ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСКА ПАРАДИГМА
ГЛОБАЛИЗМА КАО НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА
I. Глобализам као нови облик тоталитаризма и његово практично политичко манифестовање
1. Политичка суштина новог светског поретка као материјализације америчког погледа на свет и визије сопствене доминације у њему
Нови светски поредак прокламован је актом злочина, уводом у злочин и његовим оправдањем, поводом америчке агресије на Ирак 1991. године, од стране тадашњег америчког председника Џорџа Буша Сениора. Означена је тако универзална политичка, економска и војна хегемонија Сједињених Америчких Држава, након слома биполарног светског система и престанка хладног рата поразом и сломом Совјетског Савеза. После државе Александра Македонског, Римског царства, Наполеоновог и Хитлеровог европског поретка, човечанство је по први пут искусило поредак који је заиста општесветски. У недостатку равнотеже снага великих сила руше се основни принципи међународног јавног права, а цела организација Уједињених нација претвара у инструмент једне државе која у потпуности жртвује морал и хуманизам, да би тријумфовала над историјом, унишитила правду и човекољубље. Опстанак људске врсте доведен је у питање себичним интересима главног креатора индустријског и технолошког прогреса чији су резултати претворени у суштинско средство доминације и обесправљивања, уништења колективне свести нација и аутохтоних култура. Кад су људи очекивали да су створене могућности свеопштег напретка, солидарности, мирољубиве коегзистенције и одрицања од употребе силе у међународним односима, свет се одједном нашао у невиђеном хаосу, организованом и добро смишљеном хаосу, поретку хаоса.
а) Свет је узбуркан јер Американци најбоље лове у мутној води
Све устаљене и вековима неговане вредности доведене су у питање, али не противречности њиховог сопственог развоја, него споља, вештачки и брутално. Врховни идеал је постала успешна и плодотворна лаж. Методологија манипулација доведена је готово до савршенства. Технологија је постала главно средство поробљавања људи, уместо да их потпуно ослободи и усправи. Тако нови светски поредак није од света створио целину чији се делови међусобно односе по унапред прописаним правилима. Сада не постоје никаква стална правила. Једино правило које важи је поштовање неприкосновености воље најмоћнијег и апосолутна послушност према тој вољи. Ни његова сила ни његова моћ нису ни под каквом контролом. Испољавају се у најогољенијој варијанти, пуни себичности, нетрпељивости и садизма према свима који су непослушни, држе до свог субјеткивитета, индивидуалитета, морала, поноса, части и храбрости. Као једина правилност овде се исказује немилосрдна казна за сваку непослушност. Облици провођења одмазде некад су уређени, а некад неуређени, зависно од прилика и околности, док се систематичност исказује само у продукцији мржње према свима који се супротстављају медијским кампањама сатанизације и демонизације.
Стварни циљеви и суштинске вредности новог светског поретка више или мање успешно се прикривају сталним заклињањем у слободу и демократију. Слободним се сматра само оно што је послушно, а демократским безвољно и некреативно. Такав поредак се не сматра универзалним зато што обухвата цели свет, него и због тога што претендује на потпуно обједињавање политичке, економске, културне и правне компоненте. Он је свеобухватан, добро контролисан из једног центра, заправо тоалитаран. Ни безазлена дечија игра не може да измакне његовој контроли и манипулацији, тежњи за испирањем мозгова и њиховом програмираном развоју. Међутим, тај централни мозак моћ је толико опила да га је учинила склеротичним. Он није у стању да брзо размишља и осмишљава, интелегенција му је парцијална и сувише практична, једнозначна, утилитарна. До сада су се цивилизације развијале захваљујући култури, њеном напретку, процвату, интеракцијама и интеграцијама међу различитим културама. Данашња цивилизација настоји да уништи сву наслеђену културу и створи нову, вештачку. Историја је показала да су све вештачке културе временски биле краткотрајне, неодрживе, да ни своје творце нису наџивљавале. Најупечатљивији облик такве вештачке културе била је нацистичка, Хитлерова, а за њом холивудска нимало не заостаје по суштинским карактеристикама.
Рушећи културне тековине, цивилизација новог светског поретка припрема и сопствени слом. Уништила је већ интелектуалност, естетику и моралност. Интелектуалци су претворени у њене роботе и делују по задатку. Вредност науке не цени се кватумом или квалитетом стеченог знања, него његовом брзом апликативношћу. Уметност је замењена кичом и шундом у огромним количинама, као продуктима такозване масовне културе, вида негације сваке естетике. Етика је систематски срозавана на своју потпуну негацију. Морално је само оно што је корисно, по узору на оно примитивно афричко племе у коме су антрополози установили да добром дефинише кад оно победи суседно племе и отме му жене и храну, а лоше је кад суседно племе победи њихово, отме им жене и храну. Потрошачка цивилизација је управо то. Она је свесна да не може баш цели свет тако бесомучно и с толиким интензитетом трошити. Зато је оправдано да троше само одабрани, да се међусобно надмећу у трошењу, а да остатак света, његових пет шестина популације, испашта. Тако је научни и технолошки прогрес, уместо да ослободи човека и све људе, кренуо да уништава човечанство. Док већина умире од глади или једва преживљава, мањина је разуздана, похлепна, незасита, корумпирана, на све начине искварена у материјалној раскоши, лишена осећања солидарности или неизвесне будућности.
Противречности у свету су толике да западна цивилизација и не може другачије да опстаје него као претећа и грозна империја. Она обнавља робовски систем Римског царства. Само је ланце и окове осавременила, учинила их привидно поношљивијим. Један политички систем функционише у западном свету, привидно демократски и с владавином права, а сасвим другачији политички систем намењен је остатку света, послушнички, марионетски, систем пљачкашких трансмисија чија се погубна природа прикрива хорским заклињањем у западњачке вредносне идеале. Чак се и нова, свеобухватна синкретичка религија пројектује од стране конспиративних светских владара. Империја се формира глумећи да то није прикривајући своју природу. Она жели да буде вољена и општеприхваћена, али као погонску снагу љубави она користи само страх и обману. Страх је намењен свесним, разумним, интелигентним, а обмана глупим и лаковерним. Попут свих претходних, и америчка империја жели да буде свемоћна, неприкосновена, без икакве конкуренције. Она би да се овековечи, да обележи крај историје, да буде коначна државна творевина.
Уводи се и нова политичка терминологија. Сви потчињени се “охрабрују” да буду беспоговорно послушни. Једна моћ је прво сузбила све остале, али онда и њихове остатке претворила у сопствене инструменте за обављање прљавих послова, како би сама остала медијски неукаљана, у јавном мњењу непоколебана. Вера у разум и научно осмишљен напредак човечанства претворила се у своју супротност научно усавршеним и софистификованим облицима поробљавања. Наука и техника не само да нису победиле зло, него су се претвориле у његова најстрашнија оруђа. Морални развој није пратио научно-технолошки, а убрзо су наука и технологија у моралу почеле да гледају само ирационалну баријеру. Свест о слободи се дегенерисала и извитоперила. Јаком и моћном не треба морал, а културне и цивилизацијске тековине му само нелагоду стварају. Он настоји да моралне судове прекомпонује, културне и цивилизацијске тековине преиспита и новим тумачењем својим циљевима прилагоди, а слободу своди на претварање, глумљење добровољног прихватања наметнутог обрасца понашања као објективне нужности.
Свака империја на врхунцу моћи као да предосећа свој скори слом и то је чини крајње нервозном и бескруплозном. А цели Запад је већ дуго у кризи, свеопштој и несавладивој. Криза се испољава у политичкој, моралној, економској, религијској, уметничкој и породичној сфери. Све је у процесу распадања, а свежих идеја већ деценијама нема. Уметност, религију и идеологију одавно обједињава сатанизам, масонска конспирација и шаблонско тумачење догађаја и појава, узрока и последица. Повлађује се најпримитивнијој свести да би се што лакше савладало оно што интелектуално штрчи, што прети да би умно и рационално могло да објасни, разголити и превлада постојеће. Данашњи амерички филм, музика, јавни медији и књижевност управо изражавају тај примитивни дух масовне забаве као замене за истински духовни развој. Обнављају се мистицизам, сујеверје, астрологија и слични облици манипулације масама који редовно и непогрешиво рачунају на људску глупост, необразованост, лаковерност и брзоплетост. Систематски неред у друштву једноставно подразумева хаос у људским главама, избегавање интелектуалних напора и подлегање упрошћеној слици света и идеализацији постојећег поретка.
Међународни привредни ситем који карактерише непревладива диспропорција мањине богатих наспрам огромне већине безнадежно сиромашних и све израженија експлоатација других од стране првих, у планетарним размерама, развио се много пре прокламовања новог светског поретка, али представља његову суштинску подлогу. Првобитну капиталистичку експлоатацију унутар једне земље и на томе засновану класну диференцијацију унутар друштвене структуре заменила је класна стратификација између држава суперразвијеног и неразвијеног света. Основне социјалне противречности западних земаља успешно се премошћују високим просечним животним стандардом који оне постижу све интетнзивнијом пљачком економски сиромашних народа и држава, отимањем њихових сировинских ресурса или најмом крајње јефтине радне снаге. То се не постиже реализацијом концепта слободног тржишта, које се редовно прокламује, него бескрупулозним монополизмом, финансијским шпекулацијама и зеленашким кредитирањем, али највише подмићивањем локалних екипа политичке власти.
б) Апсолутна држава као израз тоталитарне политичке воље
Процес друштвене и политичке интеграције човечанства, због огромне диспропорције економских утицаја и војне моћи појединих држава, није се кретао у правцу универзалне светске заједнице независних и суверених држава и народа. Он је постепено изграђивао стриктно хијерархијски уређен међународни политички систем који пред нашим очима достиже ниво планетарне империје у којој је најмоћнија држава апсолутни господар, творац права и морала, тумач постулата доминирајуће политичке идеологије, њеног система и мерила вредности. Вишевековно одређење суверености као основног државног атрибута, доводи се у питање неприкосновеном хегемонијом суперсиле којој смета све што жели да остане самостално, аутохтоно и национално. Таква ситуација ће трајати све док се не обнови бар биполаризам, мада би најпожељнији био мултиполаризам, јер би то елиминисало међународни правни и политички систем скројен по мери интереса једне државе. То не може сасвим укинути економску експлоатацију и политичко поробљавање, али пружа бар минималну шансу за алтернативу, која у концепту новог светског поретка једноставно не постоји. Тамо где су хегемонија и доминација доведене до апсолута поредак не може бити дугорочно стабилан. Уместо противречности која постоји услед међусобне конкуренције великих држава, појављују се као примарни антагонизми унутар хијерархијског система у коме једна сила тотално доминира. Оно што се подразумева у појединачном политичком систему и правном поретку било које демократске државе – постојање опозиције и њене парламентарне институционализације, у тоталитарно осмишљеном новом светском поретку највеће је светогрђе. Ту се сматра и отворено показује да су у обрачуну са опонентима сва средства дозвољена. Свет се доводи у стање постојања само једне, суверене политичке воље, која не само да нема конкуренције, него не трпи ни размишљање о евентуалној алтернативи.
Да међународни систем држава заиста прераста у светски поредак, сведочи чињеница да водећа сила кроз међународне организације креира опште правне норме и спроводи санкције за њихово кршење. Облик креирања и санкционисања је доследно аутократски и ауторитаран, а по тежњама за једнообразном свеобухватношћу тоталитаран. Потчињавање свих досадашњих субјеката међународног јавног права не само да се подразумева, него се захтева и прави церемонијал, боље речено ритуал, исказивања добровољности у том прихватању. Наравно, “добровољност” је последица страха због претњи одмаздом у случају неслагања или супротстављања. Могућност кажњавања је заснована на монополу организоване физичке силе којом главна држава располаже и које се већ успоставља, мада је још далеко од тога да буде потпун. Државе које још нису постале жртве тог поретка исказују спремност да сарађују у провођењу силе над непослушним или се повлаче у пасивну уздржаност. То Американцима помаже да насилничко провођење својих себичних интереса легитимишу постигнутим “консензусом” унутар међународне заједнице. Такав облик мимикрије им се веома свидео па је постало уобичајено да своју вољу већ редовно јавно промовишу као ставове међународне заједнице.
Наметањем таквих принципа појединачним државама се негира својство главних субјеката међународних односа и оно преноси на међународне организације и институције колективне безбедности, како се у последње време јавности представља најагресивнији војни пакт, формиран после Другог светског рата. Американцима је тако лакше да сопственој вољи навуку рухо колективног духа. На тај начин жељена универзална политичка организација човечанства у пракси делује по начелима разбојничке банде у којој главни бандит не угњетава само мирне грађане, него и своје саучеснике у разбојништву, бар по питању неједнаке расподеле приграбљеног плена. Ни општеправне норме, маколико биле прецизно формулисане, немају никакав суштински значај ако нису у сваком тренутку сагласне са америчким империјалним интересима и политичком вољом вашингтонске администрације. Успостављена је светска тиранија каква никад раније није постојала у целокупној историји човечанства. Држава тиранин прибавила је себи монопол легалне примене силе у међународним односима, а истовремено другим државама негира основно право употребе силе у унутрашњим односима као главно својство суверенитета. То је Сједињене Америчке Државе претворило у главног међународног терористу, монополску терористичку организацију која своју реалну снагу, силу и моћ убрзано претвара у међународно јавно право, а послушност свих других држава у правно санкционисану дужност.
Сасвим је природно да Америка тежи да прикрије праву суштину сопствене хегемоније и доминације над целом планетом, па се њени идеолози труде да нови светски поредак представе као, напокон, успостављање принципа владавине права у међународним односима, система у коме јачи штити слабије, као и стања у коме ће Повеља Уједињених нација после толико деценија занемаривања бити у целости примењена. Амерички председник Џорџ Буш 1990. године, усхићен падом Берлинског зида и сломом Варшавског пакта, а спремајући агресију на Ирак, новом светском поретку приписао је начело мирног решавања спорова међу државама, нове начине сарадње међу нацијама, солидарно супротстављање агресији, смањење светског наоружања и надзирање његових стокова, као и правично поступање међународне заједнице према свим народима. У пракси, обесмишљено је постојање Савета безбедности Уједињених нација страхом других великих сила да улажу вето на одлуке које протежира Америка, претварајући тај орган у сопствени инструмент наметања својих парцијалних интереса и система вредности читавом свету. Славодобитно је Буш саопштио да је Америци победа у хладном рату једноставно наметнула одговорност за судбину целокупног човечанства. Американци су потом просто затрпани флоскулама о њиховој узвишеној светскоисторијској мисији шампиона демократије.
Партикуларни амерички национални интереси (мада ту и не постоји никаква нација по традиционалном европском схватању тог појма, него је реч о конгломерату најразноврснијих нација у коме водећу улогу имају потомци западноевропских досељеника, посебно англосаксонских) заодевају се у рухо вредности западњачког либерализма и демократског плурализма. Једна велика сила себе сада види у улози демијурга светске историје сматрајући садашњи глобални однос снага вечним и непромењивим. Као главне препреке у томе она види суверене националне државе које су већ самим својим постојањем неуклопиве у амерички цивилизацијски модел, који се само вербално заснива на либералној политичкој демократији, тржишној економији и поштовању људских права, посебно права расних, етничких, верских и других мањина, у чему све већу улогу игра истицање права хомосексуалаца и питања полности кроз заиста равноправан друштвени третман црнаца, Латиноамериканаца и Азијата у сопственој социјалној средини. Добро би било да покажу на делу како у Америци функционишу концепти широке аутономије и специјалних статуса, односно, конфедерација и лабавих федерација. У Америци је све на продају, па и демократија. Свака политичка функција доступна је само ономе ко има довољно новца, односно подршку најмоћнијих економских и финансијских корпорација. Чак је и корупција институционализована кроз систем конгресног лобирања. Масовни медији су до краја идеологизовани, необјективни, контролисани и инструментализовани као главно средство манипулације и продукције поданичке колективне свести обезличене масе грађана. Вест је роба и њена вредност није у степену истинитости или поузданости, него у могућности добре продаје на тржишту. Ту морал у потпуности одступа пред корисношћу и циљношћу. Медији су стриктно идеолошки и пропагандно средство власти по свим битним питањима. Слобода медија је могућа само у оним секторима у којима је власт недовољно заинтересована за постизање униформисаног мишљења. Чак и у сфери вере се протежира идеологизована варијанта такозваног хуманистичког екуменизма или синкретички концепт цивилне религије, како би се људска душа што боље оковала, да би јој се свест лакше контролисала. Међутим, пошто “лонац за топљење” разних етничких група, култура и цивилизација у основи није успео, Америку тек чека унутрашњи сукоб цивилизација.
Мисионарска предрасуда о историјском позиву западњака да цивилизацију све друге народе и државе у пракси је произвела културни империјализам и у крајњој инстанци владавину америчке псеудокултуре. То је био драгоцени додатак економској и финансијској снази, војној сили и врхунској технологији. Ипак, после врхунца моћи који је постигнут победом у хладном рату, неминовно почиње пад доминације западњачке цивилизације. Као главни изазов појављују се источни народи, посебно Кинези, који имају најдинамичнији развој и упорно чувају сопствену независност. Кинеска стопа привредног раста највиша је на свету, а кинески народ није склон неограничено расипништву потрошачког душтва, не показује себичност и саможивост, а поседује висок степен радне дисциплине. Али, изазов америчкој саможивости све више ће представљати и Русија, Јапан, Индија и арапске земље. Уколико их Америка не уништи, предстоји јој да у догледно време пред њима капитулира, јер су неке од њих већ показале да су много способније у провођењу синтезе делотворне економије, технолошке експанзије и духовног осмишљавања људског живота и друштвених процеса.
в) Тиранија није никаква гаранција сигурности тиранину
Успостављањем планетарне тираније Американци су до крајњих консеквенци довели концепт доминације западне цивилизације и њене улоге неприкосновеног хегемонистичког мисионара у сфери идеолошког погледа на свет и кодекса моралних вредности, политичког пројекта либералне демократије заснованог на индивидуализму као привилегији одабраних, економском концепту слободне конкуренције, нерационалне производње и бесомучне потрошње, дајући јој завршну социјалнопатолошку форму сигурног наговештаја скорог краја. Проклетство својевременог крволочног и систематског геноцида над северноамеричким Индијанцима, као и обнова ропства отмицама афричког становништва, усправља се као егзистенцијална претња савременом човечанству. Човечанство ту претњу мора да савлада или ће потпуно пропасти. Али, историја се у коначном виду иронично нашалила са актерима претње, јер која год варијанта превагне они су сигурно осуђени на слом. Биће темељито поражени и ако победе и ако изгубе у том планетарном судару. Америци је успело да пружи заокружену слику наличја европске културе, коју је стари континент вековима покушавао да сакрије јер је представљала фундаменталну негацију саме идеје слободе као генеричког бића човековог. Америка се непрекидно труди да благовремено уочи, препозна и неутралише непријатеље широм света, али јој никада није пошло за руком да у самој себи препозна свог највећег непријатеља и најопаснију претњу егзистенцији сопственог народа, грађана у чије се интересе ритуално заклиње.
Експанзијом мултинационалног капитала Американци су најинтензивније Европу колонијализовали, док су остатак света гурнули у невероватно дужничко ропство. Кредитирање у форми помама пре неколико деценија достигло је толике размере, да је опасност од изненадног ембарга на враћање дугова већине презадужених земаља сломила цели светски банкарски систем у коме Американци, без озбиљнијег ривала, воде главну реч. Огромна количина свеже одштампаних америчких долара одавно нема апсолутно никакво реално покриће, осим слепе вере власника да у рукама заиста држе опипљиву вредност. Каква се тек темпирана бомба крије у тонама америчких државних обвезница чије штанцовање и емитовање неодољиво подсећа на образац пословања такозваних пирамидалних банака. Оне веома успешно послују привлачећи све веће финансијске улоге и поткрепљујући их примамљивим каматама што ствара илузију финансијског чуда, док у једном тренутку група већих поверилаца или штедиша не дође на шалтер да наплате своја потраживања подносећи гомилу лепо дизајнираних папира. На тако несигурним и крхким темељима заснован је масонски пројекат владавине светом, прокламован већ на првој новчаници од једног долара, украшеној традиционалним симболима ове конспиративне организације интернационалног карактера.
Ропство потире све људске, друштвене и културне разлике, па тако представља идеални статус за оне над којима се влада. Мравињак или кошнице су идеалан узор. Људи су мрави или пчеле радилице. Њихово је да изгарају на послу, да добију колико им је потребно за храну, индивидуалну или колективну релаксацију облицима обездуховљене масовне забаве, али је суштина у матицама и матичњацима. Њима је све подређено, и они су израз постигнутог јединства воље и акције, субјекти хегемоније и доминације, овлашћени спроводници замисли Великог архитекте универзума, чувари његових тајних знања и парапсихолошких моћи. У ту сврху се мисаоно униформишу људске личности, унификује се поглед на свет и став према животу, али и прави све већи раскорак између идеализоване слике стварности и друштвене будућности у односу на оно што се заиста дешава испод површине. Идеологија индивидуалног поседовања труди се да човеку уништи интерес за стицањем знања само знања ради, као и свих облика критичког размишљања. Заокупљеност наметнутом потребом сталног раста производње и потрошње доводи у питање људску персоналност на пољу доказивања, исказивања и усавршавања личног и колективног духовног идентитета.
Светски капитализам је одавно целовито изменио своју провобитну природу. Основни облик есплоатације није више присвајање вишка вредности који је настао у призводњи, него манипулисање доларом као светском валутом, кредитирање, субвенционисање, манипулисање трговинским олакшицама, стимулацијама и преференцијалима, заправо дириговање робно-новчаним токовима. Догодило се управо оно чега су се традиционални економисти ужасавали већ као саме могућности, која их је подсећала на вишак вредности остварен крађом, пљачком, преваром итд. Капитал се данас најбоље оплођује надмудривањем и обмањивањем, притисцима и уценама, али и тако стечен профит увек има негде материјално упориште у реалној вредности. Махом се ради о отимању коре хлеба из уста човека који не зна ни ко му је то отео ни шта га је, заправо, снашло. Зато се са највећим ентузијазмом прогоне и онемогућавају они који прогледају, схвате велику обману и покушају да се ослободе из неподношљивих канџи њених актера.
Спољашњи амерички сјај, потенциран агресивним и синхронизованим наступом свих видова дириговане популарне културе, успео је да фасцинира наивне, лаковерне и глупе, али такви су у једном тренутку представљали већину човечанства. Зато је буђење и отрежњење данас тако болно и непријатно. Да трагедија буде већа, фасцинацију није изазавала квалитетна чоколада, него привалачни шарени омот у коме је запакована и нападна телевизијска реклама која је промовисала бескрајним понављањем, док људи нису почели да реагују по неком психолошком механизму који неодољиво подсећа на пословични Павловљев рефлекс. Сан о метеријалном богатству суспендовао је изворну људску духовност и човеково схватање среће као бескрајне доброте, своје и туђе. На сву срећу, критичка самосвест као основна одлика интелетуалности морала је кад тад да се обнови и доведе у питање наметнуте вештачке вредности да би допринела обнови оригиналне људскости. Мада су у том, још увек неравноправном, судару са декадентном цивилизацијом, преовлађујућа осећања псесимизма, нада у промену разгорева се, испочетка као усамљена искра, сад већ као нешто јачи пламичак упозорења и стимулисања да се потенцијална енергија забринутости преточи у плодотворни активизам који неће подлећи пропагандним обманама и уиграним техникама манипулације. Ако своје почетне дилеме брзо не замени свестраним критичким трагањем за могућим алтернативама, песимизам може бити и контрапродуктиван, водећи у апатију беснађа и резигнираности. Најгоре би било масовно осећање и став према коме је ионако све пропало па је свака борба узалудна, унапред осуђена на неуспех и ново разочарење.
Пошто је амерички културни колективни дух разорен релативизацијом морала и његових вредносних судова, дегенерацијом образованог система, заглупљивањем људи електронским медијима до срозавања на ниво идиота у политичком и етичком погледу, кретена у погледу личног дигнитета и самосвојности, дебила у погледу квантума знања којим располажу и жеље да се оно непрекидно повећава и усавршава, вероватно је потребна нека врста шок-терапије да би се изазвао преокрет у људским главама и човек, који је некад био мисаоно биће, опет натерао да размишља и поломи окове анитукултуре, псеудокултуре или поткултуре, као облика варијација масовне културе у десоцијализованој пракси. Да не би нихилизам заиста тријумфовао и означио дефинитивни крај човечанства, потребно је одмах уздрмати глобализам као његов најмодернији дериват и најуспешнији вид мимикрије под плаштом пропагирања вредности либералне демократије као универзалних и незамењивих. Само, да ли је уопште могуће изазвати такав преокрет у главама људи чији су мозгови неколико деценија излагани погубном дејству рок-музике, на пример. Та музика као да је створена да, делујући на подсвест, подстакне на испољавање намрачнијих и најнижих карактеристика људске личности, да пробуди неку анималну склоност ка паразитизму, с којим се већ камена секира обрачунавала. Функција рока је да разори људску емотивност и редукује мождани потенцијал, да подстакне склоност лењости, дангубљењу, било ком облику асоцијалног понашања. Одсуство сваког осећаја за естетику, првенство даје чистом ритму, ритму који је сам себи сврха и уједно визија света наркотицима презасићеног мозга. Недостатак слуха и елементарног музичког ускуса надокнађује се несносном буком чија је улога да изазове транс, својеврсну изолацију од реалног света, уз постизање неке врсте сурогата сексуалне жеље, њене оријентације у противприродном правцу, у сваком случају. Колективна мастурбација као да доводи до неког делиријума колективног оргазма, који човека појединаца лишава природности и стварних људских потреба, претварајући га у роба ритма од кога на крају експлодира мозак, како је то, вероватно сасвим случајно, обрађено у једном филму из, иначе, имбецилног серијала “Ноћ вештица”. Основни циљ који се оваквом квазимузиком постиже је претварање људи, појединаца са изараженом индивидуалношћу, у аморфну масу психоделиричних овисника. Показало се да је то идеалан рецепт за непродуктивно пражњење природног младалачког бунта, од кога су увек стрепеле старије генерације у условима друштвених криза и у преломним историјским временима. Урнебесна музика се прописује као терапија за социјално незадовољство, личне и колективне фрустрације.
Примарни задатак је да се испирањем мозга човек лиши сопствене духовне и моралне индивидуалности, а секунадрно се постиже нестајање чак и телесног и полног идентитета, људи се претварају у тесто погодно за мешење свих врста пецива. Добровољно се томе подврћи представља, верованто, врхунац савременог мазохизма, раван некадашњем стављању главе у лављу чељуст. Најуспешнији је онај ко најбрже изгуби присуство самосвести, присебност, ко се темљито изолује од стварности, трансцендирајући у фантазију и колективну хистерију. Душевно здравље је неподносиво оптерећење, сувишан лускуз, док је добровољно распамећивање врлина која се највише цени. Живот је претворен у бесмислено клаћење и ваљање. Мелодија крикова и урлика у човеку буди праисконску звер, чији лик се појављује кроз гримасу сладострасног бола и хистеричног смеха. Усмерени зраци разнобојне светлости, који се емитују у ритму нормалном уху крајње непријатног звука, свему том изражавању анималних инстинката и нагона даје посебну драж, ако је мозак притом довољно алкохолисан или натопљен дрогом халуциногеног дејства. Није нимало случајно што су две најопасније и широко примењене дроге вештачког порекла, настале у лабораторијама бездушних господара света. Пошто и рок-музика остварује наркотичко дејство у мозгу који се од ње природно брани одређеним хемијским реакцијама, човек је двоструко дрогиран, чак и зависник од музике која му је у нормалном облику, као уметност, духовна потреба. Такав облик квазикултуре и псеудоуметности постизања људског задовољства на уштрб човекове личности и њене духовности, сасвим природно прати такозвана брза храна коју и сами Американци зову смећем, зашећерена водица с мало стимулативног наркотика на бази коке, који ствара навику и просто тера да се чаша за чашом испија итд. И начин одевања томе је прилагођен, изглед, фризура, кућни љубимци, по принципу што екстравагантније то новом модном тренду примереније. Сексуална усмереност ту више није ствар природе, здравља или памети, него питање слободног опредељења, попут учлањивања у политичке партије. На све стране просто бујају верске секте чија се асоцијалност манифестује као апсолутна социјалност, тотална друштвеност која подразумева обезличење личности, идеологија такозваног новог доба лансирана је да би провела потпуну дехуманизацију међуљудских односа кроз максималну манипулацију и инструментализацију.
Тако је Америка прво социјално и психолошки разорила сопствену популацију, проблематизујући јој све вредности на начин који не води њиховом усавршавању него деструкцији. Темељито угрозивши цели свет, Америка је показала да му представља главну претњу по његову будућност, али је систематски стварала услове и за свој предстојећи дефинитивни слом. Да парадокс буде већи, она је то постигла уништавајући друге. Поред Кореје, Вијетнама, многих других азијских, афричких и латиноамеричких земаља где се, као логистичка припрема пројекта новог светског поретка, манифестовала срж америчке политике насиља и деструкције, парадигматични примери практичне реализације америчког концепта планетарне слободе и глобалне демократије представљени су кроз геноцидну завојевачку политику против српског, ирачког и палестинског народа. Кад је цели свет после хладног рата са олакшањем очекивао смирење и дужи предах по питању сталних политичких и војних конфронтација, Американци су међународну сцену поново узбуркали, показујући да се у мутној води њихова политика хегемоније и доминације најбоље сналази. Своју тоталитарну политичку вољу сада отворено промовишу кроз концепт апсолутне и универзалне државе, али при томе не могу да сакрију унутрашњу клицу самодеструкције коју носи амерички начин живота. Изгубили су из вида древни, антички наук политичке филозофије да тиранија ни врховном тиранину не представља никакву гаранцију сигурности. Наравно, јасно нам мора бити да ниједна тиранија неће сама, својом вољом, пропасти. Зато је упорно морамо, свим средствима, доводити у питање, а, према томе, водећи интелектуални прегаоци човечанства имају пред собом широко поље стваралачког критичког ангажовања и шансу да докажу да на дугу стазу политика нема никаквих шанси у конфронтирању са разумом, савешћу и моралом.
проф. др Војислав Шешељ
Filed under: AKTUELNO, Srpske Novine, Srpstvo | 1 Comment »
