U subotu 14. februara slavi se Sv. mucenik Trifun


Draga braco i sestre,


u subotu 14. februara slavi se Sv. mucenik Trifun. Iako ovaj praznik nije obeležen crvenim slovom, dakle nije zapovedan, on se proslavlja kod svih pravoslavnih naroda, pogotovo na Balkanu.


Po predanju sveti Trifun je poticao iz Male Azije. Živeo je najverovatnije u trećem veku. Kao mlad, dobio je od Boga dar čudotvornog lečenja i isterivanja zlih duhova iz opsednutih. Tako je oslobodio nečistih duhova kćer rimskog cara Gordija. U vreme velikog progona u svom kraju, odbio je da se odrekne Hrista te bio zato mačem posečen. Imao je samo 18 godina.

Mletački trgovci su njegove mošti doneli u Kotor oko 800. godine i tu mu je podignuta katedrala 1166.


Današnjeg svetitelja slave neke srpske porodice kao krsnu slavu, a pored toga on je zaštitnik vinogradara. Njemu se moli da zaštiti polja od poplava, grada, raznih štetočina.


Slave ga i gostioničari kao svoju zajednicku ( esnafsku ) slavu.

*********************


Ove godine slava ugostitelja ce biti samo molitveno proslavljena pa se zato ovim pismom posebno obracam svim nasim ugostiteljima iz Hanovera i okoline da dodju u subotu 14. februara na Sluzbu Boziju u 9 casova u Hram Sv. Save u Hanover i da na kraju Sluzbe u 10 casova prisustvuju osvecenju i lomljenju slavskog kolaca i osvecenju slavskog zita i tako se dostojno oduze svome zastitniku.


U nadi da cemo se u subotu na molitvi videti srdacno Vas pozdravlja i zeli svako dobro od Boga i ljudi

Vas

o. Milan Pejic

Jovica Mihailović, nazvao aktuelnog ministra za dijasporu Srdjana Srećkovića lažovom

Ministar za dijasporu Srdjan Srećković običan lažov!

Desilo se i nije prošlo nezapaženo, frankfurtske Vesti su o tome prve izvestile, bivši poverenik Ministarstva za dijasporu Jovica Mihailović, nazvao aktuelnog ministra za dijasporu Srdjana Srećkovića lažovom, na javnom skupu u švajcarskom gradu Dibendorfu kod Ciriha.

Atmosfera pred samo početak sastanka, izmedju ministra za dijasporu Srdjana Srećkovića i predstavnika srpskih udruženja u Švajcarskoj, bila je napeta. Svi ili skoro svi učesnici skupa, njih oko pedeset, su znali da vać danima u internetom kruži tekst „Osveta ministra za dijasporu“ i pomalo sa zebnjom očekivali kakav će biti ishod susreta izmedju Jovice Mihailovića i ministra Srdjana Srećkovića. Da pojasnimo; u oktobru proše godine je petočlani žiri na čelu sa književnikom Milovanom Vitezovićem, dodelio književnu nagradu Aresenije Čarnojević Jovici Mihailoviću. Svi značajniji mediji u Srbiji su o tome izvestili i Mihailović je sa radošću čoveka koji je dobio značajnu književnu nagradu došao na sajam knjiga, na štand Ministarstva za dijasporu gde mu je saopšteno da mu je nagrada oduzeta jer je tako naredio ministar Srdjan Srećković.

Iako se očekivalo da će Mihailović postaviti ministru pitanje zbog čega mu je oduzao nagradu, ovaj to nije učinio već ga je uputio u problem srpskih škola i nepovoljan položaj nastavnika dopunske nastave te u činjenicu da jedva deset posto dece školskog uzrasta pohadjaju srpsku dopunsku školu u Švajcarskoj. Pitao ga je, kad će država da reši problem dobijanja srpskog državljansta za Srbe koji nisu rodjeni u Srbiji i napomenuo da je samo prošle godine dve i po hiljade Srba iz Rumunije uzelo hrvatsko držaljanstvo jer srpsko nisu mogli da dobiju. Na kraju je zapitao; dokle će država putarinom i taksama pljačkati državljane Srbije koji na odmor dolaze iz dijaspore. Ministar nije mogao da odgovori na ova pitanja, ali je odgovorio na ono koje nije postavljeno, ono koje je visilo u vazduhu, a niko ga nije izgovorio.

Rekao je da iako ponekad pročita dobru knjigu sa literaturom nema nikakve veze i da pojma nema ni o kakvoj nagradi, a da za Mihailovića zna da je pre dve godine izbačen iz SPO-a, to jest partije u kojoj su obojica aktivni.

Stekao se utisak da književnu nagradu Aresnije Čarnojević ne dodeljuje Ministarstvo za dijasporu iako je isto tu nagradu kao i nagradu Stiv Tešić ustanovilo pre par godina, vec da je dodeljuje u najmanju ruku ministarstvo za poljoprivredu, ako već nagradu namenjenu piscima iz dijaspore ne dodeljuje neki ministar bez portfelja.

Nakon ove bezočne, a providne laži, za reč se javio književnik Miodrag Lukić i rekao da za ljubav istine mora reći da je bio prisutan kad je Jovici Mihailoviću službenik Ministarstva za dijasporu saopštio da mu je nagrada oduzeta po naredjenju ministra Srdjana Srećkovića. Ministar se ponovo oglasio rečima da on pojma nema ni o kakavoj nagradi i opet su manje upućeni sudionici skupa mogli pomisliti da ministarstvo stvarno nema nikakve veze sa dodelom ove nagrade.

Nakon ovoga je Mihailović ustao i nazvao ministra lažovom, na što ovaj nije reagovao. Ćutanje je da se čovek znak da se slaže sa rečenim, zar ne?

Citiramo sa internet prezentacije državne televizije Srbije:

Ovogodišnji dobitnici književne nagrade “Arsenije Čarnojević” su Radovan Gajić iz Kanade, Ranko Jovović iz Crne Gore i Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac iz Francuske. Nagrada „Aresnije Čarnojević“ dodeljuje se srpskim književnicima iz dijaspore koji pišu na srpskom jeziku, za celokupno stvaralaštvo. Dobitnici povelje „Arsenije Čarnojević“ za ovu godinu su Eleonora Luthander iz Švedske i Jovica Mihailović iz Švajcarske. Odluku o dobitnicima doneo je žiri na čijem čelu je bio književnik Milovan Vitezović, a činili su ga još i članovi Srba Ignjatović, Miodrag Jakšić, Radomir Andrić, Aleksandar Čotrić, Olga Milojević i Radovan Isailović.

Naravno nije baš svima bilo jasno o čemu se govori, ali je svima posle ovog postalo jasno da u mladog ministra ne mogu imati poverenja i pored njegovih lepih reči kako je svestan da je Srbija pola veka imala lošu politiku prema svojoj dijaspori i kako će sad sve biti bolje. Kako može biti bolje sa čovekom koji bez stida na javnom skupu laže?

Jovicu Mihailovića smo zatekli kod njegove kuće u Švajcarskoj i pristao je da razgovara sa nama o ovom dogadjaju kao i da nam objasni pozadinu cele priče.

Kako bi ste prokomentarisali izjavu Sreckovica Srdjana inače aktuelnog Ministra za Dijasporu da ona pojma nema ni o kakvoj nagradi, a da ste vi isključeni iz SPOa vec pre dve godine?

Treba li da komentarišem? Na skupu u Dibendrofu uopšte nisam imao nameru da potežem pitanje nagrade, ali je ministar našao za shodno da mi odgovori na nepostavljeno pitanje. Još je mogao neko i da mu poveruje kako „nije obavešten“ da nije bio prisutan i moj kolega pisac Miodrag Lukić koji je bio na sajmu knjiga u oktobru prošle godine i čuo kad su mi saopštili da mi je nagradu douzeo ministar Srećković uz pretnju da će ukinuti nagradu Aresenije Čarnojević ako bude meni dodeljena.

Mir prahu Aresenija Čarnojevića, ali zar smo dotle došli da se ljudi poput Srećkovića igraju sa njegovim imenom? Nije ministar našao za shodno da mi odogovori kad će država i kako rešiti problem naše dece koja ovde odrastaju, a ne uče srpski, niti problem nastavnika dopunske nastave kojima godina nisu isplaćene zaostale plate, radi se o dsetinama hiljada franaka, nastavnika koji na sramotu Srbije ovde rade na crno najgore poslove da bi opstali i preživeli. Oni koji su se pobunili su ostali bez posla i bili prisiljeni da osnuju privatne škole, koje bolje funkcionišu nego državna. Niti je odgovorio kad će biti rešen problem dobijanja državljanstva za Srbe koji nisu rodjeni u Srbiji, još manje se osvrnuo na to da nas država pljačka putarinom i kojekakvim taksama, samo zato što vozimo automobile sa stranim registarskim tablicama. Ali je našao za shodno da kaže da sam ja izbačen iz partije SPO pre dve godine.

Pa da li je barem to tačno?

Da bi pozadina ove njegove podlosti bila jasna, odgovoriću malo opštrnije. Prvo neki mediji su preneli reči koje nisam ja rekao. Ja vec odavno nisam poverenik ministarstva za dijasporu iako je u novinama stojalo da sam aktuelni poverenik. Već sam dvadeset i dve godine u Švajcarskoj i za to vreme učestvovao sam u stvaranju i bio predsednik triju organizacija, a to su: SPO Švajcarske, Udruženje srpskih pisaca Švajcarske i Srpska patriotska organizacija Homolje. Kroz te organizacije je prošlo mnogo ljudi, a o humanitarnom radu ne bih da pričam jer toga je bilo i previše za jedan ljudski život.

Pomoć se pružala svakom kome je bila potrebna. Centrala SPO-a je davala svakom nevoljniku moj kućni telefon tako da sam i noću bio pozivan od ljudi koji su vapili za pomoći SPO je osnovan ovde odmah nakon osnivanja u Beogradu . Prvi naš nastup je bio 16 marta 1991 u Cirihu u vidu demonstracija jer je SPO u Beogradu odrzao čuvene devetomartovske
demonstracije. Naši članovi odavde pomažu tad našu stranku novčano, a i da se tehnički opremi. Prilikom hapšenja našeg predsednika Vuka Draškovica mi intervenišemo kod Amnesti internešnela da pomogne Vuku i da se izvrši pritisak na režim.
Kad je posle oslobadjanja iz zatvora Vuk boravio na Hilandaru obećao je monasima pomoć koju smo mi odavde iz Švajcarske odpremili.

Pomagali smo da se izradi crkva na Ravnoj Gori i jedni smo od većih donatora ravnogorskog konpleksa i bilo bi logično da se to negde na nekom mestu moze i pročitati, ali za sad nigde nismo pomenuti. Ja sam lično donirao hiljade franaka stranci, auto marke mercedes, digitalni foto aparat, a listu Srpska Reč prvi kompjuter Pentijum 4, Studiju B profesionalnu digitalnu kameru itd.. U to vreme su to bile vredne stvari. Švajcarskoj u pohode došla je čitava armija rukovodilaca SPO-a, a mnogi od njis su sad već bivši rukovodioci SPO-a, kao npr., Komnenić, Rakitić, Ćirković, Marković, Radulović, Lašić, Osmajlić, Božović, Jakšić, Čotrić, Vukčević, Kalabić, Mihailović, Milutinovic i drugi. Sve te ljude sam ja dočekao na ciriškom aerodrumu, ugostio i ispratio o svom trošku.

Da je za mene neko učinio i deo od ovoga ja bih mu bio do neba zahvalan. Kad ja naša stranka ušla u vlast prvo što su uradili mnogi naši funkcioneri je bilo da promene telefonske brojeva, valjda da im ne smetaju oni koji su zaslužni za njihov uspeh. Tako da se ona narodna poslovica pokazala kao istinita; „Kad je muka, ajde Djuka, a kad se j….u Djuku ne zovedu“. Za pretprošli i prošli neuspeh naše stranke na izborima u Srbiji ja sam direktno optužio tadašnji izborni štab u sastavu Senić, Srećković, Trpković… Iz meni neznanih razloga oni ne samo da nisu podneli ostavke već su i napredovali u stranci. Trpkovic je po neuspehu na izborima izjavio da je on svoj posao u SPO u završio i da nema tu šta više da traži. Senić i Srećković su došli u paketu sa Bojanom Dimitrijevićem iz DSS-a.  Sad je Senić u G17 plus, Dimitrijević kod odbeglih radikala, a Srećković dovršava ono što nije uradio njegov kum Senić, to jest uništava SPO. Posebno tužna stvar je da je samo u toku jedne izborne kampanje iz stranke nestalo više kompjuterskih terminala. Tako da, dok su neki davali, neki su debelo uzimali.

Interesantno je da su pojedinci kad su  konkurisali u tada nama, to jest SPO-u, dodeljena ministarstva, sami uplaćivali radni staž i prikazivali to kao svoje radno iskustvo koje nisu imali pa smo tad imali nazovi „mlade stručnjake sa iskustvom“. Svedoci smo da je istraga u Ministarstvu turizma već dala prve uhapšene, možda će ih biti još, videćemo, pa će so pokazati neke veze izmedju našeg ministara i njegovih prijatelja iz ministarstva za turizam.

Od kako su se pojavili ,,mladi jastrebovi,, i potisnuli staru gardu, stranci je krenulo na gore, a stranku je napustilo mnogo prvoboraca, ljudi koji su bili u njoj od osnivanja. Mnogi su raznoraznim spletkarenjem bili izbačeni, kao npr., sveštenik Vojislav Petrović koga devetomartovci pamte po nadimku „Pop Vatra“. Da, pozadina Srećkovićevog postupka je partijske prirode, odnosno osveta jer sam kritikovao njega, Senića i Trpkovića zbog fijaska na izborima.

Znači SPO su dotukli mladi stručnjaci ili kako to vi kažete „mladi jastrebovi“ koji su u SPO došli iz DSS u paketu sa Bojanom Dimitijevićem? Da li o tim stvarima Vuk kao predsednik stranke išta zna?

Moj je utisak da mnogo toga zna, ali se pravi da ne zna. On je veliki vizionar, ali za političke hohštaplere naivac što i sam piše u svojoj knjizi Meta. On za mnoge koji su ga iskoristili i izdali u toj istoj knjizi ima reči hvale, što znači da još nije shvatio ko mu je zarivao nož u ledja i ko to još uvek čini.

Mnogi su se debelo od SPO-a ovajdili; deljena su radna mesta, kuće, stanovi itd.. Ovajdili su se upravo oni koji su SPO od najjače opozicione stranke napravili minornu stranku koju vlast koristi kao monetu za potkusurivanje. Ja sam ponosan da mi SPO nije platio ni jedan telefonski račun, a kamoli šta drugo.

Tvrdnja ministra Srećkovića da sam ja izbačen iz SPO-a još pre dve godine govori o njemu samom i ekipi oko njega. Isključiti nekog iz bilo koje organizacije, a da o tome on sam nema pojma je krajnje neljudski, naravno ako je istina da sam isključen. SPO Švajcarske će o tome sigurno traziti izveštaj od centrale i verujem da će dobiti i obrazloženje, ako su me isključili zašto su to učinili.

Nekad je Vuk Drašković slao nevoljnike u Švajcarsku sa mojim brojem telefona i nikad mi nije bilo nemoguće da se nadjem pri ruci ljudima koje je on posalo, a danas je teže do njega doći nego do američkog predsednika Obame.

Šta ako ste stvarno iskljuceni, da ne upotrebimo rečnik ministra Srećkovića i kažemo izbačeni iz SPO-a?

Ne bi me ni to iznenadilo jer kao što rekoh, ako je izbačen sveštenik Petrović Vojislav iz Šapca, poznatiji kao Popa Vatra jer je u devetomartovskim demonstracijama bio jedan od vodećih ljudi i zapažen zbog hrabrosti i neustrašivosti, zašto onda ne bih bio i ja? Ako me jesu isključili, baviću se kao i do sad pisanjem i uvek imati na umu ovih proteklih osamanest godina kada su mi se desavale ružne stvari; privodjenja, hapšenja, maltretirenja cele porodice samo zato što na svoj način volim Srbiju. Ipak, najružniju stvar koju sam doživeo za osamanest godina bavljenja politikom, ružnija i od policijskog maltretiranje, je upravo ovo iskustvo sa ministrom Srećkovićem.

Kakva je perspektiva dijaspore sa ministrom Srećkovićem na čelu ministarstva za dijasporu?

S njim i bez njega ministarstvo za dijasporu je do sada bilo „ministarstvo za trošenje novca i gubljenje vremena“, tek sa njim neće ništa uraditi jer ne verujem da išta dobro Srbima u dijaspori može doneti čovek koji onako bezočno laže. Vreme će pokazati da su ministrove lepe reči prašina u oči i da ćemo mi koji živimo u dijaspori i dalje biti ovce za šišanje čim stupimo nogom na tlo majke Srbije, koja pod rukovodstvom ovih vajnih političara nije majka ni nama koji živimo u dijaspori ni onima koji žive u Srbiji, već samo zlatni rudnik za grabežljive političare koji svoj poloažaj koriste da se ekonomski obezbede.

У ОГЛЕДАЛУ ТРИ ОГЛЕДА

У ОГЛЕДАЛУ ТРИ ОГЛЕДА

Миодраг Мркић: Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш,
2009.

Није реткост да се на једном месту (у једној књизи), мада у две равни (привидно супротне) нађу два подвижника на истом послу: аутор, и његов тумач. Притом, овде није реч о односу писац – рецензент (или писац – критичар) већ, дословце, писац – тумач, што подразумева детаљну посвећеност другог (један од таквих најновијих примера је и обимна књига–студија Марка Недића „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића“).
Али, наравно, нису бројни писци који заслуже такву врсту тумачења и такву посвећеност тумача а, верујемo, и ови други (тумачи) се врло селективно и промишљено одлучују на један такав аналитички чин. И, углавном (сем у ретким, занемарујућим, изузецима), овакве студије имају позитиван приступ. Указују (откривају – не само обичном читаоцу јер читалац ретко посвећује време оваквим студијама – него и својим саплеменицима, критичарима), све оне стваралачке нијансе на које они (у својој журби, површности или необавештености) не обрате пажњу, не сагледају их.
У књизи „Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића“, објект је аутор аутентичног стила који је исписао 15 збирки препознатљиве поезије, широј читалачкој публици познат по Песмама о теренцима (као Змај по „Ђулићима“, као Костић по “Santa Maria…”, ако су ова поређења и умесна), песмама које су у ствари попримиле статус његовог личног печата, што само привидно баца у засенак његове остале песничке теме. Тодоровић је један од ретких песника чији се стваралачки чин, рекли би смо, често догађа у афекту (стање дубоке инспиративности), и тиме носи и све одлике афективног (али не у смислу погубног, непромишљеног) деловања, а све што се у афекту (позитивно, стваралачки) чини – чини се изузетном снагом и одлучношћу; у конкретном случају, Тодоровићево писање садржи жестоки емотивни набој и снагу, каква се ретко среће у српском савременом песништву.
Тумач је овде Миодраг Мркић, књижевни прегалац који је у правом смислу живот посветио књижевности (радни век провео као професор) и зналац – есејиста, који је по пензионисању за нешто дуже од деценије написао и (рафално) објавио тридесетак књига есеја, што је изазов више да се делом овог агилног тумача посвећеније и смисленије позабави и наша званична књижевна критика.
Није, наравно, ово прво бављење Мркића Тодоровићевом поезијом – ово је трећи и најобимнији захват, усредсређен (у три огледа) на три песничке књиге.
У првом, и најкраћем огледу о књизи „Земаљско и небеско“, збирци песама са манифест-програмским мотивима како је детерминише, романтичко-реалистичној, Мркић, између осталог, обрађује тему „бежање од стварности“ и „небежање од стварности“ – филозофски – бежање од тубитка и самоубитка, закључујући да је песник побегао у се, у себе, у ја, у јаство, сопство (поетско) – а то је увек, ако је и песничко и људско сопство и јаство још увек ненагрижено, ако је здраво, и најсигурнији заклон и исходиште. То је последња лука из које се, нажалост, чешће тоне но поново испловљава на већ напуштену пучину. Мркић детаљно анализира однос метафизичког и физичког у овој поезији, провоциран је често њеном трансцендецијом, наглашавајући и симболику:
Разасја се Испис таме
Отворише печати (Апокалисе?!)
У другом, и најобимнијем огледу, огледу о књизи „Свети мученици“, која је, уједно и сублимација двеју изузетних Тодоровићевих збирки „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ (Просвета, Ниш 1990) и „Теренска свеска“ (БИГЗ, 1993), Мркић на почетку наглашава превладу поетског над романескним (наративним) јер теренска поезија се може на известан начин тумачити и као опоро наративно казивање, али исткано од поетских нити, попут, рецимо, тужбалица. Овај сегмент Тодоровићевог стваралаштва карактерише и потпуна аутентичност („Догађаји су истинити а личности аутентичне“, како тврди и сам аутор), што даје додатну специфичност („Свуда ђе би ме мис’о засрела, а реч свитнула“). Но, опет по песнику („…Живела је прича док се не запесми“), показује се предност поетског у односу на нарацију. И у овом огледу Мркић потенцира манифест-програмске мотиве, указује на дискретни дах старог, митског (и Тодоровићевог) певања, протканог архаизмима, неологизмима…, потенцирајући стилско језичка нијансирања лирских јунака зависно од места њиховог порекла (и статуса), а Тодоровић пева и на ијекавском, и на екавском, шопском, бошњачком,… уплићући функционално мотиве у генезу књиге. Оригиналност ове поезије, понекад писане као исказ, често и као интервју, је непобитна. Тумач Мркић иде дотле да Тодоровићеву теренску поезију (као поезију о једној читавој класи) пореди са дометима ратне поезије јер и теренски живот јесте ратни живот, и у торбама теренаца је, као у торбама ратника, сва имовина и душа, сво оружје и алат, а над главом мач смрти. И ови борци (теренци) како наглашава Мркић, пате од губитка идентитета, имају дубоку и трагичну свест пораза и промашености живота („Бајаги живим.“ „Воде своју душу на повоцу.“ „Како нам је боље да нас није.“ „Да измакне судби. Куд би?“).
У свом песничком поступку, Тодоровић у овој књизи користи широку лепезу исказа: од везаног до слободног стиха, строфе са парном и укрштеном римом, чак строфоиде и, на крају, песме у прози – али је то све подједнако функционално, у подједнаком ритму, у функцији чврстог спајања јединства радње и јединства времена, места… Испод многих наслова, често опширних тако да представљају лирске дидаскалије, Тодоровић најпре наводи мото песме – као пролог. Његови јунаци носе имена која често симболизују карактер и по имену и по надимку (који је обавезан). Мркић, коначно, у овом другом огледу осветљава пут од сирових и сурових поетских слика до високе метафизике која се граничи са мистиком, слика у којима пре свега и изнад свега има – ЖИВОТА.
У трећем огледу који се бави Тодоровићевом књигом песама „Спрам расутих звезда“, именом „Супсидијарије као главни израз суштине“, Мркић полази од чињенице да се супсидијарије (споредни делови књиге) често занемарују, упркос томе што је читање „активност на поимању прочитаног текста“, ако се зна да само читање има вишезначну функцију – научно-истраживачку, забавну, терапијску… Мркић, чак, у првом контакту са књигом указује на визуелна и чулна запажања којих често нисмо свесни: Визуелност, додир, мирис књиге… (и аутор овог текста, признаје, још од детињства има навику да сваку књигу коју први пут узима у руке, поготово ако је нова, неотварана, најпре, попут фетиша, омирише). Тако Мркић наводи, редом, од амблема, имена књиге и аутора, дедикације, потом посвете аутора будућем тумачу (Мркићу), и онда, на четвртој страни – вакат, празна страна. Оваквих ваката има у свакој књизи, и оне, по Мркићу (и по нама) иако празне (тиме и безначајне) ипак имају своју прецизну намену и значај, имају своје казивање (саопштење), као да су „штампане слепим мастилом“. Оне су ту да одвоје целине, циклусе, да послуже реду и поретку сваке књиге. Мркић потом указује и на све друге, наоко безначајне прилоге сваке књиге: напомене, белешке о аутору, садржај, импресум, CIP – потом на појаву астетронима (три звездице уместо наслова) као присуство вечног и божанског. Рецензије (у овом случају две, Жарка Ђуровића и Србе Игњатовића) су, по мишљењу овог тумача, углавном ослобођене обавезе да говоре о супсидијаријама (техникалијама) јер треба да радозналом читаоцу пре (а још срећније, да би се избегла сугестија) после читања укажу на неке суштинске ствари које је овај у свом читању из било којих разлога превидео – мада (у другим књигама) има примера да се рецензенти позабаве и оваквим стварима (техникалијама) у недостатку сопствених аргумената или суочени са књигом аутора коју приказују. После свега, Мркић закључује да споредни делови књиге нису споредни, ако је у питању права књига јер служе за боље (потпуније) разумевање садржине, да доприносе мери и говору.
Ова књига зналачки је допуњена уткивањем два appendixa (додатка): Добрило Ненадић и Васко Ивановић, те Жарко Ђуровић, Радомир Виденовић и Сунчица Денић, Мирослав Лукић и Душан Стојковић; обогаћена неколиким фотографијама (могло их је, којом срећом, бити и више!) из разних доба песниковог живота (и лутања).
Једном речју, како написа уважени Душан Стојковић: Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле.
И можда је то требао да буде и читав текст који је и овај аутор могао мирне душе, својатајући га недозвољено, само да потпише.

Радиша Драгићевић*

____________
* Први пут објављује у Блогосфери ЗАВЕТИНА.
Молимо да аутор убудуће пошаље к

Berlin sucht die Feudalelite Saudi-Arabiens zur Aufstandsbekämpfung am Hindukusch heranzuziehen.

Newsletter vom 11.02.2009 – Alte Verbündete

RIAD/BERLIN (Eigener Bericht) – Berlin sucht die Feudalelite
Saudi-Arabiens zur Aufstandsbekämpfung am Hindukusch heranzuziehen.
Wie das Bundesinnenministerium mitteilt, hat sich in den vergangenen
Tagen der ehemalige saudi-arabische Geheimdienstchef Prinz Turki
al-Faisal zu Gesprächen in der deutschen Hauptstadt aufgehalten. Es
sei darum gegangen, die „sicherheitspolitische Zusammenarbeit beider
Staaten (zu) fördern“, berichtet das Ministerium. Insbesondere seien
Wege zur „Verbesserung der Sicherheitslage in den pakistanischen
Grenzgebieten zu Afghanistan“ erörtert worden. Prinz Turki al-Faisal
verfügt seit den 1980er Jahren über beste Kontakte in die Region.
Damals beschaffte er saudi-arabische Unterstützung für die Bemühungen
des Bundesnachrichtendienstes (BND) und anderer westlicher
Geheimdienste, mit Hilfe islamistischer Gotteskrieger die sowjetische
Besatzung Afghanistans zu beenden. Zu den Partnern von Turki al-Faisal
gehörte damals Osama bin Laden. Der ehemalige saudi-arabische
Geheimdienstchef soll nun seine Kontakte in das Kriegsgebiet erneut im
Auftrag des Westens nutzen – diesmal, um die Helfershelfer aus dem
Kampf gegen die Sowjetunion, die er früher auf ihrem Weg zur Macht
unterstützte, niederzuwerfen.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57464