“ MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE IZRAZILO PODRSKU NASTOJANJIMA ZA OCUVANJE SRPSKOG IDENTITETA JUNAKA MILOSA OBILICA

” MINISTARSTVO KULTURE  REPUBLIKE SRBIJE  IZRAZILO PODRSKU NASTOJANJIMA ZA OCUVANJE SRPSKOG  IDENTITETA JUNAKA MILOSA OBILICA
Sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije, magistar Predrag Blagojevic , je izrazio srdacnu solidarnost borbi protiv necuvenog albanskog svojatanja srpskog junaka Milosa Obilica . U prepisci sa pojedinim intelektualcima sa Univerziteta u Beogradu on je iskazao dobru volju da podrzi moralno i verbalno i koliko je u njegovoj moci pravedno nastojanje mojih kolega i mene kao i svih istinoljubivih Srba u zemlji i dijaspori za ocuvanje pravih istorijskih cinjenica u vezi sa Kosovskom bitkom 1389.g.. Postovani sekretar ministarstva  je naglasio u prepisci sa mnom  da svaki pojedinac ima pravo da cuva identitet svog naroda i sopstveni identitet u skladu sa istorijskim istinama o srpskom narodu koje su dokazane i toliko ocigledne , narocito one o srpskom identitetu viteza Milosa Obilica .
Ilija Marcetic , profesor ”

Norddeutsche Meisterschaft 2009 – Jasmina Nonković je i ovoga puta osvojila tron u ovoj sportskoj disciplini. Posle ove pobede je Jasmina još jedan korak bliže nominaciji za svetsko prvenstvo koje se ove godine održava u nemačkoj. Jasmina je inače i zvanično nosilac titule prvakinje u majstorskoj klasi i to sedam godina zaredom. Kao mala devojčica počela je da se bavi ovim lepim sportom da bi mu ostala verna i aktivna četvrt stoleća. Jasmina piše istoriju ovog sporta, umetničkog plesa na rolšulama, koju će biti veoma teško nadmašiti!

jasmina nordd.09

St.-Veits-Tag in der Diözese Mitteleuropa

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese

für Mitteleuropa

6. Juli 2009

St.-Veits-Tag in der Diözese Mitteleuropa

(HILDESHEIM-HIMMELSTHÜR) Der St.-Veits-Tag (28. Juni), an welchem die Serbische Orthodoxe Kirche (SOK) des in der Schlacht von Amselfeld (Kosovo Polje, 1389) gefallenen Fürsten Lazar Hrebeljanovic gedenkt, wurde in der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa feierlich begangen. Bischof Konstantin zelebrierte am Samstag, dem 27. Juni, die Hl. Liturgie in der Hl.-Georg-Kirche in Osnabrück. Danach fand eine Totenandacht auf der serbischen Parzelle am Osnabrücker Friedhof statt, wo auch ein Gedenkstein an die im Offizierslager Osnabrück während des Zweiten Weltkrieges gestorbenen serbischen Offiziere erinnert. Dabei wurden im Gebet auch die Namen der 112 serbischen Offiziere erwähnt, die am 6. Dezember 1944 im Bombardement der Alliierten getötet worden waren. Die Kirchengemeinde Osnabrück und das serbische Generalkonsulat Hamburg legten Kränze vor den Gedenkstein nieder.

Am St.-Veits-Tag selbst zelebrierte Bischof Konstantin die Hl. Liturgie in Kassel, wo die serbische orthodoxe Kirche dem Hl. Fürsten und Großmärtyrer Lazar gewidmet ist, so dass der 28. Juli das Patronsfest der Kirche ist. Der Administrator der dortige Pfarrei, Vater Simon Turkic aus Frankfurt, wurde aus Anlass der Feier von Bischof Konstantin zum Erzpriester befördert.

In der Kirchengemeinde des Hl. Sava in Berlin wurde nach der liturgischen Feier des St.-Veits-Tages und der Totenandacht am 28. Juni auch ein Theaterstück über die Schlacht von Amselfeld aufgeführt. Die Aufführenden waren Schüler der serbischen orthodoxen kirchlichen Schule in Berlin.

Die Pfarrei für Würtemberg mit Sitz in Stuttgart hat, zusammen mit dem dortigen serbischen Generalkonsulat, die St.-Veits-Feier am vergangenen Samstag, dem 4. Juli, stattfinden lassen. Nach einer Totenandacht in der Stuttgarter Kirche der Versammlung aller heiligen Serben wurde eine feierliche Akademie veranstaltet, an welcher die Schüler der kirchlichen Schule aus Esslingen, Stuttgart, Sindelfingen, Ludwigsburg, Leonberg, Ulm und Göppingen teilgenommen haben.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

To: „press.inquiries@macmillanusa.com“

On Fri, 3/7/09, Lato Pezo <latopezo@yahoo.co.uk> wrote:

From: Lato Pezo <latopezo@yahoo.co.uk>
Subject: Editor
To: „press.inquiries@macmillanusa.com“ <press.inquiries@macmillanusa.com>
Date: Friday, 3 July, 2009, 3:44 PM

Dear Sirs,
I suggest you not to publish the book „The Battle of Kosovo 1389 An Albanian
Epic“, by Anna Di Lellio in which Serbian knight Milos Obilic is presented as
some Albanian knight named Millosh Kopiliq. I must remind you that Kosovo was a
part of Serbian state in 1389, rulled by St. Knez Lazar Hrebeljanovic, and that
Albanian state did not exist during the period of battle of Kosovo. I also must
remind you that neighter name „Milos“ nor forname „Obilic“ is common for
Albanian people, nor now, nor in the past. How is it possible that Albanian
children are not named by such a great knight, like Milos Obilic? How can it be
possible that no Albanian is named Milos? It is obviously because Milos Obilic
is not the part of Albanian tradition, nor he is Albanian. Milos Obilic is a
great Serbian knight, our great hero, his name is very common among Serbian
people, its forname ends with „ic“, wich is very common among Serbians (and not
at all common among Albanians).
Do not let politics to channge the truth! The politics and the truth should
never be mixed, esspecially by illustries publishers, like you. Serbian
monasteries in Kosovo are the part of Serbian tradition (it is obvious, because
Serbians are mostly orthodox, while Albanians are islamic). Albanians are trying to take these monasteries also, and proclaim them as their own!
All these data here presented are easilly to be found and confirmed by a
numerous references, so I must ask you to check them before publishing this
book!
Best regards,
Lato Pezo, PhD Mech. Eng.
contact: latopezo@yahoo.co.uk

Јадранка Јовановић својом славом овенчала сопствени народ и никад га није заборавила – preneto iz Vidovdan-a

Јадранка Јовановић својом славом  овенчала сопствени народ и никад га  није заборавила

Водe ме виши циљеви!

_SelectImageX_179816_Jadranka_Jovanovic

Ужасно је колико се зла обрушило на Србију. Осећам  сам сву тежину патње сопственог народа. Човек ваљда рођењем то понесе са собом. Схватила  сам да сам понекад због тога  усамљена. И помислим да сам  у свој тој  љубави- јака као стена. То је виши циљ и срећна сам  што сам космосом и Божјом вољом одабрана да поседујем дар непоколебиве истинољубивости – каже чувена оперска певачица Јадранка Јовановић

Много је тешких дана било у Србији због којих сам се осећала страшно. Када то кажем, онда не мислим на непосредно прохујале године, месеце, дане  већ на дуго, дуго време које је иза нас. Знате, тешко сам подносила све те програмске лажи, сервиране неистине о Србији, са сваком новом маркетиншки „добро” одрађеном ситуацијом која је бивала презентирана још од почетка деведесетих просто сам копнила. Сећам се 1992. када сам живела у Америци, сваког секунда сам пожелела да бацим телевизор из стана. То што сам  далеко од своје земље на сваких пет минута гледала и слушала  као извештаје на СНН о својој земљи, народу,  никада не могу да заборавим. Већ од тада у мом животу покренула се агонија. Била  сам се беспомоћна, понекад очајна. Смењивала су се  моја осећања немоћи, туге, беса, агресивности. Све је то, ипак,  било добро, јер се временом искристалозовало врло снажно осећање у мени. Како чето кажу умни људи – човек треба довољно да отпати да би постао снажнији, јачи, да бисте могли да дођете до истине и у томе останете непобедиви- каже за Геополитику госпођа Јадранка Јовановић оперска певачица светског гласа и врхунског уметничког реномеа. Њеној савршеној  раскошној уметничкој црти, препознатљивом, аутентичном,  избрушеном сопрану, али и лепоти, грациозности, темпераменту истинског  ствараоца, универзалној култури,  дивили су се поштоваоци уметности од Миланске Скале, до  концертних дворана Француске, Шпаније, Немачке, Аустрије, Америке. . . Ипак, ова изузетна личност, јака, и у исто време,  врло сензибилна,  никада није заборавила, нити се стидела,   што долази из Србије. Напротив!Пркосно је, на сваком кораку,  представљала свој народ. Србе – тада  већ прилично сатанизоване.

Који је моменат,  у том смислу,  био најпресуднији?

–Свакако бомбардовање. Ужасно је колико се зла обрушило на мој народ. Осетила сам сву тежину патње сопственог народа. Човек ваљда рођењем то понесе са собом. И схватила  сам да сам понекад усамљена. Да имам много неистомишљеника . Баш због тога сам почаствована што сам сама. Понекад помислим да сам  у свој тој  љубави- јака као стена. У мени се пробудило ново, узвишеније осећање, да је много часно, лепо бити у тој  причи у којој сам ја и малобројни, а храбри. То је виши циљ и срећна сам  што сам космосом и Божјом вољом одабрана да поседујем дар истинољубивости. Тај дух вам нико не може убити!Сада када се вратим на време бомбрадовања наше земље, оно је на мене оставило  дубок печат, неизбрисив, имало је  вишеструко дејство. Можда ће вам звучати парадоксално, али  у језивим тренуцима када су нас засипали бомбама, баш тада сам постала  снажнија, више него икада. Ти заговорници, који кажу данас са подсмехом:„па, нема никаве „завере” мене не могу разуверити. Ја сам из дана у дан,  живела заверу. Ми сви смо живели заверу. То што на хиљаде њих понављају, како неки  ксенофобични Срби мисле  да нема завере, ја не прихватам. Јер,  имам доказе. Ево рецимо, Рачак, па, бомбардовање Савезне Републике Југославије, све се то десило. Ја кажем- завере има !

Колико се и да ли се  све то одразило на вашу професију?

– Сада када се свега сетим, у мени  се у то време професионално, али из дубоких порива, светих, појавила потреба да прекинем контакте са целим светом. Шест месеци нисам ни са ким комуницирала. Остала сам  пркосно у Београду. Могла сам  да одем и напустим све. Али, једино што сам знала је  да нигде нећу отићи из мог Београда. Пропустила сам тада бројне позиве, гостовања, уговоре. Била сам рањена. Осећала сам  и извесну врсту гађења. Никада са сином, који је тада имао само шест година, нисам ишла у склониште. Живели смо тада на Звездари, на последњем спрату. У тим, за наш народ, али и за мене тешким данима, добила сам неколико  телефонских позива. И то од оних  сарадника, светских певача, од којих то нисам очекивала. Од оних од којих се то подразумевало, нисам добила ни један једини позив. Без  речи утехе, саучествовања у нашој трагедији. Они који су овде дочекивани са највећом љубављу, обожавањем, који су из Србије одлазили пуног срца, и то често и говорили, нису се огласили. Схватила сам зашто. Из личних интереса. Јер са мрљом  њиховог евентуалног реаговања, револта што бомбардују Србију, не би добили касније тако значајна места и позиције. И ту сам доживела, разочарење, али ми је много  помогло да коначно искристалишем своје ставове и према пријатељствима, колегама. Они који су мене звали, оглашавали су се и у светској јавности. Никога и ничега се нису плашили.

Да се присетимо ваших пријатеља великог срца.

– Примера ради,  господин Ренато Балестра познат и у свету,  афирмисан у својој професији као високи стилиста, он је нама узвратио љубављу,бригом. У време када су бомбе падале по Србији ми уметници   смо свакодневно наступали у Београду. Некада сам знала и три пута седмично да путујем за Ниш, о бомбама, страху,  нисам ни размишљала. Порушени мостови, сирене завијају целом Србијом, а ја у аутомобилу једини путник за Ниш. Сећам се једног телеграма који смо тада добили за 90-ту представу и Балестриног честитања  и жаљења. Написао је : „Саосећам  најдубљe са трагедијом српског народа”. То је било довољно, да у њему препознате великог човека и пријатеља. Када је 2006. године био у Коларцу на мом концерту, поздравила сам га пред свима. Био је поздрављен незапамћеним овацијама. Срби нису заборавили на свог пријатеља. Па рецимо,  Енглез Нејџел Кенеди, који би, да има правде и праведности,  морао од стране наше државе да добије посебну медаљу. Он је наставио да долази и после бомбардовања, а био је у Србији и током најжешћих  санкција. Зна се да му  је његова Влада јавно саветовала да не одлази у Србију, у Београд. Он је рекао тада : „ Ја сам слободан човек. Идем  тамо где желим и хоћу”. Зар није логично јавно одати признање, не његовом дивном гесту солидарности са српским народом, него његовој узвишеној људској  слободи, уметничкој снази, личности, интегритету!Да не говорим о Ханкеу, другим величанственим људима.

И ви сте неретко у приликама које су знале да искрсну, бранећи интерес свог народа, кактад јавно показали да сте слободан човек.

– Сећам се једног разговора са једним дипломатом, у дискусији  у којој је било и много  наших званичника, који су плаћени да за тај посао да кажу, реагују. А они су ћутали. Тај дипломата је рекао да му није јасно како не може нико да убеди Србе да су им Американци пријатељи. Рекла сам му као Јадранка Јовановић, уметник  :„ Врло тешко ће вам то успети. Никад! И то из два разлога. Први је- бомбардовање, а други је име операције. То вам никада неће бити опроштено. Они који нису тада изгубили своје драге временом ће можда потиснути то из сећања, мада сумњам и у то. Али,  они који су изгубили дете, брата, сестру, оца „ вашег милосрдног анђела” вам никада неће опростити. И докле год буде постојао и један Србин, то се не може заборавити”. То је духовно- најстрашнији ударац. Можда је овај коментар за нечији укус снисходљивости, била моја дрскост. Али нису, срећом, сви Срби снисходљиви. Ја сам и  тада истином  бранила свој народ.

Вероватно сте на бројним гостовањима по свету имали непријатности због тога што долазите из „сатанизоване” Србије.

–У почетку српске агоније имала сам жестоких проблема, јер на свом конференцијама за штампу, које су разуме се,  биле практиковане поводом оперских представа, ја сам  трпела најнепријатнија политичка питања за које уопште нисам била припремљена, едукована. При том,  била сам свесна важности сваке моје изговорене речи, јер сам представљала свој народ. Ево, рецимо, једне такве ситуације- премијера у Италији, и на конференцији за штампу новинар ме пита: Како се осећате, док српске трупе бомбардују дечју болницу у Сарајеву?Доживела сам шок, јер сам очекивала као и сви уметници,  питање везано за моју професију. Сви погледи упрти у мене. Тајац. Иако је у мени била покренута лавина бурних, болних, емоција одговорила сам му питањем: „Како се ви осећате, када у овом тренутку, док ви мени постављате такво питање, наше бебе у Србији масовно умиру у породилиштима, болницима, без инкубатора и кисеоника? Сви присутни  и сам  новинар су занемели, погли главе. Као да сам се месецима припремала за то питање.

Многи вам одају поштовање због чињенице да се као  светски уметник годинама  на сваком кораку борите за свој народ?

– И свом снагом! Мислим да појединци који  нису на политичким финкцијама, много више раде за своју земљу. Понекад у шали знам да прокоментаришем  неким дипломатама: „ Ред је да вам неко каже праву истину. Боље је онда да вам је ја кажем. Ови „други” вам то неће казати, јер се страшно  боје за своје позиције, фотеље. Сви моји пријатељи, познаници, колеге, српски народ то мисли. Па, кад већ шаљете те  ваше извештаје, потрудите се да презентујете праву истину у српском народу. Наравно, да у свему човек мора да има  високог стила, и без обзора на околности, никада не сме, у том смилсу, да одбија комуникацију. И када негде одем, и  наступам по свету, већ радим за свој народ, чак и да ништа не кажем. Наравно, да због мог става, упорности, прскоса и истинољубивости,  трпим непријатности и у својој професији. Све личности, мени слични,  малобројни, јаки појединци плаћају у Србији такође  високу цену. Али, долази ново време, пристижу  наше младе дивне генерације. И сваком злу, срећом,  дође крај!

Биљана Живковић

Nebojsa Simin – „Visak energije“ u radu sistema klatna i dvokrake poluge, uputio je otvoreno pismo

Postovani prijatelji,
Nebojsa Simin, dipl. fizicar i profesor iz Novog Sada, uputio je otvoreno pismo javnosti i apel naucnoj zajednici za zvanicno preispitivanje fenomena dvostepenog oscilatornog sistema klatna i dvokrake poluge i „ociglednosti“ suficita mehanicke energije koji se ispoljava u radu ovog mehanickog uredjaja.
Nebojsa Simin – „Visak energije“ u radu sistema klatna i dvokrake poluge

Fenomen dvostepenog oscilatornog sistema klatna i dvokrake poluge sve do nedavno je bio izvan interesa oficijelne nauke. U fizici je taj sistem, zapravo, i dalje nepoznat, odnosno neizucen. Nauka nema odgovor na sada vec citavu deceniju dug pritisak grupe istrazivaca laika, koji pokusavaju da ukazu na potencijalni znacaj ovog dvostepenog oscilatornog sistema, kao moguceg nekonvencionalnog izvora energije…
Ovde nije rec o ideji koja se protivi zakonu odrzanja energije. Da je tako, ozbiljan istrazivac bi morao najpre da se zapita u cemu je greska, pre nego sto ucini bilo kakav korak na izradi fizickog modela. Ne postavlja se pitanje zasto tako osmisljenja masina ne moze da radi kao perpetuum mobile. Sasvim obrnuto. Postavlja se pitanje zasto je to ipak moguce, s obzirom da je koeficijent korisnog dejstva vec napravljene masine ocigledno veci od jedinice. Postavlja se pitanje da li je moguce da nas rodjene oci varaju…
Takodje, mozete procitati i poslednji naucni rad napisan od strane istog autora u kome analizira nove modele inspirisane dvostepenim mehanickim oscilatorom Veljka Milkovica:
Nebojsa Simin – Oscilatorni sistem ekscentricnog zamajca i diska (210 KB – PDF):
S postovanjem.
PR & Web tim
Istrazivacko-razvojni centar Veljko Milkovic

„Zug der Erinnerung“ verlangt, dass das Geld als Grundstock eines Hilfsfonds für überlebende „Reichsbahn“-Opfer verwendet werden müsse.

Newsletter vom 06.07.2009 – Rosstäuscherei

BERLIN (Eigener Bericht) – Einnahmen aus dem Gedenken an die Opfer der
„Deutschen Reichsbahn“ in Höhe von 175 Tausend Euro hat die Deutsche
Bahn (DB AG) in Form einer „Spende“ an die Berliner Staatsstiftung
„Erinnerung, Verantwortung und Zukunft“ (EVZ) weitergereicht. Die
Zahlung stammt aus den Zuwendungen zehntausender Bundesbürger, die es
der Spurensuche nach deportierten Kindern und Jugendlichen zukommen
lassen wollten und damit den „Zug der Erinnerung“ unterstützten.
Stattdessen zog die DB AG die Gelder ein und ließ sich für die
deutschlandweite Reise des Zuges, der in einer mobilen Ausstellung
über NS-Opfer und Täter informiert, „Trassen- und Stationsgebühren“
bezahlen. Die jetzt als „Spende“ deklarierte Summe entspricht díesen
Gebühren. Die Bepreisung des Gedenkens an die NS-Opfer hatte zu
Protesten auch im Ausland geführt und das Auswärtige Amt (AA) auf den
Plan gerufen. Mit der jetzt erfolgten Rückzahlung soll die Kontroverse
ein Ende finden, aber wird von dem staatseigenen DB-Unternehmen nur an
die Staatsstiftung EVZ verschoben. Die EVZ, deren Entstehung ebenfalls
internationalem Druck gehorchte, will über die Verwendung der
Rückzahlung ausschließlich in eigener Verantwortung entscheiden. Die
Bürgerinitiative „Zug der Erinnerung“ verlangt, dass das Geld als
Grundstock eines Hilfsfonds für überlebende „Reichsbahn“-Opfer
verwendet werden müsse.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57569