PRIČA O LEKINOJ MAJCI

PRIČA O LEKINOJ MAJCI

Ove godine, nekako pred one prve snegove, pu~e niz Jadarsku dolinu aber da su videli Leku. Tesko bi bilo utvrditi od koga je taj glas potekao, pa su se ljudi manuli }orava posla i nastavili da {apu}u sve do same ve~eri da se opet vratio Leka.

Odlazio je Leka i vracao se posle nekog vremena ~e{}e na po dan ili dva, i ti odlasci i dolasci nisu se ni ra~unali.Ljudi su mu uzimali u ra~un samo one odlaske kada se tamo negde zadrzavao duze od godine. Kako je Leka stario tako su i odlasci bivali sve kra}i, pa je ovo poslednje odsustvovanje trajalo taman cela dva meseca, i ljudima je palo na pamet da tu mora da “ne~ega ima”, jer – nije li~ilo na Leku da se tako brzo vra}a.

A kad se za tim glasom pronese drugi – da Leka nije otisao u svoju ku}u, ve} u ka~aricu pored {tale, gde je pre ~etvrt veka umrla njegova te{ko bolesna i od {estoro dece zaboravljena mati, ljudi se zabrinu{e. Na toj sobici je bio prozor~i} veli~ine lakat u ~etvrt, a u sobici samo provaljen vojni~ki krevet i jedna stolica. Na pomen Lekine majke Grozdane, ljudi su sa neodobravanjem po~injali da ma{u glavom, jer pri~a o njoj je, zapravo, i po~ela sa Lekom i jednim njegovim povratkom.

Lekin otac Andrija doveo je Grozdanu pet – {est godina pred rat sa Nema~kom i, posle petoro dece, na samom kraju rata, rodio im se i Leka. Kad je Leki bilo pet godina po~eo je njegov otac Andrija da se deli sa bratom Markom. Marko je bio i ja~i i stariji i smatrao je da mu, kao starijem od bra}e, pripada vi{e zemlje, ali sud je rekao da sve ide po pola, i jedno ve~e sa~eka Marko Andriju sakriven pored prelaza i ubi ga sekirom. Naravno, nije dobio zemlju, dobio je deset godina robije, i skoro da su zaboravili na Marka koji je gnjio u nekoj apsani, kad mu dorastose deca do udaje i `enidbe. I mada su svi njegovi bili sposobni, skromni i lepi, ne nadje se ni u Jadru ni u Podgorini ku}a koja bi dala ili uzela devojku iz ku~e bratoubice, i oni se razidjose po svetu da tra`e mesto gde niko ne}e znati ~ijom ih je krvlju otac obele`io.

{to vele, zanemade ih za duga zemana, njive zarastose, zgradice po~e{e da propadaju od vakta svakojaka,a Markova `ena Draginja se poguri od muke i nezgode, sastavi zube i kolena, i prestade da razgovara sa ljudima. Nit’ je nazivala Boga, niti Boga primala, a kad bi je kogod upitao kako je i {ta radi, naljutila bi se i po~injala da ga|a kamenjem i ljudi je po~e{e zaobilaziti…Njena deca se tu okupise samo jo{ jednom, kad je do{lo vreme da sahrane Marka.

Dok je stri~eva ku}a zamirala, deca be`ala a njihova majka se sve vi{e bli`ila zemlji, ku}a Lekinog pokojnog oca rasla je kao {to su rasla i deca. Kako je koje raslo, tako je uzimalo poneki posao iz Grozdanine ruke, i u to sre}no vreme, ona ih je pratila i ~ekala na ku{nom pragu, a izme|i jutra i ve~eri, po ceo dan je tr~karala za ku}nim poslovima. Ma da je bila udovica, ne povu~e se za njom ru`na re~, i njene dve k}eri se, kao i sve dobre devojke, udadose u kom{iluku. Tek posle dve – tri godine odo{e za mu`evima u Francusku, a te iste godine vrati se i Marko sa robije…

Vratio se u po’ prole}a; nad prelazom, gde je pre deset godina ubio ro|enog brata, dozrevala je tre}nja |ur|evka. Pred mrak, kad je vidio da sa Draginjom vi{e nema re~i, pre}ao je preko tog prelaza i oholo prosao pored ~etvorice odraslih sinovaca, ~ije je zgranute poglede jo{ dugo ose}ao na svojim le|ima, bar tako je rekao kom{iji kome je krenuo u posetu. Vratio se pred pono , istim putem…

Od sve bra}e, Leka se pokazao najosvetljivijim. Turio se na strica, valjda, ne govore d`aba da krv nije vida. Kad su svi pospali, on je si{ao sa tavana na {tali, uzeo iz ka~are sekiru i na onom istom prelazu ubio strica Marka. Im’o je samo petn’es’ godina kad je oti{‘o na robiju.

Dve- tri godine kasnije, kako dorasto{e za odlaske, odo{e kojekuda i Lekina bra}a. Na toj planinskoj kosici ostado{e samo Draginja i Grozdana da se gledaju preko prelaza na plotu koji je delio veliko dvoriste u kojoj su i jednoj i drugoj nekad igrali svatovi; onog istog prelaza na kom je Andriju ubio Marko, a Marka Leko…Zla krv sa tog mesta odbijala je sve; ni su ih nadletali golubovi, ni gavranovi.

Ali, dok je Draginja }utala, Grozdana je pri~ala. Povazdan je pri~ala sa koko{kama i kozama. Po~ela je da se sme}e od samo}e; ~esto bi radnici po obli`njim njivama ~uli kako, stoje}i na pragu, doziva sinove na u`inu, da se ne tro{e gladni… @ene bi tad, kri{om, perima marame brisale suze i klele zlu krv mrtvog Marka, a mu{karci bi se mal~ice vi{e pogurili i primakli onoj istoj zemlji od koje je sve to i po~elo. I }utali su, jer nema ni~ega {to ve} nije re~eno.

Desete godine, o Ivanjdanu, Leka se prvi put vratio. Do{ao je u sumrak i proveo visoku, vitku plavu{u, lep{u od gorske vile, kako se u~inilo `enama koje su kri{om gledale za njima. Tad je prvi put selom prostrujalo ono sumnji~avo, pla{ljivo i iznena|eno:

– Vratio se Leka!

Do~ekala je Grozdana snaju pobegulju sa ra{irenim rukama, koje je prethodno otrla keceljom da bi sa njih uklonila suze radosnice. Potom ih je ra{irila kao da ho}e da zagrli san- da u veku jednom na pragu ugleda snaju i sina,- ali je snaja stala na prag…A posle ~etvrt veka,dok sam ja presvla~ila unuku koja je na nju najvi{e li~ila, pri~ala mi je:

– Ra{irila je ruke, vi{e od {irine vrata, a ja sam stala na prag i malko se propela na prste da bi glavom dotakla dovratak, valja se tako kad devojka be`i u ne~iju ku}u e da bi u njoj i zapovedala, i po{to sam ja prva u{la u ku}u, zagrlila je Leku…Dugo se po selu posle pri~alo da ni planina nije vidila lep{e devojke…

Tad sam prvi put ~ula pri~u o Lekinoj majci. Snaha kao snaha,nije mogla da ka`e lepu re~ ni za mrtvu svekrvu. Pominjala je glad, nema{tinu, sirotinju, sva|e i opanjkavanje, i kako se na kraju svekrva odelila od njih i oti{la u ku}u njenog devera da `ivi sama…

Drugi put, pri~u o Lekinoj majci ~ula sam potpuno nepripremljena.

Mi, gljivari sa palnine, obi~no se sre}emo pored udaljenih planinskih izvora.Kraj jednog od njih, u leto dve hiljasde prve zaboravila sam doru~ak. Bilo je skoro podne, napunila sam obe korpe i krenula nazad ka Jankovom bunaru, da bar ku}i ne idem gladna. Ali, pored bunara je sedela jedna starica i upravo zavr{avala sa mojim doru~kom. Jela je u slast, ne pitaju}i ~ije je, pa me pozvala ma{u}i rukom:

– ‘Ajde, ‘ajde slobodno! Ne boj se!- i kad sam pri{la, ona se ~isto obradovala.- Mala, nisam te ni ~ula ni videla ima {es’- sedam godina sigurno…

Poku{ala sam da se setim njenog imena, ali nije vredelo. Ona je za to vreme dokraj~ila moj doru~ak, pokupila mrvice sa suknje, pa po{to je i njih pojela, opet je nastavila:

-E, dijete, po~ela sam i ja k’o pokojna Lekina mati Grozdana…- uzdahnula je.- Zaboravio neko ovde kraj bunara smotuljak ‘leba, a ja, kleta, na{la. Vidim ja da je taze ‘lebac i puno lepog kajmaka namazano, pa uzmem, dijete, i pojedem. {ta }u? Gladna sam, nisam ‘leba uzela ni zere u usta ima dve nedelje dana. Bra{no se pojelo, a mog LJubinka nema da mi opet donese; al’ ne da ni Bog da se skapa od gladi, po~e{e gljive, pa sve do podne odem te naberem gljiva, a od podne raz`arim vatru pa pe~em…Lep kajmak, na samo mi je srce leg’o…- uzdahnula je starica.

– A {ta je to radila ta Lekina mati Grozdana?- upitala sam je.

– E, dijete, isterali nju iz ku}e Leko i Marija, pa je sve do jeseni ‘odala po {umi i jela gljive. Jednom po{li ja i Momir na pioc da prodamo kravu, a ja nosila torbu, kad ona banu pred nas iz {ume, zaustavi nas i pita da l’ imamo ‘leba u torbi…Momo izma~e s kravom, a ja se dogovorim sa njom da svakog jutra do|e ov’, na na{ bunar, a ja }u joj o bukvi ostavljati po malo ‘leba. Nije mi ni u kraju pameti bilo da }e i meni ov’ neko ostavljati…Zna{ dijete, kad se Leko vratio iz te Vrancuske, stali su on i Marija stra{no mu~iti tu njegovu mater…

I po~ela je da pri~a…

Kako je starica bila sita a ja radoznala, odu`ila se pri~a.

Svelo se na to da je lepa snajka dve pune godine u Lekinoj ku}i zaista trpila svaku oskudicu: i{la pod nadnicu, jurila dinar kao |avo golu du{u, videla i muku i nevolju…i onda po~ela da ube|uje mu`a da ode u Francusku. I ode on. Ali, nema ve}eg zadovoljstva od tro{enja tu|ih para. A snajka zaista nije `alila: haljine, sandale, cipele; htela je odjednom da ima sve…I po~ele su sva|e, a Leki po~e{e stizati pisma u kojima se `ena `alila kako je stra{no mu~i njegova majka, pa ili da se vrati, ili da do|e da vodi i nju i dete. Ili }e ona ostaviti dete i odbe}i svojima. I Leko se, naravno, vratio.

Ovog puta je pro{ao seoskim putem jedva vuku}i ~etiri velika kofera u koje je spakovao tri godine svog `ivota u inostranstvu. Seljaci su ~ekali da opet krene tim putem, a kako on nije kretao za duga zemana, skonta{e napokon da se on stvarno vratio – za sva vremena.

Vremenom su sva|e bivale sve `e{}e , a Leka sve pijaniji. Na kraju, njegova sirota mati odustade od ku}e i stade ‘odati po {umi, jer nije imala kud. U rod pod starost nije mogla,’}erke su joj poru~ile da su i one u tu|oj ku}i, a sinovi su dolazili, sva|ali se sa bratom i snahom, lupali prozore i crep na ku}i, tukli se i na kraju se mirili po{to se siti napiju. Najstariji be{e po~eo da zida sebi ku}u u ravni, na jednoj njivici koju be{e uzeo na deo. Prvo je ozidao gara`u i uz nju jednu malenu sobu, tek za metar –dva ve}u od {pajza, a na ku}i samo nalio plo~u nad prizemljem, i tu stao da sa~eka neka bolja vremena. Na golim zidinama su zjapili prozori i vrata, a na dva kilometra u krug nije bilo ni `ive du{e. Kad Grozdanu pred jesen ste`e bolest, dogovori{e se nekako bra}a: smesti}e je u onu sobicu u ravni, a Leko i njegova `ena }e joj tu donositi hranu. Jedino se ne dogovori{e ko }e staru `enu le~iti, jer bila je bolesna, i telesno i du{evno.

U to vreme,Leko je ve} va`io za te{ku pijanicu, a `ena mu je i drugi put bila pred poro|ajem. Pa ipak je svakog tre}eg dana silazio u ravan i nosio materi po pola selja~kog somuna. Kako bi opazile da je krenuo od ku}e, kom{inice su tr~ale do kapije i }u{kale mu u torbu svakojakih ponuda za Grozdanu. Nasek’o bi joj dvoje troje ruke drva i uneo do bubnjarice, doneo vidricu vode i vra}ao se ku}i da se napije. Ili je po istom poslu svra}ao kod kojeg od kom{ija, negde pio na zajam, negde na veresiju, ili je gde god uzimao kilo rakije ne bi li njome izbrisao se}anje na svoj proma{eni `ivot.

Ma koliko mala, ta Lekina pa`nja vrati staricu u zivot. Prezdravi ona nekako, a Leka pred kraj zime dobi i k}erku. Me|utim, kad sti`e prole}e i Leko po~e da radi pod nadnicu da bi odradio onu zimsku rakiju, obila`enje majke pripade njegovoj `eni. I{la je da obi|e svekrvu s mene na u{tap – {to zna~i jednom nedeljno, i nalazila je iscrpljenu kako i gladna i `edna le`i na krevetu. Ali nije joj padalo na pamet da jadnicu nahrani ili napoji, ve} je izmicala stolicu u suprotan }o{ak, onaj najdalji krevetu a naprema se o~ima i na nju ostavljala torbu sa hlebom, vode joj nikada nije donela, Leko je silazio nedeljom i donosio joj vidricu vode da bi imala da se napije makar za sevapa…

Kad bi radili u obli`njim njivama, navra}ao je poneko od kom{ija. Doneli bi joj kakav lep{i zalogaj, ali nije vredelo: iz o~iju je virila glad, ali u ustima nije bilo dovoljno snage da se proguta zalogaj. Nije vise uspevala ni da se pridigne u krevetu koji se pod njom odavno prolomio od neprekidnog le`anja; i neretke posetioce je zaklinjala da ka`u ukopnicima da je sa’rane bilo gde, samo ne gore u {umi pored njenog pokojnog Andrije; i, ili je tiho plakala, ili klela krevet pod sobom…

Potrajalo je to Grozdanino umiranje ~itavog prole}a, leta i jeseni.

Kako se jesen po~e lagano utapati u zimu, proleti jednog jutra Marija uz sokak. Njena dalja jetrova Kosara zaustavljala je i pitala kud tako `uri. ^etvrt veka kasnije ispri~ala mi je, dok smo polako pratile Mariju kod Grozdane:

– …vidim da `uri, noge joj do zemlje ne doitaju kolko ‘ita, pa je zaustavim i pitam {ta je bilo. A ona meni veli:- Idem da ka`em Leki da je skapala ona matora kuja, dol’ u ramni. Da l’ je umrla, da l’ je se zamrzla, ne znam, samo da me vi{e ne mu~i…Isto smo je ovako pratili; samo, njoj je na pratnju do{lo celo selo. – Primedba je bila na mestu; jer od Marije se opra{talo svega nas tridesetak.

Naravno, Grozdanu su sahranili na starom seoskom groblju, pod {umom iznad sela. Posle sahrane, bra}a su se razi{la da bi se srela tek posle deset godina. Povod je obe}avao, najstariji brat je Leku zvao na svadbu. @enio je sina.

Posle te svadbe, Leka je sazvao majstore, nadogradio sprat na prizemlje bratove ku}e i preselio se u ravan. Iz vremena kada je na ku}u podizan krov, poti~e tre}a pri~a o Lekinoj majci.

Moj svekar, koji je pozvan da pokroji grede i japiju i ukrovi im ku}u, morao je tada da prespava kod njih. Da u pola no}i ide na vrh sela da prespava pa da se ujutro opet vra}a, nije mu padalo na pamet. Onda Lekin brat re~e da mo`e da prespava sa njim, u sobici uz gara`u, i tata pristade. A pro{le godine, kad je onkolog pitao tatu otkad je po~eo da ose}a te promene, on se malo zamislio, pa mu odgovorio:

– Po~eo sam da malaksavam i pobolevam otkad sam leg’o u krevet Lekine pokojne majke…- a posle, dok smo se vozili ku}i, pri~ao nam je ono {to je te no}i ~uo od Lekinog brata Laze.- Mesecima je le`ala bolesna i skapavala gladna, ali nije klela svoju nezahvalnu i neposlu{nu decu; samo je klela krevet pod sobom. I svakog ko se u taj krevet spusti. Zbog te njene kletve Leko i Marija se nisu ni usudili da posle njene smrti krevet oteraju gore u selo…Oterali su samo onu stolicu.

I tako su prolazile godine. Lekina k}erka postala mi je jetrva i nas dve se lepo sla`emo. Po{to je tata isprimao svoje terapije i oporavio se, razbolela se njena Marija. Ve} posle mesec dana ispri~ala mi je da je sa njenom majkom gotovo. ^udila sam se – ~ak ni od raka ~ovek ne umire za mesec dana – i zamolila je da mi ispri~a sve po redu, jer sam imala utisak da sam ispustila ne{to va`no u njenoj pri~i.

– Prokleta ljudska pohlepa! Malo joj bilo {to je od ~i~e uzela onoliku ku}u, nego `ena odlu~ila da od one sobice uz {talu napravi letnju kuhinju. Da ne greje ku}e, jer nemaju elektri~nog {poreta. Premestila je smederevac tu, u tu sobicu pored nekada{nje gara`e od koje su napravili {talu, i kako je de`urala pored krave koja je trebala da se oteli, prespavala je na krevetu pokojne babe Grozdane… Baba je dve godine tu le`ala nepokretna, i ka`u ljudi da je sve to vreme, da ne bi klela tatu, ~i~e i tetke, klela krevet na kojem je le`ala, i veruju da }e svako ko bude legao u taj krevet umreti kao pokojna baba. Spavao je tui ~i~a Lazo, pa se onda razboleo i jedva su ga spasili, ali ka`u da niko nezna da ka`e dokle }e…Spavao je jedne no}i i na{ svekar, pa zna{ {ta je sa njim bilo… Ne, ne, nema spasa mojoj majci, jer ako joj bude spasa nesta}e pravde na ovom svetu, umre}e ona ba{ isto onako kao {to je umrla i moja pokojna baba. U te{koj bolesti, sama i gladna.

Operisali su Mariju i ona nekako pregura do prole}a. Onda pade u krevet. Rak je ve} uhvatio jednjak, `drelo i `eludac. Nije smela u usta da uzme ni kap vode. Ugradili su joj u `eludac neku cev~icu i {pricevima joj davali hranu za bebe. Bilo je stra{no posmatrati to davanje hrane, pa smo je pose}ivali samo kad smo zaista morali. Mi smo njoj pri~ali da }e sve biti dobro, a ona nama kako no}u sanja da jede, ili da pije vodu, jer je stalno gladna i `edna, ba{ kao nekad njena Grozdana… I mu~ila se tako razapeta izme|u `ivota i smrti, sve dok pozna jesen nije po~ela da se utapa u zimu. I sve vreme, dok joj se mogao ~uti glas, preklinjala je svog mu`a Leku da je ne sahranjuje pored svekrve, jer se sa nje ovako stra{no mucila, pa da ne do`ivi da joj se svekrvine kosti smeju gore pod {umom , iznad sela. Leki nije vredilo pri~ati, i jednog tmurnog novembarskog dana, nas tridesetak je ispratilo Mariju kod njene svekrve Grozdane.

Posle njene smrti u Lekinoj glavi kao da popuca{e sve ustave. Pio je i dan i no}, pune tri godine. Ni{ta ga nije zanimalo osim rakije. Sin, kad je video da tu ni Bog ne mo`e pomo}i, oti{ao je kod maj~inih roditelja. Selo k’o selo, brzo je maviklo na njega onako pijanog, kako tumara od ku}e do ku}e i tra`i ~a{u rakije, grdi one koji mu nisu hteli dati da popije, i blagosilja one koji su mu davali, malo da mu se nasmeju, malo da se zabave, nesvesni da mu time poma`u umreti. Tako, za rakijom, znao je do odluta Podgorinom iz sela u selo, pa da ga zanema za duga zemana, po godinu i vi{e je znao tako da luta. Onda bi ga neko ko po|e kak’im poslom u Zavlaku na pioc natovario na kola, od pioca bi ga na kola natovario drugi, i on bi se obi~no malo otreznio pred svojom ku}om, pa bi se setio k}erke i unu~i}a, uzeo gde god uz put bombone deci, i za ~udo, nikad nije zaboravljao da kupi i na{oj deci, i dolazio ‘}erki u po’ode, kako je on to govorio. Ona je sirota plakala i zaklinjala ga da ne pije, i kad je poslednji put bio, za divno ~udo, pristade on. Boravio je kod nas ne{to vi{e od dva meseca, i za ~udo, zaista nije pio za to vreme, a onda je re{io da se vrati svojoj ku}i, i vi{e ni{ta ne pomo`e. Zaveza u neku Marijinu maramu ono stvari sto mu behu kupili da ima malo preobuke, izljubi decu i naobe}ava im sva{ta, pa ode.

Boravio je u ku}i jedno pet – {est dana, a onda je, pre jedno tri meseca, selom opet pukao glas da je Leka nestao. Nije vi{e posrtao oko kapija i teturao uz plotove, ku}a je bila zaklju~ana; selo se malo ~udilo, pa onda i zaboravi{e na Leku…

Zato se sa svih strana slego{e i nagura{e u sobi~ak Lekine pokojne majke, da bi svi dobro videli i jo{ bolje ~uli gde je to bio i {ta je radio njihov Leka za ova duga zemana, kad kao da u zemlju upade. Ali, posle mnogo, mnogo godina pijanstva, Leka je opet bio trezan i nisu vi{e mogli da ga prevare njihovi {iroki osmesi. Onako podlo iske`ene, Leki su kom{ije li~ile na ~opor hijena koje je jednom davno video u Pariskom zoolo{kom vrtu, i koje samo ~ekaju jo{ jedan le{, pa da ga posle na miru grickaju, i malo se slade, a malo svete dodaju}i svakoj svojoj budu}oj pri~i jo{ malo ako ne crne, a ono bar tamnosive boje…

A Leki nije bilo do njihovih pri~a. Le~ili su ga od ciroze jetre, pa mu onda objasnili da to od ~ega boluje nije ciroza nego rak. Znaju}i {ta ga na kraju ipak ~eka, nije pristao na operaciju. Za{to da sebi kupuje muku kad ne mo`e da se izle~i? Iza{ao je na sopstveni zahtev i do{ao ku}i da umre tamo gde mu je Bog rekao: na onom istom krevetu gde je umrla i njegova nesre}na mati.

Moja jetrva ne pla~e. ^ini mi se da je oca pre`alila jo{ dok je bila dete. Svakodnevno ga pose}uje i brine se o njemu, ali izvesnost njegove smrti podnosi lak{e nego maj~inu. Naravno, kom{ije vi{e ne dolaze, jer Leka bespomo}no le`i i ~eka smrt tamo gde su oni i mislili da }e je sa~ekati, i za njih je sve na svom mestu. Jo{ samo da vetar gornjak si|e do Jadra i ponese sa sobom ono malo Lekine okrvavljene du{e koju je ~itav `ivot od krvi prao rakijom…

– Kad sve to pro|e, ja i bato }emo raskopati onaj krevet…- ma{ta moja jetrva sa tugom u glasu.- On predla`e da ga bacimo u vodu, jer voda sve pere; a ja se ne sla`em sa tim. Stalno ga ube|ujem da taj krevet zakopamo u zemlju. Mogla bi voda gde-god da ga izbaci, pa da ga, ne daj Bo`e, opet neko sklopi i legne…Muka ~oveka na sva{ta natera.

Od tad, kad god osetim da{ak Gornjaka, malo zazebe du{a u meni. Pogledam uz Podgorinu; pa niz Jadar, dokle god mogu okom dogledati, i pitam se da li sam ba{ uvek, i kad treba i kad ne treba, stigla da se malo izmaknem u stranu. Ne da ne bih smetala ljudima, ve} da mi ne bi slu~ajno sta zamerili, jer iza ljudi ne ostaju ~uda, ostaje samo glas koji su za `ivota zaslu`ili.

Glas koji ne peru ni voda, ni znoj, ni krv.

Ni rakija…

Biljana Jankovi]

Valjevo, ul. Sremska br. 1.

tel. +381 61 26 47 135

Banka Intesa A.D. Beograd

expozitura Valjevo

`iro- ra~un broj:

160-0800100055860-40

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: