Na konkursu talentovanih, pobedio Miloš Stanković u kategoriji prirodnih nauka

Na konkursu koji je organizovao “KLUB 27”, koji ima za cilj da se otkriju i da se pomogne talentovanim, kreativnim, vrednim i nesebičnim mladim ljudima iz Srbije da dobiju zasluženo priznanje, 15.04.2009. proglasio je Miloša Stankovića za pobednika u kategoriji „Prirodnih nauka“ među 300 prijavljenih mladih talenata iz Srbije.
http://www.superste.net/

Kontakt,

Miloš Stanković
www.milos-stankovic.com

2-mlade

Engleski humor

http://www.youtube.com/watch?v=7gHvATmUsSg&feature=related

POZIV ZA VIDOVDANSKE DANE DIJASPORE 2009

vdd2009

SRBIJA ZEMLJA CUDA – TO JE ZIVOT – DOZIVITE OSECANJA SERBIA WONDERLAND – THAT’S THE LIFE – EXPERIENCE EMOTIONS

Postovani,
veliki pozdrav iz PANACOMP -a NOVI SAD !   
Pozivamo vas da upoznate Srbiju kakvu jos niste videli i doziveli, kroz PANACOMP etno-eko-kulturne ture sa posetom najznacajnijih UNESCO i drugih kulturnih, prirodnih i duhovnih vrednosti, korporativne programe druzenja i edukacije uz upoznavanje nepoznatih predela Srbije sa nesvakidasnjim aktivnostima /planinarenje, istrazivanje prirode sa „prezivljavanjem“, strizanje ovaca i pranje vune u potoku, ispiranje zlata, trke traktorima, splavarenje, jahanje, folklorno-zabavne zurke…./ i ostalim bogatim sadrzajima koji motivisu duh i okrepljuju um i telo, te ostaju u lepom secanju…..ili organizaciju strucnog skupa, kongresa ili konferencije sa potrebnim obezbedjenjem opreme i  poslovnim sadrzajima i uslugama putem PANACOMP web promocije www.panacomp.net
NOVO :
Kulturne ture po Srbiji sa kosovsko-metohijskim duhovnim i kulturnim vrednostima
LETNJA SKOLA FOLKLORA – salasi i seoska domacinstva PANACOMP Edukativne radionice
Koristeci bogato iskustvo u turizmu dugogodisnjim pracenjem utisaka gostiju, turistickih potreba i interesovanja raznovrsnih grupa gostiju, te saglasno savremenom pristupu turizmu na medjunarodnom i domacem trzistu, PANACOMP je osmislio EDUKATIVNE RADIONICE namenjene najmladjima, cvrsto uveren da uspesnim ostvarenjem programa za mlade znacajno doprinosi boljitku u celokupnom drustvu. Edukativne radionice se odvijaju u jednodnevnim i visednevnim aranzmanima radi sticanja novih znanja, iskustava i vestina, uz mnostvo posebnih prirodnjackih i kulturoloskih sadrzaja. Malisanima predskolskog i skolskog uzrasta od 5 do 12 godina, uz brizljivo vodjstvo odabranih strucnjaka posvecenih deci, postavljamo uoblicene interaktivne zadatke primerene godistu i ambijentu radionica, motivisuci njihove sveukupne aktivnosti ka razvijanju plemenitih vrlina, medjusobnom upoznavanju i negovanju sistema vrednosti. PANACOMP tradicionalno odrzava edukativne radionice tokom letnjih i zimskih meseci u potpuno bezbednom okruzenju, u bliskoj saradnji sa vrednim domacinima na posebno odabranim salasima i seoskim domacinstvima u Srbiji. Poučna bliskost sa prirodom i domaćim životinjama je jedno od zanimanja nasih malisana, koji svojim ličnim ucescem u bogatstvu bezbriznih dozivljaja upoznaju zivot po prirodnim merilima. Neke od aktivnosti edukativnih radionica : tradicionalne igre u prirodi, kreativni i likovni radovi sa koriscenjem ambijentalnih materijala i sirovina, pletenje vencica, branje malina, kupina, borovnica, sakupljanje lekovitog bilja i sumskih plodova, mesenje hleba na tradicionalni nacin, razvijanje testa za gibanicu, voznja traktorom, pravljenje sneska belica i/ili strasila, folklorne radionice sa oblikovanjem elemenata narodne nosnje, hranjenje domacih zivotinja, mestovite igre sa uzbudljivim pricama obogacenim lokalnim zanimljivostima, igre asocijacija sa afirmacijom lokalnih kulturnih motiva …
Nasi najmladji gosti ove vrednosti veoma dobro prepoznaju jer, zahvaljujuci jedinstvenim sadrzajima PANACOMP edukativnih radionica, stecena iskustva i vestine sa lakocom prihvataju i u buducnosti sa radoscu primenjuju….
Sa radoscu Vas obavestavamo da je u hotelu CONTINENTAL u Beogradu otvorena PANACOMP poslovnica sa fokusom na PANACOMP integrisani sistem turistickih usluga, medju kojima su najpopularnije poslovne usluge.
STOJIMO VAM NA RASPOLAGANJU PO PITANJU BILO KOJE VRSTE TURISTICKIH USLUGA U SRBIJI I BILA BI NAM CAST DA NAS POSETITE U RADNOJ ATMOSFERI BEOGRADSKE POSLOVNICE U HOTELU CONTINENTAL
011/2204726, 3111554 officebg@panacomp.net
ivanka tasic, direktor
Jadranka petrovic, dir.logistike
i tim
PANACOMP SRBIJA
/“doktori za turizam Srbije“/
21000 NOVI SAD
BUL CARA LAZARA 102
SRBIJA
+381 21 466 075, 466 076, 466 077  
SRBIJA ZEMLJA CUDA – TO JE ZIVOT – DOZIVITE OSECANJA
SERBIA WONDERLAND – THAT’S THE LIFEEXPERIENCE EMOTIONS

Serbian National League

Serbian National League
P.O.Box 31882
Chicago, IL 60631
USA
T. 773.455.3231
F. 866.472.9644

Српска Национална Лига (Serbian National League) је непрофитабилна, едукативна, хуманитарна и патриотска организација Срба у Америци, регистрована у држави Илиноис,са седиштем у Чикагу. Организација представља скуп одлучних, национално зрелих и свесних људи које повезује слога, православље, култура и историја, са циљем очувања и одбране, слободе и демократије.


Успаваност, неодговорност и немарност постојећих организација широм дијаспоре, по питању Косова и Метохије и свих осталих Српских Националних интереса, довело је до оснивања Српске Националне Лиге.  (Serbian National League)

Последњи је тренутак да узмемо ствари у своје руке и постанемо господари своје будућности. Знамо шта хоћемо, сви заједно као један, то и можемо!

Koliko puta treba da nas prevare prevaranti da im se više ništa ne veruje

Ekspert koji je dobio poverenje vlade da Srbiju zastupa na medjunarodnom sudu proneo je preko Politika Online „senzacionalnu“ vest da nam se Kosovo ne može uzeti dva puta. Kakve gluposti, kao da nam je to rešenje ako nam se samo jedanput oduzme! Jednom ili više puta, oduzeto je oduzeto i izgubljeno.

Pored te gluposti navodi taj visoki specijalista medjunarodnog prava da je posebna dilema to što se ne sme povrediti suverenitet države ali da je i svakom narodu zagarantovano pravo na samoopredeljenje! Tom prilikom zanemaruje taj specijalista, od vladinog poverenja, da su albanci narod u svojoj suverenoj državi Albaniji a da su na Kosovu ti albanci nacionalna manjina Srbije pa prema tome nemaju to pravo na secesiju odnosno samoopredeljenje po cenu rušenju zakona o suverenitetu države u kojoj žive. To treba da zna tako visoki medjunarodni stručnjak. A i naša vlada Srbije šta radi i kome daje poverenje da je zastupa!

Kao što sam već to ranije tvrdio tvrdim i sada da vlada nije smela ići na ovaj sud i da je sasvim dovoljno bila garancija resolucija 1244. Ovako je Jeremić od gotovog napravio veresiju.

Koliko puta treba da nas prevare prevaranti da im se više ništa ne veruje. Isti ti prevaranti su obećali Jugoslaviju spasiti. Ucenjivanjem i bombardovanjem namećali su svoju volju sve dok nisu uništili Jugoslaviju. Nastavljaju istim putem, istim receptima da unište i Srbiju. Bombardovanje ne dužnog naroda nazivaju humanitarnom pomoći i milosrdnim andjelom i opet ima takvim koji im veruju. Onaj ko zna da je lopov, lopov i siladžija pa mu i pored toga veruje i poveri svoje stvari od životnog značenja ili je beskrajno naivan ili je ne verovatno glup. Takvima koji su se bezbroj puta dokazali da su prevaranti sa takvima se ne nagadja i ne trguje već im se sklanja sputa i ne treba se imati nikakvog posla sa takvima.
Pored naivnosti i glupavosti postoji i treća varijanta, faktor, a to je da je dotični podkupljen, od nasilnika, prevaranta ili nečim ucenjen.
Protiv toga ima samo onda leka ako narod na sledećim izborima bira takve koji veruju u sposobnosti svoga naroda i koji su spremni da vode politiku, uzdaj se use i u svoje kljuse pa će mo na kraju živeti u Srbiji bolje nego amerikanac u Ameriki.

Dušan Nonković-Teodorović

PRIČA O LEKINOJ MAJCI

PRIČA O LEKINOJ MAJCI

Ove godine, nekako pred one prve snegove, pu~e niz Jadarsku dolinu aber da su videli Leku. Tesko bi bilo utvrditi od koga je taj glas potekao, pa su se ljudi manuli }orava posla i nastavili da {apu}u sve do same ve~eri da se opet vratio Leka.

Odlazio je Leka i vracao se posle nekog vremena ~e{}e na po dan ili dva, i ti odlasci i dolasci nisu se ni ra~unali.Ljudi su mu uzimali u ra~un samo one odlaske kada se tamo negde zadrzavao duze od godine. Kako je Leka stario tako su i odlasci bivali sve kra}i, pa je ovo poslednje odsustvovanje trajalo taman cela dva meseca, i ljudima je palo na pamet da tu mora da “ne~ega ima”, jer – nije li~ilo na Leku da se tako brzo vra}a.

A kad se za tim glasom pronese drugi – da Leka nije otisao u svoju ku}u, ve} u ka~aricu pored {tale, gde je pre ~etvrt veka umrla njegova te{ko bolesna i od {estoro dece zaboravljena mati, ljudi se zabrinu{e. Na toj sobici je bio prozor~i} veli~ine lakat u ~etvrt, a u sobici samo provaljen vojni~ki krevet i jedna stolica. Na pomen Lekine majke Grozdane, ljudi su sa neodobravanjem po~injali da ma{u glavom, jer pri~a o njoj je, zapravo, i po~ela sa Lekom i jednim njegovim povratkom.

Lekin otac Andrija doveo je Grozdanu pet – {est godina pred rat sa Nema~kom i, posle petoro dece, na samom kraju rata, rodio im se i Leka. Kad je Leki bilo pet godina po~eo je njegov otac Andrija da se deli sa bratom Markom. Marko je bio i ja~i i stariji i smatrao je da mu, kao starijem od bra}e, pripada vi{e zemlje, ali sud je rekao da sve ide po pola, i jedno ve~e sa~eka Marko Andriju sakriven pored prelaza i ubi ga sekirom. Naravno, nije dobio zemlju, dobio je deset godina robije, i skoro da su zaboravili na Marka koji je gnjio u nekoj apsani, kad mu dorastose deca do udaje i `enidbe. I mada su svi njegovi bili sposobni, skromni i lepi, ne nadje se ni u Jadru ni u Podgorini ku}a koja bi dala ili uzela devojku iz ku~e bratoubice, i oni se razidjose po svetu da tra`e mesto gde niko ne}e znati ~ijom ih je krvlju otac obele`io.

{to vele, zanemade ih za duga zemana, njive zarastose, zgradice po~e{e da propadaju od vakta svakojaka,a Markova `ena Draginja se poguri od muke i nezgode, sastavi zube i kolena, i prestade da razgovara sa ljudima. Nit’ je nazivala Boga, niti Boga primala, a kad bi je kogod upitao kako je i {ta radi, naljutila bi se i po~injala da ga|a kamenjem i ljudi je po~e{e zaobilaziti…Njena deca se tu okupise samo jo{ jednom, kad je do{lo vreme da sahrane Marka.

Dok je stri~eva ku}a zamirala, deca be`ala a njihova majka se sve vi{e bli`ila zemlji, ku}a Lekinog pokojnog oca rasla je kao {to su rasla i deca. Kako je koje raslo, tako je uzimalo poneki posao iz Grozdanine ruke, i u to sre}no vreme, ona ih je pratila i ~ekala na ku{nom pragu, a izme|i jutra i ve~eri, po ceo dan je tr~karala za ku}nim poslovima. Ma da je bila udovica, ne povu~e se za njom ru`na re~, i njene dve k}eri se, kao i sve dobre devojke, udadose u kom{iluku. Tek posle dve – tri godine odo{e za mu`evima u Francusku, a te iste godine vrati se i Marko sa robije…

Vratio se u po’ prole}a; nad prelazom, gde je pre deset godina ubio ro|enog brata, dozrevala je tre}nja |ur|evka. Pred mrak, kad je vidio da sa Draginjom vi{e nema re~i, pre}ao je preko tog prelaza i oholo prosao pored ~etvorice odraslih sinovaca, ~ije je zgranute poglede jo{ dugo ose}ao na svojim le|ima, bar tako je rekao kom{iji kome je krenuo u posetu. Vratio se pred pono , istim putem…

Od sve bra}e, Leka se pokazao najosvetljivijim. Turio se na strica, valjda, ne govore d`aba da krv nije vida. Kad su svi pospali, on je si{ao sa tavana na {tali, uzeo iz ka~are sekiru i na onom istom prelazu ubio strica Marka. Im’o je samo petn’es’ godina kad je oti{‘o na robiju.

Dve- tri godine kasnije, kako dorasto{e za odlaske, odo{e kojekuda i Lekina bra}a. Na toj planinskoj kosici ostado{e samo Draginja i Grozdana da se gledaju preko prelaza na plotu koji je delio veliko dvoriste u kojoj su i jednoj i drugoj nekad igrali svatovi; onog istog prelaza na kom je Andriju ubio Marko, a Marka Leko…Zla krv sa tog mesta odbijala je sve; ni su ih nadletali golubovi, ni gavranovi.

Ali, dok je Draginja }utala, Grozdana je pri~ala. Povazdan je pri~ala sa koko{kama i kozama. Po~ela je da se sme}e od samo}e; ~esto bi radnici po obli`njim njivama ~uli kako, stoje}i na pragu, doziva sinove na u`inu, da se ne tro{e gladni… @ene bi tad, kri{om, perima marame brisale suze i klele zlu krv mrtvog Marka, a mu{karci bi se mal~ice vi{e pogurili i primakli onoj istoj zemlji od koje je sve to i po~elo. I }utali su, jer nema ni~ega {to ve} nije re~eno.

Desete godine, o Ivanjdanu, Leka se prvi put vratio. Do{ao je u sumrak i proveo visoku, vitku plavu{u, lep{u od gorske vile, kako se u~inilo `enama koje su kri{om gledale za njima. Tad je prvi put selom prostrujalo ono sumnji~avo, pla{ljivo i iznena|eno:

– Vratio se Leka!

Do~ekala je Grozdana snaju pobegulju sa ra{irenim rukama, koje je prethodno otrla keceljom da bi sa njih uklonila suze radosnice. Potom ih je ra{irila kao da ho}e da zagrli san- da u veku jednom na pragu ugleda snaju i sina,- ali je snaja stala na prag…A posle ~etvrt veka,dok sam ja presvla~ila unuku koja je na nju najvi{e li~ila, pri~ala mi je:

– Ra{irila je ruke, vi{e od {irine vrata, a ja sam stala na prag i malko se propela na prste da bi glavom dotakla dovratak, valja se tako kad devojka be`i u ne~iju ku}u e da bi u njoj i zapovedala, i po{to sam ja prva u{la u ku}u, zagrlila je Leku…Dugo se po selu posle pri~alo da ni planina nije vidila lep{e devojke…

Tad sam prvi put ~ula pri~u o Lekinoj majci. Snaha kao snaha,nije mogla da ka`e lepu re~ ni za mrtvu svekrvu. Pominjala je glad, nema{tinu, sirotinju, sva|e i opanjkavanje, i kako se na kraju svekrva odelila od njih i oti{la u ku}u njenog devera da `ivi sama…

Drugi put, pri~u o Lekinoj majci ~ula sam potpuno nepripremljena.

Mi, gljivari sa palnine, obi~no se sre}emo pored udaljenih planinskih izvora.Kraj jednog od njih, u leto dve hiljasde prve zaboravila sam doru~ak. Bilo je skoro podne, napunila sam obe korpe i krenula nazad ka Jankovom bunaru, da bar ku}i ne idem gladna. Ali, pored bunara je sedela jedna starica i upravo zavr{avala sa mojim doru~kom. Jela je u slast, ne pitaju}i ~ije je, pa me pozvala ma{u}i rukom:

– ‘Ajde, ‘ajde slobodno! Ne boj se!- i kad sam pri{la, ona se ~isto obradovala.- Mala, nisam te ni ~ula ni videla ima {es’- sedam godina sigurno…

Poku{ala sam da se setim njenog imena, ali nije vredelo. Ona je za to vreme dokraj~ila moj doru~ak, pokupila mrvice sa suknje, pa po{to je i njih pojela, opet je nastavila:

-E, dijete, po~ela sam i ja k’o pokojna Lekina mati Grozdana…- uzdahnula je.- Zaboravio neko ovde kraj bunara smotuljak ‘leba, a ja, kleta, na{la. Vidim ja da je taze ‘lebac i puno lepog kajmaka namazano, pa uzmem, dijete, i pojedem. {ta }u? Gladna sam, nisam ‘leba uzela ni zere u usta ima dve nedelje dana. Bra{no se pojelo, a mog LJubinka nema da mi opet donese; al’ ne da ni Bog da se skapa od gladi, po~e{e gljive, pa sve do podne odem te naberem gljiva, a od podne raz`arim vatru pa pe~em…Lep kajmak, na samo mi je srce leg’o…- uzdahnula je starica.

– A {ta je to radila ta Lekina mati Grozdana?- upitala sam je.

– E, dijete, isterali nju iz ku}e Leko i Marija, pa je sve do jeseni ‘odala po {umi i jela gljive. Jednom po{li ja i Momir na pioc da prodamo kravu, a ja nosila torbu, kad ona banu pred nas iz {ume, zaustavi nas i pita da l’ imamo ‘leba u torbi…Momo izma~e s kravom, a ja se dogovorim sa njom da svakog jutra do|e ov’, na na{ bunar, a ja }u joj o bukvi ostavljati po malo ‘leba. Nije mi ni u kraju pameti bilo da }e i meni ov’ neko ostavljati…Zna{ dijete, kad se Leko vratio iz te Vrancuske, stali su on i Marija stra{no mu~iti tu njegovu mater…

I po~ela je da pri~a…

Kako je starica bila sita a ja radoznala, odu`ila se pri~a.

Svelo se na to da je lepa snajka dve pune godine u Lekinoj ku}i zaista trpila svaku oskudicu: i{la pod nadnicu, jurila dinar kao |avo golu du{u, videla i muku i nevolju…i onda po~ela da ube|uje mu`a da ode u Francusku. I ode on. Ali, nema ve}eg zadovoljstva od tro{enja tu|ih para. A snajka zaista nije `alila: haljine, sandale, cipele; htela je odjednom da ima sve…I po~ele su sva|e, a Leki po~e{e stizati pisma u kojima se `ena `alila kako je stra{no mu~i njegova majka, pa ili da se vrati, ili da do|e da vodi i nju i dete. Ili }e ona ostaviti dete i odbe}i svojima. I Leko se, naravno, vratio.

Ovog puta je pro{ao seoskim putem jedva vuku}i ~etiri velika kofera u koje je spakovao tri godine svog `ivota u inostranstvu. Seljaci su ~ekali da opet krene tim putem, a kako on nije kretao za duga zemana, skonta{e napokon da se on stvarno vratio – za sva vremena.

Vremenom su sva|e bivale sve `e{}e , a Leka sve pijaniji. Na kraju, njegova sirota mati odustade od ku}e i stade ‘odati po {umi, jer nije imala kud. U rod pod starost nije mogla,’}erke su joj poru~ile da su i one u tu|oj ku}i, a sinovi su dolazili, sva|ali se sa bratom i snahom, lupali prozore i crep na ku}i, tukli se i na kraju se mirili po{to se siti napiju. Najstariji be{e po~eo da zida sebi ku}u u ravni, na jednoj njivici koju be{e uzeo na deo. Prvo je ozidao gara`u i uz nju jednu malenu sobu, tek za metar –dva ve}u od {pajza, a na ku}i samo nalio plo~u nad prizemljem, i tu stao da sa~eka neka bolja vremena. Na golim zidinama su zjapili prozori i vrata, a na dva kilometra u krug nije bilo ni `ive du{e. Kad Grozdanu pred jesen ste`e bolest, dogovori{e se nekako bra}a: smesti}e je u onu sobicu u ravni, a Leko i njegova `ena }e joj tu donositi hranu. Jedino se ne dogovori{e ko }e staru `enu le~iti, jer bila je bolesna, i telesno i du{evno.

U to vreme,Leko je ve} va`io za te{ku pijanicu, a `ena mu je i drugi put bila pred poro|ajem. Pa ipak je svakog tre}eg dana silazio u ravan i nosio materi po pola selja~kog somuna. Kako bi opazile da je krenuo od ku}e, kom{inice su tr~ale do kapije i }u{kale mu u torbu svakojakih ponuda za Grozdanu. Nasek’o bi joj dvoje troje ruke drva i uneo do bubnjarice, doneo vidricu vode i vra}ao se ku}i da se napije. Ili je po istom poslu svra}ao kod kojeg od kom{ija, negde pio na zajam, negde na veresiju, ili je gde god uzimao kilo rakije ne bi li njome izbrisao se}anje na svoj proma{eni `ivot.

Ma koliko mala, ta Lekina pa`nja vrati staricu u zivot. Prezdravi ona nekako, a Leka pred kraj zime dobi i k}erku. Me|utim, kad sti`e prole}e i Leko po~e da radi pod nadnicu da bi odradio onu zimsku rakiju, obila`enje majke pripade njegovoj `eni. I{la je da obi|e svekrvu s mene na u{tap – {to zna~i jednom nedeljno, i nalazila je iscrpljenu kako i gladna i `edna le`i na krevetu. Ali nije joj padalo na pamet da jadnicu nahrani ili napoji, ve} je izmicala stolicu u suprotan }o{ak, onaj najdalji krevetu a naprema se o~ima i na nju ostavljala torbu sa hlebom, vode joj nikada nije donela, Leko je silazio nedeljom i donosio joj vidricu vode da bi imala da se napije makar za sevapa…

Kad bi radili u obli`njim njivama, navra}ao je poneko od kom{ija. Doneli bi joj kakav lep{i zalogaj, ali nije vredelo: iz o~iju je virila glad, ali u ustima nije bilo dovoljno snage da se proguta zalogaj. Nije vise uspevala ni da se pridigne u krevetu koji se pod njom odavno prolomio od neprekidnog le`anja; i neretke posetioce je zaklinjala da ka`u ukopnicima da je sa’rane bilo gde, samo ne gore u {umi pored njenog pokojnog Andrije; i, ili je tiho plakala, ili klela krevet pod sobom…

Potrajalo je to Grozdanino umiranje ~itavog prole}a, leta i jeseni.

Kako se jesen po~e lagano utapati u zimu, proleti jednog jutra Marija uz sokak. Njena dalja jetrova Kosara zaustavljala je i pitala kud tako `uri. ^etvrt veka kasnije ispri~ala mi je, dok smo polako pratile Mariju kod Grozdane:

– …vidim da `uri, noge joj do zemlje ne doitaju kolko ‘ita, pa je zaustavim i pitam {ta je bilo. A ona meni veli:- Idem da ka`em Leki da je skapala ona matora kuja, dol’ u ramni. Da l’ je umrla, da l’ je se zamrzla, ne znam, samo da me vi{e ne mu~i…Isto smo je ovako pratili; samo, njoj je na pratnju do{lo celo selo. – Primedba je bila na mestu; jer od Marije se opra{talo svega nas tridesetak.

Naravno, Grozdanu su sahranili na starom seoskom groblju, pod {umom iznad sela. Posle sahrane, bra}a su se razi{la da bi se srela tek posle deset godina. Povod je obe}avao, najstariji brat je Leku zvao na svadbu. @enio je sina.

Posle te svadbe, Leka je sazvao majstore, nadogradio sprat na prizemlje bratove ku}e i preselio se u ravan. Iz vremena kada je na ku}u podizan krov, poti~e tre}a pri~a o Lekinoj majci.

Moj svekar, koji je pozvan da pokroji grede i japiju i ukrovi im ku}u, morao je tada da prespava kod njih. Da u pola no}i ide na vrh sela da prespava pa da se ujutro opet vra}a, nije mu padalo na pamet. Onda Lekin brat re~e da mo`e da prespava sa njim, u sobici uz gara`u, i tata pristade. A pro{le godine, kad je onkolog pitao tatu otkad je po~eo da ose}a te promene, on se malo zamislio, pa mu odgovorio:

– Po~eo sam da malaksavam i pobolevam otkad sam leg’o u krevet Lekine pokojne majke…- a posle, dok smo se vozili ku}i, pri~ao nam je ono {to je te no}i ~uo od Lekinog brata Laze.- Mesecima je le`ala bolesna i skapavala gladna, ali nije klela svoju nezahvalnu i neposlu{nu decu; samo je klela krevet pod sobom. I svakog ko se u taj krevet spusti. Zbog te njene kletve Leko i Marija se nisu ni usudili da posle njene smrti krevet oteraju gore u selo…Oterali su samo onu stolicu.

I tako su prolazile godine. Lekina k}erka postala mi je jetrva i nas dve se lepo sla`emo. Po{to je tata isprimao svoje terapije i oporavio se, razbolela se njena Marija. Ve} posle mesec dana ispri~ala mi je da je sa njenom majkom gotovo. ^udila sam se – ~ak ni od raka ~ovek ne umire za mesec dana – i zamolila je da mi ispri~a sve po redu, jer sam imala utisak da sam ispustila ne{to va`no u njenoj pri~i.

– Prokleta ljudska pohlepa! Malo joj bilo {to je od ~i~e uzela onoliku ku}u, nego `ena odlu~ila da od one sobice uz {talu napravi letnju kuhinju. Da ne greje ku}e, jer nemaju elektri~nog {poreta. Premestila je smederevac tu, u tu sobicu pored nekada{nje gara`e od koje su napravili {talu, i kako je de`urala pored krave koja je trebala da se oteli, prespavala je na krevetu pokojne babe Grozdane… Baba je dve godine tu le`ala nepokretna, i ka`u ljudi da je sve to vreme, da ne bi klela tatu, ~i~e i tetke, klela krevet na kojem je le`ala, i veruju da }e svako ko bude legao u taj krevet umreti kao pokojna baba. Spavao je tui ~i~a Lazo, pa se onda razboleo i jedva su ga spasili, ali ka`u da niko nezna da ka`e dokle }e…Spavao je jedne no}i i na{ svekar, pa zna{ {ta je sa njim bilo… Ne, ne, nema spasa mojoj majci, jer ako joj bude spasa nesta}e pravde na ovom svetu, umre}e ona ba{ isto onako kao {to je umrla i moja pokojna baba. U te{koj bolesti, sama i gladna.

Operisali su Mariju i ona nekako pregura do prole}a. Onda pade u krevet. Rak je ve} uhvatio jednjak, `drelo i `eludac. Nije smela u usta da uzme ni kap vode. Ugradili su joj u `eludac neku cev~icu i {pricevima joj davali hranu za bebe. Bilo je stra{no posmatrati to davanje hrane, pa smo je pose}ivali samo kad smo zaista morali. Mi smo njoj pri~ali da }e sve biti dobro, a ona nama kako no}u sanja da jede, ili da pije vodu, jer je stalno gladna i `edna, ba{ kao nekad njena Grozdana… I mu~ila se tako razapeta izme|u `ivota i smrti, sve dok pozna jesen nije po~ela da se utapa u zimu. I sve vreme, dok joj se mogao ~uti glas, preklinjala je svog mu`a Leku da je ne sahranjuje pored svekrve, jer se sa nje ovako stra{no mucila, pa da ne do`ivi da joj se svekrvine kosti smeju gore pod {umom , iznad sela. Leki nije vredilo pri~ati, i jednog tmurnog novembarskog dana, nas tridesetak je ispratilo Mariju kod njene svekrve Grozdane.

Posle njene smrti u Lekinoj glavi kao da popuca{e sve ustave. Pio je i dan i no}, pune tri godine. Ni{ta ga nije zanimalo osim rakije. Sin, kad je video da tu ni Bog ne mo`e pomo}i, oti{ao je kod maj~inih roditelja. Selo k’o selo, brzo je maviklo na njega onako pijanog, kako tumara od ku}e do ku}e i tra`i ~a{u rakije, grdi one koji mu nisu hteli dati da popije, i blagosilja one koji su mu davali, malo da mu se nasmeju, malo da se zabave, nesvesni da mu time poma`u umreti. Tako, za rakijom, znao je do odluta Podgorinom iz sela u selo, pa da ga zanema za duga zemana, po godinu i vi{e je znao tako da luta. Onda bi ga neko ko po|e kak’im poslom u Zavlaku na pioc natovario na kola, od pioca bi ga na kola natovario drugi, i on bi se obi~no malo otreznio pred svojom ku}om, pa bi se setio k}erke i unu~i}a, uzeo gde god uz put bombone deci, i za ~udo, nikad nije zaboravljao da kupi i na{oj deci, i dolazio ‘}erki u po’ode, kako je on to govorio. Ona je sirota plakala i zaklinjala ga da ne pije, i kad je poslednji put bio, za divno ~udo, pristade on. Boravio je kod nas ne{to vi{e od dva meseca, i za ~udo, zaista nije pio za to vreme, a onda je re{io da se vrati svojoj ku}i, i vi{e ni{ta ne pomo`e. Zaveza u neku Marijinu maramu ono stvari sto mu behu kupili da ima malo preobuke, izljubi decu i naobe}ava im sva{ta, pa ode.

Boravio je u ku}i jedno pet – {est dana, a onda je, pre jedno tri meseca, selom opet pukao glas da je Leka nestao. Nije vi{e posrtao oko kapija i teturao uz plotove, ku}a je bila zaklju~ana; selo se malo ~udilo, pa onda i zaboravi{e na Leku…

Zato se sa svih strana slego{e i nagura{e u sobi~ak Lekine pokojne majke, da bi svi dobro videli i jo{ bolje ~uli gde je to bio i {ta je radio njihov Leka za ova duga zemana, kad kao da u zemlju upade. Ali, posle mnogo, mnogo godina pijanstva, Leka je opet bio trezan i nisu vi{e mogli da ga prevare njihovi {iroki osmesi. Onako podlo iske`ene, Leki su kom{ije li~ile na ~opor hijena koje je jednom davno video u Pariskom zoolo{kom vrtu, i koje samo ~ekaju jo{ jedan le{, pa da ga posle na miru grickaju, i malo se slade, a malo svete dodaju}i svakoj svojoj budu}oj pri~i jo{ malo ako ne crne, a ono bar tamnosive boje…

A Leki nije bilo do njihovih pri~a. Le~ili su ga od ciroze jetre, pa mu onda objasnili da to od ~ega boluje nije ciroza nego rak. Znaju}i {ta ga na kraju ipak ~eka, nije pristao na operaciju. Za{to da sebi kupuje muku kad ne mo`e da se izle~i? Iza{ao je na sopstveni zahtev i do{ao ku}i da umre tamo gde mu je Bog rekao: na onom istom krevetu gde je umrla i njegova nesre}na mati.

Moja jetrva ne pla~e. ^ini mi se da je oca pre`alila jo{ dok je bila dete. Svakodnevno ga pose}uje i brine se o njemu, ali izvesnost njegove smrti podnosi lak{e nego maj~inu. Naravno, kom{ije vi{e ne dolaze, jer Leka bespomo}no le`i i ~eka smrt tamo gde su oni i mislili da }e je sa~ekati, i za njih je sve na svom mestu. Jo{ samo da vetar gornjak si|e do Jadra i ponese sa sobom ono malo Lekine okrvavljene du{e koju je ~itav `ivot od krvi prao rakijom…

– Kad sve to pro|e, ja i bato }emo raskopati onaj krevet…- ma{ta moja jetrva sa tugom u glasu.- On predla`e da ga bacimo u vodu, jer voda sve pere; a ja se ne sla`em sa tim. Stalno ga ube|ujem da taj krevet zakopamo u zemlju. Mogla bi voda gde-god da ga izbaci, pa da ga, ne daj Bo`e, opet neko sklopi i legne…Muka ~oveka na sva{ta natera.

Od tad, kad god osetim da{ak Gornjaka, malo zazebe du{a u meni. Pogledam uz Podgorinu; pa niz Jadar, dokle god mogu okom dogledati, i pitam se da li sam ba{ uvek, i kad treba i kad ne treba, stigla da se malo izmaknem u stranu. Ne da ne bih smetala ljudima, ve} da mi ne bi slu~ajno sta zamerili, jer iza ljudi ne ostaju ~uda, ostaje samo glas koji su za `ivota zaslu`ili.

Glas koji ne peru ni voda, ni znoj, ni krv.

Ni rakija…

Biljana Jankovi]

Valjevo, ul. Sremska br. 1.

tel. +381 61 26 47 135

Banka Intesa A.D. Beograd

expozitura Valjevo

`iro- ra~un broj:

160-0800100055860-40