Криминал духа разапетог

Криминал духа разапетог

Још је у оно време, а да не говоримо данас, преподобни отац Јустин (Поповић), говорио и писао да на нашу Цркву наваљују и нападају апокалиптичке силе ужаса. Ужарене вавилонске паећи нам сажижу душе Православних Хришћана, над чиме се не сме зашутати и овлаш преко ових апокалитичких удараца прећи. Морају се будно отворити све очи, како оне које гледају и виде, тако и оне које су увек будне, очи савести, које осећањима побуђују разум. Те очи будне савести се не могу и не смеју никако затворити како би затајиле истину.

Полазећи од чињенице да смо данас у још већем проблему, него у оно доба, када нас преподобни отац упозораваше на те апокалитичке ударце који по сред срца пламеног, ударају, покушавајући да угасе свећу Православља, нико ко је православни Хришћанин, не би требао и не бих смео, да те будне очи савести затвори пред истиним. Не сме данас ни један искрени Православни хришћанон да занеми, и да истину не проговори, не само Истине ради, него слободе и Цркве ради. Јер Црква осим што је тело Хрстово, она је баш управо и због тога симбол, слободе, а када слободе нема, она учи да се патњом и мучеништвом, односно борбом, једино слобода може остварити.

Узнемирене савести духа разапетог, ох, јесте, баш управо тако, постји дух разапети, данас се оглашавају, а ми Православни Хришћани покушавамо да га утишамо ћутањем. То тако не иде, јер тако не дозвољава свето Еванђељско учење, да се пред лажи занеми, чиме се отваруају свестране могућности да се истина прокоцка. А шта је то што се данас може разазанати и распознати као разапети дух? Игњатије Мидић тврди да је душа смртна. Његова сигурно да јесте, пошто је безвредна, јер је Мидић својевремено се бавио криминалом, односно према сведочењима оних који га поближе познају, приликом покушаја силовања једне девојке, задобио је незгодне ударце, због чега је трајно онеспособљен. Па га је његов ,,епископ“ који је слику Јозефа Шлосера држао окачену у својој канцеларији, још кажу негде до средине деведесетих, замонашио, и обећао му тада да ће он једног дана постати ,,владика“. Ето и такве данас имамо да тобоже ,, проповедају“ Христову науку. Зар није и заиста истина да данас у неким инстанцама крст виси о разбојнику?

Споменувши Мидића, овде, не треба губити из вида да то није један разапети дух узнемирене савести. Ту су многи други, као што је Атанасије Јефтић, познати Таса, Амфилохије Радовић, кога због његове узнемирене савести прозваше чак и Амфилоквије Раздорић, па онада Григорије херцегивачки, два брата Ђокића, Василије Качавенда, скандалозни Иринеј Добријевић, подмукли Иринеј Буловић, Човек изгубљене памети Јован Младеновић, бивши члан помесног комитета Иринеј Гавриловић и тако редом да их не набрајамо. Све су то људи узнемирене савести и духа разапетог. Јер њихов је дух разапет између њиховог незнања, и материјалистичке опседнутости. Дакле, тај зао дух је распет између науке по предању Еванђелском, и оне њихове, незнабожачке. Од те Еванђелске науке, коју они нису у стању да разумеју, а коју ниподаштавају, у таквима се уврежио ненадмашни страх, који их разапиње између њихових недела и Еванђелске правде и истине. Од кога страха они у много случајева нису у стању чак и разборито да размишљају, и мислено да говоре. О томе нам сведочи недавни случај , познат као писмо Григорија херцеговачког. Зато, када је савест узнемирена њен је дух разапет. Између наравно ставрности и криминалне узнемирене савести. А та узнемирена савест у овом излагању је она савест која се оформила под и у време утицаја оних фактора апокалиптичких које у своје време описује отац Јустин. А које нам на један сликовит начин представља његов ученик, блаженопочивши епископ браничевски Хризостом, у свом осврту пишући своје мемоаре, где на једном месту спомиње, да у Богословије, у годинама после Другог светског рата како он посведочи се углавном уписују двојкаши и тројкаши.

Тај дакле разапети дух, нишатван и неподношљив, захваљујући једном незнабожачком систему, а систем који не распознаје Творца, наравно да је он Сатнски, се увукао у мантију. А опет, да се подсетимо да преопдобни отац Јустин опомиње да дело, а не рухо уздиже чин. И да од Јереси, по њему, једино Цркву на коју насрћу апокализми може одбранити, и треба да је брани верујући народ.Дошло је то време ужаса, које отац Јустин спомиње, да се против свејереси мора устати, и на сва звона звонити, од стране верујућег, односно Црквеног народа, како би се Црква од те јереси, од тог криминалног духа разапетог одбранила.

Зато се наравно и намеће питање, од чега данас, и од којих апокалиптичких сила треба бранити Цркву, ту једину светиљку слободе, која човека ослобађа од свих нехуманих делатности, и насртаја на његова хумана права? Јер, људска права у свим деловима устава и повељама где се она на неки начин тобоже гарантују, нису ништа друго, до права, која је Спаситељ, проповедао, а онда на голготи за добро наше показао како их треба бранити, и одбранити. Међу своје следбенике, Апостоле, Спаситељ је изабрао био оне најученије, од лекара, (св. Евангелист Лука) државних чиновника (евангелист Матија), па до оних који су били риболовци, али умом и писменошћу надарени, и наравно најпроницљивије, оне који су одавали знак великог ума и разума. Зашто? Зато што је боголико дело бескрајно, а божанска наука је једна од највећих, и потребна је велика памет и висока, како ученост тако и надареност, да би се она правилно разумела и на друге пренела. Дакле без двоумљења Спаситељ је правио селекцију. Како онда, данас видети оне који нам покушавају, на неки свој и неумитан начин протумачити то велико и бекрајно дело Творчево? А који су постали “учитељима“ тог несагледивог дела боголиког, када нису селективно Његовој науци приступили, нити су је могли изучити да би је правилно знали и умели тумачити? Дакле такви су се определили на распеће своје сопствено ради задовољења сопствених страсти. Њихова борба за свој ситносопственички интерс се претворила у криминал духа разапетог, који се и те како може сагледати у овим редовима.

Света Издаја

Писмо Јозефу Ратзингерu од старне књижевника Рекс Вејлера.

Фебруара 16, 2008.

Драги Господине Јозеф Ратзингеру: Ви сте папа сада и према La Cavilta Cattolica ви сте “посредник највише правде, и заштитник оних који су угњетени.“

Као лидер ваше институције, шта сте учинили да се у оквиру ваше цркве, пред лице правде изведу они који су се огрешили о исту? А шта сте поготову учинили да се жртве ових прекршиоца заштите?

Коју врсту правде ћете применити за Марциала Мациел Дегуладо¹ за оно што је он нудио њговим студентима ради наводног праштања њихових младалалачких сагрешења, представљајући се да он има папско одобрење за његове прљаве сексуалне радње које је он у знак праштања примењивао на тим истим младим стдентима. Жртве његове бестијалне сатанске игре су вам писале и молиле вас да нешто предузмете. Па онда, шта добро ћете ви понудити тим жртвама.

Ваше ћутање је издајство тих жртава и издајсто Исуса, који рече. “ Буди као дете.“

Коју правду би имате да преопручите за 63 фратра педофила, и кардинала Антонија Белкаувуа и Јохна Крола у Филаделфији? Коју правду за оне којма је под вашом директивом прикривн њихов криминал, па су премештани из парохије у парохију да би и даље наставили да наносе зло, те да би се још на тај начин, снабдевали новим жртвама.

А када кардинал Бернард Лао није могао да скрива више педофиле у његовој арчбискупји, ви сте га сакрили као арчпопа у Басилци Свете Марије у Ватикану. Је ли ово ваша правда? Шта би драга Марија имала да каже? Шта ће те ви урадиди за рањене жртве?

Како ћете ви компезовати жртве фртатра Бруце Ритера у Њујорку, војног капелана Роберта Пиблеса у Текасау, арчбискупа Јулиуса Петза у Пољској, бискупа Франзихуса Есенбача у Немачкој, и жртве кола содомије које је водило Христово Братство у Канади и Аустралији?

Господине Ратзингер, ваше стадо очекује свету правду. Ви рекосте да сте разговарали са Богом и да вам је рекао да народ не треба да употребљава кондоме у време када има секс. Шта вам он рече о вашим поповима, бискупима и кардиналима који су злоупотребили милионе невиних широм света? Је ли Бог сугерисао надохнаду за те невине жртве? И какву правду за оне, који су одговорни за овај криминал? А која је та правда за оне који су покрили и сакрили овај криминал? Коју правду применити за вас, који је коловођа ) на челу) кола од овога иституциолизованг система злоупотребе деце?

Не рекосте ама баш ни једну реч како да се помогне и да се удоме ове жртве, а ваше ћутање је као једна ерозија погодила ваше стадо. Хоћете ли се извинути оним поштеним Католицима чија је религија наружена.?

Да ли можете да сагледате како је овај криминал укаљао име Исуса Христа и свих верољубивих Хришћана? Зар нисте свесни ужаса сваког хуманог бића чија су основна осећања достојанства уздрмана овим криминалом?

Хуманост изнад свега је ради духовне правде и основног достојанства. Исус је лечио народ, делио храну, удомљавао сиротињу, и уливао поверење онима који су прогањани. То се зове духовност у пракси. Правда овде и сада. То је правда Христова, Гнадијева и других следбеника правде. Када ви можете понудити онима који пате на овоме свету, те истините почасти Христовог примера?

Рекс Вејлер.

Мада се овај побројани криминал, у овом писму, духа разапетог, односи на римокатоличку јерес, јер тамо, то је већ одавно позната стварност да због увођења принудног целибата, и одбацивања догматских учиења, о селекцији није ни могло бити речи, па су под окриље ватиканске душегубне тамнице се углавном окупљали и окупљају најгори. Отуда, требало би и потражити одговор, зашто су они народи који су вековима били заокупљени римокатолицизмом, најсиромашнији и најнерзвијенији део човечанства. Латинска, Америка, до скоро Шпанија и Португлија. Ситуација се због присуства комунизма и неселективности коју спомиње владика Хрозостом пренела на нашу СПЦ. А доста, и у великим размерамa и на друге Православне Цркве. Где се, на скоро исте видове, материјалистичке потхрањености одсликава тај исти криминал духа разапетог.

Јер шта то значи када се “свети оци“ боре да под своју контролу апослутно ставе имовину цркве? Шта та изјава самозваног и лажног архиепископа са Цетиња убогог Амфилохија, значи да Свети Сава није имао корпорације? То је само један вид кроз који се одсликава узнемирена савест и злоба духа разапетог. Јер, за вечером у Цетињском манастиру, са својим пријатељима из ране младости, узнемирена савест духа разапетог се не распитује за верујуће душе, него му је веома било важно да се дотакне нечега, што са боголиком науком бескрјних простора нема никавих додирних тачака. Сведоци смо поред овога криминала да се у Канади, САД, Аустралији, Немачкој и тако редом, у борби за матерјална средства, на најгрубљи и најнедостојнији начин вређају, и од цркве покушавају разстерати верници. Већ три године, у Ниагари, поред прелепих Ниагариних водопада, због тога што Свети Сава није имао корпорације, велелелпни храм Светога Великомученика Ђорђа, нема свештеника. Али како неко недавно рече, боље и тако, него имати лажног проповедника. У Аустралији сотонска памет, надрибискупа некаквог Мирка Добтријевића води рат, каспаећи исто, као што се у Канади касапе верујуће душе, верника. Дакле, данас криминал духа разапетог не бира средства да се домогне циља, а све то под изговором да Свети Сава није имао корпорације. Наравно да их није имао, али како онда у његово време, тако и данас, у Цркви не одлучују појединци, јер она не припада таквима, већ како је она дело Христово, и тело Његово, онда се у њој спроводе неке друштвене норме, што су, како онда у доба Светога Саве а и пре њега, представљале легитимитет, односно првни легалитет. И онда, као и данас црквена имовина се у државне књиге заводила, под неким видом легалног ентитета. Данас су то корпорације, а онда су то била удружења.

Али чему сада пак ово да се неко оглашава и да себе доводи у бесмисао кроз баналне изјаве да Свети Сава није имао корпорације? Каквог то смисла и везе има са духовним учењем и образовањем? Наравно да то нема никакве везе, а да се само подсетимо на једно. Када би се у Православљу могао спроводити римокатолицизам, па да се целокупна имовина, како је то случај код Ратзингера, региструје, на центар, моћи, (имовина целокупне римокатоличке цркве је регистрована, као корпорација, али са којом управља папски клан), али како је Православна црква другачије организована, односно она није ауторитарна диктатура тотлитристичког карактера, као што је то римокатолицизам, онда је немогуће, њену имовину свести под централизам. Кад би то било могуће онда спомена да Свети Сава није имао корпорације не би ни било. Од туда новотарци, настоје да докматизам потисну у страну (Јован Зизјулис: “у цркви није важан догматизам, него слушаоница“), како би се домогли апсолутног диктаториума, па им је далеко важнија имовинска, односно материјална, него душевна корист.

Зато, сада се морамо дотаћи и оног основног проблема којим је СПЦ обремењена кроз криминал духа разапетог.

Поделе унутар Епископата. Подела и неслогa унутар данашњег Епископата СПЦ, ако се то и може дефинисати, више и назвати Епископатом, има разних. Да их све не набрајамо, али једна данашња подела је несумњиво најгора и готово незамислива, на који се начин и под којим условима спровди. То је она често спомињана подела на новотарце и тобожње традиционалисте. Кажем тобожње традиционалисте јер ако су традиционалисти и заиста искрени и традиционални онда би они са себе одбацили црту Ватиканске душегобне тамнице, односно ону материјалистичку тежњу, апсолутистичко тоталитарне контроле материјалних, односно имовинских средстава које припадају Цркви. Цркву чине рзличити делови, од којих најважнији је Народ Црквени. Јер је он стуб на који се Црква Христова ослања. Епископат не проистиче из ванприродних, и небожанских делова, већ од самог црквеног народа, епископи произилазе. Они, а таквих данас има сувише много, “епископи“ који себе сматрају да без њих нема Цркве, такви вероватно не потичу из народа, па због тога себе таквима сматрају. На такве, који себе упражњавају таквом тврдњом, се за сигурно не излива балготад Духа Светога. А чија благодат, на њих долази, ако то није нека Демонска благодат, онда ни Бог не зна каква је, и од куда је. Да су они ту и да они једино чине Цркву, Христову, то је само и једино може бити замисао оних који не разумеју парадигму односно пиемонт, Христове науке. Које ругло, које лице окааљано, у најдубљи муљ завучено, и са дна тога муља, блатом намазано. Прави епископ, прави владика, је човек који је на првом месту један нардни представник, из народа проистекао, и обострани слуга народни и Божији, који је само ту да по своме позиву изучава Божије заповести и врлине, и да их кроз своја мудра учења, онако како су то чинили Апостоли по Спаситељевој заповести, преноси народу. (Идите у градове, и Израиљевом стаду повратите залутале овце, саветовао је своје ученике Христос)

Ти новотарци, који у богослужбени поредак уносе немир и неблагостање, немају никаквог доприноса, нити пак смисла за обожавање, хришћанства, вере и љубави. Њихова дела су дела парзитска, јер од њих Христова Црква само штете, а никакве користи нема. Није никаква више тајна да нам такви преносе, ништа друго до криминалана и мафијашка искуства, дело Демонско, од стране ватиканске душегубне тамнице, чијем се идолу клањају, криминалци духа разапетог из СПЦ, и његова та Демонска душегубна дела заступају. У томе наравно предњаче двоица који су школе у тој тамници завршили, и тамо своје душе, које ће у паклу завршити, покополаи. Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић. Та бесмисленост скучених, и погубних простора душегубничких, тај духовни геноцид који они спроводе, ту кланицу душевну коју нам тај новотарски бесмислени карактер покушава да утрапи, нема тог пера које може у потпуности описати, и ту њихову бесмисленост, правилно објаснити. А зар је и потребно да се нешто што је бесмислено објашњава?

Обратимо сада овде пажњу, каквом су злобом патњом, и каквом бесмисленошћу заведени душегубни новотарци. Њихов идеолошки вођа Јован Зизјулис, кога с правом неки називају Јован Злодулис, веома неважна и небитна личност у Православном свету, намеће нам теорију, да за Цркву Православну није важан догматизам, већ како он тврди слушаоница. Какве апокалипсе, каквог ужаса над ужасима, какве гозбе Демонске. А још више какву бесмисленост учи и покушава да наметне тај пакао мржње мрака и таме. Да се подсетимо, све то је тренутно одштампано на лоше уређиваној, и готово полуписменој, презентацији тзв. Информативне сужбе СПЦ, коју урђује нико други до паклена Демонска, примитивна и узнемирена савест Хризостома ,,владике“ из Краљева.

Одбацивањем догме у било којој институцији, и прихватање бесмислености, није ништа друго до апокалитички приступ да се једној значајној и знаменитој институцији каква је Света и Васељенска (καθολικός) Црква Христова прекине артеија, снабдеач њенога живота. И каква се мржња у тој дефиницији, тога Јована Зизјулиса, покушава наметнути!

Следбеници његовог, тог пакленог, апокалиптичког неверничког и незнабожачког, тог Демонског, учења мржње, коју намеће тај Зизјулис покушавају да оправдају на разне начине, (неке сам већ раније описао у свим излагањима) а један од тих начина, које овде треба истаћи је да је Црква живи организам, па како то они тврде потпуно пугубно и неуко; тај организам треба да се мења са временом. Којег пакла, којег неморала, које апокализме. Као да слушамо овде највећи ужас и најпогубнију немирну савест Чарлса Дарвина, који је покушао да дела Божанска замени са његовом бесмисленонм теориом еволуције. Је ли се тиме данас служе, и таквим се неделима покоровају “часни“ и ,,свети оци“ Српске Православне Цркве?

Нека им такве теорије бесмислице, само њима буду, и остану на њихову част, узнемирене њихове паклене савести. Живот се мења са временом, то је и Творац предвидео, и одобрио, али се живи организми не могу мењати, па чак ни најсавременијим методама до којих је достигла савремена медицина. Нису ваљде ти заговорници теорије Јована Зизујлиса, одједном и на ноћ себе претворили, у пластичне хирурге, па на тај начин умишљају да су у стању да мењају основну јединицу на којој се темељи живот? Односно животну ћелију??? Да се разумемо, то ни пластични хирурзи нису у стању да постигну и изведу. Одстрањивање, ама баш и једног елемента из једне живе материје, ту материју они који то покушавају да учине, претварају у нефункциналну и истог је момента умртвљују. Дакле овде се тачно да видети колико је та новотарско иделопоклоничка узнемирена савест, тих новотараца, тих следбеника, пакленог неморала Јована Зизјулиса бесчасна и бесмислена. И колко су заступници оваквих апокалиптичких теорија безвредни и сами безначајни, у оном смислу да су њихова учења безвредна, и неморална. Јединог значаја који им се не сме оспорити, такви имају, јер их је незнабожство уздигло на позиције, са којих могу да вери Православној, нанесу огромну штету. Зато их се треба клонити, избегавати, и њиховим учењима не придавати никавог значаја, а користећи сва расположива средства истрајне и исправне Хришћанске науке против таквих се до крајности треба борити. Црква јесте жива организована творевина. Али она не дозвољава никакве промене, које би јој живот могле довести у питање. То је оно што неуки и примитивни новотарци не разумеју.

Света и Еванђелска одговорност лежи данас на сваком Хришћанину Православне вере, да стане, и да брани, и одбрани свету Васељенску Цркву од ових апокалиптичких Јереси које на њу данас насрћу. Неки се надају да ће то учинити, онај део Епископата, који се тобоже супротставио тим новотарским апокалипсама.

Слаба су они нада и узданица, јер да јесу, овах махова, и замаха, иделопоклонички новотаризам, не би их ни имао. Изузев три до четири, епископа, на тој другој страни, остали су ама баш ништа мање апокалиптични од тих иделопоклоничких новотараца. Шта је вредно у тим другим такозваним традициналистима? Односно шта је то што је вредније у њима од осталих? Једноставан одговор, би био – ништа! Мала је разлика између њих и новотараца. Мада се они јавно тобоже гложе, око иправности богослужбеног поретка, и то му онако дође као све, у осталим криминалним радњама дух разапети и на једној, и на другој страни је готово исти. Касапљење духовно, и духовни геноцид, подједнако своим неумећем, незанањем, и невероватном поклепношћу они сви заједно и подједнако спроводе, “идеале“ ватиканске тамнице. Када се дође до једног другог суштинског проблема, имовниског стања, односно материјалних вредности Црквених. Ту се, и једна и друга страна и те како подудара. И једни и други у том смислу спроводе политику ватиканске душегубне тамнице. А то је: а) да се изборе да над материјалним добрима, имовином и новцем имају апсолутну контролу, у чему не презају ни једни ни други да се служе аутократизмом и тоталитаризмом ватиканским. б) Ако их верујући народ у томе спречи и оспори им то њихову незајезиву пхлепу, они тада забрањују богослужења, прогоне кавлитетне свештенике, и тако редом.

А када до овога дође, до поистовећења за материјалном похлепом, онада и другим криминалним радњама дух се разапети уједини у свом интересу. И онда они обремењени разним неморалом и кршењем каноских и догматских начела делују као најобичнији улични гангстери. Једни друге нападају и клеветају јавно, али нико никоме не сме ништа јер као и гангстери, сваки један другом знају црне мисли и подмукле и незаконите радње, коима се подједнако и узајамно служе. То их на исти начин као и гангстере држи у разједињеном јединству, у циљу остварења заједничког циља. А то је да им је Цркава само параван, иза кога задовољавају своју похлепу. Зато и говори и подучава отац Јустин, да од овакве јереси материјалистичког духа разапетог, једино Црквни народ је тај који је у могућности да од те и такве Јереси, одбрани Свету Цркву Христову, и спасе њене догмате.

Нормално је онда се запитати како и на који начин, то све постићи? Писмо упућено на адресу неморала који себе назива папа Бенедикт, нам говори много. То нам писмо открива једну велику ужас, која се спроводи иза зидина ватиканске душегубне тамнице. Те Јереси, над Јересима. Тог овоземаљског извора највећег зла. Јер за Бога, смемо ли се запитаи, ко су ти који испод својих скута, у те зидине прикривају толики криминал који је само овде на једном месту побројан. Криминал који је почињен у име Бога. За име Бога и син Човеији би од овакве лудости занемео. Сексуални криминал који скрива ватиканска дшегубна тамница, није само споменут у овом једном писму. Постоје читави извори, чланци, и књиге се о томе пишу, а неке су већ као она “Магнум Кримен“ и написане. Па се зато запитајмо, који су ти апокалиптични умови, који су се појавили данас у Васељени (καθολικός = сабору) да у том божанском домостроју, покушавају уанети анрхију, немир, и да тај бедем Христовог учења и стваралаштва хоће изнутра да разоре? Каже ли се у том писму да ти који иза зидина Ватикана скривају криминал почињен у име бога, руже углед и образ Господа Исуса Христа? Па када је тако зар се они који претендују да буду предстојници у СПЦ, (ја им тај чин оспоравам) и када иду на иделопоклоњење, тобоже они веле да иду на преговоре, код тих Демона ватиканских. Зар их они, ако и мало, и трунке савести у себи имају, и ако се и по чему теже, да од њих разликују. Зар су толико ниски па се они стиде да их упитају, слободно и смерно: ,,Господо, видите ли шта о вама јавност пише и говори? Ако желите да о било чему преговарамо, онда јесте ли у могућности да потрете, ову тешку масницу на вашем лицу?“

Не, они нису у стању да тако нешто изрекну, јер, по свој проилици, и они се од ових душегубника не разликују ни почему. И њихова је савест обермењена сличним криминалом, узнемирена неверништвом и неморалом, па их не смеју упитати, пошто су са таквима већ поистовећени. С друге стране, да упутимо и онима слично питање, који се тобоже опиру екуменизму. А зашто они сада не упитају те своје по чину исте отпаднике, слично питање. Не и они су исти као и отпадници, па се не смеју упустити у диалог такве природе.

Али се зато Црквени народ мора супротставити, и стати на пут оваквим апокализмима. Он мора по тој светој Евађелској дужности да своју Апстолску и Цркву Христову то јединствено небоземно Богочовечанско Тело, одбрани од свих апокалиптичких ужаса, које на њу данас насрћу. За учитеље Христове науке, Црквени народ не може, и не сме, да прихавата, и да прима речи неуке, од надриучитеља. Ако то не разуме, да је овакав став неизбежан, тај исти Црквени Православни народ, онда, он мора да буде свестан, коликом ризику себе на тај начин излаже,. И да ако се индиферентно буде односио према апокализму ужаса, да ће му се једног дана дешавати, и над њему, или његовом потомству, ће се извршавати ова апокализма страве и ужаса, са кјом смо суочени у наведеном писму Јозефу Ратзингеру.

На Савиндан лета господњег 2009

Јанко Бојић

Лондон, Онтарио

“Genocide” Outrage a Little Delayed

http://www.abqjournal.com/opinion/letters/27950461839opinionletters01-27-09.htm

“Genocide” Outrage a Little Delayed

RE: “COUNCILOR WRONG To Cite Israeli ‚Genocide’” editorial

It’s too bad you didn’t have the guts to publish this editorial some 10 years ago when many American politicians all over our country led by Bill Clinton were decrying the alleged “genocide” against Kosovo Albanians supposedly committed by Slobodan Milosevic’s troops and which served as the pretext for viciously and illegally bombing Serbia.

Thousands of civilians — Serbian, Albanian, Gypsy and many others — were slaughtered by NATO’s “humanitarian” cluster bombs, “precision” missiles, and “depleted” (but still radioactive) uranium. More, it turned out, died than before NATO intervened. The remaining non-Albanians in the Serbian province endured a horrible “Krystal-Nacht” at the hands of the Kosovo Liberation Army with NATO troops turning a blind eye to the persecution.
There was no “genocide” in Kosovo and NATO’s “humanitarian” project ended up causing the ethnic cleansing of over 300,000 Serbs, Gypsies and others. … We have enabled an Islamic terrorist drug-running, sex-slave black hole in the midst of “civilized” Europe.
The hypocrisy of condemning a city councilor for calling Israel’s extraterritorial attack on the Gaza concentration camp “genocide” when the Journal would not similarly condemn others 10 years ago for calling Serbia’s effort to defend herself within her own internationally-recognized borders “genocide” speaks volumes of the massive bias in the mainstream media and demonstrates why we are in such a precarious situation globally, which is spiraling toward World War III.

MICHAEL PRAVICA Henderson, Nev.

Der deutsche Siemens-Konzern plant die Ausweitung seiner Atomgeschäfte in Zusammenarbeit mit Moskau

Newsletter vom 28.01.2009 – Gefährliche Verwerfungen

MÜNCHEN/PARIS/MOSKAU (Eigener Bericht) – Der deutsche Siemens-Konzern
plant die Ausweitung seiner Atomgeschäfte in Zusammenarbeit mit
Moskau. Berichten zufolge will die Firma ihre bisherige Kooperation
mit dem französischen Nuklearunternehmen Areva beenden, weil ihr die
Teilhabe an der operativen Führung des Joint Ventures verweigert wird.
Stattdessen könne Siemens seine Atom-Aktivitäten gemeinsam mit der
russischen Staatsholding Atomenergoprom ausbauen, heißt es am
Unternehmenssitz in München. Moskau hat die gesamte Produktionskette
der zivilen Nuklearindustrie Russlands in Atomenergoprom gebündelt und
ist bereit, Siemens an der Leitung einer deutsch-russischen
Atomallianz zu beteiligen. Das Geschäftsangebot hat einen hohen
Stellenwert für die ökonomische Expansion des Münchner Konzerns,
besitzt aber darüber hinaus eminente politische Bedeutung für die
deutsch-russische Kooperation. US-Thinktanks warnen Berlin vor dem
Versuch, eine Mittelstellung zwischen Washington und Moskau
einzunehmen: Solche Schaukelpolitik nach traditionellem Muster könne
„zu gefährlichen Verwerfungen führen“.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57453

Osveta ministra za dijasporu

TEKST JE SLOBODAN ZA OBJAVLJIVANJE ODNOSNO KOPIRANJE

Osveta ministra za dijasporu

Ministarstvu za dijasporu je već treći manadat, a oni se još uvek bave definisanjem problema dijaspore. Verovatno će im trebati još par mandata pre nego što nešto za dijasporu urade, ako urade – kaže Jovica Mihailović bivši poverenik ovog ministarstva za Švajcarsku.

Rekao sam im to u lice još u vreme kad je ministar bio Vojislav Vukčević. Čitav mandat su se bavili sami sobom da bi na kraju podelili jednim drugim odlikovanja pre nego što su Žuće preuzele ministarstvo. Ni oni nisu bili ništa bolji, ako ne smem da tvrdim da su bili puno gori iako znamo koliko je vremena ministarka Čubrilo provela u Kanadi i da je ministarstvo dalo oko 40 000 dolara njenom ljubavniku. Ne izmišljam već samo navodim ono o čemu su mediji već izveštavali. Sad je opet ministarstvo u rukama SPO, stranke kojoj sam posvetio 18 godina života, ali naš mladjani ministar je na prvo svoje putovanje krenuo u Australiju u vreme kad su tamo godišnji odmori i kad nikog značajnog iz naše dijaspore neće ni sresti, nikog i ne poznaje, ali je zato na putovanje poveo i suprugu i ljubavnicu Aleksandru.

Jovica Mihailović koji je u SPO od osnivanja i koji je nekoliko godina bio predsednik iste partije za zapadnu Evropu ne krije svoje ogorčenje na ljude koji su kako on tvrdi upropastili SPO.

Ministar Srećković je ušao u SPO u paketu sa Bojanom Dimitrijevićem, to jest Bojan je doveo njega i njegovog kuma Vlajka Senića. Došli su na plaćene funkcije i na velika zvona razglasili kako će oni, niko drugi do oni, omogućiti SPO-u pobedu na izborima. Bojan Dimitrijević je otišao u ministarstvo za turizam, kažu da je zbog njega iz ministarstva pobegla sad već bivša ministarka Milica Čubrilo, a Vlajko Senić je postao šef izbornog štaba. Nakon fijaska na izborima javno sam ih optužio da su krivi za propast i rekao da bi bilo ljudski da se povuku sa funkcija. Iako je oštrica bila usmerena na Vlajka Senića, a ne na Srdjana Srećkovića, Srdjan mi nije oprostio. Napokon Vlajko mu je kum, a kum nije dugme.

Šta se u stvari dogodilo što je ovog šabačkog domaćina, nekadašnjeg jugoslovenskog reprezentativca u hrvanju ovoliko ogoričilo? Osim što smatra da su „golubovi prelatači“ (misli se na ljude koji menjaju partije) upropastili SPO, dogodilo se nešto što svakako ne služi na čast ni ministru Srećkoviću ni ministarstvu za dijasporu.

Ovogodišnji dobitnici književne nagrade “Arsenije Čarnojević” su Radovan Gajić iz Kanade, Ranko Jovović iz Crne Gore i Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac iz Francuske. Nagrada „Aresnije Čarnojević“ dodeljuje se srpskim književnicima iz dijaspore koji pišu na srpskom jeziku, za celokupno stvaralaštvo. Dobitnici povelje „Arsenije Čarnojević“ za ovu godinu su Eleonora Luthander iz Švedske i Jovica Mihailović iz Švajcarske. Odluku o dobitnicima doneo je žiri na čijem čelu je bio književnik Milovan Vitezović, a činili su ga još i članovi Srba Ignjatović, Miodrag Jakšić, Radomir Andrić, Aleksandar Čotrić, Olga Milojević i Radovan Isailović.

Kao što se vidi iz uokvirenog teksta u oktobru prošle godine sve značajniji srpski mediji su preneli vest o dodeljivanju nagrade Aresnije Čarnojević piscima iz dijapore medju kojima je bio i Jovica Mihailović.

Nisam ni nameravao da se prijavim na konkurs iako sam objavio već tri knjige, ali me je nagovorio prijatelj. Vest o nagradi me je prijatno iznenadila, da bi na sajmu knjiga u Beogradu, tačnije na štandu ministarstva za dijasporu saznao da mi je nagrada oduzeta. Službenici ministarstva za dijasporu su mi šapatom saopštili da su bili prisljeni da mi oduzmu nagradu jer je ministar za dijasporu Srdjan Srećković zapretio da će ukinuti nagradu ako ne bude meni oduzeta. Nagradu su mi oduzeli, uklonili moje knjige sa štanda, a ostavili mi termin za promociju knjige. Naravno nisam prihvatio da predstavim svoju knjigu nakon ovoga.

Koliko zu zainteresovani za dobrobit Srba iz dijaspore govori činjenica da ni ministar ni njegov zamenik niti niko od državnih sekretara nije došao da pozdravi švajcarskog parlamentarca Oskara Frajzingera. Čovek koji je dokazano srpski prijatelj i čak član Udruženja književnika Srbije kao i član Udruženja srpskih pisaca Švajcarske nije vredan pažnje našeg ministra Srečkovića, iako je lako moguće da će taj čovek za koju godinu biti predsednik Švajcarske. Da budemo do kraja jasni, bio sam poverenik istog ministarstva sve dok nisam shvatio da su oni imenovali poverenike bez namere da rad svojih povrenika iskoriste. Imenovanje poverenika je samo maska za nerad ministarstva za dijasporu.

Kako se u stvari dobija nagrada Aresnije Čarnojević?

Po onome što piše na sajtu ministarstva za dijasporu nikom više nije jasno kako je u za tri godine dva puta isti čovek dobio nagoradu. Da budemo malo precizniji jednom je dobio povelju, a drugi put nagradu Aresnije Čarnojević. Radi se o Vlastimiru Stanisavljeviću Šarkamencu, koji mora da je nova nada srpske književnosti?

Verujte mi da ne znam, da nikad nisam razmišljao tome, a Šarkamenca ne poznajem niti sam ikad za njega čuo, iako smatram da je do nagrade došao nekim drugim putem, a ne kvalitetom, da je toliko kvalitetan pisac barem bismo ranije za njega čuli mi koji živimo u dijsapori, ako on uopšte živi u dijspori. Na žalost u nesrećnoj zemlji Srbiji ništa nije nemoguće pa ni da nagradu namenjenu piscima iz dijspore dobiju ljudi koji odavno više nisu u dijaspori.

Po svemu sudeći ime velikog patrijarha Asenija Čarnojevića se povlači po blatu jer se nagrada sa njegovim imenom dodeljuje i oduzima samovoljom ministra, ali i dodeljuje po Bog zna kojim ključevima. Bilo bi vrlo zanimljivo da saznamo šta o svemu tome može da nam kaže žiri:

Odluku o dobitnicima doneo je žiri na čijem čelu je bio književnik Milovan Vitezović, a činili su ga još i članovi Srba Ignjatović, Miodrag Jakšić, Radomir Andrić, Aleksandar Čotrić, Olga Milojević i Radovan Isailović.

Na žalost do dana današnjeg se niko od nih nije oglasio a verovatno i neće jer treba objasniti kako je to moguće da ministar oduzme nagradu koju su oni dodelili, kao i po kom ključu se nagrade dodeljuju. Zanimljivo je pitanje naravno da li će Jovica Mihailović napustiti SPO?

Sve što je valjalo, i što valja, naši gramzivi političari unazade i bace pod noge pa tako i uspomenu na Aresnije Čarnojevića. Još u prvoj polovini dvadesetog veka ostavio nam je Arčibald Rajs svoje zaveštanje koje je naslovio „Čujte Srbi čuvajte se sebe“. Možda bi trebalo da knjiga bude uvedena kao obavezna lektira u školama, naraočito deo koji govori o našoj inteligenciji i političarima. Kako su u Rajsovom zaveštanju opisani takvi su i danas naši političari i intelektulaci, pa vi vidite kuda nas vode ove „demokrate“.

Neću napustiti SPO jer nisam golub preletač, ostaću i boriću se da se partija očisti od profitera. Znam da me mnogi iz vrha stranke ne vole, ali ja sam zaslužio da me ne vole jer sam uvek govorio istinu i ukazivao na pogubnost koju donose ljudi poput Dimitrijevića, Srećkovića i Senića. Na žalost Čiča (Vuk Drašković) nije imao sluha za ono što govorim iako sam mu najavio propast na izborima. Ali to nije tema ovog razgovora.