и зато пак, да је он богоборац и христоборац, мне у супротно нико убедити, неће и не може.

И тако тај Христифор, апсолутни противник и непријатељ, Христа и његове Цркве, па наравно када је противник Његове, онда је он противник и СПЦ. Опет ће неко рећи: Одакле пак, сад и таква  идеја? Ево одакле. У Ниагару је тај Ковачевић дошао да одбрани другог Богоборца и Христоборца, великог тиранина Ђуру Ђокића, или како га народ популарно зове Ђоку од владике. Затим тај исти Ковачевић пореклом из Грахова, много година уназад, да би себи приграбио чин Миртрополита, претио је присутним епископима на сабуру, да ако му не доделе тај чин, он ће онда целу његову епархију да преведе у ОCA, то јест у некакву Америчку Правослвну Цркву. Али и поред тога, што је на уцену добио тај чин, он се није зауставио у своим намерама, да се прикључи тој по мени гуланферској и донекле сотонској организацији. Ово говорим из свог убеђења, а овде немам намеру да објашњаванм ОСА и да дужим и онако предугачку тему. О томе неком другом приликом.

Тако ето, и ми добисмо некакав квази-  устав поспешен од стране тога Ковачевића који води порекло из Грахова, а у коме и дефакто се назиру Ковачебвићеве намере. То јест када се укаже прилика, сада не знам, да ли он мисли да мре, а какав је, и не верујем, јер, га изгледа ни Господ неће, па да он једног дана –  он, или неко ко њега наследи, у опште неће имати проблема да, према том уставу одцепи једну, ако не и све постојеће епархије СПЦ са овог континента и подведе их под ту сатанску организацију. Дакле, тај како га ја назвах Ковачевићев акт, по мени, то није и не може бити никав устав, koji он настоји, да нам га не само подметне, него и да га наметне.

Овде биh, да пре него идем даље, само желео да подсетим на нешто неуобичајено. Један трећи Христоборац и Богоборац. Мирко Добријевић кога у Аустарлији, с правом прозваше папски нунције. Тај девијантно изопачени несретник, је управо Ковачевићев школарац. Замислите, не до бог да њега неко доведе сутра кда крепа Христифор на његово место. За тако нешто да се догоди – није тешко предвидети последице.

Управо баш због тог устава, прошле суботе августа 18 у Кливланаду, Охајо беше сазван састанак, да се договоре Срби шта сада учинити, и како се борити против овога Богоборачког, мазохистичког – документа.

Назвали су нас свакако. Да то само чине расколници, да то није на своме месту, да смо противници СПЦ. Био сам и сам присутан на том састанку. Где се беше сакупило скоро двеста душа. И гле чуда. Они које назваше свакојако, па чак да смо разјединитељи, постадосмо, ујединитељи.

Тај састанак је имао таквог одејека, да је помогао Владици епархије Источно – Америчке, да разуме намере “расколника“ где је сада владика сам поспешио иницијативу да са тим Боже мој “расколницима“ треба сести и поразговарати. Дакле добар се глас надалеко чује. А рђав као и свака немилост заврши на сметилишту. Владика је разумео дакле поруку, а и присутни су разумели да тај, управо тај Владика Митрофан, је човек разуман, и да он није богоборац, какви су Ђуро Ђокић и Христифор Ковачевић. Чујем да до састанка ће доћи, а са уверењем тврдим – посматравши досадашњи рад Његовог преосвештенства Владике Митрофана да ће и уродити плодом. Тако да у овој епархији ће завладати, ред, јединство, разум и спокојство.

Тако је то када разум победи, оне силе које се њему супротстављају. У разговору са тим честитим људима из Цркве Светог Саве у Кливланду, сазнајем следеће: Питали су ме наравно колики је јаз између верника и назви владике Ђуре Ђокића код нас у Канади. Да бих им одговорио, да је непремостив, ја их упитах следеће: Колико је мени познато Владика Митрофан је ту у САД дошао, још, док је подела Слободне СПЦ и тзв. федералаца, била још увек активна. Је ли вас он икада увредио, кроз било који наступ? Одговор је био једноставан. Никада.

Онда занчи вашем уједињењу и прихватању Владике Митрофана не постоји никаква препрека. Спор да ли је, или није устав добар, је лако решити. То се може постићи кроз разговор. Видите- настављам ја, ми у Канади немамо са ким да разговарамо. Дрвљем и камењем на тзв. расколнике се бацао и дан данас баца Ђуро Ђокић. Називајући припаднике слободне СПЦ, да су расколници, материјалисти и шта ти ја знам већ. Е са таквим разговора и прговора нема и неможе бити. Тај јаз, који је он, сам Ђуро Ђокић, у свом антинародном и богоборачком наступу, прокопао, је не премостив. – Одговаио сам својим саговорницима.

Јаз који је и други већ споменути богоборац Хритифор Ковачевић, који води порекло од исте фамилије коју у уводу споменух, из Грахова прокопао кроз наметање свог устава је такође непремостив. Интересантно је, па треба овде истаћи, како стоје ствари између ова два богоборца Ковачевића и Ђокића. Њихово понашање је типично понашање двојице богобораца комуниста. Међусобно се мрзе, блате, један, другог, оговарају. Али када је њихов заједнички интерес у питању, онда су и те како заједно. Зар то и не показаше онога марта четрнаестог ове године у Ниагари.

Не знам, да ли је потребно овде још нешто додати, осим само можда  још и ово, за малу и никакву Ђокићевску камарилу. Не тражим од њих ни разумевање ни покајање. Али, да ли им је јасно, da када га онако жестоко бране, друга је ствар што то чине примитивно и глупо, незналачки. Да ли могу бар мало да сагледју разлику у понашању једног епископа кога ето народ прихвата, и њиховг тиранина, чији култ би они, заједно са њим да нам наметну, мимо наше воље. Да мањина влада већином!? Био је обичај у тиранији комунистичкој. Из увода ако ништа друго се види ко су ти тирани и какви су били. – Били? Не, они и данас постоје, видљиви су и препознатљиви. У комунизму под претњом убиства, под малтретирањем. Мањина јесте израбљивала већину. Али Црква и комунизам нису исто. И то онима који данас поспешују култ једног примитивца, и наравно неуравнотежене особе, у лику Ђуре Ђокића, да и такав може бити као владика!? Не верујем да ће им данас и у ова времена, поћи за руком да тај посао обаве онако како су замислили,  и да тако нешто ће моћи да  уроди плодом. Тако је то увек било кроз историју.  Од Пантија Пилата до Диоклециана, од Диоклециана до комуниста.  Богоборци устану крену, јуришају, али на крају сви заврше као и Светлана из Грахова. И њен поход, као и поход њених сарадника, био је кратког века. Они изумиру, а Хришћани поново ојачавају.

Па овде тако некако и да завршим ово моје излагање.

О, да, на скупу у Кливланду беше нас много више него на слави “манастира“ у Милтону. Зар нам и то, не говори још нешто?

Јанко Бојић