Jeremić i pristup Evropi

Takozvani ulazak u Evropsku Uniju nije ništa drugo do davanje ključeva svojeg bogatog domaćinstva sa nadom da će vlasniku frižider domaćina tudjin bolje napuniti od domaćina i da će taj domaćin biti sitiji kad mu tudjin broji zalogaje hleba.
Težnja ka ulasku u EU je priznavanje svoje ne sposobnost da se vodi narod Srbije u suverenitet i prosperitet. To nije ništa drugo do bežanija od svoje odgovornosti. Narod treba, više jednom da se zapita kakva mu je to vlada koja ima više poverenja u tudje sposobnosti nego u sposobnosti svojega narode. Put ka prospiritetu je put preko suverenosti svoje države. Sa ulaskom u EU gubi Srbija svoj suverenitet. To vam dolazi isto kao kad domaćin da ključeve svojeg stana tudjinu sa nadom dobrom prosperitetu. Zašto se taj naš narod više jednom ne upita zašto je narod Francuske ili Irske … odbio referendumom tu od naše vlade hvaljenu Evrpu a u koju srlja ne samo Jeremić već celokupna naša vlada!? Nijedan narod EU ne poseduje toliko prvoklasne plodne zemlje po glavi stanovnika kao država Srbije a sa prirodnim bogatstvom i resursima svake vrste situacija nije drugačija pa zašto onda treba da ulazimo u tu Evropu kao da smo prosjaci kao da nema alternative do predavanja vlastitih ključeva svoje kuće!?

NINOVA NAGRADA

NINOVA NAGRADA

Početak NIN-ove nagrade , te najprestižnije nagrade za roman godine objavljen na srpskohrvatskom (tada) jezičkom području, bio je neslavan , bez izgrađenih kriterijuma, zapravo pod budnim okom vlasti, a tako će i nastaviti, uglavnom sa padovima i ponekim delom koje je iskupljuje. To nije teško utvrditi ako se pogleda lista nagrađenih romana u proteklih pedeset godina, socrealizam je bio vodeći književni pravac i te uniformisanosti srpska književnost se teško oslobađala ( ako se uopšte sasvim i oslobodila). Književna kritika još sporije. Uprkos prevođenoj, teorijskoj literaturi. Zapravo, prevođeno je i štampano ono što sistemu značajnije nije moglo da naškodi.
Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić sa romanom «Koreni». te iste 1954. godine štampao je Ivo Andrić «Pokletu avliju» u «Matici srpskoj» Svakom iole upućenijem u kjniževne stvari je jasno da se ta dva dela ne mogu porediti. «Prokleta avlija» nadmaša»Korene»i tematski idejno, a o umetničkim svojstvima da i ne govorimo. Andrićevo delo domaša one visine o kojima je srpska kjniževnost sanjala dva veka, postajući simbol i znak. To nijedan žiri ne bi mogao ni smeo da previdi , ali NIN-ov iz 1954. i mogao je i smeo.Zato «Proklete avlije» nema ni u izboru najboljeg romana druge polovine dvadesetog veka.
Što loše počne tako i ide dok ne izgubi svaki smisao. Ćosić je nagrađen još jednom za roman «Deobe». Oskar Davičo tri puta !Danas se njegovog dela odriču i oni koji su ga nekad glasali.

Miroljub Milanović : POLAVEKA ĆUTANJA. Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka. – Požarevac, Edcicija BRANIČEVO, 2008. 125 str. 21 cm. str. 19 – 20
O ovoj knjizi, iz koje je je naveden citat, nije se pojavila čak ni novinska vest u štampanim medijima u Srbiji, pre svega zbog istine i neizbežnih zaključaka njenog autora, koji pogađaju u srž. Jer u Srbiji, pa i u njenoj književnosti, istina još uvek nije u modi.
U modi je nešto drugo.
U rubrici UKRATKO glavni beogradski nametački list, čitaj Politika, subota, 10. januar 2009, str. 17, piše: “ Ukoro NIN-ova nagrada. – Žiri za dodelu prestižne NN-ove nagrade kritike za najbolji roman u n2008. godini proglasio je najuži izbor od sedam knjiga. Ovaj izbor čine romani Aleksandra Gatalice „Nevidljivi“ (Zavod za udžbenike), mVladislava Bajca „Hamam Balkanija“ („Arhipelag“), Laure Barne „Moja poslednja glavobolja“ (Zavod za udžbenikke), Svetislava Basare „Dnevniik Marte Koen“ (Grafički atelje „Dereta“), Radoslava Petkovića „Savršeno sećanje na smrt“ („Stubovi kulture“), Vladimira Pištala „Tesla, portret medju maskama“ („Agora“, Zrenjanin), i Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo“ (Via print).
Žiri radi u sastavu Milan Vlajčić (predsednik), i članovi Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić. Ekskluzivni sponzor NIN-ove nagrade je Telekom Srbija, a ona će dobitniku doneti 900.000 dinara. Proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade biće 22. januara u redakciji NIN-a, a svečano uručenje ovog prestižnog priznanja biće upriličeno u Skupštini grada Beograda 30. januara, tačno u podne. – M. V.“
Novinska vest dovoljno govori šta je u modi. Još ako je novinski članak potpisao i predsednik žirija (inicijali na to upućuju), alal vera.
U suštini, kako god okrenuli, Milanović je u pravu. Kad se knjiga pojavila bio je 80% u pravu, sada je 120%.
Šta to znači?
Hajte da citiramo i dalje malo, ne ove pisce koje nameću kao što su komunisti nametali svoje a sprečavali druge, pisce drukčijega mentalnoga i duševnoga sklopa.
Podsetimo se malo, podsećanje je dobro.
O ILII MOLJKOVIĆU
„……Nisam Moljkovićeve knjige pročitao onda kada su se pojavile; načuo sam da su jednu zabranili (Ogledi iz deliktike). Čitao sam nekada, u Studentu, i u drugim časopisima, njegove tekstove… Video sam ga prvi put, u redakciji Studenta, možda 1968, možda 1970, ali se nismo upoznali. Susretao sam ga povremeno i na književnim tribinama, tj. viao; ne jednom. Kad je postavljao neugodna pitanja, u publici je bilo onih, koji bi omalovažavajuće reagovali: Opet, ti, Ilija! Na prisutne, na one koji nisu dovoljno znali o Moljkoviću, ta negativna reakcija je ostavljala negativan utisak…Činilo se da je veoma težak čovek, tj. nije bilo dovoljno vidljivo ono nevidljivo što je nosio na duši. Ponekad je uz pitanja koja je postavljao davao i detaljnu argumentaciju, koja je delovala kao cepidlačenje…
Rešim da pročitam te dve Moljkovićeve knjige….
I dok sam ih čitao, pitao sam se: zašto je odbijao da bude pisac? On, koji to jeste bio. Drugi, koji su to samo naizgled bili, ali izvikani, hteli su da budu pisci po svaku cenu. Neki od njih su živi, napravili su lepe karijere, ali kako, to oni sami nikada iskreno neće reći.Moljković je o tome, i ne samo o tome, posvedočio indirektno.
Ako je u Srbiji u vreme titoizma bilo pravih disidenata, onda je on to bio, a ne bivši partizanski komesari, niti drugi izvikani.
Nije bio, naravno, jedini, ali je svakako bio ortodoksan, i zato je morao biti na meti tzv. Službe… o čemu je ostavio i nesumnjivo svedočanstvo…
Zašto se Moljković, devedesetih, kada je počeo raspad SFRJ naizgled ućutao? I na to ima direktnih i indirektnih odgovora i u njegovoj poslednjoj objavljenoj knjizi, a i u pismima koja je neumorno i argumentovano pisao, ovim ili onim redakcijama…
Ruvin Avijamov je površno poznavao život Moljkovića
Drugi čovek, Vaksman, stanovao je u susedstvu, obilazio Iliju, ponekad i brinuo u njemu. Dockan su se upoznali, da bi se mogli više zbližiti. Nosio je Vaksman svoje pesničke pokušaje susedu na ocenu, i Ilija je, ne jednom bio nemilosrdan. Moljković je bio onakav, kakav je u svojim dvema knjigama.Prestrog prema sebi i prema drugima. M. Vaksman mu je, po godinama, sin mogao biti. I zato je Vaksmanov odnos prema Iliji bio sinovski…
Bio je tarabićevac, potomak kremanskih proroka, sušta suprotnost režimlijama picipevcima, dijalektikantolozima, urednicima ondašnjih književnih listova i časopisa.
Kako se rugao sa onim što se sedamdesetih prsilo i przničilo kao pravcijata savremena proza!
Kako je nadmoćno raskrinkavao ondašnje cenzore Studenta, Mladosti, Književne reči, Politike i drugih redakcija! (Ko ne veruje, nek pročita ponovo Moljkovićeva pisma upućena ondašnjem uredniku kulture – umetnosti Politike, tj. delove Moljkovićeve knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36 – 46).
Dobro je oko i oštar jezik imao mobar javne borbe za slobodu. Arhivirao je svoja sećanja, sačuvao ih za budućnost. Imao je mnogo više stida, časti i ponosa od onih koje je raskrinkavao.
Moljkovićeva, čak i usputna zapažanja, o onom zaboravnom i pokondirenom užičkom partizanskom komesaru, o prof. dr. Radomiru Lukiću (gostovanje na Tribini 17), o profesoru R. Joksimoviću sa svetske književnosti, o M. Vlajčiću, svedočanstvo je prvorazredno.
Uspevali su i nametali se sedamdesetih i kasnije, u vremenima kada je mali broj intelektualaca suzbijao strah i ćutanje, oni koji su umeli da povijaju šije i da oslušnu želje majstora istorije, ili majstora širenja straha i ćutanja.
Moljkovićev esej Neprilično naučno jezikoslovlje, poduži tekst, odbijali su i dnevni listovi i redakcije knjiž. časopisa i listova. Moljković je o svemu tome ostavljao traga. Polazeći od svog ličnog shvatanja o odgovornosti uopšte., Moljković objavljuje Zabilješku za KONAK SV. MRAKOJEDA:
…Sproću svakojake laži što se i učilišno doćeruje ko istina o ovom vremenu, bilježim da je moj izaslanik bezodgovorno skikno – ne zaklinjem se da je baš tako – egod valjda kod kojeg nadzirnog ureivača UMIJETIKE. Oću reći: tamo – nee oko podne u prvi četvrtak, brižno sam se raspitivo za svoje roenče, ali mi je zamenica Ota Brankašević, sve u vaspitnom tonu ispovedila da je urednika KULTUR – UMJETNINE Vlaja Milančića jošte u utorak snašlo iznenadno bolovanje, pa je nee poitao dve sedmice da se izodmori od nake migrene. Kad se sve sabere, o zloj sudbi roenčeta ni do danjeg dana (1. aprila 1984) ič mi nije dojavljeno…
(BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36)

Vlaja Milančić (Milan Vlajčić).
Ota Brankašević (Branka Otašević)…
Sve ono što su o Moljkoviću pričali, oni koji su ga poznavali i viali, zbog ovog ili onog, do poslednjih njegovih dana na zemlji, usmeno predanje, nepotpuno je i obojeno na ovaj ili onaj način. Shvatio sam, na kraju krajeva, da, ako neko želi da nešto više sazna o piscu, živom, ili pokojnom, pokojnom pogotovu, mnogo je bolje da ne ispituje roake, prijatelje i tzv. poznanike i simpatizere, već da čita dela samog pisca, ako su već neka od njih objavljena. Naravno, obe spomenute Moljkovićeve knjige imaju mnogo pukotina, ali on se nije ni trudio da ih skriva.
Zatim, to je pisac kome su mnogi, mnogi, čak i njegovi tzv. prijatelji odbijali rukopise!
Na desetine redakcija je odbijalo Moljkovićeve tekstove, pa i tekst KADA NEMA POLEMIKE? I Gledišta su odbila taj tekst, obavestivši autora. Moljković je dobio obrazloženje recenzenta, i preštampao njegov faksimil u svojoj knjizi (str. 110).

Obrazloženje recenzenta

Tekst po mom mišljenju ne može da se objavi, uprkos nekim racionalnim uvidima. Način na koji je tekst napisan ne odgovara onome što se u GLEDIŠTIMA – i kad je reč o polemici – štampaju. Šegačenje i izmotavanje (recimo tačka 10), privatni obračun i aluzije u celom tekstu i sl. – ne mogu se štampati. Šteta je što na osnovu ovog materijala nemamo tekst koji je napisan na sasvim drugi način..*
Datum 4. 11. 1975. Potpis recenzenta,
Dragan Stojanović

Na sledećoj, 112 strani svoje knjige Moljković objavljuje Zapis (Napomena) o večnom kukavelju (formi kao metodu) i vazda istim raznolikim gledištima (sadržini kao stavu) (iz koga navodim samo prvi paragraf).
Pred tim tako zdušno unačinjenim i u odgovorni arhiv pohranjenim razlozima nevaljalosti polemičkog teksta dotičnoga, od kojijeh bi za OOUR psihoanalita dušu dali oni o privatnom obračunu, dostaje mi da sa legitimnom ljudskom pažnjom – pre nego ću u podzemnom miru otpočinut – naprotivno onom prijestonom pažu što naglavce duma diljem podaničke misli glavom bezobzira, bezobzirno paorski zaparam tajnu krvotočinu tijeh razloga što su tak kraljevski potuljeno usajedinjeni sa ostalom tajin gmaznom tekućinom: neakcidentalnom, što se mene tiče. Kako meni, to jest, fala bogu nije dato da s pomoću drevnih svetskih sila poput kakva malog princa vodim obračune sa svakome znanom novosvetskom tajnom ciom – agencijom, niti smeram da gonetam fušeizirane ex private bojazluke i primisli što tu istočnozapadno rigaju iz ustanovine utvrde, rad bezgrešne ljubve prema devičanskoj estetici sveg rodovlja nameran sam, na rečeni bezobzirni način, makar koliko se na to rogušili i frktali spodobni boljari fenomenološke dume oformljeni, ete li ih, kao raznočini opričnici socoestetičke misli – što inače, kad je ozgo dozvoljeno kapom a doljena isplativo šakom, paušalno bruje, ruje, zuje, uje, grokću, rokću, sopću-ropću protiv svih na svetu Rusa sve bajagi na bazici trošnoga im jer čvrstorukoga socijalizma, jagmeći se na jeziku koj će slojnije i ljevše zajemčiti parijevsku nedodirnos tog jedinstva specifične umetničke forme i njezine umijetne sadržine, – radi te okotne ljubve iz koje se bezgrešno sav taj kulturpaž omaci, a i naspram svakoga ponaosobnoga mjaukenjca: sitni li sopstvenik samo jednog uma i govora – eve me s prednjom namerom (- nadležni će paragrafi: zaklanjajuć od lajave ultraleve-ili-desne stoke, gle i krasno umijeće ukućanskoga čistunca – većem kasti koliko je zla), sa namerom da gonetnem ono što i ovde tvori kao tajinstvena pojav te ljucke prirode i tih umijetnih postupaka poznatog mi suvremenog sveta – baš da bi sve na svetu što mi lično jeste znano i zaznano, na ćar psihoanalitu, izišlo na privatničke obračune. …
Itd.
Stil, kojim je sve ovo napisano, i drugo, morao je izluivati ondašnje urednike. To liči u mnogo čemu na drevni izraz proroka. Moljković je tim stilom potvrđivao smionost i zaumnost svojih zemljaka, kremanskih proroka.
Nisu bili naivni da ne shvate o čemu piše Moljković. To je bilo stremljenje istini. Na koje se nisu usuivali ni ondašnji ni najizvikaniji pisci i filozofi.
Kao jurodiv, istinski jurodiv, Boga i istine radi, a ne simulant, Moljković je nastojao da istera istinu do kraja…
Na 124. stranici knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, Moljković obelodanjuje još jedan faksimil.

Gledišta
Časopis za društvenu
kritiku i teoriju

RECENZIJA
Autor…Ilija Moljković..
Recenzent…Blagoje Jastrebić
Naslov teksta…. Kada nema polemike
Veličina teksta… 3 str.
Predložen za rubriku –
Mišljenje recenzenta/ zaokruži*/ : odbijen
Ocena / kategorija/ teksta / brojčana i opisna/… V
Obrazloženje recenzenta:
Tekst, iako posvećen zanimljivom problemu, nije moguće objaviti u časopisu kao što su GLEDIŠTA s obzirom da ne odgovara prirodi ove publikacije.
*Obavezno navesti odgovarajuću ocenu o kategoriji teksta prema:
I – odličan
II – vrlo dobar
III – dobar
IV – slabiji, ali može da se obj.
V – slab, nije za objavljivanje
Datum 16. XII 1975 Potpis recenzenta
B. Jastrebić

Nije tek tako, štosa radi, Moljković kao naslov svoje prve knjige izabrao jednu psovku narodnu. Ko je pročita pažljivo od početka do kraja, videće i uveriće se da je ovaj pisac, koji je preživljavao, baveći se drugim poslovima, redaktorskim, uronio u mutnu stvarnost književnosti svoga vremena, ali i duhovne arome, pokazujući na svoj način, kao i prevodilac Kamija, zašto nije bilo dijaloga i sluha da se čuje i drukčije mišljenje.Dobro je što je u svojoj prvoj knjizi sačuvao sva ta pisma i ostalo, za neku budućnost.
Pogledajte samo kome je sve pisao i koga je prozivao, direktno i indirektno, poimence ili po prepoznatljivom nadimku. Goran Babić, S. Rakitić, Sl. Mašić, Milisav Savić, Dragan Stojanović, Blagoje Jastrebić, Miroslav Josić, Dušan M. Bošković, Nebojša Popov, Ci, Dragan Lubarda, Dragomir Brajković, Ivana Bogdanović, A. Petrov, Stojan Subotin, Miodrag Perišić, Dragan Jeremić, S. Simonović, Aleksandar Postolović, Marija Herman – Sekulić, Milovan Vitezović, R. Smiljanić, … i drugi.
Moljković se zalagao za polemiku i dijalog. Jer polemike nije bilo. A nije je bilo, niti je moglo biti, kada se- kako je narodski tvrdio Moljković – mudro gleda ono od čega se živi (90 str. njegove knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG).
U toj knjizi su prozvani – ušutkani…
…2.Polemike nema onda k a d a još nekih dvanaestak urednika, što glavnih što rubričnih, – npr. Mladosti, Studenta, Borbe, Trećeg programa…sve do Savremenika* – oćute ili odbiju onaj isti tekst – Neprilično naučno jezikoslovlje – i s obrazloženjem da neće da se mešaju u tuđe poslove – npr. u poslove Politike – za šta neki od njih reče – npr. B. Jovanović; iz Borbe – da je to i njihovim statutom predviđeno (da se ne mešaju u poslove drugih dnevnih listova). Prema tome, teza druga: u književnoj republici polemike nema onda kada se i u njoj razbaškari princip politike nemešanja, jali nezameranja, te pokrije i svaku osobnu neodgovornost; naučnu, jeste… (….)

Moljkovićeva druga teza nije bila samo teza, već aksiom.
Vreme je ovog pisca i bundžiju – kako je naslutio u fusnoti ovde navedenoj (str. 90. njegove prve knjige) nemilosrdno pregazilo.
NADŽIVELI su ga oni koje je na vreme prepoznao i žigosao hrapavim narodskim jezikom kremanskih proroka.
Kad M. Bećkovića hvali kao čoveka i pisca unapred etiketiranog kao nepodesnog za polemiku (Evropejski nevaspitan i balkanoidno neskroman, to jest eve im ga ko poručen za plemenske vrače što mekeću o monomaniji, megalomaniji, paranoji i ostalom tome njinom duovničkom provijantu, sve kao takav smatram se i osobno zaslužnim (- nagrade ne iskam) da je u Književnoj reči… itd. str. 91), sačuvaj Bože moljkovićevskih pohvala!
Ne slučajno (opet str. 91 spomenute knjige) Moljković se priseća i prerano preminulog L. Šejke, koga su prekrilili…
Moljković je, u stvari, pisao naizgled zamršenim stilom za njegovo vreme, ali njegovi argumenti, njegova naizgledna cepidlačenja su, u stvari, komunicirala sa budućnošću srpske književnosti i kulture narednog stoleća. Ovog 21. stoleća.
Nijedan književni kritičar, ni književnik, ni analitičar srpske kulture i poezije druge polovine 20. veka nije tako razumno, odlučno i tačno dijagnostifikovao javnu bolest i nepriličnost tzv. naučnog jezikoslovlja.
Zato, raduj se, Ilija, jer će se novi i nepotkupljivi kritičari i ocenjivači roditi idući tvojim tragom…“

Iz knjige, romana-trilogije: Miroslav Lukić: U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA, Beograd , Narodna knjiga- Alfa, 2005, 326 str., 21 cm. (Biblioteka Napuklo ogledalo). Str. 85-93.

Ova Lukićeva knjiga je prećutana, onda kada je objavljena, kako zbog nebrige izdavača, tako i zbog mode koja je onda vladala, a koja u suštini i sada vlada. Nije i ne može biti predsednik žirija za NIN-ovu nagradu neko od sinova ili potomaka duhovnih I. Moljkovića, već neko ko će nadživeti i Moljkovićeve unuke, iako je na vreme obeležen.
Lukiću, mnogi književni kritičari u Srbiji, nisu mogli da zaborave roman „Doktor Smrt“ u kojem ih je sasvim zasluženo išibao još 2003. godine.
„Pasiju po Amarilisu“ roman koji je Lukić objavio ove godine niko ne spominje. A i kako bi ga spominjali književni kritičari, stasali kao titovski književni janjičari?
„ISTORIJU KAO APOKRIF„, roman-lakrdiju, iliti, po prostom, bezobrazne priče prof. dr Save Damjanova (sa predgovorom Jovana Skerlića Mlađeg), takođe zaobilaze ninovi nametači.
NIN-oba nagrada – alajbegovina.
Ujdurma komunistička.Neokomunistička. Članovi žirija su pažljivo birani i odabrani nametači. Vratili smo se malo unazad… obasjali malo … kontekst…alajbegovu slamu…

Nekad su mogli da se igraju NIN-ovom nagradom, da licitiraju, da telale, da nameću fah idiote i raznorazne skribomane, da krivotovore, i da glavnom beogradeskom ulicom idu uzdignute glave, ti jadni kritičari po volji partije, koji bi danas trebalo da se zavuku u mišije rupe…

VUK JEREMIĆ „HEROJ“ – Preneto iz www.vidovdan.org

У рукама Јеремића Вука
Бранко Радун

У Србији је што-шта другачије но што изгледа, а често је медијска слика сасвим супротна од реалности. Србија некада медијски изгледа као да је изашла из филма „Труманов шоу“ у коме је креиран један лажни телевизијски свет. Кад се у целом свету чују изјаве пуне страха и панике око надолазећег глобалног финансијског цунамија који може да опустоши земљу, само се код нас може чути како је то велика шанса за земљу и како нас (ваљда само нас) „то“ неће ни окрзнути. Кад у целом свету стаје аутоиндустрија (а многи су „на принудном одмору“) а нарочито Фијат, само нама то нема никакве везе са реалношћу планова у Крагујевцу. Шта рећи тек о агресивној кампањи оспоравању гасног споразума пуној искривљавања и обмана или промоцији „Војводине републике“ као нечег корисног за све грађане. Чини нам са да се једино овде могла тако истрајно узгајати медијска нада у то да ће победа Обаме на изборима побољшати наш положај око Косова иако су он и његов тим давали супротне изјаве. Нигде осим овде се национални пораз у виду прихватања Еулекса, који трасира пут косовске независности, може називати нашом дипломатском победом, а кључни доказ за то је што се ето и Албанци инате. То нас подсећа на оно Милошевићево проглашење победе после бомбардовања и окупације Косова. Орвеловски речено – пораз је победа, рат је мир, економско пропадање је благостање…

Србија је добила новог „јунака“

У занимљив пројекат медијског „преокретања“ читавог имиџа сигурно спада и прича о младом министру спољних послова Јеремићу Вуку. Он је од јапијевског министра проевропске и пронатовске оријентације преко ноћи постао „љути патриота“ који даје оштре изјаве, покреће тужбу против Хрватске, бори се за Косово „свим расположивим дипломатским средствима“ и у скупштини УН остварује ни мање ни више но „велику дипломатску победу“. У Штерну је дао интервју у којем је „скандалозно“ изјавио како је Србија „испоручила 44 од 46 оптуженика српске националности, а изручићемо и преостала два. Из Брисела, међутим, нема апсолутно никаквих позитивних сигнала, и то ме брине. Пријем Србије у ЕУ је ‚стављен на лед‘. („Штерн“, 05. децембар 2008, „Танјуг“). Шта је у тој изјави спорно није нам јасно, но она је дочекана од неких са запада, попут Кацина, као ратоборна српска реторика, али и од неких домаћих грађаниста била је дочекана на нож (Пешчаник због тога назва министра „арогантном незналицом“).

Млади министар спољних послова је давао оштрије изјаве и реаговао на овакве кациновске провокације или пак на хрватску хистерију око одлуке о надлежности међународног суда о тужби Загреба против Београда. Чак је отишао дотле у свом новооткривеном евроскептицизму да је изјавио како би Србија вероватно прекинула процес евроинтеграција ако би се од нас тражило да признамо независно Косово. Неки мање упућен би могао да се ишчуђава како су сад бивши радикалски прваци постали „проевропске снаге“ а млађани јапи-министар глобалистичке оријентације опасан националиста кога се стиде у Пешчанику. Медији су тако, што позитивном што „негативном“ кампањом, представили Јеремића Вука у новог постмодерног хероја и малтене новог браниоца Косова.

Политичка позадина медијске травестије

Шта је заправо позадина ове медијске трансформације и неочекиваног „напада“ патриотизма и државотворности код министра Јеремића? Само наивни или они који кокетирају са министровом политичком опцијом могу у томе видети заиста елементе промене политике, јер суштинску промену нико иоле упућен у политичка збивања Србије ни не очекује. Какву нову политику можемо очекивати када је пристајање на долазак Еулекса „пузајуће признање“ независности Косова кроз спровођење Ахтисаријевог плана. Даље, контратужба против Хрватске је потез у изнудици, а не стратешка политика у којој се прекида досадашњи мазохистички однос према Загребу. Међународни суд правде себе је прогласио надлежним за тужбу Хрватске против Србије за геноцид а министар Јеремић је реаговао најављујући контратужбу помињући и 250 хиљада Срба протераних из Крајине, али и историјски контекст српског страдања у Хрватској од времена Другог светског рата, што је било нарочито медијски ефектно.

Но, осим тог вербалног патриотизма, односи са Хрватском су сасвим нормални и не може бити ни речи чак ни о притиску на „суседа“ да повуче циничну тужбу и учини нешто по питању масовнијег повратка избеглих Срба. И на крају, прилично је проблематичан ефекат „великог успеха у Скупштини УН“ око иницијативе о покретању поступка око провере легалности признања сецесије дела државе, који је неутралисан срамотним црногорским признањем косовске независности. Све у свему, ништа ново – Србија је поражена, славе се победе, а ми добијамо „нове патриоте“ којима је то потребно ради јачања позиције на унутрашњополитичкој сцени.

По чаршији се већ неколико месеци спекулише да је млади министар виђен као нови премијер у „реконструисаној“ влади или чак и као будући наследник председника Тадића. Да би био прихватљив за улогу човека коме се могу дати кључне позиције у држави, мора се мало порадити и на његовој промоцији потенцирајући његову одлучну патриотску оријентацију. Кад се ствари тако поставе, следећи је корак „прављење медијског хероја“ са пар ефектних потеза, оштрих изјава и агресивнијих поза, те се онда та прича максимално експлоатише. Таквом медијском стратегијом се у великој мери мења однос јавности према министру спољних послова и он постаје толико популаран да „прети“ да у наредном периоду угрози рејтинг свог бившег наставника, а садашњег председника. То на неки начин и потврђују и новија истраживања јавног мњења која додуше могу бити и у функцији министрове промоције као „новог патриотског политичара“.

Како објаснити неподношљиву лакоћу креирања „нових лидера“ или трансформације имиџа постојећих. Пре свега доминацијом демократа у медијској сфери у којој готово и да нема критике на рад врха власти, па тако и на рачун министра. Затим, ту је и вешто коришћење медија од стране провладиних спин доктора, те тима који стоји у логистици министра Јеремића. Затим, оно што омогућује овако лак успех ове „операције“ јесте чињеница да је наш народ уморан од пораза и понижења па је жељан одлучније патриотске политике те да је спреман да „прогута“ и овакве симулације које остају на вербалном нивоу. На крају, имамо и прилично немушту и слабу опозицију (која се више својим јадима бави) и која нема снаге и вештине да угрози ову и овакве медијске симулакруме. На крају, чини се и да су до сада многи из власти и опозиције потцењивали значај и амбицију министра Јеремића, па се нису много бавили њиме и његовим радом. Осим тога, рад министра спољних послова није у жижи политичке дебате, а са друге стране оставља могућност да се ефектнијим изјавама и „конфликтима“ са онима који су код нас неомиљени ојача свој рејтинг у домаћој јавности. Што је како видимо и ефикасно одрађено.

Да је реч о једној добро постављеној медијској кампањи потврђује и чињеница да је одмах после првих наговештаја о томе да би министар могао постати и премијер у „реконструисаној влади“ кренула и прича како је министар наводно непопуларан „у делу западних дипломатских кругова“ (каква езотерична формулација) због својих патриотских изјава. Ту је, „као поручен“ дошао и Јелко Кацин који је рекао да га је стид због министрових изјава у којима критикује ЕУ и европске институције. Кад се види шта је министар рекао – да је Србију ЕУ ставила на лед и да нам ништа не помажу – стварно је смешна таква реакција. Кад после Кацина и Пешчаник припомогне јачању патриотског имиџа младог министра спољних послова, својим „и нас је срамота Јеремића“ онда је слика потпуна. Јер кога „не воле“ у западним дипломатским круговима који непрекидно уцењују и притискају Србију (а нарочито Јелко Кацин који већ говори како је федерализација Србије кроз статут Војводине неформални услов евроинтеграција) и кога таргетира Пешчаник – тај мора да је „прави патриота“. Шта ћеш боље препоруке за просечног медијског конзумента у Србији.

Осим тога и у медијима који су важили за умерено патриотске попут НИН-а (Горислав Папић, Западњак на мети Запада; 27.11.2008) су се појавили пажљиво срочени текстови који од младог министра праве новог хероја српске политике који „не сагиње главу пред Хрватском“. То нас подсети на оно Милошевићево „Србија се сагињати неће“ као у осталом и већ споменуто представљање историјских пораза у ко-зна-какве победе. Политичке гарнитуре се мењају али континуитет губитничке политике која живи у одбијању реалност о(п)стаје. Поред тога, јавност Страдије се као и онда заводи и обмањује, додуше данас много вештије но у Милошевићево време. Нажалост, чини се да је то готово једини напредак који је наша земља доживела.

http://www.nspm.r