СЕЛО ПОЈЕЗНА – ПРВА ШКОЛA ИЗГРАЂЕНА ЈОШ 1908. ГОДИНЕ


Пише : Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

pesa@teol.net

mrkvajlo@gmail.com

СЕЛО ПОЈЕЗНА

ПРВА ШКОЛA ИЗГРАЂЕНА ЈОШ 1908. ГОДИНЕ

Појезна је село које је од Дервенте удаљено око 30 километара према југу. Подручје припада ниском побрђу планине Крњин са сјеверне стране рјечице Илове. Од кад се памти село је имало цркву у којој су мјештани сигурно понешто учили од тадашњих свештеника, али је писменост све до 1908. године кад је иозграђена и прорадила прва школа, била на веома ниском ниову.

О школству и изградњи школа у Појезни сачувани су документи у школском љетопису. Вриједни учитељи су записали читаву историју ове школе, а рекло би се и насеља Појезна.

Рукопис из љетописа је настао од 1949. до 1959.године у коме су описина дешавања у школи и у селу скоро сваког дана.

У једној малој свесци, лошег папирног квалтета, а бољи није ни могао бити у то вријеме, која је требала да буде дјеловодник, своје записе је почео да биљежи учитељ Анто Ћорлукић, а наставио Јосип Блажевић, који су предходно, од тадашњих сељака забиљежили историјат почетка рада школе у селу Појезна и градњи нове након Другог свјетског рата.

Тако се из тих докумената може сазнати кад је прва школа почела да ради у селу Појезна и ко је исту основао.О томе је записао учитељ Јосипа Блажевића, слиједеће:

“Било је давно. Наша земља била је под окупацијом аустро-угарске монархије. Та владевина народу није донијала никакво богаство нити га је настојала у културном погледу просветити. За школе које су постојале није се водило рачуна, а подизање нових није било ни ријечи. Аустрија се припремала за рат, и у самом ратном вихору у којем се ништа није очекивало народ села Појезне одлучи да у свом селу прави школу.

Инцијативу су тада дали тадашњи поп православне цркве Симо Петровић и трговац Јово Јовановић.

Народ је увидио да се увијек неће моћи без школе и прихватио се посла, и зато је 1908. године скочило и велико и мало те се прихватило посла. Једни су правили циглу, други тесали дрвену грађу, трећи пржили кречњак, што значи сви су радили ко један без икакве помоћи тадашње државе. Школа је сваким даном све више расла, и просто се издизала на брду украшена стародавним липама. Школа је саграђена у непосредној близини тадашње цркве. Најзад је 1909. отворена школа уз велико весеље народа. Дошао је учитељ Душан Которац. Народ је купио 20 клупа и остали потребан намјештај те се тако смјестило 55 ђака у једну учионицу- 55 весељака, а данас су старци који само приповиједају минуле догађаје.“

Даље се каже да је учитељ Душан Которац је започео са просвећивањем народа. Уведен је аналфебетски течај кроз који је прошло око 200 полазника до 1912. године. Ова течај су плаћали сељаци,јер држава га није хтјела плаћати.

За учитеља 1912. године долази Саво Чупић који ради до 1914. године. С њим је и даље радио Душан Которац.

Након избијања Првог свјетског рата 1914. године школа ће прекинути с радом све до 1920. године. Тад у Појезну долази Миливоје Јелић за учитеља, који ће касније бити свештеник у том селу. У школи је била једна учионица са 80 ђака.Године 1926. долази учитељица Милица Грујић из Дервенте, која ће радити до 1928. године кад долази Обренија Шарић из Бањалуке која ради, од 1929. до 1932. године.Од 1932. године до 1934. године радила је учитељица Љерка Павлешић, а исте године долази Наталија Настић. Поред редовне наставе сви ови учитељи су држали аналфебетске течајеве и описмењавали народ.Школа ће радити до 1936. године кад се од клизања земљишта, зграда школе урушила.Убрзо долази Други свјетски рат, а народ Појезне се диже масовно на устанак.

Писац љетописа ће у заносу написати и ово: “Гину борци на мјесту гдје је била школа и својом крвљу залијевају темеље исте зграде у којој су провели своје прво школовање“.

Наиме, у селу Појезна је 1941. године дигнут устанак, а те године у село је долазио доктор Младен Стојановић и Којо Јотић организатор устанка у који се народ масовно одазвао.

Након завршетка рата, о градњи нове школе почиње се говорити тек 1948. године, која се уз помоћ народне власти подиже са две велике учионице и два стана за учитеље.У раду на школи највише ће се истицати Јово Симић предсједник мјесног Одбора Појезна. Да њега није било и његове упорности ,учитељи описују да школа не би за дуго времена била завршена,а градња ће трајати све до 1953. кад ће потпуно бити завршена и са свим потребним учионицама ,намјештајем и училима. Ипак у школи се радило у отежаним условима док још није биа потпуно завршена,а учитељи су били ангажовани на организацији градње.

“Зовнуо Јово људе на састанак код школе и разложио ствар.

…..дакле пристајете да савки да по једно дебло од храста. Кажете да можемо за два дана посјећи, довући и испилити. Углавном четврти дан биће грађа стављена мајсторима на располагање.Сви су се сложили са овим приједлогом и школа ће пред саму јесен и кишне дане бити покривена у којој ће учитељ радити без прозора и подова.

Школа је прво почела радити са првим одјелењем и као Двогодишња школа. Године 1950. за учитеља је дошао млади Анто Ћорлука и започео радити у учионици без пода и прозора. Тад је у прва два разреда двогодишње школе било 178 ученика.Након завршетка школске зграде за учитеља долази и Душан Јелић.

“По деведесетеро дјеце је сједило у соби без пода,крај непостакљених прозора и жељно су слушали учитељеву ријеч. Требао је доћи још један учигељ. Није имао гдје становати. Има само првог разреда са Двогодишњим школовањем 170, а гдје су остали разреди који не раде.

5. 9.1950.године, учитељ је извео дјецу вани јер није могао од мајстора тамо радити. Дјеца су угледала коња и скочила. На коњу је јашио нови учитељ. Познали су га. То је Душан Јелић –син овога краја.( Миливоје Јелић којије радио у школи прије рата је Душанов отац) За неколко дана учионице ће бити потпођене ,а прозори постакљени.

Ове школске зграде, више у селу нема,остали су само још темељи и понека фотографија, а 1966. године изграђена је нова школа.

Из љетописа школе из тог времена сазнајемо да је до 2.6.1950. године у школи радила кухиња.

“Већином су кухали учитељи уз помоћ дјеце. Кухиња је закључила са радом 2. 6. 1950. Тко није имао прилике бити гладан тај ће тешко схватити вриједност ове кухиње. Било је дјеце којима је читав дневни оброк био само оно што су примали на кухињи.“

Учитељи су предано радили са ученицима и са народом. Извођени су аналфебетси течајеви и држана предавања по селу,како се одбранити од трбушног тифуса и шугавости.За лијепог времена дјеца су ишла у посјете другим школама гдје су се одвијала разна такмичења ,а Појежњани су побјеђивали у многим спортским дисциплинама , у скоку у вис, трчању и у хрвању, а занимљиво је да су се такмичиле и дјевојчице.

Дана 21.11.1951. године у Појезни раде три учитеља, Душан Јелић, Фрањо Пргомет и Хасан Крпо.

За Дан републике 29. 11.1951. године ученици и учитељи су припремили програм на коме су изведене рецитације и драмски комади. У којим су условима радили и какви су ученици били, говори запис из Љетописа школе.

29.11. 1951. године.

“Дува цијели дан хладни вјетар носећи пахуљице снијега које оштро ударају у лице дјеце и људи који су се окупили око споменика палим борцима.Било је дјеце слабо обучене па чак и босе и неиздржавши хладноћу одлазе у школу.Ученик четвртог разреда Чолић Урош иза говорника одржао је дирљив кратак говор.Послије прославе откривања споменика ђаци су отишли у школу и одржали програм за родитеље и омладину.“

У овој школи су службовали следећи учитељи од 1953. до 1955. године: Анто Ћорлукић,Душан Јелић, Фрањо Пргомет,Звонимир Чичак,Станимир Вучићевић из Србије, Владо Габалда, Љиљана Дамјановић,Хасан Крпо,Владимир Бела, Олга Стјепановић, Мато Јелавић, Јасна Блажевић, Миленко Љешић,Јосип Блажевић, Вјекослав Блажевић,затим ће само 15 дана радити Ибро Алишаховић,а онда ће редом долазити све до данашњих дана: Радојка Кондић из Травника, Рефија Езић, Ана Самарџић, Вероника Дуспара, Петко Ђукић,Савко Поповић, Ханкија Бакшић, Невенка Калоперовић, Љубица Лукић удата Пећић , Милан Пећић и Љубица Пећић, која сад у школи.

Школа није престала са радом 1992. године,али је њен учитељ капетан Милан Пећић ,напустио ђачке клупе и отишао да брани, своју школу,мале ђаке и своје огњиште.Са тог ратишта уча Милан како су га звали се неће више никада вратити међу школске клупе и своје ђаке. Погинуо је у борбама према Броду у августу 1992. године. На њега, сада у ходнику школе подсјећа спомен плоча, коју су подигле његове колеге и бивши ђаци.

Старих дана свог учитељовања у Појезни, Душко Јелић се радо сјећа.

Он каже да су услови за рад у селу за учитеље били веома тешки. Села су била заостла,а путева није било. До града се морало пјешачити читав дан. Зато су учитељи остајали у школи мјесецима и тек повремено долазили у град. Ишли смо једни другима у посјету у друга села гдје је била школа и тако смо проводили слободно вријеме.

Ипак ,биле су то младалачке године са пуно заноса у раду и радног елана. Ишло се међу народ,говрили о НОБ-и, о сузбијању разних заразних болести које су харле након рата.Учитељи су били цијењени од народа који је вапио за просвјећивањем, а ми нисмо били само просвјетари, него смо радили све што је требало на селу. Учили смо их како се оре,сије како би унаприједили земљорадњу. Организовали смо акције на изградњи путева, бољих кућа и друго ,вели Душан.Он каже да се из те генерације сјећа свих својих кулега, али да не зна ко је још жив и гдје борави.

skola-13maj-1952

Ab sofort bieten wir allen neuen Förder-Abonnentinnen und -Abonnenten eine neue Abo-Prämie an.

Liebe Leserinnen, liebe Leser,

ab sofort bieten wir allen neuen Förder-Abonnentinnen und -Abonnenten eine neue Abo-Prämie an.

Wer sich jetzt entscheidet, german-foreign-policy.com mit einem Jahresbeitrag zu unterstützen (60,- Euro), erhält nicht nur unbeschränkten Zugang zu unserem Nachrichtenarchiv, sondern frei Haus eine Buchprämie:

  • Klaus Thörner: „Der ganze Südosten ist unser Hinterland“. Deutsche Südosteuropapläne von 1840 bis 1945, Freiburg 2008 (ça ira Verlag)

Unsere Rezension über den Band können Sie hier nachlesen:
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57497

Alle nötigen Angaben für das Förder-Abonnement finden Sie hier:
http://www.german-foreign-policy.com/de/info/abo.php

Ansonsten benötigen wir nur noch Ihre Postadresse. Unmittelbar nach Eingang des Förderbeitrages schicken wir Ihnen die Buchprämie zu. Bitte beachten Sie: Die Abo-Prämie erhalten alle, die den vollen Jahresbeitrag zahlen; bei monatlicher oder quartalsweiser Zahlung gilt das Angebot leider nicht.

Die Redaktion


Redaktion Informationen zur Deutschen Außenpolitik
c/o Horst Teubert
Hartwichstr. 94
D-50733 Köln
Tel: 0170-543-83-96
Fax: 01212-5-257-08-537
e-mail: german-foreign-policy@web.de
Internet: http://www.german-foreign-policy.com

Die Einflussmaßnahmen der Bundesrepublik gehen mit erneuten Anstrengungen des NATO-Verbündeten USA einher

Newsletter vom 01.04.2009 – Konflikte der Zukunft (Eigener Bericht) –
Wenige Tage vor dem NATO-Gipfel baut die Bundesrepublik ihre Position
in Ostasien aus und zielt damit auf die Schwächung Chinas. Medium
deutscher Einflussnahme ist die Mongolei, deren Ministerpräsident in
der vergangenen Woche in Berlin über eine Intensivierung der
wirtschaftlichen und militärischen Kooperation mit Deutschland
verhandelt hat. Die Mongolei besitze eine „herausragende Stellung“ im
„geostrategischen Kräftefeld“ zwischen Russland und China, ihr Bemühen
um die Abwehr chinesischen Einflusses müsse unterstützt werden, hieß
es schon vor Jahren in Berlin. Nun verstärken die Bundesregierung und
deutsche Unternehmen ihre Aktivitäten vor Ort, darunter die Deutsche
Bahn AG, die in den sensiblen Sektor des mongolischen
Rohstofftransports eingreift. Auch die Bundeswehr stabilisiert ihre
militärische Zusammenarbeit mit den Streitkräften der Mongolei. Die
Einflussmaßnahmen der Bundesrepublik gehen mit erneuten Anstrengungen
des NATO-Verbündeten USA einher, die Positionen des Westens in Ost-
und Südostasien zu verstärken. Die Gesamtaktivitäten zielen auf die
Einkreisung Chinas.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57506