ЕПИТАФИ ГОВОРЕ – Autor, Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

ЕПИТАФИ ГОВОРЕ

epitafiКроз вијекове српски народ је патио под туђинским властима, тиранијама, зулумима и страховладама. Не памти се читав вијек у коме су Срби били сами себи господари, осим у доба процвата српске државе под влашћу Немањића. Послије тога, и кад би дошли до власти били су гори од оних од којих су се ослобађали, па су се издајице и изроди међу Србима множили увијек чим сунце наизглед гране и за српски род.

Често, понешто о томе можемо сазнати из књига, али ево шта можемо открити на једном споменику и на њему исписаном епитафу.

На једном мјесту толико љубави и бола према свом роду и толико мржње према окупатору и тиранину не би се могло исказати ни у пјесми, па чак , причи или роману.

А породица Качавенда је захваљујући ратовима, болестима које ратови доносе и дјецу у погибељ шаљу, збрисана с лица свијета овдашњег, па стрини Софији, која на крају сама остаде ни гроб није имао ко да обиљежи, на српском православном гробљу у Дервенти.

А ЕВО ШТА КАО ЕПИТАФ ПИШЕ НА ЈЕДНОМ СПОМЕНИКУ

(Текст у оргиналу без исправки, на споменику гласи овако)

“У овом тужном гробу борави вјечни санак,цвијет младости, сва радост овог свијета. Мили мој,никад заборављени посинак РАДЕ КАЧАВЕНДА који се пресели у вјечност 29. априла 1919. године , у 24 години своје младости.

Бог да да вјечни покој, а мени тужној и несретној утјехе. Проклета Аустрија отрже ми 1914. године од 18 љета из наручја мога мила сина, младост моју и сву срећу моју. Ланцем веза нејаке му руке, у проклети Арад одведоше, гдје тамнова 18 мјесеци са осталом тужном браћом својом.

Тамо многи кости оставише. Што остаде у животу, пустише на слободу, узеше у војску и патише патњом свакојаком.

Сунце цину и слобода дође.

Радојица мени дође, изнемогло од бола и глади, паде јадној стрини у наручје. Болово 3 мјесеца, не могу га јадна излијечити, нити свога сина подигнути, већ заспа вјечитијем санком у наручју своје миле стрине.

Радојица, слатко дијете моје, ти убриса росне сузе моје за Кристаном и за Светоликом. Ах, за мојом дјечицом нејаком, мајка није више сузе лила, тебе мала од 3 годинице јадна стрина у крило савила. Мјесто своје дјеце тебе миловала. Ах душманин са мог крила отрже ми тебе, отрже ми срце из њедара , оста јадна саморана стрина, јербо јадана више никог немам ко јадну може утјешити.

Све је јадна стрина саранила!

Овај споменик подиже, мој мили посинче, за тобом до гроба тужна стрина Софија Качавенда, која за тебе док живи моли Богу, за сјећање безконачанија“.

Ако би генерације знале да памте, онда би у вјечност за сва времана знали да чувају своју братску слогу, опстанка ради .

Савко ПЕЋИЋ ПЕСА

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: