Голгота

Голгота

https://i1.wp.com/www.011shop.net/011shop/images/items/slika_kralj_petar_albanija.jpg

Иако означава место где је Христос разапает, односно брдо поред Јерусалима, где је Спаситељ у мукама пострадао, Голгота је данас не само име тога места, него је реч која представља највеће мучилиштво које се може замислити, и коме се неко може изложити. Односно место не само мучења него и страдања.

Поред Христове Голготе записано је још неколико. А једна за сигурно голгота српске војске и њеног народа 1915. године, је једино меродавна да се успореди са голготом Спаситељевом.

Напуштајући Србију 1981. године, са собом нисам имао готово ништа понети, осим неколико одела, неколико стотина долара, и оно што сам са собом могао од своје библитеке да понесем. Остало сам пораздавао своим пријатељима. Међу тим књигама које сам са собом понео, далеко су ми најдраже две. ”Србија и Црна Гора у Балканским ратовима” и ”Трновит пут Србије 1915 – 1918”. Те две књиге и данас заузимају и красе посебно место у мојој библиотеци. Поред две књиге Светог Писма, енглеско и српско издање, и мемора војводе Мишића. Ипак, ове две су ми најдраже и најмилије. Када год би ме нешто осујетило, када би се осетио уморним, када ми посао не бих ишао од руке, када би био љут, ја узмем једну од њих и погледам она мучења и страдања наше војске у тим ратовима, па себи кажем. – Ако су они преживели то, на шта ја онда треба да будем љут и незадовољан?

Из те књиге је и, ”Србија у Повлачењу”! – тако је један свој хронолог ословио Милутин Бојћ, песник кљижевник, писац ”Плаве Гробнице”, и сам страдалник те велике Голготе 1915 године, где између осталог он бележи следеће.

Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе, из страшног доба петвековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтужнијих призора. Око ове мале вароши, која је у удиљини а измнад које се дижу огромне залеђене планине, слегло се све што је остало још од негдашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знаци расула. Тежак снег је притиснуо улице и трошне домове, хладан ваздух леди дах, а кратак јесењи дан својом плавичастом маглом даје још очајнији израз овим људима, на чијим лицима су остале још само светле, ужагрене очи. Све је као после бродолома, као после земљотреса. Прљава разлупана крпљена кола, са точковима на којима се следио слој блата, разбацани арњеви, поломљене пушке, гомиле надвоје-натроје спасеног провијанта, пуковске и окружне касе. Телеграфски апарати, заставе, топови, деца, официрски коњи, рањеници, све је то ту на улици. Измешале се ствари и људи. Чини вам се да је све живо, или да је све мртво. Општи неред, иако се свима средствима покушава, да се успостави неки ред. Сви мукли, као сенке идемо, блудимо, тражимо хлеб или – утешну реч.

А топови, тренови, целокупна комора, болничка кола, поштански камиони? Хладан и страшан одговор: уништити!

Допустите ми да овде не описујем те сцене, од којих се срце цепа, да у својој болној успомени не изазивам утиске те страшне зимске ноћи, када на снегу, при фијукању ветра, уз грмљавину далеке канонаде, цео једна народ спаљује,, ломи: топове који су му бранији домове и стекли славу, тренове, комору узету са његових властитих њива, болничка кола, све. Не. Или треба о томе написати крваву епопеју, или ћутати и не раздирати рану. Цео народ плаче, а крши уздише, а спаљује. Доста је што ћу вам рећи: уништили смо све! Као просјаци смо узели торбе на леђа и пошли пешке преко залеђених планина, да пропадамо у провалијама пуним снега, да умиремо, да вапимо за парчетом хлеба и чашом вруће воде. О неком снабдевању, у овој леденој пустињи, не може бити ни речи.

Јадне жене, јадна деца јадни рањеници! Јадни мој народе!

Све патње са народом дели краљ, који је непрестано поред војске. Под тешким слојем снега на раменима, пун бриге, пробија се он кроз елементарну несрећу…..

Рећи ће неко шта има српски краљ и ове патње његовог народа и војске, са оним што ћу надаље да пишем. Али на жалост има. Јер томе краљу у Црној Гори, из које му је његова племенита супруга, кћи једног другог српског краља, друге српске Државе Црне Горе, за коју Андраши, на Берлинском Конгресу, том краљу рече, да он никада неће дозволити да се две српске државе приближе једна другој, донела је троје деце. Због последњег она је изгубила свој племенити живот, а Србији ће касније један њен син постати краљ њеног уједињења.

Захваљујући неплеменитости једних других мајки, данас се то све покушава бацити под ноге, тај тешки слој снега је заборављен, сцене од којих се срце цепа, су пале у сенци заборава. А исмевање и шиканирање лика краља Петра, подметачине да је он тобоже усмртио књегињу Зорку, се испредју и опевају на лажан и увредљив начин. Ђукановићев Агитпроп, не само да делује у Црној Гори, него богами он има своја истурена оделења не само у Србији, у Чачку у лику анонимнимног писца З.Д. већ се под плаштом извесног Православља данас Србима жели подметнути Ђукановштина, а у Немачкој, мој ”најбољи” пријатељ, уредник извесног новинар.де, ставио се ових дана да он постане истурено оделење, тог помодарског црногорског Агитпропа, и ”великих” комунистичких дела модерне безбожничке Црногорске нације.

Као и Андраши што рече краљу, Николи на, како га војвода Мишић назива фамозном Берлинском конгресу, тако данас Новинар.де из Минхена пише уз помоћ анонимног писца З.Д. и настоји својим омалаважавајућим прилозима за Србе да уздигне фамозно Црногорство и да нас по Андрашијевом рецепту, поново подели, у две државе,

Вероватно зато данас негде око пет сати када отворих пошту под анонимним именом ми пристиже, једно писмо које гласи: ”Postovani Gospodine Bojicu, Evo pronadjoh ovaj clanak na jednom sajtu, pa se resih da ga Vama posaljem na ocenu i da date odgovor. Anonimni monah, Damjan (Чланак на који алудира анонимност је доле испод овога одговора у прилогу).

Дакле узнемирена савест анонимних писаца, нема ништа паметније, него да мени под нос подмеће неке тричарије, и да се бави ништавлуком, у крајњој линији, беспослењаштвом и подлошћу. Јер онај који нема пречих послова такав не може чак ни да влада својом узнемиреном савести, па ме ето упућује на један тужни ”иповеднички” чланак. Као да се ми Срби данас немамо, када на нас насрћу страшни апокалиптички напади са свих страна, чиме пречим и паметнијим бавити. Анонимна савест није ме удовољила да препознам одакле овакве тричарије долазе, које је то ”стравично гласило”, које је мене овде индиректно напало, склоно оваквој прљавој работи. А што се самог чланка тиче, ту имамо једну већу пометњу, јер ето нам један анонимни писац, који се јесте са мном дописивала, сада износи велику бруку, и стравичну исповест своје несређене памети, и своје преплашене двоструко узнемирене савести. Вероватно аноними писац, као и анонимни пошаљиоц, добро обратимо пажњу на стил, не пише ово обоје једна иста памет, нема других послова, него да после пљувања по српском народу ”А Србија, Где је Србија” – вели у предходном насртају на српски народ, анонимни писац у слуђеном шкарабатанију, својег још слуђенијег наслова па нам истиче реченицу: Црногорци су створили своју самосталну националну државу. Поносно су је осликали са прошлошћу и садашњошћу и као такву припремили за будућност.

И када то све тако написано није имало прођу у јавности, и када је писац изгубио прву битку, јер су агитпроповци истурених Ђукановићевих оделења ван Црне Горе добили такве критике, да се нису могли одржати, већ су своје спонзоре разочарали на тај начин што су шкарабатаније, дотичног анонимног иницијалца, морали да обришу. Наравно не бих они то учинили без јаке критике. Не моје, већ сада крију од кога су добили оштрије критике од мојих, па да би заштитили своје омиљене писце.Они им бришу врхунска дела. Иначе, некде и заиста појавио се чланак који шаље анонимни монах, антисрпског писца једног великог секташа, (видећемо касније и како) где би они сада сву кривицу за своје пропусте да свале на мене. Па би још, да ми сда преко анонимних дотурају чланк у знак одбране, е да би се ја сада смирио и удовољио, па можда чак и извинуо за страшни грех што починих исмевањем.

Дакле према секташком тумачењу Светог Писма, јер то само тако секташи раде, узнемирена сваест, која је и де факото починила свтогрђе, када је напала на највећу светињу и голготу српског народа, српског војника, који је с пушком у руци, не штедећи свој живот кренуо пут албанске голготе, да би се коначно српски народ ујединио, и постао јачи. А анонимни писац З.Д. нам сада велича Црногорство и подмеће као и сви Ђукановићевци и сви комунисти, дело разбојничко, дело свађе, нејединства, и комадања српске дежаве. Разбијања српског народа.

Није ово што је шовинистичка душа која се сада брани од исмевања, погрешним тумачењем светог писма реченицом sakri golotinju brata svog“, није ту и неможе бити ништа скривено. Јер, овако само секташи тумаче Света Јевађеља и Посланице, Светих Апостола да из стиха извуку само један део, па да Вам га у склопу свога тумачења подметну, као кукавичије јаје. Што је наравно подлост одређене врсте. А и када би требало скривати било какву голотињу, онда би узнемирена савест анонимног писца требала да зна да оно што је написала у својем предходном шкарабатанију није било никако скривена голотиња, већ се све па и голо (….) се видело, те тако није ту било ништа више за сакрити.

И тако уместо да нам се анононимни писац увеличавања лажне комунистичке творевине, Црногорства, извине за своје незнање, и тако умири своју свест, кад ето ти сада још веђег шкарабатанија, због кога ће једино моћи наравно да ликују Ђуканлије из Црне Горе, како сам ето можда и ја испао наиван, па сам раније промовисао, то њихово Агитпроповско оделење у Минхену. Ах јех. Да ли они који пишу овакве чланке су и заиста незналице, или пак сда хоће да своје намерне, хотимичне грешке подметну другима?

Одговор

Да се сда мало поближе упознамо и са узнемиреном савести која се крије испод инициала З.Д. како би смо знали како то Његош вели, који нам то Враг долази Ђаволу у сватове, како би српску угасио свећу.

Тачно је да је инцијалска узнемирена савест ступила са мном у контакт, односно у преписку преко електронске поште, веома злурадо и подмукло. Са циљем који се одмах дао оценити и проценити. Али оно што узнемирена савест није знала, је то да сам ја имао једно слично и веома лоше искуство у једној раниој преписци коју ми је подметнуо на сличан начин Ђока од владике из Милтона, преко некога такође анонимног из близине одакле пише и анонимна узнемирена савест са иницијалима З.Д. Коју је коресподенцију касније тај исти Ђока покушао да искористи да једном свештенику растури брак. Када су у питању данашњи владике СПЦ, њима, и у њих се не сме имати поверења никаквог. Њих је ишколовала у деведест посто случајева удба, а чак кћерка од једног од њих је била секретарица у једном ресору, контаробавештајне службе шлосерових генерала. Ником другом до оцу Жељка Ражњатовића. Који је тек уз пут да се подсетимо био Муслиман. С обзиром да сам на сличан анониман начин био увучен у прљаву игру преко једног шлосер – владике, анонимна узнемирена савест је и овога дакле пута могла бити та иста особа која ми је подметнула прљаву игру две или три године уназад. Зато сам и био скептичан и опрезан. Што се наравно и исплатило исправним. Узнемирена анонимна савест писца З.Д., се на крају испоставило је имала сасвим другачије намере. Интереснтно приближно исте као и анониман писац кога је подметнуо милтонски Ђока.

Да не дужимо и не распредамо. У последња неколка писма која су пристигала од анонимноног писца З.Д. ми се прети, па каже да је она та узнемирена савест анонимног писца, и квалитетније мангупе и клеветнике од мене прешишала, тако да сам ја за њу вели обична играчка. Када су у питању анонимни писци попут З.Д. којима из неких разлога савест не мирује, а који истичу квалитене мангупе, онда мора да су ти мангупи са којима је З.Д. имала раније обрачуне, у ствари у свом занату квалификовани. Те тако мора да је и ауторка З.Д. онда висококвалификовани мангуп, када је успела да самље квалификоване мангупе. Нормално да се сда ту намеће једно студиозно питање, да онај ко је у свом, животу са мангупима увек имао посла и њих поразио. – Да ли је такав икада имао посла са поштеним светом? Из исповести коју нам нуди узнемирена савест, се отприлике и одсликавају такве црте, особе која је ретко имала посла са поштеним светом. Зато њени чланци не изражавају наду, не укливају поверење у живот, не светле зубљом у вечној помрчини са вечном светлошћу. Њени су чланци не патетика њене душе, како би то она хтела да се представи и прикаже, него њеног света у коме живи и њеног окружења, квалификованог мангупства.

Та нам је иста, патетична и узнемирена савест понудила тумачење, писма Григорија Тврдошца. Она ту покушава да одбрани тобоже Светосавље, критикујући Тврдошца. Слабо ко је могао да примети да у тој њеној критици постоји једна празнина, нема тиоплине у односу и изражавању ”љубави” према лику Светог Саве. А онда дошло је узнемирено шкрабописаније на тему ”Србија где је Србија”. У новинар.де. Док је наслов у ,,Православљу Данас” био другачији и много подугачак. Са два различита потписа. Али сада треба раздвоити неке ствари, и зашто је тако поступљено. Тендециозно је чланак подвале величања свих национализама па и лажног црногорског, био умотан у обланду, тешког еконмског стања у Србији. Али то није био циљ. Да се критика усмери на тешкоће кроз које пролази српски народ. Са разликом од 24 сата анонимна узнемиреност је објавила чланак на ПД, под иницијалима М.Г. Хтела је да види и опипа пулс. А онда да би мени ставила до знања да је то управо она, очекујући да ћу и ја као и други да се насанкам на танак лед, њених патетичних речи, помислила је да ми у неком свом стилу висококвалификованог мангупа, пошто јој није пошло за руком како јој је њен наредбодавац тражио, да ми се умеша у брак, да ме као и друге прегази. Но када је увидела да је њена патетика изазвала супротну реакцију јер је мој коментар, био критичан и оштар, где је иницијалиста М.Г. добио право име Муса Говедо, онда се узнемирена анонимана савест прешалтовала, и затражила од свог спнзора новинар.де да се њен чланак тамо уклони што пре. Јер сада када јој је пројекат пропао није више хтела да се зна ко је писац. Не бих ни ја знао за то све. Јер ја не читам Ђукановићеву пропаганду са новинара из Минхена. Да ме на то није подсетило треће лице, са узнемиравајућим тоном. ”Брате Јанко, па тај чланак на новинару.де, је потписан неким иницијалима З.Д.” – Добро кажем ја. Тако дакле, и тек после 24 сата мојег коментара сам сазнао ко је истинити анонимни писац прођукановиђевског ”Србија а где је Србија”’. Пишем ово све у овом делу да се види да мој први коментар на чланак узнемирене савести анонимног писца З.Д. није био тендецизно личног става. Него извор мојих схватања. А онима којима, не одговара исмевање глупака који вређају национални понос и баве се дискриминациом, такве само могу да зажалим. Такви у себи немају ничега људског. А најмање да се туже што их други исмевају. Нека се запитају да случајно нису подложни исмевању.

Обратимо још пажњу на нешто. Анонимни писац З. Д. ”брани” правослаље, од новотараца, живи у епархији новотарца Хризостома, приватно се тужи на Иринеја Буловића, али никаквих критика њима упоћеним нема. Чак је на једном месту на један као критичан начин према Буловићу, овога на крају одбранила. Зашто, је то тако? Хм. О томе неком другом приликом. Уз напомену, па зар и овај чланак који сам добио по улози анонимности, не потире моју критику коју сам раније упоћивао неморалним и необразованим ,,владикама” из данашњег епископата СПЦ.

На крају, што се тиче препуцавања око новотараца, и како ће ко да брани тај феномен и да га критикује, то је овде и на овом месту неважно и ирелевантно. За мене поред Старог и Новог завета постоји једно и још само једно библијско предање. А то предање се зове Србија, која нема само једну него више голгота. Албанска са Плавом Гробницом је њена не сумњиво највећа Голгота. А шта нас поред оваквих и сличних шкарабатала узнемирене савести која се крије испод анонимних иницијала З.Д. чека, још, колико може, да нам се удели не дај боже 78 дневних голгота бомбардовања, о томе само можемо да предпостављамо. Јер док новинар.де велича црногорство а са мном се спори око највећег критичара тог измишљеног комунистичког феномена господина Трифковића, све је могуће.

На ту Алабанску Голготу, која се одиграла, и коју и сама описивања, једног Милутина Бојића, који и сам каже да ју је тешко замислити а некамо ли доживети, нису описала. Та управо Албанска Голгота, више личи на страдање и васкрсење, по новозаветном предању. На ту Голготу, они стари, наши ратници, са својим краљем и народом, закорачили су једном. Исто као и Спаситељ што је корачао својој голготи да одбрани и спасе људски род, на ту Голготу Албанску, и они су крочили по њој смерно, да би спасли Српски род од страдалништва, ујединили га и окупили у једну државу.

Па зар није достојно данас се окупити и бранити те њихове идеале ратне, јуначке, дивовске? Бранити Србе из друге српске државе Црне Горе. Јер, у њој је најмање тих Ђукановићевих Црногораца, а још увек највише Срба. Ђукановићевих Црногораца има свега, негде око 45 хиљада а Срба скоро 300 хиљада.

Узнемирена анонимана савест, писца исповести би да се исповеди, за свој учињени грех распећа српских исконских земаља. Узнемирена савест није имала бољи избор него да сво време у својем шкрабописанују, клевеће, оговара, и сваштари. Од те и такве узнемирене савести се није тражила лажна исповест, о некаквом познанству, које да би мало кога могло интресеовати, Та узнемирена савест се изракнула и попљувала, по највећем Светом Писму које је исказано, испевано, али још није описано и записано. Узнемирена савест је пљунула на најлепшу, најчестију, најсветију икону икада одсликану. Пљунула је на Србију. Попљувала њену славу и њене јунаке. На њен национални интегритет. Усмеравајући нас на нове голготе, деоба, распећа и чечречења, њеног народа и њених земаља. Од узнемирене савести се није тражило да пише о исмевању и ко је чије глупости исмејао, јер су само глупости за исмевање. А на то нигде у Светом Писму, није стављена забрана, да се глупости не смеју исмевати. Не дај боже и да јесте, онда чему би сам живот био важан и од каквог интереса. Према томе узнемирена савест не само да је узнемирила јавност, својим настраним величањем, Ђукановићевог мафијаштва, у њеном напрсканију ”А Србиија где је Србија”, него нам кроз некакве халуцинирајуће идеје о некаквим исмевачима, сада покушава да наметне њену злупотребу Светог Еванђеља.

Напротив. Моји су коментари у вези предходног шкарабатанија узнемирене савести били усмерени на ту критику, величања комумистичких идеализама од којих је један и Црногорски национализам. У тим својим коментарима таражио сам нишата друго до само извињење од стране аутора, и издавача, сматрајући аутора на првом месту да је то била његова ненамерна грешка, грешка из незнања, па су зато и дошле нам речи увеличавања нечега што не постоји, а то је Црногорски национализам. После овога што нам сад анонимана узнемирена савест аутора З.Д. нуди се види да грешка није била грешка. Већ пропагндни материјал који само Ђукановштини иде у прилог. Уместо тога узнемирена савест нас и даље тера на још једну поред толиких голгота које је најсветија земља доживела и преживела. Теара нас у нове расколе, деобе и раздоре. На једној новој Голготи она ба да сахрани и оно мало што нам је од Србије остало иза комунистичке пустоши. Дакле узнемирена савест се ставља у службу не само Ђукановштине, већ имењака Јељциновог Бориса из Београда, Соње Лихт, и других Понтија и Пилата,. Да не кажемо да нам је узнемирена савест аутора З.Д. поприлично слична гушобољастој Соњи. Само се питам, да ли још и физички подсећа на њу када овако пише.

А ако су ови нови, фанатични, како би их блаженопочивши епископ Браничевски Хризостом назива ”богомољци”, који се на овакав долеприложени начин моле Богу. Све ништавни од ништавнијих, који су и Свето писмо једва прочитали, али га нису били у стању да разумеју парвилно. То су они који су све научили и све знају, онако како им је шлосерај комунистички утувио у главе. Све они знају, чак и Свето Писмо да нам несвето протумаче, једино свој народ и његову историју не познају. Срамота нека их буде!

Јер, узнемирена савет анонимног аутора З,Д. није у Голготу 1915 уложила никога и ништа. А неки јесу, и очеве, и мајке, и синове, и дедове, па и прадедове. Мој деда по мајци је био млад, те није био упућен пут споменуте голготе, али је у тој голготи изгубио био свог оца и остао сироче са још једним братом и три сестре. Није он био једини, нити пак ја једини унук, а случај је само хтео да га у овој дописници споменем.

Призор свршетка рата описао ми је најмање три пута овим речима. ”’Сакрио сам се био горе у наш забран под Маличом. Доле рано изутра путем према Ариљу, прво се повукоше швабске колоне. Тек негде око подне од Ивањице наиђоше колоне наших јединица. – Надаље деда када прича плаче: Свира труба! маршују наши поносни и стасити војници. Стиже слобода! Стрчах доле крај куће, па са мајком братом и сестрама посматрамо дуго очекивани дан. Кад се из једног вода издвои једна човек и упути се према нашој кући. Био је то баш добри очев рођак Радован. Поздрави се и пољуби са мајком, загрли нас децу, па нас изљуби. А онда пита мајку:

– Милосава да ли ти је неко нешто јавио о Ивку?

– Не – одговори она.

Завуче руку у џеп – извуче једна новчаник, у коме беше неких сто ондасњих динара и једна слика оца и мајке. Даде их мајци, па настави. – Милосва ово ми је Ивко на самрти дао када је био рањен негде око Ваљева. пре повлачења. Било је то неких првих дана децембра 1915. Замолио ме је да ти ово уручим ако останем жив. Мјака окачи да кука, ми деца у плач… Пуста, и пука несрећа и сиротиња. Радован се истрже из мајчиног загрљаја, и оде за колоном. А ми остадосмо да патимо и тугујемо за оцем.“

Овако су они који су на српску икону приложили много, изучавали њену стравичну Голготу. А они који пишу и вређају та осеђања, то страдалаштво, тобоже потурајући нам своје некакво паћеништво. Такви су само и ништа друго до најобичнији болесници комплекса свог сопственог унижења. То је тај Враг кога Његош давно описа, који се поново вампири, I и корацима крочи према Ђаволу.

Кажу да је вампира тешко усмртити.

Јанко Бојић.

________________

Ismevači nemaju vrlinu, ni ćoveka, ni žene ni deteta

Da čovek može da pogreši kada se nad njim, njegovim radom, njegovom odlučnošću da odlučno sledi put koji ga vodi ka opravdanju životnog postojanja, govore svakodnevni primeri.

Z.D. 03.02.2009

+++
„Isprovocirani“ primeri dobronamerom čoveku mogu da posluže kao pravilan tok razmišljanja da i oni koji provociraju nečiju odlučnost ljudskog življenja su pre svog provociranja bili od nečeg ili nekog isprovocirani.

Svetosavska borba verujućeg naroda vođena je tim razmišljanjem da su svi oni koji su se danas podigli protiv starozavetnog toka pravoslavne vere, tako i pravoslavne Liturgije, nekada bili vernici starozavetne pravoslavne vere, ali u slabosti svog bića posrnuli pred provociranjem onih koji nisu prijatelji ni čovečanstvu, pa tako ni veri u Boga za koju se opredelio jedan narod.

Ukazivati na grešku je zadatak svakog čoveka. Mnogo veći je zadatak za čoveka koji sledi Boga i reči iz Jevanđelja.

Ako se dignemo protiv čoveka koji čini grešku, i u tom dizanju na čoveka koji greši obrušimo na njega sa uvredama, klevetama, mržnjom, onda smo ispod najgrešnijih dela i daleko i od Boga i od Jevanđelja.

Jevanđelje nas uči da ne mrzimo, da volimo drugog kao što volimo i sebe. Radi odnosa čoveka prema čoveku, čovekove podložnosti da greši i da pada u najteža sagrešenja, u Jevanđelju nam je ostavljena rečenica koja kaže „sakri golotinju brata svog“.

To skrivanje golotinje brata svog, od nas traži da se ne rugamo nečijem sagrešenju. Da nečije sagrešenje ne uzimamo u svoje ruke kao oruđe kojim ćemo ismejati onog koji nam se ne dopada ili onog u kome gledamo svog neprijatelja.

Ako tako činimo, onda smo ismejači, a ne borci protiv štetnih dela.

Iskustvo ljudskog života, kroz vekove je pokazalo ko su ljudi koji ismevaju čoveka koji greši.

To iskustvo je pokazalo da ismevači namaju ništa od vrlina u sebi, pa čak nemaju ni „vrlinu“ mane koju ismevaju. To su akvarelna bića koja može svaka veštija ruka sa četkicom i vodom razvodnjiti i novi lik im oslikati.

Ismevači nemaju vrlinu ni čoveka, ni žene, ni deteta.

Oni su kao „borci“ koji ni jedan metak nisu ispalili, jer skriveni u senci svoje skučene duše prate one koji metke ispaljuju i smeju se svakom njihovom ispaljenom metku koji je otišao daleko od mete.

Oni su kao žene koje se nikada nisu odlučile da majke postanu ali se cerekaju svakoj majci koja nije uspela dete od posrtanja da sačuva.

Oni su kao deca koja se nikada u igru upustila nisu, ali skriveni u senci svoje asocijalnosti grickaju nokte i bacaju kamenice na one koji se u osmišljenoj igri pronlaze.

  • U srcima tih ismevača leže sve guje koje svojim ujedom seju otrove sprem šare koju na sebi nose.
  • Ljudi koji život hane samo traženjem situacije koju će ismejati, žive i u prostoru pravde i u prostoru nepravde.
  • Ta pihtija ljudskog bića nije poštedela ni jednu kategoriju života.
  • Ti klevetnički jezici i iscerene usne truju i prostor korova isto kao i prostor žitnica.
  • Kada su u redovima nepravednih oni tu nepravdu osakate više nego što je sama osakaćena.
  • Kada su u redovima pravednih oni tu pravednost bacaju pred noge nepravde isto kao što se i „biseri bacaju pred svinje“.

Borba verujućeg naroda da se svetosavlje sačuva u svim delovima, onako kako je preneto nama na čuvanje dok ga ne prenesemo na one koji dolaze posle nas, je larva početka, a dok se razvije u krila istine proći će vreme i u tom vremenu znoj i bol odbrane.

U tom znoju bola i odbrane nećemo biti terani samo na borbu protiv onih koji nam svetosavlje uzimaju, već ćemo morati da se branimo i od onih koji se nalaze u našim redovima (a zašto su tu to znaju oni, nama je to nepoznato), ali tu nisu zakoračili ni kao ljudi, ni kao pravoslavci, ni kao patriote nacije kojoj pripadaju, već su tu da nam svojim cinizmom sakate tok odbrane i pavednost koja nas na odbranu obavezuje.

Takvi kukolji i u polju pšenice zbune iskusnog agronoma. Koliko li tek ljudski kukolji idu na ruku lažnim „agronomima“ i daju im temu da sastave elaborat svoje laži. Iz tih lažnih elaborata izlaze svi zlonamerni tekstovi na ime i delo svih onih koji slede put odbrane svetosavlja.

Pokretači i savetnici onima koji se lažnim perom lažno usmere ka nekom ko ni jednim delom, ni jednom reči ne zaslužuje redove njihove laži, upravo su ti ismevači kojih ima u svim kategorijama ljudskog života, pa tako i u redovima odbrane pravoslavlja i odbrane otetot dostojanstva Srbije i srpskog čoveka.

Da čovek čoveka može da opomene i umnom pravednošću, svedoči i tekst „Godišnjica i slava Zakonopravila“. Da sabornost ljudi pod nazivom „Zakonopravilo“ može virus bolesti i bola da opomene da je lek protiv nove virusne zaraze pronađen svedoči i „Priznanje“ koje je upućeno ka izvoru zaraze.

Ukus moje ličnosti mnogo je zahtevan. Malo je arome ljudskih dela koje prijaju nozdrvama moje duše. Čitajući tekst „Zakonopravila“ pod nazivom „Godišnjica i slava Zakonopravila“, pronalaženje srži u tekstu dodeljenog „Priznanja“, kroz nozdrve svoje duše udahnula sam čistotu mirisa jedne istine.

Način na koji je ta istina izneta u imenovanom tekstu „Zakonopravila“, govori o tome da se sve može iskazati kroz ljudskost, kroz mudrost, kroz duhovnost. Kada smo vođeni napred navedenim vrlinama onda nam leži i savet, i kritika, i humor. Onda iz svih tih upotrebljenih elemenata, onome kome upućujemo nešto, upućujemo to kroz savet, dobronamernost i odlučnost da se svog puta nećemo odreći.

Sve ovo napred izneto pišem iz obaveze da se oglasim i svojim oglašavanjem pojasnim ono oko čega se sada zlonamernici otimaju kao i gladna usta koja se otimaju oko komada hrane.

Duži jedan period svoje tekstove šaljem na sajt Novinar.de, nešto manje na sajt Borba za veru i Pravoslavlje danas. Ovim putem upućujem zahvalnost urednicima imenovanih sajt-ova što postoje i što pružaju mogućnost da se čuje istina.

Pero u ruke nisam uzela iz razloga što vreme svog života nemam čime da ispunim. Nisam ga uzela ni iz razloga što negde moram da se dokažem. Po najmanje sam ga uzela u ruke iz bolesti kompleksa sa željom da nekog drugog napravim većim kompleksiranim bolesnikom od onoga što u sebi nosim.

Pero u ruke sam uzela kao delić istinske celine ljubavi koju nosim ka Bogu, ka srpstvu i ka svakom nedužnom ljudskom biću.

Kao i svaki čovek tako i ja u sebi nosim dva plućna krila. U jednom plućnom krilu je moje pravoslavlje, moje srpstvo. U drugom plućnom krilu moja slovesnost prema svakom slovesnom biću, bilo da je to slovesno biće belo ili crno, u veri ili neveri, u sastavu moje države ili pripadalo nekoj drugoj državi.

Kada je Bog izabrao mene, a ne ja Njega, bilo je to u mojim dečijim godinma kada nisam znala da postoji reč Bog koja imenuje jednu Snagu. Bio je to dodir koji se dotakao uma i duše smeštenih u neznanje i neiskustvo dečijeg bića. Taj dodir sam podelila sa staricom. Ta starica mi je rekla „Bog se dotakao još jednog svog jagnjeta“.

Kao i svako dete, tako sam i ja postavila mnoštvo pitanja „ko, kako i zašto“.

Starica mi je obećala da će mi pokazati ko je On. Odvela me je u crkvu kojoj je ona pripadala. Pre nego što me je uvela u svoj hram ispričala mi je priču Starog i Novog Zaveta. Još tako mala, predškolskog uzrasta od oca sam bila upućena u sve naše epske pesme. Svaka epska pesma za mene je bila jedna životna priča. U saznanju da otac ne može uvek da mi čita epske pesme, naučila sam sama da čitam i tim čitanjem popunjavala svoje dečije dane.

Smatrala sam da nema lepših reči, da nema većih priča sem onih koje se nalaze u epskim pesmama. Kada mi je starica ispričala Stari i Novi Zavet shvatila sam da se moj život, koliko god da traje, nikada više neće odvojiti od priča iz tog Zaveta. Da će sve druge priče moći samo da budu ispod priča koje svedoče Istinu i svedoče da bez te Istine ne bi postojala ni jedna druga priča.

Sa tim saznanjem sam uvedena u hram starice i dovedena pred Hristovo raspeće. U dečijem prostoru shvatanja prizor raspeća sam doživela kao trenutak u kom se Gospod još uvek na raspeću muči. Ne predvidivom brzimom našla sam se na postolju na kome je stajalo raspeće. Sa neverovatnim naporom da se održim na samim vrhovima prstiju, propinjala sam se da prstima svoje ruke izvučem ekser iz Njegovih nogu. Starica i svi prisutni u tom hramu pokušali su da me skinu sa tog postolja. U želji da me ne spreče da Ga „skinem“ sa raspeća, čvrsto sam obgrlila Krst na kome je bio razapet i udarcima noge sam terala od sebe svakog ko mi se približio da bi me odatle skinuo. Malog bića i male snage bila sam brzo savladana od snage njihove odraslosti.

Dobila sam ćušku i slušala staricu kako se izvinjava što je divlje dete dovela u hram. Izletela sam iz hrama na ulicu da pronađem policajca koji će mi pomoći da njih oteramo i da skine namučeno telo sa raspeća.

Deca mojih godina, iz generacije kojoj sam pripadala, nisu poznavala centar grada kako ga poznaju današnja deca. Tako i ja, po prvi put u tom centru bez prisustva roditelja, trčala sam nepoznatim, sporednim ulicama da bih pronašla policajca. Utrčavši u jednu ulicu zastala sam pred jekom jakih zvona. Pogledala sam ka pravcu odakle je dolazio zvuk zvona. Spazila sam još jednu sličnu „veliku kuću“ kao i ona u kojoj se nalazi raspeće i iz koje sam pobegla da bih pomoć za Njega našla.

Utrčala sam unutra. Unutrašnjost je bila drugačija od one iz koje sam pobegla. Našla sam se u velikom prostoru nekog drugog sveta. U hramu sem ikona, velikog zida (ikonostas) ispunjenog najlepšim životnim slikama i mene nije bilo nikog drugog. Trčala sam od ikone do ikone. Nemo sam dodirivala svaki lik na ikoni i osećala da su svi oni iz mog roda i da ja potičem od svih njih. Tako sam došla i do vrata tog velikog zida (ikonostasa). Polako sam ih otvorila, provirila unutra i čula onaj isti glas koji me je dotakao i te noći kada sam od starice potražila odgovor na to Ko me je dotakao. Taj glas mi je rekao „tu ne možeš“. Privukla sam vrata nazat, onako kako su i bila. Trčala sam ponovo od ikone do ikone. Pronašla raspeće na jednoj ikoni. Dotakla se prstima Njegovih rana i zavetovala da se neću vratiti u kuću u kojoj su Ga razapeli, ali ću odrastati u borbi protiv onih koji su Mu to učinili.

Skinula sam patikice sa svojih nogu, sakrila ih iza vazne sa cvećem pred tronom Bogorodice, da „obuje“ svoje bosonogo Dete koje je držala u rukama i gledajući u prelep lik Majke (za koju tad nisam znala da je Majka Hrista, i da je to bosonogo Dete u Njenim rukama Hrist) zavetovala se da ću uvek štititi gladne, gole, bose, nemoćne.

Bosonoga sam izašla na ulicu, vratila se ka mestu odakle sam pobegla i prišla okupljenoj grupi ljudi koji su na ulici tešili staricu koja je „izgubila“ divlje dete.

Te bose noge su tad ponele dušu vezanu za Boga. Kako su se godine odrastanja obavijale oko mog bića, tako se i ljubav prema Bogu obavijala oko mog krvotoka.

Oduzeti mi veru, mora mi se prvo oduzeti život. Oduzeti mi pavoslavlje mora mi se prvo zaustaviti krvotok.

Obasipati me uvradama, udarcima, mučenjem, da bi me od Boga odvojili, moraju se pronaći uvrede, udarci, mučenja koja su jača od jačine ljubavi prema Bogu, da bi se u tome uspelo. Pošto nema ništa što je ni u dobru ni u zlu jače od moje ljubavi prema Bogu, sve što dolazi od čoveka poneću sa mislima i molitvom ka Bogu.

***

Sve napred napisano moralo je biti iskazano u jednoj opširnosti da bi ovaj trenutak obrazloženja bio jasniji za javnost kojoj se obraćam. Progrešnom procenom počela sam kontakt sa čovekom koji nije zaslužio da sa njim u kontakt stupim. Vodeći se tim da mu se tekstovi nalaze na pravoslavnom sajtu, da smo na istoj strani odbrane, stupila sam sa njim u kontakt.

Ubrzo sam shvatila da njegovo interesovanje i moje nemaju ništa zajedničko. Šta više, shvatila sam da sam se kroz život uvek klonila ljudi koji u sebi poseduju takav stil ophođenja prema bilo kom čoveku. Zamolila sam ga da prekinemo komunikaciju jer dalje komuniciranje nije na korist ni njemu ni meni.

Umesto da to prihvati on se odlučio na uvrede, pretnje, klevete i sabotaže svih razmera.

Da bih ga izbegla u bilo kojoj situaciji odlučila sam se da svoje tekstove ubuduće potpisujem sa M.G., umesto Z.D.

Došlo je do greške pa je moj tekst objavljen na dva sajta sa različitim naslovima i različitim inicijalima. Sa sajta gdeje bio objavljen sa inicijalima Z.D. uklonjen je po objavljivanju da bi se greška ublažila.

Ostao je na sajtu gde je bio objavljen sa inicijalima M.G.

U svakom radu greške se javljaju. Ova greška nije bila namerna, jer moja potreba da menjam inicijale ne bi postojala da nisam morala da zaštitim svoj dan od uvreda, napada i pretnji čoveka zbog koga sve ovo danas i pišem.

U dokolici svoje nepronađenosti, sa umišljenošću da nekoga može da zastraši, da može sebi da da naziv „ja sam bič Božiji, ja sam taj koji imam pravo da vređam pogrdnim imenima, izmišljenim klevetama“ (ova rečenica je moj lični citat opisa svih bahatosti koje izlaze iz tog čoveka) i kao takav da bude iz roda ljudskosti i iz redova hrišćanstva, okomio se na moje ime, moja pisanja i moju elektronsku poštu.

Ovim putem, u ime greške koja se desila sa mojim tekstom koji je bio objavljen sa različitim naslovima i različitim inicijalima, izvinjavam se javnosti koja je to uočila.

Zašto je zbog toga došlo objasnila sam vam u ovom opširnom pismu. Kroz to objašnjenje sam morala da vam pružim sliku o sebi i tom slikom svakom zlonamerniku ukažem na to da me sa ovog puta neće odvojiti ni jedna kleveta, ni jedna uvreda, ni jedna pretnja.

Učinjene greške, da li moje, ili ljudi sa kojima sarađujem, ne stidim se i od nje ne bežim.

Ako je učinjena u ne znanju obrazložiću je. Ako je učinjena u zlu (a zlu ne pripadam) moliću za oproštaj.

Pred neprijateljima neću stati, strahu se neću predati. Ako mi za trenutak strah zatreperi na putu kojim koračam, tu su pravednici koji mi kažu „Ne boj se. Idi dalje. Bog je uz tebe a i naše molitve te prate“.

Ako vas obmanu pričom koja kleveće moje ime, moju veru, moj moral, moju ljubav prema svom rodu i svim onim ljudima koji pripadaju nekom drugom rodu, a nisu krivi za globalnu sliku moćnika, znajte da to ne pišu i ne pričaju o meni, već svoje „vrline“ kao kukavičko jaje poturaju pod prostor mog imena.

Iza svih svojih izgovorenih i napisanih reči uvek stojim. Od njih nikada ne odstupam, njih samo mogu da objasnim i pojasnim ako su kod nekoga izazvale nekakvu sumlju ili zabludu.

Svoje pisanje završiću rečima apostola Petra i Jovana.

Apostol Petar je sledeće reči ostavio hrišćanima:

„Budite željni razumnoga i pravoga mlijeka, kao novorođena djeca, da o njemu uzrastete za spasenje“.

Apostoj Jovan hrišćanima je ostavio sledeće reči:

„Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se djeca Božja nazovemo i budemo; za to svijet ne poznaje nas jer Njega ne pozna“.

Werbeanzeigen

Internacionalnu konferenciju mladih lidera iz dijaspore 2009.

Pozivam Vas, da se prijavite na Internacionalnu konferenciju mladih lidera iz dijaspore 2009.  Konferencija je zakazana za 9 i 10 juli 2009. u našem divnom gradu – Beogradu. Naš cilj je da pomognemo mladim Srbima da razviju životne veštine kako bi mogli da postanu lideri budućnosti.

Očekujemo da će mnogo mladih Srba preko leta doputovati u Srbiju ili Srpsku Republiku, bilo to na odmor ili iz poslovnih razloga. Pozivamo sve nji, kao i sve građane Srbije, da nam se pridruže u Beogradu i da se međusobno upoznaju i uspostave veze sa svojom ostalom srpskom braćom i sestrama iz celog sveta.  Ovim putem mozemo zajedno da radimo na pronalaženju načina da budemo lideri naših sopstvenih zajednica kao i da se više zalažemo za naše nasleđe.

Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore 2009 je prva manifestacija mladih preduzetnika u  Srbiji. Konferencija će privući najbolje i najpametnije mlade Srbe iz celog sveta. Dodeliti cemo nagradu za Najboljih 30 srpskih preduzetnika ispod 30-te. i proslaviće se uz jedno zabavno gala veče.

Takođe je zakazana i zabava u petak vece sa popularnim srpskim pevačima na kojem će učesnici moći da se druže i zajedno slave svoju kulturu i nasleđe u njihovom tradicionalnom duhu.

Očekujemo 450 is sveta i Srbije: nasu omladinu, predstavnike nasih najznacajnijih organizacija, nase biznismene, lekare, inzenjere, sportiste, glumce, knizevnike, najeminentnije umetnike, humanitarce i sve nase zvanicnike drzave..

Prodaja ulaznica za “Internacionalnu konferenciju mladih lidera iz dijaspore 2009” pocinje danas na internet adresi www.futuregloballeadership.com

Najbrzi kupci imace priliku da naruce neogranicen broj ulaznica po snizenoj ceni:

PRETPRODAJA!!!

· Regularna ulaznija 90€ do 16. marta, 2009 (USTEDICETE 80 €)

· Studenska Ulaznica60€ do 16. marta, 2009 (USTEDICETE 60€)

· (uključueno u ulaznicu: 2 dana konferencije, osveženje, svečani ručak, svečana večera i koncert u petak veče )

· U redovnoj prodaji karte će koštati: 170€ regularna ulaznica, 120€ studenska ulaznica

· ISKORISTITE POPUST do 16. marta 2009!!


Za grupe specijalni popust:

Do 16. marta 2009, važi specijalan popust od 15% za grupe veće od 10 osoba i svaka druga osoba iz iste organizacije ima popust 10%.

Mozete da se prijavite na registration@futuregloballeadership.com ili da se javite na +381 11 3038 721 ili 001613-225-9029 Faks: +381 11 3373 729  ili popunite Obrazac za prijavu učesnika (pdf) i pošaljete ga na faks +1-613-822-5099 ili +381 11 3373 729.  Plaćanje se vrši u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan uplate.

Pridružite nam se na ovoj misiji okupljanja srpskih lidera iz Srbije i dijaspore i na putu ka “Otvaranje vrata srpske budućnosti”.

Molim Vas da prosledite ovo pismo na vaše liste, odnosno svim nasim srpskim organizacijama koje mogu da iskoriste popust od 50% do 16. marta 2009. za ucesce.

Za sve dodatne informacije stojim vam na raspolaganju.

Srdacan pozdrav,

Tijana Arnautovic

Predsednik

Internacionalna Konferencija Mladih Lidera iz Dijaspore 2009

275 Slater Street, Suite 900

Ottawa, Canada K1P 5H9

+1 613-255-0279 mobile

+1 613-822-5099 fax

tijana@futuregloballeadership.com

www.futuregloballeadership.com