Како је настао скандал Перенчевић

Како је настао скандал Перенчевић

Пише: Протос Лука Лазаревић, protoslazarevic@gmail.com

О, Бже драги ти си једини изнад нас који нас твориш да деламо према заповести Твојој . Па ти рече: “Не сведочи лажно на другога.“ Народ од кога сам и ја, није дело некога обичног смртника, већ je то дело твоје Оче наш. Ниси Ти тај који твори, незнана дела, већ она која су Твојој вољи потчињена. Јер, нико други осим Тебе  не зна због чега је нешто постало и настало, и само ти знаш зашто си поред толиких народа света створио и мој нарoд Серебски.

Тај народ, мада у својој мукотрпној историји био је изучио велика дела, та, како ми обични Срби кажемо Богоугодна дела. Ретко ко би из моје генерације, устао да дигне глас на ближњега свога, а да предходно није достојанствено сигуран  да оно што каже није сигурно и тачно проверено. Такви смо ми били, тако васпитавани, и тако одгајани, да у својству људске природе деламо у смислу Твојих врлина и заповести. И само као такви могли смо велика дела да створимо. Али, у последње се време, нешто  чудно и необично дешава са  нарадом од кога сам и ја. Читам ових дана преписке разне, па наиђох и на ове што се односе на смрт покојног свештеника Ниагарског Мила Перенчевића. Познавао сам га од раније. Много је, за читаву генерецију, или две, био млађи од мене, па зато и нисмо имали нарочитих додирних тачака. Али када сам прочитао ових дана песму мог доброг знанца господина Шошкића посвећену представљенију Господу оца Мила Перенчевића, даде ми се погледати и на постојеће коментаре. Ми Хришћани претендујемо да кажемо о мртима све најбоље. Не велимо ми о мртвом све најбоље, већ у множини кажемо о мртвима све најбоље. Постоји и разлог за то, али када су у питању појединци онда вероватно важе и појединачни аршини.

Зато ми и чујемо када неко умре, па ако је био частан и честит човек и, у својој се делатности показао изузетним, оне речи угодне таквоме. Био је ревностан и поштен, свакоме је изашао у сусрет,  изузетна је дела створио и оставио иза себе. Али када умре лопов, ако није пострадао у затвору, онда сви од таквога главу окрећу, и обичан свет каже умро је онај лопов. Па зар то и није логично тако? Ту и свештеник Перенчевић не може бити никакв изузетак. Морамо отворено говорити чак и после његове смрти о његовим особинама које су га за живота красиле. Жалосно је што морам да прихавтим горку истино о лику његовом. Живио је доста порочно, пио и пушио, и по сваком изгледу више је он био све друго осим ревносан свештеник. На крају што неко једном рече: “Он је у попове залутао.“

И добро, иако је то тако било, времена су ово необична, свугде се јављају понори и пороци, чак  и тамо где би се најмање могло очекивати. Није ми намера да критикујем једног покојника, нити ћу то чинити у опште. Не би ни било сврсисходно га спомињати да се један својврстан скандал злоупотребе једног мртвог тела није изродио у том смислу.

Коментари на песму “Почившем проти Мили Перенчевићу“ су израз једног ужаса, и плод једне оболеле маште. Коментари својствни оном соју, и ономе слоју нижем испод свагог нивоа,  или како би то отац Јустин лепо реко: “Ништавним од најништавнијег.“

Из тог разлога одлучих се и ја да позовем једног свог познаника, иначе човека од угледа и карактера доле из Ниагаре, да се распитам за цео случај. Будући да је он  у свему неутралан, уз његову сам помоћ разоткрио ембрион настанка овога “посмртног“ сканадала. Распитао сам се касније и код другх, па ево укратко са протиног становишта оцена  сагледавања целокупне нежељене ситуације.

Вика је на све старне, али све је то узалуд, један зао покушја се сакрио у једном другом грму, и док се у тај грм не загледа, многи ће бити нападнути сасвим неправедно, неодговорно и непоштено. Целокупну је ствар започео нико други до сам “владика“ Георгије. Иако је ово болана сцена, ипак тактика је подмукла, али недостојна и погрешна. Погрешна у смислу нормалне људске логике, и оне Божије заповест коју с почетка напоменусмо. “Не сведочи лажно на другога.“ “Владика“ је искористио смрт једног мање више ирелевантног човека, са којим је он правио некакве планове, које је изненадна смрт тога човека, те планове прекинула, и преокренула читав ток у другом и непредвиђеном смеру.

Сада да је покојни свештеник Перенчевић био човек од велике виспрености и разума, ни он сам не би улазио у некакве планове, који ни по чему нису били у његовом интересу. Њему самом је требало да буде јасно да правити планове са човеком који је тежак бол нанео заједници, је било крајње непоштено с његове стране.  Опет заједници од које је сам Перенчевић уживао незаслужену награду. Руку на срце, Перенчевић није свој посао обављао професионално.  С друге стране и сам “владика“ да и мало интелекта и знанња поседује, да је човек од морала, не би се ни сам упуштао у некакве авантуре са човеком који му је у сваком случају био од мале користи.  Али овакав “владика“ који ни сам не зна како је и постао “владика,“  и због чега је “владика“ другачије није ни могао.

А штa је тај  и такав “ владика“ урадио, и да ли је могао нешто боље и паметније? Једноставан би одговоир био: Урадио је оно што је само један такaв мизеран карактер могао да уради. A боље? –  па боља су дела за друге предвиђена. На име како из свих прикупљених података произилази, том “владици“ је ускраћено право да сме да се појављује на имањима и, у црквама, неколико ЦШО у Канади, од којих је једна, кажем једна, али није усамљена, ЦШО из Ниагаре. Рачунао је изгледа тај “владика“ да ће преко сада већ упокојеног свештеника да избегне законску регулативу и да ову Српску заједницу и надаље задржава у комфинираном стању.

To је ипак она бесмислица, која је својствена оним личностима и карактерима, промашеног животног циља, и полпжаја, који таквима не припада. Па уместо да се помири са чињеницом, и да пораз поднесе мирно, наравно стоички не долази у обзир, пошто се ради не о јуначкој битци, већ у мизерлуцима и простаклуку својврсном недораслом чину, “владика“ сасвим лицемерно и малицизно покушава да искористи фамилију покојника са циљем да постигне немогуће, па ако и то пропадне да завади заједницу, ако је и то могуће. Али калкулације, примитивизма, садржаног у свести оних, који никада нису били у стању, да свет сагледају реалним очима су као и увек, и обично промашене.

“Владика“ који не разуме зашто је довдеден у овакав положај, користи сад фамилију покојника, и упућује их да од управе ЦШО траже да ако он дође на опело покојнику, неће бити принудно одстрањен из цркве, у којој му је сасвим праведно, забрањен приступ, и да неће бити кривично гоњен. С друге стране се нашла породица покојника, која је и онако скучена у своим погледима и подложна за сваку врсту маниполације, и која поставља пред управу тај захтев. Упарва која је у легаланом поступку са тим “владиком,“ мада вољна да изађе у сусрет ожалошћеној породици, никако није ни могла да пристане на тај “владичански“ захтев. Шта је онда једном “владици“ који се константно сукобљава са народом, преостало? Да се ради о нормалном човеку, прво, до нечега оваквог, до забране уласка у црву којој је народ ктитор, никада не би ни дошло. Али не. Овде се ради о човеку малициозне природе, па наравно да ту није могао да се у својој злоби заустави. Већ сада подбада фамилију да шири лажи и неистине около како је тобже управа забранила опело њеном члану фамилије. Што у опште није тачно. Управа је дозволила да се тело покојника унесе у цркву, и да га ако треба сви свештеници из целе Канаде опоје. А ако је требало на опелу у цркви да  чинодејствује и један Архијереј, могао је да то учини и било који други Владика, али не и он, који је у судском спору са целом ЦШО из Ниагаре.

Било како било, али једно је сигурно. Иако је покојник са свјом ниском и плитком памећу, за време док је био у животу,  подлегао интересу једног бруталног “владике“ можда је ипак добро што га овај није опојио у цркви у којој је он служио. Свештеник  Перенчевић, какав такав, је ипак нешто боље од тога заслужио, што му је и сам  Господ праведнички доделио. А ако на било кога треба нишанити прстом ових дана и тражити кривњу за овај целокупни скандал. Онда је то нико други до,  до  крајности искомпромитовани “владика“ Георгије. Био је ово његов јадан и бедан покушај, да се на неки начин, само ја не видим како, исцели пред Ниагарском заједницом. Служећи се једним највећим прекршајем пред Творцем, да се не сме сведочити криво на ближњега, “владика“ је уместо неког и делимичног успеха преживео један од својих највећих пораза. Пораз се одсликава у томе што је свему овоме,  мобилисао оне најгоре  да га од греха који је починио  пред Господом,  одбране. Ко не верује, нека погледа коментаре на поeму, “Почившем Мили Перенчевићу“ овде.

Протос Лука Лазаревић