SOK AKTUELL – 7. Februar 2009 – Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

7. Februar 2009

Moskauer Patriarchat bleibt bei seinem Kosovo-Kurs. Delegation der SOK bei Patriarch Kyrill

Das Leben der Serben in Dalmatien. Bischof Fotije zur Situation in der kroatischen Küstenregion

Moskauer Patriarchat bleibt bei seinem Kosovo-Kurs. Delegation der SOK bei Patriarch Kyrill

(MOSKAU) Der neue Patriarch von Moskau und ganz Russland, Kyrill, hat am vergangenen Dienstag, dem 3. Februar, eine hochrangige Delegation der Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK) empfangen. Angeführt wurde die Delegation von Metropolit Amfilohije von Montenegro, der derzeit den Serbischen Patriarchen Pavle I. vertritt. Neben Metropolit Amfilohije waren unter anderem Erzbischof Jovan von der autonomen Erzdiözese Ohrid (Makedonien), Bischof Vasilije von Zvornik-Tuzla (Ostbosnien) und Vikarbischof Antonije von Moravica, der Vertreter der SOK beim Moskauer Patriarchat in der Delegation. Die Delegation der SOK war nach Moskau gekommen, um der Intronisierung des neuen russischen Patriarchen beizuwohnen. In seiner Ansprache dankte Patriarch Kyrill den Vertretern der SOK dafür, dass sie gekommen seien, um an einem für den Patriarchen so wichtigen Tag mit ihm zusammen zu beten. „Der Segen und die Gebete der brüderlichen Serbischen Orthodoxen Kirche, mit welcher uns das gemeinsame Schicksal verbindet, haben große Bedeutung“, sagte das neue Oberhaupt der Russischen Orthodoxen Kirche wörtlich. Er bedauerte auch, dass Patriarch Pavle wegen seines Gesundheitszustandes nicht nach Moskau habe kommen können, zeigte sich aber erfreut, dass Metropolit Amfilohije und die anderen Vertreter der SOK dabei gewesen seien. Die Teilnahme der SOK an den Feierlichkeiten zu seiner Inthronierung zeuge von den guten Beziehungen der Serben mit der Russischen Orthodoxen Kirche und dem russischen Volk. „Das Ende des XX. Jahrhunderts war schwer für Ihr Land; es war auch schwer für Russland“, sagte der neue Patriarch von Moskau, der in diesem Zusammenhang an die Spaltungen in der Ukraine und in Estland erinnerte.

Hinsichtlich der Situation in Serbien betonte das neue Oberhaupt der Russischen Orthodoxie, dass der Standpunkt seiner Kirche zum Kosovo-Problem unverändert sei: „Mein Vorgänger, Seine Heiligkeit der selige Patriarch Alexei II., hat mehrmals seine Stimme im Namen der Russischen Orthodoxen Kirche zum Schutz der territorialen Integrität Serbiens erhoben, was im Einvernehmen mit den internationalen Rechtsprinzipien ist […].“ Das sei im Einklang mit der gesamten Geschichte Serbiens, das viel gelitten habe und für welches das Kosovo das historische und geistige Zentrum gewesen und immer noch sei. Patriarch Kyrill von Moskau und Ganz Russland sagte in seiner Ansprache an die Vertreter der SOK auch: „Wir sind heute solidarisch mit unseren serbischen Brüdern und wir beten zu Gott, dass Er die in den Konflikt involvierten Menschen befriede; wir beten dafür, dass die Einheit der Serbischen Orthodoxen Kirche bewahrt bleibe, insbesondere dort, wo diese Einheit gefährdet ist, oder wo man versucht, sie zu gefährden.“ Insbesondere gab Patriarch Kyrill dem Metropoliten Amfolohije von Montenegro Unterstützung hinsichtlich seines Standpunktes zur Einheit der SOK in Montenegro. Er sagte, die Botschaft des Metropoliten sei sehr konkret und bestimmt: Die politischen Leidenschaften können nicht und dürfen nicht in das Kirchenleben involviert werden.

Patriarch Kyrill bat seine Gäste von der SOK, seinen brüderlichen Kuss und den Ausdruck seiner Liebe dem Serbischen Patriarchen Pavle zu überreichen, dem er Kraft wünschte. „Wir beten für ihn“, sagte der neue russische Patriarch Kyrill. Er fügte hinzu: „Auch möge Gott es gewähren, dass die Serbische Kirche in der jetzigen, komplexen Etappe ihrer historischen Existenz die Einheit des Episkopats, die gegenseitige Unterstützung und die Liebe bewahre, dass sie ihrem Volk wahrhaftige geistige Säule und Trost sei“.

Der Empfang für die Delegation der SOK fand nur weniger Tage nach der Wahl des neuen Patriarchen: Patriarch Kyrill wurde am 27. Januar zum neuen Oberhaupt der Russischen Orthodoxen Kirche gewählt.

Das Leben der Serben in Dalmatien. Bischof Fotije zur Situation in der kroatischen Küstenregion

Der serbische orthodoxe Bischof Fotije von Dalmatien hat auf die Probleme der Serben in diesem Teil Kroatiens hingewiesen. In einem Interview sagte er, dass in Dalmatien, an der kroatischen Adriaküste, heute zwischen 20.000 und 25.000 Serben leben. Vor 1995 wohnten aber mehr als 100.000 Serben in der Region. Der Bischof informierte die Nachrichtenagentur „Srna“, dass nach Dalmatien vorwiegend ältere Menschen zurückgekehrt seien. Neben den ökonomischen Gründen gebe es für diesen Zustand auch politische Gründe, so der Bischof. Unter anderem erinnerte er auch an die häufigen Angriffe auf die kirchlichen Objekte in seiner Diözese, von welchen der Sitz der Diözese in Sibenik auch nicht verschont war. Bischof Fotije sagte, dass man die Menschen, die die Angriffe verübt hätten, nicht hasse. Das lehre der orthodoxe Glaube und die Ethik. Es sei eine andere Frage, was in solchen Fällen der Staat und seine zuständigen Institutionen tun sollten. Bischof Fotije fügte hinzu, dass es neben Angriffen auf kirchliche Objekte auch Attacken auf serbische Rückkehrer in Dalmatien gegeben habe. Aus diesem Grund habe die Diözese einige Male dem kroatischen Staatspräsidenten und dem Premierminister schreiben müssen, um die serbischen Rückkehrer auf dem Territorium der Diözese zu schützen. Die Untaten sollen sowohl vom Staat als auch von den Medien verurteilt werden. Das würde eine Atmosphäre der Freiheit und des Schutzes für alle Menschen und Völker schaffen, ungeachtet ihrer Unterschiede im Glauben und in der Kultur.

Die Angriffe auf serbische Rückkehrer zeigen, dass es noch keine völlige Freiheit und Demokratie in der Region gebe, was sich auf die eventuelle Rückkehr der übrigen serbischen Flüchtlinge negativ auswirke, so Bischof Fotije. Er sagte, die Kirche müsse unter solchen Umständen die „historischen Leidensläufe“ überwinden; sie solle die Realität nicht leugnen, dennoch aber die Hoffnung in die Überwindung des Leidens durch den Glauben an die Wiederauferstehung von den Toten und den Sieg der Göttlichen Gerechtigkeit geben.

Bischof Fotije von Dalmatien erwähnte auch die Fälle von orthodoxen Kindern, die in der Römisch-katholischen Kirche wiederholt getauft wurden. Solche Fälle gebe es meistens in Mischehen. Eine Lösung dieses Problems wäre die volle Freiheit der Religionsausübung und das Bewusstsein für diese Freiheit, die auch im „praktischen Leben“ sichtbar sein sollte. Solange dieses nicht gegeben ist, werden Menschen andere Lösungen bevorzugen. Der serbische orthodoxe Bischof von Dalmatien sagte, dass die Situation im dalmatinischen Hinterland viel besser sei. Er führte das Beispiel von Bukovica und die Knin-Region an, wo es mehr als 300 orthodoxe Kinder gebe, die den konfessionellen Religionsunterricht besuchen.

In Bezug auf die Kirchen sagte Bischof Fotije, dass die Diözese bisher eine Vielzahl von Pfarrkirchen wiederaufbauen konnte. Er fügte hinzu, dass alle orthodoxen Kloster Dalmatiens erneuert und wiederaufgebaut seien. In allen wohnen wieder Mönche. Den Wiederaufbau habe zumeist die Diözese Dalmatien selbst finanziert. In letzter Zeit habe es auch Serben aus Dalmatien gegeben, die in den Prozess des Wiederaufbaus integriert würden. Das sei in Benkovac, Kasic und Imotski der Fall. Der Bischof dankte Gott, das es so sei, weil man dadurch sehe, dass die Serben aus der Region ihre Heiligen Stätten nicht vergessen haben, dass sie sie lieben und sie daher wiederaufbauen wollen. Bischof Fotije betonte auch die Hilfe für den kirchlichen Wiederaufbau durch das serbische Religionsministerium: Ohne diese Hilfe hätte man sehr wichtige Sachen nicht tun können, so Bischof Fotije. Er äußerte seine Hoffnung, dass die Hilfe auch in Zukunft kommen werde. Einige Objekte der Diözese unterstütze auch das kroatische Kulturministerium: Es handelt sich um Objekte, die in Kroatien als Kulturdenkmäler geführt werden, etwa die Hl.-Elias-Kirche in Zadar, das Kloster Krupa und die orthodoxe Kathedrale in Sibenik. Diese Hilfe sei gering; dennoch existiere sie und das sei gut, so der serbische orthodoxe Bischof von Dalmatien.


SOK AKTUELL

Informationsdienst der Kommission Kirche und Gesellschaft der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Mengendamm 16c

D-30177 Hannover

NATO’s use of Depleted uranium results in Kosovo sharp rise of cancer cases – Dostavila Boba Borojević

Yet, Clinton and his gauleiter are still free instead of being charged for genocide, warcrimes and crimes against humanity and jailed for life. Boba
================
NATO’s use of Depleted uranium results in Kosovo sharp rise of cancer cases

Nine years after NATO¢s bombing of Serbia, the North Atlantic Treaty Organisation is still taking lives in Kosovo, Serbia¢s Pressonline reported. The NATO allegedly used shells with depleted uranium which are still today causing an increase in the number of cancer patients.
Prior to 1999, the number of Serbs who suffered from malignant tumours was three times lesser. In Kosovo¢s Kosovska Mitrovica in 2005 there were 38 percent more cancer patients than in 2004.
In those two years, a total of 3,500 cancer cases in Kosovo Albanians were diagnosed.
Globally, six people out of a thousand suffer from malignant tumours on average. In the Kosovska Mitrovica hospital, there are 200 cancer patients to 1,000 people.
NATO used weapons banned by international conventions?
After 2000, groups of experts in atomic energy tested water, food, air, plants and animals to establish the damage caused by radiation from NATO shells. Beta and Gamma radiation was higher than the permissible level and radiation was discovered in the soil, water, plants and animals. After it gets into the soil, it takes some 250 years for depleted uranium to degrade.
The conclusions of the studies were that the environment on 100 locations in Kosovo was not safe for animals or people, but no bans or moving of the population was carried out.
European peace troops stationed in Kosovo knew there was great danger of radiation in these areas. Italian military experts concluded in 2005 that 34 soldiers had died from leukaemia and various malignant tumours. Since then 150 soldiers from Kosovo were sent home.
In mid-2000 NATO published a map with 112 marked locations that had been shelled with depleted uranium. Over the 78 days of NATO bombing, a total of 31,000 shells with depleted uranium, weapons banned by international treaties, were dropped in Kosovo. //02.06.09 MiNa
Boba Borojevic

ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ У СВЕТЛУ ОФИЦИРСКЕ ЧАСТИ – Preneto iz, www.vidovdan.org

Пуковник Др Раде С. Н. Рајић

ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ
У СВЕТЛУ ОФИЦИРСКЕ ЧАСТИ

Бавећи се око двадесет година феноменом части, посебно војничке и официрске, са научног, историјског, националног и професионалног аспекта, и објављене три књиге из ове области, сматрам се позваним да У ИМЕ ВОЈНИЧКЕ ЧАСТИ на ову тему дам једно кратко и стручно мишљење, са искреном жељом да допринесем бољем расветљавању случаја генерала Ратка Младића пре свега код нашег народа и његових политичких представника, али и других часних, честитих, поштених или добронамерних људи. Уосталом, овај чланак пре свега ПИШЕ ЧАСТ по свом култу, законима и заветној вредности у Српству, а не ја као Раде Рајић. Ја само дајем њено виђење проблема.

О догађајима око Сребренице

Све око Сребренице је слика велике трагедије Срба и Муслимана. У суштини, она је обележена с једне стране прво геноцидом против Срба, а с друге: политичко-пропагадном режијом да се кроз страдање Муслимана које је делом истинито, нађу поводи и оправдања за агресију НАТО на војску и Републику Српску у „контексту“ решавања питања у БиХ. Мотиви су слични као у случају „Маркале“. Дакле, упрошћена и тенденциозно једнострана опција тумачења случаја Сребренице, плански и директно прикрива њене инспираторе и покретаче, а без дубље анализе искључиву кривицу пребацује на Србе, оличавајући то кроз случај генерала Ратка Младића.
Упрошћена, прва слика, делује симболично овако. Син Хасо, иначе наоружан и борбено активан уз присуство лица из УН, одлази код комшије Милоша јер он није кући; напада и везује његову жену Јелену, убија му оца, а потом силује и масакрира ћерку. Његова мајка Везира, чује шта се код комшија дешава, али не реагује већ наставља да плете чарапе. Док се Хасо враћа окрвављен кући да би се опрао и средио, Јелена некако телефоном јавља свом Милошу шта је учинио Хасо. Милош избезумљен хита кући. На улици затиче онога из УН који чита новине, и Хасу који негде жури. Он га зауставља да га ухвати, а Хасо се даде у бег. Милош потеже пиштољ и уби га на лицу места. Дође све пред међународни суд који констатује да је Милош убио ненаоружаног Хасу на улици, те да суд неинтересују никакви узроци и претходна злостављања супруге, убиства оца и силовање ћерке у његовој кући. На основу таквог једностраног и парадоксалног става суд доноси пресуду. Милош је крив, додајем- што је Србин и жив, и што се и он није нашао у кући да буде убијен. Ова слика даје јасан повод да се случај Сребреница, мора са аспекта части решавати као целовит проблем уз пуно уважавање узрока, мотива, истине, правде и трагичних последица по обе стране.mladic holandia
Она друга, сложенија, слика случаја Сребренице је комплекснија и заслужује посебну пажњу. Наиме, уз присуство међународних представника УН, наоружане муслиманске формације су по српским селима око Сребренице и шире, починиле велике злочине над незаштићеним српским становништвом и имовином, побивши око 3200 Срба. На преклињања преосталог српског становништва, формиран је Дрински копрус и предузета операције око Сребренице. Циљ је био да се муслиманска војска порази, Сребреница заузме, наш народ спаси од тоталног геноцида и пљачке, а ратни злочинци и њихови саучесници изведу пред суд и лице правде, те да се њихова злодела обелодане и представе нашој и светској јавности. Када су окружене муслиманске снаге око Сребренице, позване су на предају. Њихова команда то није хтела или није смела учинити. Предаја је значила да ће сви њихови злочини и недела изаћи свету и српском народу на видело и бити заслужно кажњена. Споља им је наређено да нема предаје, већ да се покушају пробојима извући на друге сигурне просторе. Боље је да сви изгину, него да као заробљеници признају шта су све чинили над оних 3200 Срба. Овде се ваља напоменути да је режирана цифра од 8.000 убијених муслимана већ била унапред припремљена за општу медијску западну кампању против Срба у БиХ када се борбене дејства око Сребренице заврше, а да би се имало опрадвање за напад снага НАТО на Републику Српску.
С друге стране, мора се имати у виду да би сведочења муслиманских заробљеника и преживелих Срба, обелоданила друго лице медање ратних догађања, не само око Сребренице, већ и у целој БиХ, што муслиманском руководсвтву никако није одговарало. Поред тога, што је још важније и представља суштину случај Сребренице; не би било повода да се режираном пропагандом окриве и сатанизују Срби, а потом оправда и изведе напад на РС и њену војску. У покушајима пробоја изгинуло је и старадало око 2800 Муслимана, а не наводних 8000 који су из пропагандног лонца наметани нама и светској јавности. За случај „Сребреница“ окривљени су Срби, њена војска и генерал Ратко Младић користећи за оптужницу само догађаје који су уследили као последица неуспелог пробоја муслимана и разрачунавање две војске, при чему је вероватно било жара освете и непримерених поступака појединих наших војника или група.
Осуђују генерала Ратка Младића за наводне злочине у Сребреници, за војничку победу над муслиманском војском и злочинцима који су у претходним офанзивама побили споменутих 3200 Срба. Морамо се запитати, пре свега: где су тада биле муслиманске мајке да своје острвљене синове обуздају од убистава, паљевина, пљачки и клања? Уједно, оне ни једном не изјавише било какву захвалност што их генерал Младић пред камерама храбри да им се неће учинити ништа, те је свим женама, старим и деци обезбедио аутобусе да се пребаце безбедно до Брчког.
clarck
Да би се реалније сагледала Сребреничка трагична истина: мора се такође у духу части, поставити и следеће хипотетичко питање: Да су којим случајем Срби били окружени од муслиманске војске, да ли би се њихов командант сетио да учини такав поступак? Или: Да ли би Срби сви од реда били побијени и поклани по оном истом принципу како су са Козаре сви Срби из обруча од реда: жене, деца и старци депортовани а затим поклани у Јасеновцу? Све су то неопходна питања која поставља част и тражи одговоре од стране сребреничких муслимана. Да ли ћемо их икада добити, остаје на њима.
Коначно, накнадни случај предаје муслиманскле војске из Жепе, потрвђује коректне војничке односе две – у рату сукобљених страна, где су избегнути губици обе стране, а посебно муслиманске војске. Дакле, таква се предаја муслиманске војске у Сребреници могла извести, без трагичних последица и опаке политизације целог случаја, те замлаћивања истине и правих мотива страдања свих на том простору.

О генералу Ратку Младићу са аспекта предаје Хашком суду

Чињеница је ипак, да готово и нема Срба који су индиференти према случају генерала Ратка Младића. С намером да се потпуније расветли прилично сложена проблематика око, како се то често истиче „најтраженијег хашког бегунца“, неопходно је имати потребна сазнања и на основу њих исправније вредновати и оцењивати случај генерала Ратка Младића.
Као бивши генерал и командант Српске Војске Крајине, а потом и Војске Републике Српске, поред изванредних заслуга у њиховом организовању и ангажовању ради одбране српског народа од поновног погрома и геноцида, као и неких грешака које му се приписују, са аспекта официрске части, Младићево привођење у Хаг је незамисливо из неколико разлога и то: 1. Због двоструких мерила Хашког трибунала и његовог осведоченог изполитизованог и антисрпског става; 2. Због веома спорног случаја Сребренице при чему се уопште не узимају претходна страдања Срба на том простору; и 3. Посебно, због његове дужности коју је обављао и опасних последица по Републику Српску и Србе у њој које им будуће режирано и једнострано Хашко осуђивање и пресуде доносе.mladic
МЕЂУТИМ, ДА ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ПРИНЦИПИЈЕЛАН И ЈЕДНАК ЗА СВЕ ОСУМЊИЧЕНЕ И СТРАНЕ У СУКОБУ, УВЕРЕН САМ ДА БИ СЕ ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ ПО ПОКРЕТАЊУ ОПТУЖНИЦЕ ПРИЈАВИО И ОТИШАО У ХАГ.

Случај генерала Ратка Младића има посебну тежину.
Наиме, мора се у пуном смислу значења схватити да је он био командант Војске РС. То подразумева да се он не може посматрати као прост војник или официр, а поготово не као обичан грађанин, новинар, занатлија, економиста, и тд. То је и због тога што је генерал Ратко Младић као начелник Генералштаба Војске Републике Српске уједно и главни представник те војске – што нико други није. С друге стране, како је војска представник витешке снаге државе и нације, он је по том основу, уједно и врховни представник витешке части РС. Имајући у виду да се част нације у принципу састоји од две основне врсте части: витешке и грађанске, то је он индиректно и преставник националне части Срба у РС. Према томе, с аспекта части, случај генерала Ратка Младића се не може посматрати изван тог контекста, јер он није, као што је истакнуто, обичан грађанин или војник, што му се неоправдано, тенденциозно, потцењивачки и редовно пребацује. Отуда и делује бесмислено уверавање гледалаца преко ТВ екрана од стране појединаца када они истичу неку своју савест поруком: „…да сам ја Ратко Младић, ја би се предао Трибуналу.“ Управо у таквим и сличним реченицама и уверавањима је основна заблуда и погрешка у неразумевању службене, посебно официрске части. Дакле, такви поједници ни по чему нису ни издалека војнопрофесионално оспособљавани, ратним успесима потврђени, у српском народу за живота слављени, те достојни таквом рангу и позицији генерала Ратка Младића ма како то неки оспоравали.
Из напред наведеног следи да његова улога у погледу не само војничке части, већ и части нације превазилази оквире значаја било ког министра па чак и председника владе, а поготово обичног грађанина или војника из Републике Српске, односно Србије, с обзиром да се притисци на нашу државу врше по основу претпоставки да се генерал Ратко Младић крије у Србији..

Случај генерала Ратка Младића са аспекта официрске части и нашег народа

По природи неписаних закона части која захтева хијерархију и рангирања у складу са способностима и одговорностима с једне, и да призна за валидне само оцене вредности истих или виших по рангу с друге стране; генерал Ратко Младић уопште не мора да узима уобзир шта о њему суде, говоре, мисле или захтевају други, па било то изражено и у масама нашег народа. Сви такви, без обзира на занимање, професију, пол и доби, нису му равни ни по функцији коју је имао, ни по знању, ни по позиву, ни по рангу. У принципу, за њега морају бити валидне оцене наших генерала који су били начелници генералштаба, затим министара одбране, председника влада и председника државе. Ипак, за њега би морала да буде најважнија оцена суда части генералског кора. Међутим, како ми после Другог светског рата нисмо имали, нити сада имамо официре корпоративно организоване у официрски кор, то немамо ни инстуцију официрског суда части. Додуше, иако нема официрског кора па ни официрског суда части ни у Војсци РС ни у Војсци Србије, постоји код нас Срба по завету дух официрске части који је генерал Ратко Младић по функцији коју је обављао морао да осећа и поштује.
Уз наведено, битно је истаћи да за официре у Српству по завету постоји отаџбински идеал. То није карактеристично ни за једну другу професију, службу или занимање у држави и друштву, јер њихови идеали службених части нису тако узвишени као отаџбински идеал официрске службе. По том основу, предаја генерала Ратка Младића Хашком трибуналу који осведочено носи антисрпске карактеристике, представљала би деградацију овог идеала на које он нема право.

Често се чују изјаве које дају појединци у име нашег народа да се генерал Ратко Младић мора предати или ухапсити па предату Хагу. Међутим, у контексту претходно наведног, неопходно је имати у виду да се појам народа у вези са генералом Ратком Младићем доста усложава. Наиме, народ је једна велика историјска целина која обухвата не само овај сада живи део народа, већ многа и многа поколења старих и предака наших од којих су многи страдали у систематском геноциду који је над њим вршен. Управо ми, живи део, чинимо један мали – незнатан део Српског народа. Због тога, уколико немамо патриотски осећај историјске целине и искуства нашег народа, немамо ни право да себи приписујемо и у његово име доносимо суд о било којим крупним националним питањима, па ни о случају генерала Ратка Младића. То се поготово односи на неке невладине организације финансиране из инострантсва, најчешће са запада.
Дакле, када је у питању народ схватан у споменутом контексту, онда би право питање у вези са генералом Ратком Младићем било: Шта о њему мисли и како суди душа српског народа схваћена у свом историјском контексту вековних борби и опстајања од израбљивања, сатирања, погрома и геноцида? (То се нарочито односи на део нашег народа који је живео и живи западно од Дрине.) Да ли га она осуђује или хвали? Шта о њему мисле душе измасакрираних, мучених, закланих, дављених и спаљених Срба из Јасеновца, Пребиловаца, Доње Градине, Јадовна, Коритске и других јама и безбројних стратишта? Шта о њему мисле и да ли га осуђују душе оних 3200 побијених, кланих, мућених и пострадалих Срба из Сребренице, Скелана и Братунца? Шта о њему мисле душе и наравно шта поручују тих скоро четири милиона у ратовима, погромима и геноциду сатрвених и пострадалих Срба у 20. веку? Како на случај генерала Ратка Младића гледају очи са Нове Ћеле-куле Српства високе један километар, широке у основи око 200 метара, са по један милион глава и по два милиона очију на свакој страни света, како то истиче и њу у нашим мислима представља и објашњава Свети Николај Велимировић? mladic
Сведоци смо такође, да се из опште халабуке неких трендова савременог света све јаче чују обешчашћени узвици: „Све је на продају“, „Само једном се живи“, „Удри бригу навесеље“ и „Ма брига ме за прошлост, важна ми је будућност“. Поставља се неминовно питање: Ко су ти који душе уморених Срба заборављају и множе са нулом; да њихове поруке одбацују као неважне, да њихове муке и боли изругавају ништавилу; да њихове неме али тајанствене и громовите завете игноришу, да на себе па и на многе друге у будућности њихову клетву навлаче? Уколико се из таквих средина јављају захтеви за хапшење генерала Ратка Младића, онда такви захтеви делују крајње бедно, егоистично и лицемерно.

Обавеза државних органа за хапшењем и предајом генерала Ратка Младића је легитимна иако морално тешка.

Мора се имати у виду да апели и став званичних органа Републике Србије за потребом предаје хашких оптуженика имају државни легитимитет. Притисак на Србију је велики. Инсистира се да се ухапси и преда суду генерал Ратко Младић. То је обавеза која је претешка али је на жалост реална. Овде у основи постоје четири могућности.
Прва, мање вероватна, да се генерал Ратко Младић ухапси, односно ухвати жив или мртав. Што се тиче органа задужених за ову обавезу, они морају чинити све да се он пронађе и ухапси. На њему је да одлучи да ниуком случају не оде у Хаг. Решење које му наређује официрска част је да изврши самоубиство.
Друга је у ствари и највероватнија: Наиме, да је генерал Ратко Младић дуже време мртав; односно, да је прошло доста времена од како је извршио самоубиство. О овој могућности се мало говори, јер је као таква од неких унутрашњих, а поготово спољних структура и центара моћи непожељна и неприхватљива, поред осталог што би се знатно умањио обим и жестина уцена и притисака. Ова могућност се истински и суштински неразматра јер је нарочито за Хашки трибунал то најгора варијанта и крај оптужбе против генерала Ратка Младића.
Међутим, заиста се мора имати у виду могућност да је генерал Ратко Младић извршио самоубиство, да је тајно сахрањен, да о томе нико незна, или можда зна неколико особа. Као врло интелигентан, храбар и частан официр, свестан ситуације у којој се налази и величине терета који носи лично, али и цео наш народ, а да би сачувао своју част од предаје или рекламног хапшења, срамних представа одвођења у Хашки затвор, уз бројне и сваковрсне злурадости и исмејавања које би биле реалност; те тешких последица по РС и српски народ у целини изазван политичким пресудама Хашког трибунала, САМОУБИСТВО ЈЕ ЧАСТАН ИЗБОР. Таквим чином би отишао у ВЕЧНУ СЛАВУ приклањајући се ПЛЕЈАДИ ВЕЛИКАНА СРПСТВА ма како то неки оспоравали или критиковали.
Поред наведеног, мора се имати у виду његов последњи опроштај са сином Дарком када му је са очинском љубављу и сетом рекао да се више никад неће видети. Уз ово, имајући у виду да је много волео своју кћи која је на трагичан начин страдала (причају чак да је убијена), то се опредељењем за самоубиство, својом душом и телом потпуно приклања њој, кад јој већ није могао ни гроб обилазити.
Треће, са малим изгледима, могућа је варијанта да се никад више о њему ништа не сазна, те да ће се потрага за њим настављати у недоглед.
Четрврто, готово невероватна могућност да се преда и нађе у Хагу. У том случају, он би срозао своју част, част Српског народа у републици Српској, част војске којом је командовао и част својих ратних другова. Из славе и поштовања, отишао би да постане предмет аброва, срама и поруге. И што је најважније, нанео би огромну штету РС и српском народу и његовој војсци.
Ваљало би имати у виду и могућност да се о случају нашег генерала Ратка Младића, у контексту ратних догађања на просторима бивше СФРЈ, али и историјског геноцида над српским народом посебно током два светска рата, уз констатације да је на пример ратни злочинац над Србима у околини Сребренице, Скелана и Братунца, Насер Орић само формално осуђен са две године затвора; тражи одговор и мишљење од РУСКИХ ВИСОКИХ ОФИЦИРА о том како би морао да се понаша генерал Ратко Младић и шта би морао да учини. Сигуран сам да би и њихов одговор био да би морао као частан официр да изврши самоубиство.
Још нешто, као одбијање могућности да је он извршио самоубиство јер оно по духу није хришћанско, онда се мора рећи следеће. Констатације и објашњавања да нико као хришћанин нема право да себи одузме живот, важи само онда када такав чин нема узвишену етичку, националну и заветну основу. Како је за официре (што опет за друге службе није случај), част важнија од живота – јер то захтева и наређује отаџбински идеал официрског позива-, а у условима када се овај идеал може компромитовати, професионална част официра тражи само частан избор кроз самоубиство. То се уосталом јасно види на једној од наших најпознатијих слика „Косовка девојка“. Косовка девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Орловић Павле је њену част у боју одбранио. Његов мач је у борби пребијен, али му витешки бодеж као симбол његовог достојанства и части, и даље стоји у позлаћеној канији. Како ова слика има заветну и култну поруку управо за професионалне официре, то тај бодеж, опомиње да се никад не сме издати Отаџбина; односно, њена част увек мора бити изнад живота витеза, односно официра; а уколико се дође у безизлазну ситуацију, онда се мора извршити самоубиство. Ово наређење официрске части је јаче уколико је дужност која се обавља већег ранга.

Из свега наведеног следи да је потребна шира и транспарентнија активност на уверљивим објашњењима случаја генерала Ратка Младића истичући потпуно реалну, односно, са аспекта официрске части НАЈВЕРОВАТНИЈУ могућност која указује ДА ОН ВИШЕ НИЈЕ ЖИВ.mladic maltanje fangla mistrija
Уједно, на тим основама тражити да се растерете политички притисци на нашу државу, с тим да би њена обавеза била да преко наших органа предузме све потребне мере да се за њим, односно посмртним остацима и даље трага.

Пук. Др Раде С. Н. Рајић

КРИЗЕ СВЕТСКИХ ДИМЕНЗИЈА ВОДЕ ДО РАДИКАЛНИХ ПРОМЕНА ПОЛИТИЧКО-ЕКОНОМСКИХ ИДЕОЛОГИЈА ОД СВЕТСКИХ РАЗМЕРА ! ! !

КРИЗЕ СВЕТСКИХ ДИМЕНЗИЈА ВОДЕ ДО РАДИКАЛНИХ ПРОМЕНА ПОЛИТИЧКО-ЕКОНОМСКИХ ИДЕОЛОГИЈА ОД СВЕТСКИХ РАЗМЕРА ! ! !


Да светска криза долази, нема сумнје а и да светске кризе воде неминовно до промена постојећих политичкопривредних идеологија нема дилеме, остаје само питанје дали ће се тај преображај, трансформација, завршити без крвопролића светских размера.

Све до само неколико месеци уназад био би свако ко би јавно посумљао у ефикаснос, ефицијенцију и инфериозност капиталистичког система, које почива на законитостима тржишта односно понуде и потражнје и међусобној конкуренцији, био би предмет јавног подсмеха. Што је прије кратког времена било не замишлјиво данас постаје чиста реалност. Владе запада већ доносе законе по којима би имале право на одлучиванје у банкама

Државе вођене централно планираном привредом рушиле су се као куће од карата у отвореној којкуренцији са системом заснованог на тржишним вредностима где конкурентност одлучује о судбини производа а стим и о процентима не запослености, региона, државе па и континената.

Кроз поход Глобализације доказао се капиталистички систем супериорнијим над системима држава заснованих на планским системима у тој мери да је једна држава за другом капитулирала па се на крају и Совјетски Савез распао. Том приликом су извесне и битне чинјенице остале у сенци да се у походу ГХлобализма не ради о слободним законитостима тржишта већ о планској агресији. Прво, стварао се објективан утисак у матичним землјама Глобализма да је капиталистички систем ефицијентнији јер се на пољу глобализације доказао као систем који победјује и који им доноси опиплјиво благостанје при том занемаравајући чинјеницу да је и та глобализација део планског централистичког система и да је то само дотле могуће док се са освајачким походом заузимају тржишне тезге туђих држава. Потискивајући домаћу робу и заменјивајући тезге својом омогућавало је високу запосленост у земљама НАТО агресора из које су се финанцирале социјалне потребе.

Пут Глобализације односно глобализма је ипак подчивао на централистиким механизмима чији је извршни орган био НАТО. Мислим да је сваком јасно да НАТО није никаква либерална организација која је продукт потражнје и понуде тржишта.

НАТО су се плански користиле за насилно освајанје туђих територија што је омогућивало да се спречи масовна незапосленост због засићености домаћег тржишта капиталистичког света.

Због првобитног благостанја захвалјујући НАТО похода занемарује народ тих капиталистичких земалја да стави НАТО под апсолутну демократску контролу тако да су владари из сенке исто без демократске контроле поседници огромне количине новца, све више злоупотреблјавали своју позицију финанцијске моћи за злоупотребу не само те војне организације како би остварили личне циљеве и учврстили своју личну доминацију како би не прекосновено владали светом из сенке. Прво су локални политичари постали уценјиви по том моту, ако не пристајеш на моје услове онда селим фабрику у другу покрајину или државу па чак и други континент. Политику нису спроводили у делу демократско изабрани политичари већ је то био крупни капитал. Политичари су постали предмет тихи уцена. Капитал се отео контроли политике и демократије.

Владари из сенке користе се све више не демократским методама и увлаче политику и НАТО у ризичне походе стварајући од Америке империју која је како се то види дошла прије него што се очекивало до граница својих могућности. Владари из сенке су доносили из потаје политичке одлуке а да не сносе никакву одговорност за своје промашаје. То је једна ситуација са чијом је праксом Корбачов завршио, пред којом стоји Обама да је приведе крају. Америка корача не избежно судбином распада Совјетског Савеза. Дали ће Обами бити ушпарана судбина попут Корбачовобе можда и горе зависити ће од његове способности да ту владу из сенке за коју се сматра да је сачинјава Билдерберггрупа стави под демократску контролу.

Владавина светом из сенке-ко је Билдерберггрупа?

Утицај Билдерберггрупе на развој политичких ситуацуја у свету па и у Србији!

Ко је билдерберггрупа за коју се каже да поседује моћ која ју ставља у позицију да влада из сенке светом па и Србијом!?

Ову тему треба поставити на што ширу базу јавних дискусија јер се ту ради о конспиративној, тајној, групи која поседује огроман капитал са којим је подчинила, подредила политику, режирајући демократске процесе својим личним интересима и потребама стварајући квази демократију по својој волји, на калуп.Ту негде око триста најбогатијих људи света који поседују преко осамдесет процената свеукупне светске вредности представља ту оперативну Билдерберггрупу која из сенке судбоносно утиче на политичке одлуке, на највишим политичким нивоима. Ту Билдерберггрупу представља председништво од око 120 особа. Преду се приче да је Кенеди после упућене јавне критике тој групи, рекавши да је највећи непријатељ демократији тајно односно конспиративно делованје па га је то коштало живот.  Колико је ту истине а колико легенде, тешко је утврдити али остаје не оборива чињеница да је та група постала веома не обуздана и без демократске контроле, која је постала не само држава у држави већ и сила која влада светом из сенке без икакве одговорности за своје промашаје и то све захвалјујући капиталу којим не контролисано располаже. То јој омогућава велику активност и утицај у многим политичким процесима од судбоносног значаја по државе и свет инсцинирајући кризе до учешћа својим капиталом поред рушенја и подизанја председника разноразних држава и судбоносно у изборима Америчког Председника. Ту нема сумње да се капитал не процељиве вредности у неколицини руку, отео не само демократској већ и свакој другој контроли захвалјујући глобализму којег су сами из сенке режирали односно глобализацији новца и робе али не и људства. Види под насловом, Глобализација-диктатура-светска влада у рубрици, Актуелно или видеофилм… Гласа Дијаспоре,  https://dijaspora.wordpress.com/ налази се и више видео документација на ту тему. Ова група, са огромним капиталом, без демократске контроле представлја објективну опасност по светски мир као и по целокупно човечанство. Једини лек против те “дегенерације силе” је ставлјанје тих гиганата под демократску контролу да би јавнос имала у вид о томе, шта се ради са овим баснословним новцем којим располаже та Билдерберггрупа. Све више фактора говори за то да је да је баш Билдерберггрупа та која је покренула идеју за богаћенје извесне неоколонијалне “елите” кроз неоколонијализацију под такозваним називом глобализација и да је та група режирала, не контролисаним утицајем свог новца на светску политику тако да би се дошло до ренесансе колонијализма како би некадашнји господари повратили удруженим снагама оно што су појединачно изгубили. Са реализацијом глобализације шта подразумева, слободан ток робе и новца али не и људства, створени су услови да се Билдерберггрупа извуче свакој демократској контроли како би утицала на цену рада и цену сировина широм света. Многе владе су постале уцењиве пошто им је целокупни државни буџет био манји од џепарца којим располаже Билдерберггрупа. Та глобализација омогућава сељење капитала из државе у државу, селење комплетнух фабрика не питајући се шта ће бити са народом који остаје без посла, доводи себе у позицију да одлучује из сенке колико и која држава ће имати проблема са не запосленима, које владе ће се рушити а које ће се подизати и која ће се друштвена уредјенја одржати или рушити или мрачне креатуре проглашавати за добротворе човечанства а да та група за то не сноси никакву одговорност. Коњуктура сваке земње а стим и судбина сваке владе је овисна од инвестиција и радних места на шта може опет утицати Билдерберггрупа. У тој консталацији игра Билдерберггрупа, својим не контролисаним капиталом одлучујућу улогу, фактум којем се свака влада мора подредити. Билдерберггрупа влада из сенке а да за своје промашаје не сноси никакву одговорност. За љене промашаје је увек крива дотична влада!Ако свет не жели да човечанство по трећи пут огрезне у крви онда се ова група мора ставити под демократску контролу!

Погрешно је окривлјивати паушално све јевреје само зато што неко од нјих поседује баснослован капитал. Говори се да су у тој групи и они који нису јевреји попут; Енглеске Кралјице или Холандске па да ту припада и “династија” Бусш фамилије која се обогатила на уљу односно нафти попут Рокфелера. Буш сениор је био прије него што је постао председник Америке, шеф ЦИА. Зар се треба сад чудити зашто су агенти те тајне службе умешани у многе мрачне послове. Нетреба се чудити ни томе да му је син, који се загрцнуо на кексу, постао председник Америке па се нетреба чудити ни томе да је поред катастрофалне владавине, успео да влада Америком две регистарске периоде! То што је свет запао у кризу светских размера је само логична и неизбежна последица уплетености корумпираних тајни служби, капитала и политике, једноставније речено, владавине корупције. Како објаснити да шеф тајне службе постане шеф државе па док му се везе нису охладиле да му и син управлја Америком и светом којем је оставио у насладје крвопролиће и русвај не појмлјивих размера за којег се говори да је алкохоличар. То да се сада и Клинтонова супруга нашла у самом врху те силе говори доволјно да ће се са континуитетом такве праксе наставити.

За Србију је питанје свих питанја, бити ил не бити, спремност лидера политичких странака и успешних организација да се одупру корумпцији и да не замене поштен али мукотрпан живот за комфорну али климаву фотелју коју би му можда понудила Билдерберггрупа.!? Мање или више све су странке почињале са часним начелима да би их на крају групица својих лидера превела жедне преко воде. АКО СЕ НАЂЕ “покрет” АКО СЕ НАЂЕ МЕТОДА ДА СЕ СПРЕЧИ ТАКАВ НЕ МОРАЛ КОЈИ ВОДИ ПОЈЕДИНЦА У КАПИТАЛИСТИЧКИ”РАЈ” А СВОЈ НАРОД У СУНОВРАТ БЕДЕ онда се може надати да ће такав покрет прерасти у покрет који ће бити у станју да се избори за промене које би донеле благостанје народу Србије!

Питанје свих питанја, бити ил не бити је исто, дали можемо под таквим условима доћи до промена и дали у опште може доћи до таквих промена које би омогућиле благостанје народу. Сви не могу бити милијардери али сви могу имати реалну шансу да живе у благостаљу достојанственим животом. Дали ће доћи до миролјубивог решенја или на крају до не виђеног крвопролића зависит ће од лидера странака и њихове не подкупљивости или њиховој спремности да путем корумпције себи обезбеде живот у материјалном богатству а народу да препусте живот у беди. На народу је, дали ће својом пасивношћу толерисати корумпцију и на издајство реаговати свеопштим слепилом или ће одлучно захтевати оно што му припада а то је живот у благостању! Народ мора бити свестан тога да нема просперитета по нул-тарифи већ да мора засукати рукаве и скинути са клјучних позиција све оно што личи на издају и корумпцију и лажна обећанја а и оне не сме заборавити који више верују у способности туђина него у способности собственог народа. Нико нека се не заварава да ће му фрижидер болје туђин напунити и да ће бити ситији кад му туђин буде бројао залогаје собственог хлеба. Европа је за српски народ гора од проклетог туђина јер му отима Косово/Метохију а на путу је да му отме и Војводину за коју су некад италијани говорили; дајте нам Војводину и ми ће мо прехранити и вас и осамдесет милиона италијана. Да је свет па и Европа и НАТО подлегао утицају Билдерберггрупе за мене нема дилеме јер како је за објаснити да неко ко поседује више од осамдесет посто свеукупне, глобалне вредности земаљске кугле односно новца у банкама а стим и реалну шансу, могућност, да влада из сенке светом, да се тај одрекне те реалне могућности владавине светом!?Da je svet pa i Evropa i NATO podlegao uticaju vladavini iz senke odnosno Bilderberggrupi nema dileme jer kako objasniti da neko ko poseduje preko osamdeset posto sveukupne globalne vrednosti zemaljske kugle a stim i realnu mogućnost vladavinom sveta, da se taj odreкне те могућности!? Тајни састанци без и јоле демократске контроле су чинјенице да та група узима себи за право да утиче на светску политику и да тај утицај чува лјубоморно у тајности јер јој то омогућава да управља светом из сенке а да за своје грешке и промашаје никоме не одговара.  Нај сигурнији пут за целокупно човечанство био бо када би та Билдербеггрупа ставила сама себе под демократску контрелу УН и неколицини контролних гремија.

Уколико Обама не стави под демократску контролу ту групу, пропастће све наде у бољу будућност не само америчког народа! Без контроле Билдерберггрупе нема ни контроле над корумпцијом светских размера а без могућности контролисања нема ни могућности сузбијања корумпције!

Душан Нонковић-уредник Гласа Дијаспоре