Živeti i umreti u ulici ljubavi

Ivan Despotović

Živeti i umreti u ulici ljubavi

prva knjiga pripovedaka Branka Ćurčića, odabrana na Velikom međunarodnom konkursu Edicije ZAVETINE, Beograd, Zavetine, 2009.*

Življenje, umiranje i ljubav sadržani su u naslovu zbirke pripovedaka Branka Ćurčića. Kao opozicioni elementi života, poput mržnje i ljubavi, strasti i hladnoće, dobra i zla. Oni se u ravnici združuju u neki mistični, nedokučivi mir– kaže nam autor u prvoj priči, gde crkveni tornjevi postoje kao putokazi za nebo, dom Boga oca. Kao što je podvučeno podnaslovom, ovo je ispovest o jednom gradu, običajima, na početku 21. veka, ali se već u naslovu knjige oseća vanvremenost onoga o čemu se pripoveda. I sve je tu sadržano, u ravnici; Bog, ljudi: korumpirani, dobri, bogati, siromašni, političari, pa i sam Umetnik. O toj stvarnosti može se napraviti jedino ispovest, ona se izgleda ne može suštinski kritikovati, jer je nalik memoriji ogromnog kalkulatora. Kao i u Boga, u nju je sve uračunato. Što bi lik Umetnika rekao neminovni, takvi su valjda i događaji u Brankovim pripovetkama.
Autor gradi izražajne karaktere, portrete, sa patinom starih slika, ulja iz kakvog muzeja, koja uvek zadržavaju prisenak bajkovitog. Lik dečaka Ferenca Kavge, sposobnog da trpi, bez zlobe, željnog da pomaže drugima i kao lekar doprinese zajednici, kontrastiran je bandoglavom nacionalisti Petru Petroviću, zvanom Krv. Prvi je žrtva drugog, ali kasnije, u odraslom dobu, stvarnost ih tera na suživot i oni se oslikavaju u pomirljivom svetlu. Ferenc traži mesto za ordinaciju u Krvovoj novogradnji. To je stvarnost ravnice, jasnoća linearne perspektive, kao na holandskim platnima. Bajkovitost ali i konkretnost lica i prilika, možda nalik prizorima Pitera Brojgela. Ovo je 21. vek, mada se čini da su sva vremena slična, u tim pričama, izgovorenim (reklo bi se) sa stanovišta mudrosti. Nešto što izgleda crno-belo, jednostrano, sasvim je drugačije kad bolje razmislite. Simbolički motivisane intuicijom nizije, fabule pripovedaka daju svestran i stoga opšt prikaz pojedinačnih života. Obuhvaćeno je i iracionalno i svesno biće Severaca, junaka zabeleženih u jednom periodu i prostoru.
Ne čudi što je glavni junak koji se kroz priče povlači – filozof. Titula mu daje dozu opštosti, kao i ostalim junacima, na primer, Umetniku. Meštani tog slikara i pesnika vide samo kao jednu reč, Umetnik, i on u priči ostaje ta reč. Najmoćniji političar u okrugu, dakako, ima ime, jer za njega svi znaju. To je Jovan Jankov. Izražajno je ocrtan samouvereno halapljivi karakter. Kod njega dolaze umetnici ne bi li dobili finansijsku podršku. On ih tera na kompromis i, gle, naizgled beskompromisni stvaraoci pristaju. I mladi ljudi u Kući kulture shvataju da nisu bolji od svog prethodnika, štaviše, on se u datim okolnostima snalazio bolje nego novi. Čudna, ali sasvim očekivana, to je slika Zemlje, života na njoj, i jednog grada.
Čini se kako će uvek, u svakom vremenu i prostoru postojati jedan grad, umetnik, filozof, jedan Jovan Jankov, jedan vlastodržac. Kao što postoji i jedan Bog. Ove priče nose dozu bezazlenosti, novog izraza, oslikavaju „telo“ stvarnosti. U njoj su i moralno prihvatljivo i ono neprihvatljivo – samo telo, materija od koje je satkana ravnica, Severno S, nebo, samo Biće. Zato je ta stvarnost relativno bezazlena, samo stvarnost, kao što i mora biti.
Pojedini likovi provlače se kroz sve priče, što knjizi daje osobine šire proze, razuđenog romana, postavke slika gde prizori beleže ista lica, na jednom mestu u različito vreme. Ova knjiga daje potpuni prikaz života, ograničen možda lokacijom jedne male zemlje, njenog grada, ali gde se mnogi čitaoci, na raznim tačkama zemljine kugle, sigurno mogu prepoznati.

Ivan Despotović

______


Објавио Коли ИВАЊСКА у ЗАВЕТИНЕ Plus ultra датума 7/13/2009 12:40:00 PM

WHAT REALLY HAPPENED IN SREBRENICA

http://serbianna.com/analysis/?p=100

WHAT REALLY HAPPENED IN SREBRENICA

The Hague Tribunal has stretched the definition of genocide to such extent that the term loses the terrible dignity of describing the most gruesome crimes of extermination of the entire population. In Srebrenica, during the Bosnian war between 1992 and 1995, roughly one fifth of the region’s entire Muslim population perished in fighting or by other means. To claim that an area in which some twenty percent of the allegedly targeted population lost their lives has been subjected to genocide is absurd. To its designers and perpetrators, this accusation serves the legal purpose of denying the legitimacy to the Republika Srpska, and the political and propaganda purpose of demanding its abolition.

July 2009 – Diana Johnstone says that everyone who “retains a capacity for critical thinking should regard the lavish public breast-beating over ‘Srebrenica’ with certain skepticism.” Her warning is apt: there is the regrettable tendency in Western media reporting and analysis to look at events in the eastern Bosnian enclave in isolation from the time continuum.

“What happened in July of 1995 is a matter of record. Srebrenica fell rather unexpectedly to Bosnian Serbian military forces,” explained Dr. Srdja Trifkovic in his interview for CKCU 93.1 FM in Ottawa.

“A considerable number of Bosnian Muslims of military age, most of them armed, retreated in the direction of Tuzla. Some got through; some were killed while fighting their way; and some were taken prisoner and executed by the Bosnian Serb army. Between seven and eight thousand Bosnian Muslims departed Srebernica in the hope of reaching the town of Tuzla. There is no conclusive research to tell us how many of them survived, how many of them were killed in the fighting while trying to reach Tuzla, and how many were executed by the Bosnian Serb forces after being taken prisoner.”

The much hallowed number of 8.000 still a matter of dispute

In Potocari, the village just outside Srebrenica, where the monument to the victims of the alleged massacre is situated, you can see the names of over 8.000 Muslim men. “That list covers not only Srebrenica, but seven or eight other municipalities in the region,” says Trifkovic.

“The Muslims themselves, when erecting the shrine to the victims of the events of Srebrenica, couldn’t come up with the magic number of Eight Thousand – short of resorting to the inclusion in that total of people from many surrounding municipalities, which had nothing to do with Srebrenica itself and most of them military victims of fighting. This in itself indicates that the myth of mass executions simply does not stand scrutiny.”

What did Muslims do to Serbs?

One cannot understand what happened in Srebrenica in July of 1995 – Trifkovic insists – without looking at the events of previous three years, between late spring of 1992 and summer of 1995. During that period Srebrenica was an armed camp used by the Muslim forces to terrorize the surrounding Serbian communities and kill hundreds of unarmed civilians. That facts are not denied even by the ICTY at The Hague.

The Memorial Centre in Bratunac, the Serbian town not far from Srebrenica, has hundreds of photographs of Serbs killed by the Muslims during that period. All of them were killed by the armed Muslims belonging to Naser Oric’s forces coming out of Srebrenica.

“A particularly gruesome crime happened on Serbian Orthodox Christmas in January 1993 in the villages along the Drina valley, such as Kravice, when children as young as 5 and 6, as well as elderly women of 80, were killed by having their throats split or having clubs smashed into their heads,” explains Trifkovic.

“At the time of the fall of Srebrenica there was considerable bitterness in the Bosnian Serb ranks against the Muslims in the town. On the one hand Srebrenica was the headquarters of the 28th Muslim division and the hotbed of terrorism that was the springboard for offensives against the surrounding Serbian communities in which hundreds of Serb civilians were gruesomely slaughtered. At the same time Srebrenica was supposedly immune from attack because it was a designated UN ‘safe heaven’.”

“The record of Srebrenica as described by the UN Tribunal at The Hague is neither legally nor logically coherent,” according to Trifkovic:

“Srebrenica was proclaimed to be a genocide in the trial of Bosnian Serb General Radislav Krstic, on the strength of the claim that even the deportation of children, women and elderly men from Srebrenica was an act of genocide. Even though there were no written or oral orders to the effect that a genocidal intent was existent and even though no such orders actually exist.”

Muslims of Srebrenica sacrificed by Izetbegovic and Clinton

In his interview for the Sarajevo newspaper Dani, Hakija Meholjic, president of the SDA (Stranka demokratske akcije) for Srebrenica, declared in June 1998 that Bosnian Muslim president Alija Izetbegovic had told a delegation from Srebrenica something very interesting four years previously: “I was told by Clinton in April 1993 – Izetbegovic said – that if the Chetniks [Bosnian Serb forces]  enter Srebrenica and carry out a slaughter of 5,000 Muslims, then there will be a Western military intervention.”

“I wrote an article exploring this same possibility in late July 1995,” says Trifkovic. “It was headlined ‘Is Izetbegovic scarifying a pawn in order to win the game?’ although Miholjic’s account was not yet known at that time.”

“When something so unexpected and apparently illogical happens as the sudden fall of Srebrenica, we should immediately ask the question who gains – cui bono. It is obvious that in case of Srebrenica it was the Muslim side. Miholjici’s account offers the explanation for what is otherwise inexplicable. For over three years Srebrenica has resisted Serbian attacks. It was saved in the nick of time from falling to the Serbs in spring of 1993 when the French General Philippe Morillon rode into Srebrenica in an armed personal carrier. And yet in the summer of 1995 it suddenly falls almost without any fighting.”

The quote by Miholjic is a serious indictment against Izetbegovic, says Trifkovic, but it is not surprising.

“Why should we be surprised that Izetbegovic was prepared to sacrifice Srebrenica if we know, as we do by know, that he staged a number of the so-called massacres in Sarajevo, including the famous ‘breadline massacre’ in the spring of 1992 and the Markale market explosion in February of 1994. These were stage-managed stunts done by Muslims themselves in order to create suitable images of blood and gore that would be presented around the world as a result of Serbian atrocities, and thus contribute to political decisions favourable to the Muslims.”

“Such cynical exploitation of human life for political purposes is the hallmark of the Muslims in general, notably in the West Bank and Gaza, and of the Bosnian Muslim strategy in the 1990s in particular,” says Trifkovic.

“Both NATO and the Bosnian Muslim leadership needed Srebrenica – not only for the bombing of the Bosnian Serbs in August of 1995, not only for the subsequent support to the combined Muslim – Croatian offensive against the Serbs, but also for the continuous claim that the Bosnian Serb Republic [Republika Srpska] is a flawed entity that does not deserve to exist.”

Manipulation of reality

Srebrenica will be used as an anti-Serb trump card for a log time to come, Trifkovic warns:

“In the record of the wars of the Yugoslav disintegration there are several similar myths which need to be debunked, including the so-called Racak massacre in January of 1999. It was cooked up by the KLA Albanian terrorists, aided and abated by the U.S. ‘diplomat’ William Walker. The events in Vukovar in the fall of 1991 are in the same league. These are supposed to atone for, and even eliminate any collective memory of the real genocide committed by the Croatian Ustase against the Serbs during World War Two between 1941 and 1945.”

“Srebernica” is an ongoing brazen manipulation of reality in order to obtain certain short-term political goals. That manipulation is still continuing, 14 years after the event. This only testifies to the lack of ability of the Western media class to think critically and to analyze Balkan events objectively, concluded Trifkovic.

Dr. Srdja Trifkovic is historian, author and former foreign affairs editor of Chronicles: A Magazine of American Culture — http://www.chroniclesmagazine.org/?cat=4 and www.trifkovic.mysite.com

Tags: Boba Borojevic

Свечано отварање Тениског кампа „Букуља 2009“

У среду 15. Јула 2009. у 17:00 часова, на тениским теренима „Иванчевић“ у Аранђеловцу у Букуљској бб,  је свечано отварање Тениског кампа „Букуља 2009“ у организацији                 Центара  дечјих летовалишта и опоравилишта града Београда  и агенције“Liaison consulting“.

Тениски камп „Букуља 2009“  ће трајати од 15. до 29. јула 2009 године. Полазници кампа су млади тенисери узраста од 10 до 16 година из Србије, региона и дијаспоре.  Директор кампа је прослављени тениски тренер Г-ђа Јелена Генчић.

Камп ће бити реализован уз помоћ и подршку

Министарства за заштиту животне средине, Министарства за Косово и Метохију, Министарства спорта и омалдине и под покровитељством Скупштине града Београда.

Реализацију кампа помгли су  бројни спонзори: “Ласта“, “Бамби“, “Књаз Милош“, “Family sport“, ‘’Имлек“, “ Ада Циганлија“, Телеком Србија, Тениски терени „Иванчевић“, школа страних језика „Berliz“, Туристичка организација Србије

ТАДИЋУ ДА ЛИ БИ И КАКО ДОЧЕКИВАО СОЛАНУ ДА ЈЕ УБИО ТВОЈЕ ЋЕРКЕ?

Српски народни покрет 1389

Улица Стевана Марковића 8

Београд – Земун

www.snp1389.rs

064 12 13 931

ТАДИЋУ ДА ЛИ БИ И КАКО ДОЧЕКИВАО СОЛАНУ ДА ЈЕ УБИО ТВОЈЕ ЋЕРКЕ?

Српски народни покрет 1389 позива председника Србије Бориса Тадића да током данашњег разговора са злочинцем Хавијером Соланом постави потање ратних злочина НАТО над грађанима Србије током НАТО агресије из 1999. године. СНП 1389 је јуче упутио писмо председнику Србије у коме се од њега тражи да у разговору са Соланом покрене питање НАТО(Соланиних) злочина у Србији.

„Председниче, пре него што се, у разговору са Соланом,  дотакнете тема попут сарадње Србије са Хашким трибуналом и уласка наше земље у ЕУ питај те вашег пријатеља ко ће и када одговарати за убиство неколико хиљада наших грађана. Питај те га за убиство Милице Ракић, његове зличине у Алексинцу, Нишу, Мушотишту, за забрањене касетне бомбе и уранијум…

И председниче, одговорите нам да ли би дочекивали са осмехом злочинца Солану да су од његове бомбе убиле вашу Машу или Вању?“ – стоји у писму упућеном кабинету председника Србије.

Информативна служба СНП 1389

ЈАВНО ОБРАЋАЊЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА 02.10.2000. ГОДИНЕ ТРИ ДАНА ПРЕ ДОЛАСКА ДОС-а НА ВЛАСТ- Preuzeto od „Garde Cara Lazara“

v               ЈАВНО ОБРАЋАЊЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА 02.10.2000. ГОДИНЕ ТРИ ДАНА ПРЕ ДОЛАСКА ДОС-а НА ВЛАСТ

Чека нас судбина Курда. Косово ће бити прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део са којим би Србија морала да се опрости. Губљење националног идентитета највећи је пораз једне нације. Народ ће туђи језик користити као свој – то је несумљива последица запоседања територије

Пред други круг избора желим да вам представим своје виђење изборних и политичких прилика. Велики део посла контролисања земаља Балканског полуострва од неких западних сила обављен је постављањем марионетских влада и ограничавањем или лишавањем суверенитета тих земаља.

Због отпора таквој судбини изложени смо бројним притисцима. Догађаји који су организовани за наше изборе су такође део те хајке. Код нас је дуго присутна групација која под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације заступа интересе влада који су носиоци притисака. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. То није могао да сакрије. Познат је његов јавни апел у Берлину да се Србија бомбардује онолико недеља колико је потребно да би се њен отпор сломио.

Та групација је послала поруке – да ће са њима Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда.

Моја је дужност, поштовани грађани, да вас опоменем да је свако од тих обећања лаж. Ствари стоје обратно.

Постављањем власти подржане од NATO неизбежно бисмо постали земља чија ће територија бити распарчана. То је и предизборно обећања ДОС-а. Косово би било прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би она морала да се опрости. Србски народ би снашла судбина Курда, али би били истребљени брже јер их има мање и јер им је кретање ограничено на мањи простор. Црна Гора би била препуштена мафији. Свака недисциплина или противљење интересима мафије стављају вас на листу за одстрел.

Нови власници државне територије некадашње Југославије, као и окупатори преостале Српске територије, вршили би терор над становништвом јер не желе мир и благостање, већ да Балкан буде зона сталних сукоба и ратовања који би им дали алиби за трајно присуство.

Свака земља са ограниченим суверенитетом и марионетском владом вртоглаво је постала сиромашнија. И ми бисмо под контролом власника наше земље брзо имали велики број сиромашних без перспективе. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите – којој би било допуштено да буде богата само ако је лојална команди која одлучује о судбини земље. Јавна и друштвена својина постала би приватна – али власници би били странци.

Једна од битних задатака марионетске власти јесте губљење идентитета. Земље којима се диригује споља брзо се растају са историјом, прошлошћу, традицијом, националним симболима, навикама, често и са својим књижевним језиком.

Једна од несумљивих последица запоседања територије је поништавање идентитета домаћег народа – који брзо почиње да користи туђи језик као свој, идентификује се са туђим историјским личностима, познаје боље књижевност окупатора од своје, глорификује туђу историју ругајући се својој. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације.

Тај нови облик колонијализације искључује изражавање мишљења и испољавање воље. Неслободне земље укидају право грађана на мишљење, јер би се мишљење пре свега сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре земље без слободе.

Пред други круг избора ДОС новцем из иностранства поткупљује и застрашује грађане, организује штрајкове, немире и насиље, не би ли стопирала сваки рад и све активности. Све са циљем да стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне да се одвија када га организује та група која заступа окупаторске намере и интересе.

Не надапа EU&NATO Србију због Слободана Милошевића, већ жели да уклони Слободана Милошевића да би Србију уз помоћ својих слугу, домаћих плаћеника и издајника лакше претворио у колонију и отео јој прво Косово и Метохију, затим Војводину, па Санџак и тако редом…Упамтите добро да нема богате колоније нити срећног слуге у њој.

Сматрао сам као дужност да вас опоменен на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља NATO. Можете да ми верујете и не морате да ми верујете.

Заблуда да човек бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се јавно обратим грађанима Југославије. Хвала !

Die Naumann-Netzwerke

Newsletter vom 13.07.2009 – Die Naumann-Netze

GUMMERSBACH (Eigener Bericht) – Mit einer eigens eingerichteten
„Akademie“ steuert die FDP-nahe Friedrich-Naumann-Stiftung den
weltweiten Aufbau ihrer Einflussnetzwerke. Neben Politikern der
honduranischen Putschistenpartei PLH gehören hochrangige Amtsträger
und Multiplikatoren aus Mexiko, Pakistan, Malaysia und zahlreichen
weiteren Staaten zu den „Alumni“ der „Internationalen Akademie für
Führungskräfte“, die die Stiftung in Gummersbach (Nordrhein-Westfalen)
betreibt. Die Alumni sind an der Akademie unter anderem in Entwicklung
und Umsetzung strategischer Konzepte geschult worden und werden
ermutigt, auch im Anschluss an die Fortbildung Kontakt zu der
deutschen Stiftung zu unterhalten – unter anderem via Internet. Dabei
steht die Akademie in stetigem Austausch mit den Stiftungsfilialen im
Ausland, die die Einflussarbeit der deutschen Liberalen vor Ort
bündeln. Die Naumann-Netzwerke reichen inzwischen über sämtliche
Kontinente und umfassen mehrere Tausend Führungskräfte in aller Welt,
darunter Regierungsmitglieder.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57575