Село Костреш код Дервенте СТРАДАЊЕ И ЗБИЈЕГОВИ

Пише: Свако ПЕЋИЋ ПЕСА

pesa@teol.net

mrkvajlo@gmail.com

Село Костреш код Дервенте

СТРАДАЊЕ И ЗБИЈЕГОВИ

Мало село Костреш општина Дервента налази се сјеверно од града Дервенте,на узвишењу од око 200 метара надморске висине са благом падином јужно према ријеци Укрини и сјеверно премеа ријеци Сави.Од града је удаљено пет километра,а од ријеке Саве до границе са државом Хравтском нешто више од три километра.

Насеље Костреш као топоним је веома интресантно. Мјештани не сјећају и не знају како је дошло до овог назива љиховог села.Могло би се рећи да је назив села Костреш пороизашао из онога што га је кроз настанак и времена сналазило,то јест најближе су му ријечи настанка страх или кошмар.А страхове и кошмаре ово је село памтило од када постоји.

Село карактеришу плодне њиве,које су већ у првим јутарњим сунчевим зрацима обасјане,па су мјештани надалеко познати по производњи раног поврћа.Захваљујући таквим условима и положају ово село је одувијек имало богата домаћинства,добре баштоване,воћаре и произвођаче житарица.

Ипак,такав положај,на узвишењу са кога се на сјеверу види ријека Сава и преко Славонија као на длану ,а јужно град Дервента са укринском долином и западно планина Мотајица,увијек је одређивао,рекло би се, и злу судбину овог малог села,не зато што је мало,него што му ратови и сукоби, кошмари и страхови, бјежаније и збијегови који су се као црни облак, чим нешта не иде како треба надвијали над овим селом и зато није никада могло да буде велико и да “одрасте“. Село је одувијек било настањено православним српским живљем, а граничило је са селима гдје су настањени Хрвати.

Ово све ће селу давати посебан печат који ће кројити његову судбину кроз настајање постојање, страдање, успињање и поново падање све до дубоких понора и понижења , уништења и протјеривања. Сукобљене снаге су се одувијек бориле за узвшење звано Костреш јер са тога мјеста, могу да контролишу читаву велики дио насеља уз град Дервенту и на сјеверу Саву и Славонију,а надомак је планина Мотајица,која је веома значајан стратешки географски и војни објекат.

Када би год настао мир ,сви су наизглед, живјели сложно и помагали једне друге.Чим би настао сукоб и рат, онда је село Костреш постајало мета напада својих комшија који су их протјеривали са њихових огњишта, а они су се увијек успјели вратити и опоравити.

Оне 1941.године, снађе село зла коб, већина их изгину и би убијена на кућном прагу, а опет други настрадаше по логорима Јасеновца, Славонске Пожеге. Након рата успјели су да се обнове, да наследнике и дјецу жене и удају,унуке хране, а оно опет рат, нови погром, проганства од комшија, рушења кућа и уништења свега што је српско на Кострешу.У неповрат су само за трен отишла сва материјална добра вриједних Кострешана ,срушена је црква која је направљена крајем 19.вијека и четворогодишња школа.

И опет 1992.године, Кострешани у априлу морају у збијег.Неки нису могли ни побјећи јер их стигла судбина њихових дједова и прадједова “усташка кама“ и метак у главу од “добрих“ комшија Хрвата, који се нису стидјели да се називају усташама.Кренула је колона Кострешана у неизвијесност само са пар крпица и дроња у рукама.Нису смјели узети ни деку , јорган, одијело,трактор, ауто, камионе, једноставно су добили наређење да одлазе куд знају и умију без игдје ичега.Ко није послушао није имао још једну шансу да остане жив,негдје на другом мјесту.А и ужаси и звјерства која су начињена остаће запамћена по силовањима, убијањима старих и изнемоглих и то заједно комшије, Хрвати и војска из Хрватске.

На овој фотографији је забиљежен збијег у Кострешу. То је доказ који је забиљежио злочин над њима, кад нису знали куда ће ни шта ће. Пред силом се морало усткунуту и попустити.Такво понижење нису очекивали. Као бескућници, морали су на далеки пут, који ће их некада ипак поново вратити у њихово село.Тад ће неко од њих пронаћи ову фотографију и бити изненађен да су своја злодјела забиљежили на фотографији.

Тако ће ова слика с фотографије једног непознатог припадника ХВО или ЗНГ постати икона Кострешана о праштању, али не и заборављању.

По ослобођењу 1992. године у Кострешу није било ни једне читаве куће. Све је било порушено, камен на камену,цигла на цигли.Мирис паљевине се дуго осјећао.Село је ослобођено у августу 1992.године и дуго је зјапило пусто.Понеко је у њега навраћао ,али се није дуго задржавао.Обнова почиње нешто интензивније крајем 1996. године,углавном снажном жељом мјештана да се врате на своје огњиште.Није изостала помоћ општине ,хуманитарних организација. Највише им је помогла влада краљевине Норвешке.Тако се Костреш уз потешкоће вратио себи са својим становницима,у нади да више никада неће бити рушења,прогона и страдања.

У том малом селу Костреш,гдје је крајем 1995.године био само камен на камену,гдје су многи мислили да се живот више никада за много година неће започети и вратити,сада су направљене и поправљене куће,основана имања и Кострешани се враћају још увијек и не дају се, јер како каже један од мјештана Андрија Стринић :“Били смо понижени,али смо на крају и поред многобројних жртава, уништења материјалних добара остали морални побједници“.

Дванест српских душа у једном дану ,4.априла 1992.године, су поклани или побијени код својих кућа у Кострешу: Секулић(Ђорђе)Миле,Секулић(Тривуна) Љепосава,Лазић (Миле ) Ђорђо,Лазић (Божо) Петра,Шкрга (Недо)Миле,Плавшић (Теодора) Стоја, Пиваш(Раде)Ристо, Пиваш Десанка, Митровић(Мирко)Петра,Шкрга (Илије) Анђа,Тривунчевић(Косте) Госпава и Милојевић (Милован) Симо.

Они нису хтјели са свога прага или нису успјели побјећи.То нису једине жртве,помињемо само оне који су у једном дану убијени и поклани.

Тад и у то вријеме рат се није био разбукатао у БиХ,а Срби су још очекивали мир,али други нису тако мислили.Несматано су прелазили преко Саве,пребацивали војну опрему,муницију, оружје и тешко наоружање.“Пси рата“ су већ почеткм пролећа 1992.године, почели узимати данак у крви.Покољ у Сијековцу код Босанског Брода, па Костреш, јели требало даље чекати нечији одговор,па није чудо што су из ових мјеста Срби панично пошли у да спасе своје животе, не знајући ни једног момента хоће ли свој живот замијенити за смрт?

Исто тако остаје стално једно питање без одговора,ко је био окупатор и злочинац,нажалост многи документи говоре много другчије од оног што нам се приписује.

kostres-2002kostres-stradanje-i-zbijegovi

Eine Antwort

  1. Tuzno je to sto nam se desavalo ali je dobro da neko pise to tome, jer ne smije da se zaboravi.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: