SOK AKTUELL – 16. Februar 2009 – Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa – „Gewalt gegen Kulturerbe“ Hl. Synod protestiert gegen kosovarische Aktion

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

16. Februar 2009

„Gewalt gegen Kulturerbe“ Hl. Synod protestiert gegen kosovarische Aktion

SOK kritisiert Entwurf für Statut Vojvodinas

Metropolit Nikolaj in Bethlehem

„Gewalt gegen Kulturerbe“ Hl. Synod protestiert gegen kosovarische Aktion

(BELGRAD) Der Heilige Synod der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) hat anlässlich einer Datenerhebung in Bezug auf das serbische Kulturerbe im Kosovo einen Protestbrief an den Leiter der dortigen UNO-Mission (UNMiK), Lamberto Zannier, gerichtet. Der Synod protestierte gegen die Erstellung einer elektronischen Datenbank über das kulturelle Erbe im Kosovo-Metohija durch das «kosovarische Ministerium für Kultur in Zusammenarbeit mit Andrew Spaks», einem Vertreter der britischen Verwaltung in der Provinz. Durch dieses Verhalten werde das Bezitzrecht der SOK im Kosovo-Metohija gefährdet; es handele sich um einen „Versuch der Usurpierung und Änderung der Identität unseres religiösen und nationalen kulturellen Erbes im Kosovo-Metohija“, heißt es in der Protestnote des Hl. Synods wörtlich.

Der kosovarische «Minister für Kultur» Valton Beqiri habe Ende Dezember 2008 gesagt, dass das primäre Ziel der genannten Aktion der Schutz und die Förderung des kulturellen Erbes sowie deren Präsentation als «eines und unteilbares» sei. Das serbische kulturelle Erbe im Kosovo-Metohija sei aber bereits so bekannt, dass mehrere Denkmäler unter UNESCO-Schutz stehen, schreibt der Hl. Synod. Dieses kulturelle Erbe sei ein Teil des serbischen Volkes und der SOK, die dieses Erbe geschaffen und geerbt habe, so die Kirchenregierung. Das Problem sei aber, dass Beqiri das serbische kulturelle Erbe im Kosovo-Metohija in ein „kosovarisches Erbe“ umbennen und «umregistieren» wolle; wie Beqiri selbst sage, wolle er dieses Erbe „authentisch“ registieren. Dabei meine er, dass es authentisch sei, diese Denkmäler „kosovarisch“ zu nennen: Dies im politischen Kontext der unrechtmäßigen Abspaltung und Unabhängigkeitserklärung Kosovos. Der Hl. Synod der SOK erinnerte in diesem Zusammenhang den UNO-Repräsentanten im Kosovo-Metohija, dass dies nicht im Einklang mit den offiziellen internationalen Dokumenten sei. Es sei vereinbart gewesen, die serbische orthodoxe Identität des Erbes im Kosovo-Metohija zu respektieren. Dieses Prinzip habe die SOK durch ihre Mitarbeit in der Kommission des Europarates zum Wiederaufbau der zerstörten serbischen orthodoxen Kirchen im Kosovo-Metohija eingehalten.

Eine Umbenennung oder Vereinnahmung der serbischen orthodoxen Heiligen Stätten werde als „Gewalt über das kulturelle Erbe“ betrachtet werden, so der Hl. Synod. Durch die Bezeichnungen „kosovarisch“ oder „orthodox“ (ohne „serbisch“) wolle man dem Kulturerbe eine politische Dimension verleihen und es für die Befestigung der unrechtmäßig erklärten Unabhängigkeit Kosovos missbrauchen.

Der Hl. Synod bat den Chef der UNO-Mission in seiner Protestnote, „alle zuständigen internationalen Institutionen“ über den Standpunkt der Kirche zu informieren und alles in seiner Zuständigkeit Liegende zu unternehmen, um die Aktion des kosovarischen „Kulturministeriums“ zu verhindern.

Briefe mit gleichem Inhalt wurden an den UNESCO-Generaldirektor Koichiro Matsuura, den Außenminister Großbritanniens David Milliband sowie Yves de Kermabon, den Leiter der «EU-Krisenmission» EULEX KOSOVO im Kosovo-Metohija, gerichtet.

SOK kritisiert Entwurf für Statut Vojvodinas

Die SOK ist wegen des Vorschlags für das neue Statut der Autonomen Provinz Vojvodina (Nordserbien) besorgt. In einem Brief an die Präsidentin des Serbischen Parlaments, Professor Slavica Djukic-Dejanovic, äußerte der Hl. Synod der SOK seine Sorge um die Souverenität und die territoriale Integrität Serbiens. Diese seien vorerst durch das «gewaltsame Entreissen» von Kosovo-Metohija, dann durch den «Versuch, aus der Autonomen Provinz Vojvodina einen neuen Staat im Staat Serbien zu machen» verletzt worden. Der neue Statutentwurf Vojvodinas würde der Provinz auf verfassungswidrige Weise staatliche Eigenschaften zusprechen, etwa das ius contrahendi und das ius representations: das Recht, internationale Verträge zu schließen und das Recht, eigene Vertretungen im Ausland zu haben. Darüber hinaus hätte das Parlament Vojvodinas auch das Recht, eigene Gesetze zu verabschieden. Darüber hinaus kritisierte der Hl. Synod der SOK die «verfassungswidrige Gründung der so genannten Akademie der Wissenschaften und Künste Vojvodinas», die mit der Absicht vollzogen sei, den Serben von Vojvodina eine besondere nationale Identität zu verleihen.

Der Hl. Synod der SOK bat die serbische Parlamentspräsidentin im Namen des Patriarchen und der ganzen SOK, das Schreiben der SOK in der Sitzung des serbischen Parlaments vorzutragen, auf welcher über die Thematik gesprochen werde.

Der Hl. Synod richtete ähnliche Briefe auch an den Staatspräsidenten und den Premierminister Serbiens.

Metropolit Nikolaj in Bethlehem

(BETLEHEM) Metropolit von Nikolaj von Dabar-Bosnien (Sarajevo) hat an der vom 11. bis zum 14. Februar in Betlehem stattgefundenen 15. Jahrestagung des «Internationalen Fonds zur Einheit der orthodoxen Völker» (International Fund of the Unity of Orthodox Peoples) teilgenommen. Eingeladen wurde der Metropolit von Patriarch Theophilos III. von Jerusalem und dem Präsidenten der Palästinensischen Autonomiebehörde Mahmoud Abbas. Das Thema der diesjährigen Tagung lautete «Die Rolle der traditionellen Religionen in der Findung friedlicher Lösungen und Antworten auf die Herausforderungen der globalen und Regionalen Krisen und Konflikte».

Die vorige Tagung der Stiftung fand vom 26. bis zum 29. Februar im nordbosnischen Banja Luka (Republik Srpska) statt.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover

Werbeanzeigen

Predsednik Tadić bez odela na crvenom tepihu pozdravljajući gardu povodom svečanosti države Srbije!

Председник Србије Борис Тадић обилази почасни батаљон (Фото Фонет)
Napišite svoj komentar!
Dišan Nonković, 15/02/2009, 10:42
Auuu! kakve svečane odeće našeg predsednika!!! Svaki vojnik parade mu je ne dostižni primer. Ovako se ne ide ni u pozorište a kamoli na svečanost bilo koje vrste a da ne govorimo o svečanosti od istorijskog značaja!
Dordje Krstovic, 15/02/2009, 12:05
G-dine Tadicu,Predsednice demokratske Srbije pa mogli ste se lepse obuci za tako nesto je obavezno odelo, kravata, mantil i tome slicno, a ne kao neki „schwercer deviza“(nista uvredljivo) sa farmerkama, i jaknom,jos vam je crna nike-kapa valila!
Više na tu temu možete pročitati u Politika Online!

Они који не комуницирају, такви убијају

Они који не комуницирају, такви убијају

Одозго када се од Брезове крне према Приликама, пут вијуга, једним своим добрим делом кроз узане кланце Кисељачког потока. Тај поток пролази поред Прилчког Кисељака, и тек после не више од пола сата хода поред њега, залази у Моравичку котлину, где се наспрам села Радаљева као у некој својој мин делти улива у реку Моравицу. А одмах ту поред самог улива, испод једне стрмине, која у једном закривљеном облику у виду потковице изгледа као да је баш туда некада Моравица протицала, и оставила ту стрмину да нам о том њеном, ко зна којем периоду, њене историје сведочи. Јер ће је ко зна зашто управо тај Кисељачки поток потиснути мало доле још источније, како би оставио простора за једну другу мисију. Ту испод те потквице лежи центар села.

Изнад те стрмине, на падини, тако рећи те вододелнице, некако укљештена у троуглу полуравни, је једна зараван, на којој Прилике уназад неколико векова добише своју Цркву, и своје Гробље, а онда поред тога са леве стране гледано узводно уз овај поток, и своју школу готово уз саму Цркву. Мало доле испод, од када памте неколико генерација је како је већ споменуто и центар села, са неколико продавница, једном кафаном, и домом културе. Место где се Приличани радо окупљају, када су у уобичајеним пословима, куповине основних намирница, или пак за нека славља и весеља, или када се после неког посмртног опела или даће ето још једном наврате, да за нечији покој, испију коју кап ракије. Ту одмах и уза сам центар, не баш тако давно, на потоку је саграђен мост. Вероватно је то некада била само једна обична ћуприја, јер доле пред, када се од Ариља иде према Ивањици лежи један терен који унеколико личи на пут, вероватно из оних давних времена када није било аутомобила, и потребе да се мали потоци премоштавају, него се са волујском и коњском запрегом прелазило газећи, голих и босих ногу, ако је товар био велики да се није могло сести на кола. Али то би важило једино за јесен и пролеће, а лети када настану суше, а и зими када поток би поток био злеђен, или када га мразеви исуше, могао се једним кораком прескочити. Зато ту где је данас саграђен мост за савремни саобраћај, ту некада беше, по причању стријих, једна обична ћуприја да се у јесен и пролеће, када воде надођу не би морало изувати и газити, по и онко хладној води, у та годишња доба.

Нико није могао, у та давна и прошла времена, ни да наслути, да би ето једног дана, тачније, једне вечери у томе дану, ту испод моста се могао одиграти једн необичан догађаја између деобе живота и смрти.

Дошло је пролеће 1945, године, комунисти су успостављали и учвршћивали своју власт, не бирајући средства, којима да ту власт наметну, и да је успоставе и одрже. Но црква беше по прилично запуштена, па отац Жарко позва неколико својих вршњака, дaн или два уочи Ускрса, пошто сељаци тих дана обично не воле да раде на њиви, да дођу, да оплеве и среде око цркве. И тако њих петррица, радише цео дан. Па када паде сумрак, прота их замоли да остану на вечерњем. Из доњих Прилика нико се те вечери не усуди да дође, а из горњих неколико беше дошло. Ноћна се богослужења не увеличавају звоњавом, већ ударањем у клепало. Па је и то, како ћемо касније видети некима страшно засметало.

Када се све завршило крену они своим кућама, и ова петорица натоваре своје лопате и крампове на леђа, шалећи се и причајући своје догодовштине, у оном мраку, набасаше на мост. И само што су стигли на пола моста, искочи ипод моста, како би то један од њих касније причао, као прикојаза, неко, и виче: – Стој! Уперио револвер у људе, па они немадоше куда него стадоше.

– Ко сте ви – пита их он.

– Ми смо људи, а ко си ти – одговарају они.

– Знам да нисте мајмуни, него шта тражите ноћас овуда. Хтриста а! – У шта оно лупата у ноћи?

И уз даљу претњу, готово је “прикојаза“, са упереним револвером почео да им изриче смртну пресуду.

Лаза који је међу оном петорицом био најведријег духа у једном моменту прекиде онога непознатога, просекутора, који мрзи Христа.

– Чекајде, да ја тебе нешто упитам, ако ми дозволиш, пре него што ми главу скинеш.

– Хајде изволи, ако имаш шта, ти питај – каже њему “прикојаза“.

– Ти би дакле да кажеш да у Бога не верујеш.

– Тако је.

– Ни у Бога ни у Цркву, па онда не верујеш ни у народ, ни у било шта, је ли тако – пита њега Лазо.

– Тако је – одговори онај непознати.

– Ноћ је, не видим ти чинове. А по гласу изгледаш да си млад, можда си и капетан.

– Јесам.

– Добро, ти рече да не верујеш, ни у шта. Е сада да ја теби кажем односно да те питам да ли ти знаш да само свиња нема веру?

– Образложи па ми докажи!- пдвикну добро Лази непознати.

– Како да не, одмах ћу то учинити. И ево овако. Да ли ти знаш како је зао курјак, и како хоће да нападне све живо, па и човека?

– Да – био је одговор непознатог.

– Е па видиш младићу, ту и јесте ствар истине у веру. Када си ти чуо да је вучица појеле своје младунче? И у нагону највеће глади, она поред њега седи и чува га и угинуће поред свог подмлатка а појести га неће. Крмача ради обрнуто. Ако је домаћица не нахрани увече, она преко ноћи поједе своје прасе. И зато наш народ вели да свиња нема вере.

Носите се сви и да вас више не видим очима! – врисну онај што мало час искочи из потока. И тако уместо да их поубија он их пусти да иду својим кућама. Када су мало одмакли од потока, тек ће онај један из групе Лази.

– Па како смеде да му тако кажеш?

– Видим, да беше решио да нам прекрати живот. Па ко велим, нека после злочина и он о нечем размишља. Шта сам друго могао – одговори Лаза.

Прошло је много година од када је ова прича била пренесена унуцима да је носе и разносе по свету. Лаза је био добар деда и велики шаљивчина. Али, и честит и поштен старина, са лепим причама и даровитим беседама. Умео је понекад слушаоце причајући им своје догодовштине да забавља и по неколико сати, а да им не буде досадно.

Размишљам тако ових дана шта је било значајно те вечери од свега. Размишљам тако јер ми пристиже једна порука у којој ми један пријатељ, и веома некада, добар сарадник, без објашњења разлога, који ме у своје време, чак молио да му шаљем дописе за његово гласило дрско вређа и набусито пише, где кратко и вели да не жели да са мном комуницира. Било би доста лицемерно када би његово име сада истако, и кренуо у критику да га ниподаштавам.

Да оне вечери, негде уочи Ускрса 1945. године и онај млади силеджија, не хтеде да комуницира, он би поубиао, ни мање, ни више, пет невиних људи, без икаквог разлога. Да ли то и мој пријатељ тако чини. Без икаквог разлога он једноставно не жели да комуницира? Када би улоге биле замењене и позорница био тај мост на потоку у Приликама. Ни мудрост једне старине не бих ми помогла да спасем свој, и пет других живота поред мене.

Некомуникативност је једна велика болест нашег друштва. Наших млађих нарашатаја. Када нису у стању нешто доказати, а само онај који није у праву, није у стању да своју неправду докаже, они престају да комуницирају, не марећи зато што својим поступцима, су можда и убице без да опале и једна хитац.

Пример за ово нам није од јуче. Погледајмо у Свето Писмо. Који од Апостола, најмање или готово никако не комуницира са Спаситељем? Који га најмање пита? Одрод Искариот. Једине речи, које су нам од њега у комуникацији са Господом забележене су оне вечери када рече: ,,Да нисам ја учитељу?“ И оне издајничке, када га проказа првосвешетницима.

Неко ће рећи, па заболело те, те зато тако говориш. И јесте, али не говорим због тога. Мој приатељ, је само пример, незгодне нарави, од које су оболелаи савренмени нараштаји. Колико ми данас имамо епископа, по звању а не по знању? Кажете да су на адресу патријаршије упућене на стотине и стотине писама, а ни од куда одговара, не долази. Не одговарају. А зашто тако чине? Неодговарају, зато што су неодговорни. Неодговарају зато што не умеју да одговоре. Не одговарају зато што незнају, шта да одговоре, јер они једино, знају о кога су се огрешили. Јуда се огрешио о Господа, сина Творчевог. Као и народ који је дело Господње. А они који на постављена питања нејвећег дела Господњег, на питања Његовога народа одговора немају, они су ни мање ни више, као и онај разбојник комунистички, који је мислио оне вечери, на оном мосту, да је наjвећа сила света. Али када је чуо одговор, божанске мудрости, схватио је вероватно, да су његови учитељи управо попадали на свим испитима те вечери. И он није као и данашњи они који не умеју да комуницирају одговорио. Ох! Па одговорили би они када би одговора имали.

Тако сам и ја у свом писму своме пријатељу поставио питање. И чекам одговор.