Petar Milatović a i Nikola Janić kategorično odbili da podrže peticiju protiv secesije Kosova/Metohije – Gde počinje a gde prestaj izdajstvo solidarnosti!?

Iz diskusije u vvv.vidovdan.org

Ko nije spreman ni ovoliko malo da uradi izgovarajući se lažnim izgovorima neka ne govori da je patriota! Prekopirati i poslati peticiju nije nikakav napor pa prema tome ni uzaludno gubljenje energije. Ne gubi se tim ništa a dobija daleko više. Iz ličnog iskustva mogu reći da se mnogo običnog nemačkog sveta interesuje za istinu i da su zahvalni da mogu nešto o našoj istini pročitati u Glasu Dijaspore na nemačkom jeziku. Ujedno naš narod upućuje svoje nemačke poznanike da čitaju Glas Dijaspore rubriku na nemačkom. Pouzdano znam da neki koji će ovoga puta na saveznim izborima Nemačke davati svoje glasove drugima odnosno opoziciji koja je već podnela tužbu protiv svoje nemačke vlade i da čine to zato što su verodostojno mogli našu istinu pročitati. Tu opoziciju treba da pomognemo kako bi uticala i učestvovala u stvaranju nove vlade koja će drugačije postupati po pitanju Srbije. Tu imamo i našeg čoveka poslanika gospodina Neškovića. Naša dužnost u dijaspori mora biti upoznavanje što većeg broja nemačkog naroda sa našom istinom a peticija je samo deo tog programa. Za svaku osudu je olako igranje sa krvoprolićem našeg naroda. Prvo se moraju iskoristiti sve ostale mogućnosti! Kažem iskoristiti, bez obzira na lično shvatanje, iz rezona solidarnosti kako bi se došlo do sloge umesto do dokonog filozofiranja. Ko podrži ovu peticiju doprinosi da istina ispliva na površinu. Oni koji to sputavaju verovatno moraju po nečijim nalogu to da rade.
Ovom Gospodinu što mu smeta latinica samo toliko, dal zna da je i Vuk Karadžić pisao i latinicom a da mu je slovenac pomogao da napiše svoju srpsku knjigu nad knjigama. Neka prvo objasni sebi i svetu zašto piše svoju internetadresu latinicom. Pisati ćirilicom ili latinicom u doba računara ne predstavlja nikakav problem ali ako hoću što više sveta po evropi informisati onda moram i te informisati koji znaju samo latinicu. Siguran sam da onaj ko zna ćirilicu da zna i latinici. Taj argument za prebacivanje što pišem i latinicom ima samo jednu svrhu a to je da razjedinjuje srpski narod i udaljuje i od onih naklonjenih srbima. Sa ovakvim fundamentalnim pogledima ne može se služiti na dobrobit Srbiji jer u srbiji živi četrdeset procenata nesrba i ukoliko se oni ne integrišu predstavljaće uvek destabilzacijski faktor po prosperitet Srbije.

Ćutalogija možda i nije toliki zločin niti može naneti tolkog zla svome narodu kao oni lažni srbi koji su kao dizidenti komunističke jugoslavije, bili u žiži interesovanja Američke cije, CIA i koji su se za podporu u to vreme zadužili i postali njeni puleni koji i danas ništa drugo ne znaju nego samo da laju, urlaju i zavijaju, kako su zločinci oni koji su iz ne znanja ćutali. Ovi što danas sputavaju ovu peticiju su u mojim očima veći zločinci nego oni koje zločincima nazivaju zbog ćutologije. Samo vi i dalje kefćite, ko ne podržava svako moguću priliku da podpomogne pa i ovu peticiju je za mene, u mojim očima samo zlatousni izdjnik srpske i prije svega ljudske stvari koji bi hteo tudjim rukama da hvata zmije otrovnice.

Predsednik peticijskog odbora nemačkog parlamenta pripada stranki koja je tužila svoju vladu zbog kršenja ustava i slanja nemačkih vojnika za Kosovo/Metohiju. Zato moramo podržati ovu peticiju, ko drugi ako ne mi!?

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

PS: Ko želi da podrži peticiju može to lako učiniti stim što klikne na Rubriku, SVE NA JEDNOM MESTU u Glasu Dijaspore

Bulgaria has a point, The EU’s more corrupt

Bulgaria has a point, The EU’s more corrupt
Author: Andy Dabilis
16 February 2009 – Issue : 821
While the math wizards at the European Commission are busy wringing their hands and issuing 1,000-page reports trying to figure out why Bulgaria is still corrupt more than two years after joining the European Union, here’s the answer in one sentence. Take notes, Brussels. A cop in Bulgaria earns 130 Euro a month (yes, a month,) and an average rent is 300 Euro. Guess how they make up the difference?
European Commissioners and Members of the European Parliament can’t figure that out because they’re busy knocking down 2,300 to 16,000 Euro a month, which is why it takes a lot more money to compromise them. Maybe Bulgaria should change its national flag from white, green and red to all-white and just surrender, or put a sitting duck on it because the country has been an easy target for the European Union pot-shotters. Bulgaria has put itself in the line of fire because the judicial system is a cauldron of corruption, and organised crime, while minor-leaguers compared to the Mafia which owns Italy, still has its fingers in a lot of businesses, and Bulgarian officials have viewed EU funds as a kind of free ATM for their use. A few have been caught, as a symbol the country is fighting crime, although it’s a losing battle because greed is always more powerful than goodness.
It’s so bad that the first word most Bulgarian babies can speak is “pari,” meaning money, but what can you do when you’ve grown up in a system that not only doesn’t discourage taking bribes, but encourages it or you can’t get even basic services. The EU is on target to send Bulgaria nine billion Euro through 2013, money European Commissioners think is better spent on their expense accounts.
The EU stopped sending 486 million Euro in funding to Bulgaria last year, including 115 million Euro in roadwork money, as well as farm subsidies, because Bulgarian officials were stealing it faster than Members of the European Parliament, who’ve been caught fraudulently signing in for duty, taken their daily stipend, and disappeared.
Bulgaria’s transgressions gave the EU’s head of representation in Sofia, Zinaida Zlatanova, a chance to sanctimoniously say, “The European Commission is obliged to safeguard the interests of all European taxpayers.” It would be nice if that were true, but the Commission is obliged to safeguard its own interests, including refusing to reveal who got what sweetheart contracts so the public can’t document who’s on the take in Brussels. If the Bulgarians were stealing MORE money, they could qualify to work for the Commission. So now the EU has issued another tired report blaming Bulgaria for not doing enough to fight organised crime and corruption, while ignoring the whitecollar crime in Brussels, because that’s legal as long as you can hide it, easy to do when there’s a lackadaisical press corps which mostly likes to sit and get their daily briefings and not look under any rocks.
It must be hard work sitting in a nice office in Brussels with your croissant and coffee and a salary that would be enough to pay the salaries of 20 teachers or cops in Bulgaria, and instead of asking just where the hell millions of Euro in EU money went for projects for which there is no accounting, to just ignore the crooks among you. If they did that in Sofia, the EU would blame Bulgaria again, so maybe it’s time for Bulgaria to issue a report on the EU because some Bulgarian officials have already complained the EU conveniently overlooks the biggest thieves. Themselves

BELGRADE — Serbia’s War Crimes Prosecution has obtained photographs of the suspects in the organ harvesting and trafficking case, spokesman Bruno Vekarić told B92. A photograph of the suspects (courtesy of the War Crimes Prosecution) A photograph of the suspects (courtesy of the War Crimes Prosecution) Hundreds of Kosovo’s Serbs were kidnapped by ethnic Albanians in the province during and after the 1999 war, to be taken to northern Albania, where their vital organs were removed to be sold in the black market, the prosecution believes. Now the investigators have fresh evidence from their sources, in the shape of the photographs showing some of the persons who committed war crimes in Kosovo and northern Albania. Vekarić did not reveal their identities, but said that the prosecution previously had information on some of the suspects. There are maps drawn on the back of the photographs, with marked date and location where the pictures were taken. The prosecution now intends to present this new evidence to the Council of Europe rapporteur Dick Marty, who is due here next month. Vekarić also stated that the prosecution will try to once again contact their Albanian counterparts in order to try and include Tirana in an objective investigation of what went on in the territory of Albania. „Our sources gave us very striking photographs, which confirm what we already know, and that, firstly, that there were KLA camps in northern Albania during the war, and secondly, that there were Serb victims in northern Albania at the same time, and that there were medical centers were the surgical procedures potentially took place,“ he said. „All this has in fact been confirmed through the material that we have just received and as soon as on Monday we will try to identify both the perpetrators and the victims of this crime, within the scope of a big case knows as, the Human Organ Trafficking,“ said Vekarić.

http://www.b92.net/eng/news/crimes-article.php?yyyy=2009&mm=02&dd=22&nav_id=57350

Prosecution: Proof in organ trafficking case

22 February 2009 | 16:43 -> 17:43 | Source: B92
BELGRADE — Serbia’s War Crimes Prosecution has obtained photographs of the suspects in the organ harvesting and trafficking case, spokesman Bruno Vekarić told B92.

A photograph of the suspects (courtesy of the War Crimes Prosecution)
A photograph of the suspects (courtesy of the War Crimes Prosecution)

Вацлав Клаус: Не идите путем комунизма!

2.02.2009.

Вацлав Клаус: Не идите путем комунизма!

Уводна напомена

Многи су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.

Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују.

(Сиви Соко)

Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:

Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо,

Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.

Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.

Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.

То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.

За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.

Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време – мање од 15 година од пада комунизма – успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.

У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.

Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:

– уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;

– заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.

Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?

У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.

Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка – која се исто тако сматра имуном на критике – да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.

Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају – да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере – ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.

Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.

Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.

Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.

Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.

Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.

Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.

Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.

Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.

Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.

У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.