Књижевни архив ЗАВЕТИНА СЕБИЧНИ МУЗЕЈ

Књижевни архив ЗАВЕТИНА
СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
„УЗМИТЕ папирну траку и спојите јој крајеве изврнувши их у облику осмице: добили сте Мебијусову траку, која је за математичаре тврд орах. То више није цилиндар, имамо само спољну и унутрашњу површину које се неприметно стапају. То је сада деформисани цилиндар, уврнути ваљак унутар кога би се моторциклиста у непрестаној кружној јурњави нашао у одређеном тренутку на леђима с точковима мотора у ваздуху!
Стварност треба изобличити, само мало је изврнути да би нам открила нове размере простора и времена.
Мислим да се Грегор Самса нашао пред таквим изазовом у тренутку кад се преобразио у инсекта. Подређен људским законима равнотеже, он једноставно више није могао ни да хода ни да пузи. Да би се изборио са простором у коме иде час горе час доле, у коме се више не зна шта је унутарње а шта спољашње, ништа друго му није преостало него да постане инсект.
Преображај људи и предмета последица је јуриша унутарњих слика. (…) Ешар се не задовољава пресликавањем природе : то свако зна, или скоро свако. За њега је васељена чудо, тајна. ‚У тродимензионалном свету, показати истовремено лице и наличје није могућно. ‚ Полазећи од те замисли, Ешар се упустио у космичку пустоловину потраге за четвртом димензијом. Да би се створио свет тако сличан а тако различит од онога кога ми опажамо, прво га морамо видети другим очима, из друге перспективе. А потом постићи такво савршенство израде, такво мајсторство да нам се предочи „привид простора“. У нашем свету површности, Ешар је можда последњи настављач уметничке традиције за коју је „потпуно овладавање занатом“ врлина, идеал. (… )
Под руком мајстора и који промишља свет, свако његово остварење покреће механизам мишљења који нас неумитно доводи до суштинских питања: Где је почетак? Где је крај?“
Данило Киш је написао овај текст за рубрику Ле мусее егоисте (Себични музеј) која већ годинама постоји у Ноувел Обсерватеуру и где људи од угледа – уз приложену репродукцију – тумаче своју „слабост“ према некој слици (или цртежу).
2
(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
Данилу Кишу његова деца и настављачи, они прави, толико дугују да дугове неће моћи отплатити ни на оном свету. Пишући (1980) о идиотима и мартирима Киш уочава: „Све до Флобера књижевност је представљала целину (види Балзак), тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица. Са Флобером отпочиње раздобље „декаденције“ које се продужује све до наших дана. Књижевност је изгубила своју превласт, своју равноправност, своју интегралност.
Али је књижевност била приморана да настави живети са тим трагичним сазнањем изгубљеног раја. Одатле тај узалудни покушајда се кроз дело („Бувар и Пекише“, на пример), околишаним путевима, пронађе тај тоталитарни статус, та универзалност која је постала немогућном. Као да Флобер није схватио да је свет разбијен у парампарчад, да се модел, све дотле непокретан и статичан, покренуо, да је време фиксног штафелаја заувек прошло. Он је хтео да по сваку цену реконструише разбијени крчаг : одатле стил, одатле мартирство. То што проза после Балзака није нестала заувек, то треба да захвалимо у првом реду Флоберу.
„Декадентна“ књижевност која је рођена с њим, траје, ево, од Флобера преко Xојса , све до данашњих дана. Свесна тога заувек изгубљеног јединства, и помирена с тим. Свесна да је осуђена на фрагментарност, али жељна да , управо кроз ту фрагментарност, да потпуну визију света и човека. Стога се Флобер, у „Искушењу светог Антонија“, дао у потрагу, посредством докумената прошлости, за једном могућном фиксном тачком у овом свету непостојаних структура ; и на тај начин постао родоначелником оне књижевне струје коју Фуко назива „фантастиком библиотеке“.
Флобер нас је научио , дакле, да је стил ентитет за себе, и тако нас је увео у велику породицу идиота и мартира“( в. у књ. Хомо поетицус, Свјетлост, Сарајево, 1990, стр. 22- 23). Написао је то писац који је певао у пустињи пружајући жилав отпор критичарима задојеним прагматичним духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена; залажући се у послератној српској књижевности за развијање широке лепезе књижевних проседеа у оквирима прозног жанра, и свестран какав је био освајао је право на луксуз широких дијапазона какво је имала Европа. Неписменима нису потребне никакве књиге, па ни књиге натуршчика. Киш је сматрао, исто што и Борхес, да писци који пишу на нашем језику могу да захвате све европске теме, да их захватимо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има срећне последице.Као нико други у нас,Киш је био свестан много чега, па и значења властитог дела: „Своје властито дело, свој властити пораз видим у оним истим оквирима (дакле провинцијским),где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне провинције изиђе, митосом, темом и поступком. Своје властито дело (написано и још ненаписано) видим,дакле,као усамљен пораз, који се да или ће се дати идентификовати као такав, индивидуални стваралачки пораз, а не као пораз једног мита, једне школе, једне естетике или једног погледа на свет“(нав. књига, одговор на једну анкету из 1971, Ми певамо у пустињи, стр. 78 -79).Киш је веровао да би ФОРМА „могла можда да да нов садржај нашој таштини: да изнесе Дело изван домашаја мрака и таштине, да га пребаци преко Лете. Стога бих желео у својим будућим књигама – ако и саму идеју Дела не поједе рђа сазнања таштине – да изразим (…) величину људског пораза, којему писац покушава да супростави свој сопствени мит, своју сопствену Форму, свој сопствени, индивидуални глас, усамљенички, можда без одзива и одјека, али болан и препознатљив“ (исто, стр. 79).
Кишове дијагнозе духовне провинције односе се, наравно, и на оно што обични људи подразумевају под речима : престоница, велика културна средишта сконцентрисана у градовима бивше СФРЈ. Кад је тако поразна слика те „духовне провинције“, КАКО ЛИ ЈЕ ТЕК У ПРОВИНЦИЈАМА ПРОВИНЦИЈА? У Неготинској елегији првој Адам Пуслојић је крикнуо : „Све имам данас у Крајини. / Недостају јој једино / мој сто и моја столица. И црни / шешир од Богзе утекао, овамо / на главу мога лудила“( стр. 12). Какав је однос провинције, оне најдубље, према уметнику рођеном у њој? Какав би могао бити? Тај однос – узмимо у обзир Кишов, или било који други случај – није онакав какав би требало да буде ни за живота уметника, а ни дуго година после смрти уметника. По природи ствари уметници одлазе из својих малих места, родних места, општинских, среских или окружних, свеједно, и земљаци их се сете ТЕК и АКО њихова дела доживе славу у Европи и свету. Па, понекада, ни тада.На књижевност се гледа као на нешто „декадентно“, али то је можда зато што књижевност, после Балзака, како пише Киш, више не представља „целину (..) тоталитет света и бића; једну од осовина живота и друштва, у истом значењу као војска, власт, филозофија, држава, породица“. Књижевницима је преостала ФАНТАСТИКА БИБЛИОТЕКЕ, СТИЛ КАО ЕНТИТЕТ ЗА СЕБЕ и велика породица ИДИОТА и МАРТИРА.Кад неки књижевник хоће да изађе из те велике књижевника који су стварали у источној Србији), наишао би на читав низ опипљивих баријера : новчаних, материјалних и других.
Наши књижевници, па чак и они који су објавили и више од двадесетак књига, и прочули се у нашој земљи и у свету, у највећем броју случајева не спадају у богате људе. Не би могли самостално да саграде о свом трошку ни пристојну породичну кућу а некмоли некакав музеј.Неготинска елегија прва Адама Пуслојића, поред осталог, укључује у једно од својих значења и ту једноставну и тужну истину.
(…..)
4
Кад већ Пуслојићев Музеј црне Крајине НЕ ПОСТОЈИ, требало би створити један, сличан, у коме би били сједињени сви ти ИМАГИНАРНИ МУЗЕЈИ. Могао би се звати (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ и могао би бити подигнут на истоку Србије, на простору од Ртња до Стига и од Дунава до Ресаве, у сваком случају надомак географског и митолошког средишта Балкана (Старе Европе). Био би то, заиста, музеј у коме би се „ујединиле“ све наше крајине у једну крајину. (Све је то једно, све је исток. /Све је извор, источник, каже Пуслојић.) Био би то, дакле, музеј свекрајине ове земље.
Био би то музеј у чијем би стварању учествовали, на овај или онај начин : сви – најумнији и најсамопрегорнији људи и ствараоци не само овог нараштаја него и следећег.Музеј који, иако би се налазио надомак седишта општина (Кучево, Петровац на Млави, Жагубица, Голубац, Велико Градиште, Пожаревац, или Неготин, или Бољевац…), не би био ствар само тих општина, мада би њима највише користио, јер би временом прерастао у култно место и културно средиште каква су у средњевековној Србији били манастири. Такав музеј би био и ствар ОСНИВАЧА. Музеј који би био на периферији седишта општине, на месту погодном, згодном (где би обавезно морао бити сопот – извор живе воде), НА ПОСЕДУ КОЈИ НЕ БИ МОРАО БИТИ ВЕ]И ОД ДЕСЕТ ХЕКТАРА. (Општине поседују таква земљишта, залединчена, о којима се нико не стара. Најплоднија земља покрај Пека, хумус, прва класа, данас се продаје по 250 динара, а шумска земља, пета или шеста класа, никога и не занима, и може се купити по десетоструко нижој цени по ару од споменуте.) Музеј који би, у свом саставу, садржао БОТАНИЧКИ ПАРК – КАРПАТУМ и ЕТНОПАРК. У Ботаничком парку били би представљени дрвеће, жбуње и лековите траве које расту на ширем подручју Карпата. Етнопарк би чинили:
а. Типична кућа краја у коме је подигнут, у којој би живео Оснивач,са два-три вајата за његове потомке,
б. Бачија,
в. Воденица,
г. Воденица – ваљавица
д. Архив закопаног блага – зграда (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, са великом библиотеком и малом офсет штампаријом, где би се штампало најмање четири броја годишње листа ЗАВЕТИНЕ, листа који би се бавио традиционалном културом у најширем смислу речи, и неколико мањих просторија за госте.
ђ. Мермерни Крст, који би подигао оснивач Заветине,са брестом -записом.
е. Мања капела, посвећена Вазнесењу Господњем и Слави музеја.
ж. Мало гробље, на коме би био сахрањен ОСНИВАЧ, његови наследници и други српски песници који то изричито изразе као своју последњу вољу.
з. Мала летња позорница са амфитеатром под ведрим небом, која би могла да прими најмање хиљаду посетилаца, где би се сваке године, на Спасовдан, одржавала велика смотра народног стваралаштва североисточне Србије, и друге сродне активности, у којима би се прожимале духовност и уметност.
Већ годинама размишљам о месту погодном за подизање (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
(…..)
Евентуални Оснивач (НЕ)СЕБИЧНОГ МУЗЕЈА мора бити свестан, и свестан је – времена у којем живи и психопатологије свакодневнице.
Наша балканска психопатологија није новог датума, а уколико је специфична опет има и све одлике опште психопатологије других народа и ранијих векова, како овог лета у Врњачкој Бањи, у склопу Духовних летњих вечери, на серији предавања, на којима је учествовало више наших угледних стручњака из разних области,рече Владета Јеротић.Овај аутор је покушао да одговори на питање – где је излаз и из америчко-европске и из наше „психопатологије свакодневнице“.
Јеротић с правом тврди да је „просечни грађанин Америке и Европе већ одавно лишен идеја које би га могле покренути на неку племениту акцију, тежи „срећи“ у животу, односно одан је „принципу задовољства“, избегавајући брижљиво и систематски сваки бол (душевни и физички), свако признање погрешке, одбацујући у целини грех и кајање као „преживеле хришћанске вредности“, плашећи се, а онда и негирајући, и саму смрт“.А када је реч о просечном грађанину Србије,чиме се он данас најчешће бави? „Највероватније – гледањем телевизијских емисија, читањем штампе и бесконачним, савршено неплодним „политизирањем“ о људима на власти и опозицији, о грађанском рату и његовим узроцима и последицама, о интернационалној завери против српског народа, итд.При овим расправама међу Србима, које се некад завршавају и окрвављеним главама, попију се неизбројиве количине сваковрсног алкохола и кафа, попуше се неизбројиве цигарете, које заједно са алкохолом повећавају, бар за неколико степени, ионако усијану „политичку температуру“ оваквих разговора, да не говоримо о штетности алкохола, цигарета и свађа на телесни, душевни и духовни живот човека“. Западна и наша психопатологија су сличне.Господин Јеротић открива у чему је смисао „привидне противуречности“ материјалног просперитета и економског благостања европских држава са њиховом упадљивом кризом културе, духовности: „Ако под цивилизацијом разумемо превасходно техничке напретке, односно практична остварења научних достигнућа, а под културом творевине људског духа реализоване у религији, философији и уметности, онда можемо мирно да кажемо да можда никад у историји човечанства није било већег раскорака између цивилизације и културе него у другој половини 20. века“. Сматрајући „технички вирус“ цивилизације као изазов првог реда духу човековом, па и Духу Божијем у човеку, Јеротић не види другог начина да на овај изазов ваљано одговоримо, него развијајући природне одбране организма „вољом за животом“ или „вољом за смислом“,коме (организму) више не помаже никаква природна виталност или дарвинистичка борба за опстанак јачих, већ само онај Дух који је једном и удахнуо човеку у душу и тело управо поменуту вољу за животом и смислом.Без обраћања овом Духу и његовом милостивом снисхођењу у љубави и из љубави, није могуће спасење из „психопатологије свакодневнице“ ни једном народу,па,наравно,ни српском“.Јеротић зато предлаже народу да ослушне,управо данас, речи светог Максима Исповедника из 7. века,која су изречене за сва времена историје људи и света:“ДА БИ СЕ УЗДИГАО У НЕБО ЧОВЕК ПОСЕДУЈЕ ДВА КРИЛА : МИЛОСТ И СЛОБОДУ.ОБОЖЕЊЕ ЈЕ СУСРЕТ ДВЕ ЉУБАВИ, БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ КОЈА СИЛАЗИ И ЉУДСКЕ КОЈА СЕ ПЕЊЕ“.
(….) (НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ је, за сада, само сан песника, оснивача.
5 МОЈ ПОСЕД.
Крај и Почетак
Овако Анри Мишо, поред осталог, у песми Мој посед описује,пре свега, унутрашњи посед : „Понекад, кад имам времена, осматрам из заседе задржавајући дах: опазим ли да се нешто помаља, ја се сјурим као стрела, бацим се на то место, али се глава – јер то је готово увек нека глава – врати у мочвару.Ја почнем да ријем : блато, сасвим обично блато, или песак, песак …
Нема чак ни неба.Тако изгледа да одгоре нема ничега, треба ходати погнут, као у ниском тунелу.
Тај посед је мој једини посед.На њему живим од детињства, и могу да кажем како је сиромашан као мало који.
Често сам желео да просечем широке путеве по њему.Начинио бих један велики парк…
Не зато што волим паркове, већ…тако“. (В. у књ. МОЈИ ПОСЕДИ, Београд, Нолит, 1976, стр. 69)
Постоји, дакле, Мишоово земљиште,у коме постоји он.Али Мишо зна да: „има људи који су власници величанствених поседа, и ја им завидим. Негде опазе нешто што им се допада.Одлично, кажу, то је нешто за мене.Речено – учињено, ствар је већ на њиховом поседу.Како се врши ово преношење? Не знам.Од малих ногу се увежбавају да скупљају и да стичу.Не могу да виде ниједну ствар а да је не преместе код себе.То се одвија несвесно.
Не би се могло рећи како је то похлепа; пре ће бити да је то рефлекс.
Неки од њих немају чак ни појма о томе.Они имају величанствене поседе које одржавају својом интелигенцијом и својим изузетним способностима, и не слуте ништа“ (исто, стр. 72).
Мишо је упоран : „Вратимо се земљишту. Говорио сам о очајању. На земљишту се може градити, и ја ћу градити. Сада сам сигуран у то. Спасен сам .Имам уточиште“(исто,стр.73).
Анри Мишо има свој унутрашњи посед, своју опсесију, као што је има и Адам Пуслојић, као што је ИМАМ И ЈА.Величина Мишоовог унутрашњег поседа је, наравно, импозантна. МУЗЕЈ ЦРНЕ КРАЈИНЕ је тек видљиви део Пуслојићевог „поседа“. За разлику од оних величанствених поседа о којима говори Мишо, Мишоови и Пуслојићеви „поседи“ су непропадљиви.За оне друге се може рећи – чија земља није била,чија неће бити.Чудно је,међутим, што француски песник „завиди“ власницима величанствених поседа,што није покушао да стекне свој. Јер то стицање није „похлепа“, већ је „рефлекс“, како је сам увидео.
(……)
(12. септембар 1994)*
_____
* Објављено први пут у београдском књиж. часопису САВРЕМЕНИК, под насловом “(НЕ)СЕБИЧНИ МУЗЕЈ « . Прештампавано у књигама есеја : Музеј немо
Werbeanzeigen

Ваздушни колосеци: предео села у коме смо одрастали

Ваздушни колосеци: предео села у коме смо одрастали

Теслина голубица, Дух свети. Пред отварање Теслиног музеја у Београду, Винавер је објавио 17. маја 1955. године, у Републици, занимљив чланак („Тајна Николе Тесле“) у коме пише, да је опсесија Н. Тесле била – голубица. „У Музеју Николе Тесле налазимо многобројне слике Тесле, како храни голубове. (…) Тесла је хранио голубска јата, сабласно, претежно у поноћне часове крај једне катедрале у Њујорку. У том свом обреду, ради којега је напуштао свако друштво, Тесла је личио на прастарога врача. у једну Голубицу био је заљубљен и то коначно. Не зна се како ју је сахранио када је издахнула (чудновате су и противуречне изјаве његових помоћника) . Кадгод би Тесла осетио потребу за том голубицом, он би интезивно на њу мислио и она би се, вођена баснословним смислом за оријентацију (смисао својствен голубском робу) ( роду – да није шт. грешка ? – М. Л. ) и за пренос мисли, сместа јављала његовом заљубљеном погледу. Кад јој је дошло време да свисне, она се нагло јавила Тесли. Тесла прича : „Када је она пресвисла, нешто је из мога живота ишчезло. До тога часа знао сам поуздано да ћу своје потхвате извести, макако ми њихов програм изгледао прекомеран. Али, када је то нешто ишчезло из мога живота увидео сам да је мој животни задатак завршен“.
Тесла није присније општио са женама; сматајући себе „последњим из свога рода“. „Занос са женом помутио би срећу проналазачеву, растројио би проналазача, па чак и развејао“. “ Проналазач као ја мора да се посвети математичком понирању у срж васионе“. Тесла је ипак, био заљубљен – сматра Винаверу – у голубицу. Симбол. Винавер пише о томе откуда је Тесли дошао „симбол“. Родитељи Теслини, отац и мајка, били су веома побожни православци. Слика Светога Духа, голуба, од које је Тесли дошао из најужег породичног окружења пралик Голубице. „Она игра – како пише Винавер – улогу и у староме и у новоме завету. Тесла је имао прилике да се њоме надахне на почађавелом иконостасу, у цркви у Смиљу и Госпићу. Тесла се до краја живота, осећао припадник једног малог народа, жељног мира, припадник народа Нојеве голубице. У последњим годинама свога живота Тесла је веровао грчевито у зраке смрти. Они би занавек, спречили и помисао напада од стране великих (Зраци смрти зауставили би све нападе). Имао сам прилику пред II светски рат да читам изворно писмо Теслино влади старога краја. Влада га је „ин еxтремис“, преклињала : да нам саопшти тајну својих смртних зракова – да се спасемо. Тесла одговара : да му треба много година рада да тај свој изум оствари. Са том је мишљу Тесла и умро. Научници, у то доба, нису веровали у њу. Та мисао припада – Голубици која је зауставила и сам Нојев ковчег у брођењу и искрцала његове становнике, опет у свет. Голубица, пак, из Новог завета, – то је опет свети дух : када се Исус крштавао Во Јордање. Од њене белине блеште раздрта мрачна небеса, на икони у Смиљу. Тесла је својим проналасцима ОЗАРАВАЧ ТАМНОГА ВИЛАЈЕТА. Тамни вилајет био је читав наш свет пре Тесле и електричне озарености. Тесла је нашао у симболу голубице : нешто изузетно своје (…) Његова је основна идеја и његово основно надахнуће било : пренос енергије на даљине. У томе је успео. Који симбол живота света успева у непогрешном савлађивању даљина? Голуб. Данас се, шта више мисли да је голуб радарски снабдевен, ( јер када голуб западне у радарско поље он се помете). Тесла је у голубу наслутио непогрешнога савладника даљина. Голубица, коју је он волео нада све, долазила му је на мисаони позив. Тесла је, од детињства, добио као себи предодређен симбол – симбол голуба, симбол победе даљина. Он је живео тим својим симболом, чија је зрачења преносио у математичке једначине…“
Тако пише скоро раван о равном, Винавер о Тесли. Зна се да је Винавер докториирао на Сорбони физику, да је био изванредан музичар. Једино је овако нешто о Тесли написао Винавер; то не може бити случајно. Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и вратио је. Југословен И. Андрић је први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је. Затим се говорило о могућности да се предложи крајем 20. века за Нобелову награду за књижевност још понеко : покојни Попа, Миодраг Павловић…Милорад Павић. Ниједног од споменутих никада нисам доживљавао као генија, књижевног. Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова…Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство његових мисли на даљину. „Суматраизам“ и „Даљинизам“ су биле опсесије младића. Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?
Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор : “ оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности – конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић“. Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су – мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио „свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ [ИРИ МЕ\УНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ“. Пушкин је, некако у исто време ( кад је Гете разговарао са Екерманом), „низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(…)“
Пушкин се – подсећа Сибиновић – супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином…) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: “ Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству – уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно…“ У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини „спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом“. Ми смо у 19. веку имали Вука Караxића, а не Пушкина – који је „својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца, Гогољу, Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају „народ“(…)“
Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оно истинском ( која – како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа – „пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре…“), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру. Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска, хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је – добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста. Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. (Познати песници, „непознати“ песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови…) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом. Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић…) Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцију, поделу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички – како је запазио Месконик – не разликују. „Разликују се по степену, а не по врсти“. Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Джеремија Бентама ( “ Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху“ ). Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене.. Идеологија потискивања – оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији – опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и „несумњиве“ ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије…Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника…поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију. Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, чију је тајну проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. И овај Архив има своју тајну, која је руководила њенога оснивача, када је бирао и скупљао из несређене и пожутеле магацинске књиге српске поезије 20. века, макар фрагменте надахнуте Теслином голубицом, Духом светим…
(М. Л)*
* Прелиминарно објављено у АЛМАНАХУ за живи традицију, књижевност и слхемију, 1, 1998. год., у Беогр

Das Verhältnis zu Teheran solle umgehend neu gestaltet werden( Evropa utiče na Ameriku da promene kurs prema Teheranu zbog Nabuko gasovoda na kojem se ubrzano radi)

Newsletter vom 03.02.2009 – Balance statt Exklusion

MÜNCHEN/WASHINGTON/TEHERAN (Eigener Bericht) – Vor der diesjährigen
Münchner Sicherheitskonferenz dringt Berlin auf Kurskorrekturen in der
westlichen Mittelostpolitik. Das Verhältnis zu Teheran solle umgehend
neu gestaltet werden, fordert der Leiter der Sicherheitskonferenz,
Wolfgang Ischinger; insbesondere die USA müssten „normale Beziehungen
zum Iran“ aufbauen. In München werden an diesem Wochenende hochrangige
iranische Politiker zu genaueren Absprachen erwartet. Hintergrund ist
unter anderem die Absicht Berlins, Zugriff auf die umfangreichen
iranischen Erdgasvorräte zu erlangen. Die Planungen für eine
entsprechende Pipeline („Nabucco“) wurden in der vergangenen Woche
forciert. Zur Zeit steht dem deutschen Vorhaben die
US-Sanktionspolitik gegenüber Iran entgegen. Berliner Thinktanks
konzipieren Strategien, die den Zugriff auf die iranischen Ressourcen
ermöglichen und zugleich Teheran am Aufstieg hindern sollen – nicht
durch offene Kriegsdrohungen, sondern durch ein westlich
kontrolliertes Schwächegleichgewicht in Mittelost.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57457