Језера настала радом багера (Нересница – Кучево, Србија, фото Заветине)

Језера настала радом багера (Нересница – Кучево, Србија, фото Заветине)

14. Ујкина столарска радионица, насупрот ујкиног дома, у Магази од неомалтерисане цигле. На фотографији се види дрвена тезга, неколико ренда разних величина, дебела четвртаста мастиљава оловка, неке свеске. Ујка је лепо цртао, а писао је и стихове. Од оца је научио калемарски занат. Кад у Мишљеновцу још није било радија, вести је слушао преко детектора које је сам направио. На слици се види и једна фотеља исплетена од прућа. И неколико корпи од прућа. Ујак је правио мале корпе од сијерка. На рафовима су брошуре из популарне пољопривредне библиотеке, неколико укоричених фељтона, српске народне песме, две књиге приповедака И. Андрића. Ту је и фуруна од бронзе, „краљица пећи“. Крај прозора је окачен кавез са гугуткама и штиглицима…
15. Прозорчићи штале. Залеђени. Сапи и леђа , прекривене поњавама, гојних крава. На фотографији се не види : топао и ошамућујући воњ стајског ђубрива. Плеварник пун накострешених врабаца, зеба, сеница. Ни вране које ниско прелећу и не могу да слете на кров штале јер је прекривен снегом. Све је завејано : дрвеће, шљиве, дудови, багремље и врбе, плотови и стогови, камаре са сламом налик на леђа планине. Кроз чудесну снежну архитектуру, мој отац је, у свануће, натукавши шубару заушницу на главу, правио лопатом пртину – тунел кроз белину, прво до бунара и дрвљеника, велике магазе, коша са кукурузом, а потом и до Друге авлије, до штале, обора, овчарника и свињаца, плеварника и стогова… На слици се јасно виде, на прозорчићима, као слеђена паучина, пегаве дијамантске гране, шаре…
16. Фрагмент са рабровског вашара (Преображења?) . Леже на трави, крај својих бицикла : Драга „Крца“, Милисав Бресничанин и мој отац (има шешир на глави). У дну фотографије : рингишпил, маса народа (снимак
непознатог фотографа, 1958 ?).
17. Полазак у основну школу. Носим у руци великог певца, по неписаном обичају, учитељу М. Милићу „Чваки“ на поклон. (Јесен 1958) 18. Учионица првог и другог разреда. Прозори према југу. Врхови шљива. Кровови суседних кућа. На десном зиду зидне слике : Јесен, Зима, Пролеће, Лето…
19. Збијени у три реда, стојимо на степеништу Основне школе. Ја сам онај што држи таблицу на којој је кредом написано крупним словима : „КРАЈЕМ ПРВОГ РАЗРЕДА“. Иза нас стоје учитељица Јела Милић, и њен муж управитељ „Чвака“. Ту је и бели фокстеријер Лоли, склупчан крај ногу првака. (Снимак кучевског фотографа Цветковића, крајем пролећа 1959, Мишљеновац)
20. Поглед са друма на двориште Основне школе. На средини дворишта је стари орах, окружен клупама на које ђаци остављају клечане торбе пуне књига. Иза ораха је школска зграда, чији су зидови споља обрасли бршљанима. Зграда има облик великог слова Т. Школа има два улаза – главни : за ученике, и споредни, за стан управитеља „Чваке“. Испред Школе је дуга бетонска стаза, која води на запад све до школског Купатила и Кухиње, Магазе са наструганим и уредно сложеним дрвима, угљем. Школска радионица. Остава…
21. Школски врт. У облику равностраног троугла, ограђеног зеленом тарабицом, при врху обојеном белом, у коме сваки ученик има своју саксију са цвећем и сваки разред своју леју са цвећем о којој брине. (Снимак непознатог аутора, 1960 ? )
22.Огледно школско добро. Други део школског дворишта. Виноград..Малињак.Трешњар. Кромпириште. Јагодњак. Пчелињак.
Бунар.
Јабланови пуни дрвених птичијих кућица, које смо правили на часовима ручног рада.
Леје лука, леје купуса. Леје паприке.
Бунар, покривен лимом. Са каменим аловом . Зеленим од маховине.
Школски фамулус, једнооки Стојан Пајкић Пајкадзера, погрбљен, носи на рамену велику брезову метлу. Стазе су оплевљене, као и леје.
23. Пошумљавање Басара. Ископане рупе за саднице борова. Ту су и истурена одељења млађих разреда из суседних села (Мустапић, Љешница, Сена). Вијоре горанске заставе. У дну фотографије, стоје управитељ школе „Чвака“ и шумар Слободан из Сене. (Снимак наставника математике Ж. Барнића ?)
24. Јесењи крос покрај Пека. Високе канадске тополе са златним гривама на октобарском сунцу на пространим ливадама надомак Вуковачког јаза, трептави спрудови и дубоке баре оперважене калабуком, дуга поворка свих ученика и наставника централне школе, за заставама на челу. На челу је управитељ „Чвака“, дебео као Мусолини, строг и са пљувачком у углу усана, кад загалами због неког пропуста. На слици се не види :гомила наших клечаних торби под тополама, пуних хране за цео дан, обасјаних благим сунцем бабљег лета. Не виде се сва она такмичења и утакмице разреда. Не види се долазак одељења истурених одељења из суседних села. Не виде се ни они широки готово бескрајни трептави спрудови на западу, пуни блескова у подне, и чежње за далеким и непознатим великим рекама, прекрасни пред залазак, по којима смо лутали скупљајући каменчиће што светлуцају, прилазећи бојажљиво води дубоких бара око којих буја рогоз. Посматрајући крупне рибе како пливају по површини и гутају труње или опале латице цветова, мушице…
25. Хватање дивљих зечева по дубоком снегу. Лов без оружја на дивље зечеве био је диван изговор за разбијање оне дуге, тешке, сеоске празничне досаде зимских дана. На слици се виде : наши кумови хармоникаши – Тома и Васа, мој отац и ја. Снег до појаса скоро. Базали смо снежним брдима, кроз багремаре, преко блештавих обронака, кроз шуме које су биле завејане и чаробне, тихе. Лутали смо сатима све док нам се за чизме и панталоне нису ухватили ледени сребрни прапорци, а затим смо силазили кроз неописиви сјај завејаних шумарака Шибова, Брложина, Хајдучког Потока, Чукаре…На слици се не виде завејане ливаде и пропланци, одблесак сунца на далеким и снежним врховима. Не види се на слици и кума Томина соба, у којој, не уловивши ни једног зеца, после, једемо свињско пржено месо и пијемо црно вино, док Тома и Васа свирају на хармоникама да нас разгале. После свира и стари хармоникаш, кума Томин отац – Богдан Тута…
26. Воденица у Шљивици. Десетак запрежних кола натоварених пуним xаковима (кукуруза, пшенице, јечма) између воденице и воденичне штале. Воденичар Будимир „Xелутан“, брашљиве косе седи на клупици испред воденице. Испред њега неколико црних свиња крпи зрње кукуруза у прашини боје цемента. Врана стоји на леђима једне крмаче. (На полеђини слике мојом руком написано : “ Н.Б. : Мој отац зна поуздано због чега је воденица престала са радом…“ Ставили су је под катанац и тако је напуштена таворила годинама, и у њој су се легле сове и врапци. Отац је купио у Нересници, једну велику крмачу, и она је прасила по дванаесторо прасади. Био сам задужен да их чувам на релацији воденица у Шљивици – наш салаш на Пеку, сваког поподнева , после школе, а лети и пре и поподне. Тако су свиње прогутале бисере моје дечачке доколице. То је било већ крајем четврог разреда када сам тешко подносио чудовишно разрастање самоће, и када смо моји другови Воја „Тиње“, Славиша Фиљан и ја почели да се увлачимо у воденицу у Шљивици кроз једно прозорче, трагајући за гнездима сова ушара. Ваздух је мирисао на устајало брашно, птичији измет и присуство пацова. Светлост је цурећи између црепова правила дивне шаре на дрвеном поду воденице, као на ћилимовима које је још увек ткала на разбоју зими моја мајка. Кров воденице је био обрастао травом када су саибије одлучиле да је сруше и поделе – нама су припали црепови са крова… – Снимак непознатог фотографа, 1961? )
27. Отказ. Оца су отпустили, и он пркосна израза, излази из управне зграде Зем. задруге „Златан Пек“. Више није секретар. Ловио сам лептире гацајући босоног плитким потоком који протиче посред села и први сазнао. Осветили су му се , преко управника задруге, јер је за време општинских избора организовао „опозицију“…
28. Пецање кленова. Стојим на високој обали Пека са штапом за пецање. Моје лепе и млађе сестре и рођаке Љуба, Лалица и Милица хватају по ливади скакавце и трпају их у шибицу… Па ми доносе. Зову ме не по имену, него „Бача“, јер сам најстарији у фамилији…
29. Групна фотографија шестог разреда. На слици нас је четрдесетчетворо! (Крајем јуна 1961. године.) Ту је, осим нас ученика шестог разреда, и наш разредни, наставник математике, родом из Пожаревца, Ревешин. Ту су ученици : Северина „Крца“, дебела Влајна Катица Адамовић, Дина „Мрча“, Милада Владуљевић, Милада Кузмановић, Зина Пајкић. Вла Вита Туферан, из Љешнице (преко Пека), разрогачено гледа у објектив фотоапарата фотографа Цветковића. Његовог оца, опанчара, Милета званог „Пас“, убио је те године један Влах из суседног села Мустапића, полутком цигле – због љубоморе! расредни ревешин стоји, испод школских кајсија усред свог разреда, са оним чудновато хладнокрвним погледом, млад, а проћелав. (Он је једини у читавом крају имао брзи велики мотор , „јаву“ на коме је јурио после часова таквом брзином, која ће му убрзо доћи главе.) ( Био је добар пецарош : пецали смо заједно често. Но, био је ћутљив човек. Тек се био оженио младом и лепом учитељицом „Бубом“… Видео сам кад је доживео саобраћајни удес, код Обренове Стражаре, слетео је у великој брзини са пута у јарак и убрзо устао из прашине лица обливеног крвљу… Хитно су га превезли у болницу, у којој је и преминуо после… Да, пецали смо на обалама нашег имања, натицали смо на удице глисте, скакавце, попце, трутове. Трутове сам добијао од мога стрица пчелара Саве Лукића. Или смо пецали црвенперке на муве, које сам ловио на вратовима крава које су пасле по ливади, и трпао их у шибицу …Црвенперке су пливале површином мутне реке и гутале пену, као латице цветова беле раде… Седим на трави, а између мојих колена седи и мој мали брат Александар : нема ни четири пуне године. То је његова прва слика. Ту је и мали жаца, и живорад Пајкуз, који је позерски истурио лакат десне руке…
30. Брод у Лакомици. Наша имања су од старине била и на северној и на јужној обали Пека. Кад надође река, Преко Пека се ишло „наоколо“, тј. преко дрвене ћуприје на реци. Па преко брвна на српачкој вади. Крајем пролећа и лети, кад се смањи водостај, прелазило се преко реке тамо где је била најплића. Било је то на крају наше ливаде, тј. иза нашег салаша на самој обали реке. Краве су преко тога брода прелазиле задигнутих репова.
Ми, као деца, скидали смо се до пола и тако прелазили реку. жене су пак скидале само опанке, патике, чарапе, и ловиле тренутак кад никог нема у близини, и прелазиле на другу обалу , до својих башта. Иза нашег салаша је било стабло лешника обрасло прутовима. Пењао сам се на њега, па онда прелазио
преко грана на кров, да бих се, као какав мачак излежавао, на сунцем огрејаној ћерамиди. Једном сам тако лежао на крову салаша и видео како једна од мојих рођака прелази преко брода задигавши вунену сукњу изнад пупка. Она није ни слутила да је посматрам. Вода јој је прво била до чланака, па до колена, па до кукова… После, било је довољно да склопим очи и да се сетим призора голотиње, па да узбуђење крене… Наш дом је почињао да буде сувише тесан за мене; почео сам да се одвезујем од њега, чвор по чвор. Одрастао сам; а све око мене, продица на првом месту, фамилија, ужа и шира, подизало је зидове између женског света и мене. Тај женски свет се одликовао, наслућивао сам, сасвим осредњом поквареношћу, био је премазан дебелим слојем пудера (моралних предрасуда и баналне осредњости). Мој отац је у мени подстицао предање које је у мени развијало одстојање од тога света јефтиног људског материјала , коме нису недостајали бујни инстикт и мрачне

Karikatura – Dostavio Mile Nikolić

Whoring the Holocaust

Mile Nikolić

Whoring the Holocaust
The anti-war lobby’s use of Holocaust imagery to protest against Israel’s attack on Gaza is causing a commotion. At a protest I attended outside the Israeli Embassy in London on Sunday, activists waved placards demanding “Stop the Holocaust in Gaza”. One protester held up a home-made banner with a message scrawled in twirly black ink: “Remember the Warsaw Ghetto.” His point, I discovered upon talking to him, is that Gaza today is reminiscent of the Warsaw Ghetto from 1941 to 1943: a tiny space overcrowded with desperate people, rife with disease and hunger, and threatened by annihilation.

I am no supporter of Israel, or of its invasion of Gaza, but even I recognise that this is historical illiteracy of the highest – or perhaps the lowest – order. However desperate is the situation in Gaza, it is obscene to describe it as a “Holocaust” or to compare it with the Warsaw Ghetto where, in the early 1940s, the population of Jews was reduced from 450 000 to 71 000 through starvation and mass deportations to Nazi death camps. Following a Jewish uprising, the ghetto was finally invaded and destroyed by the Nazis in 1943, with an estimated 56 000 people massacred or deported to camps. Nothing remotely on this scale is taking place in Gaza.

Supporters of Israel are outraged by the Holocaust imagery. “Comparisons of Israel to the Nazis are a deeply cynical perversion of history”, said the US-based Anti-Defamation League, after protesters on anti-Israel demos across America carried placards saying “Israel: The Fourth Reich” and “Stop the Zionist Genocide in Gaza”.

Jonah Goldberg in the Los Angeles Times slammed the “grotesqueries” of the anti-war movement, pointing out that if “supposedly all-powerful Israel is dedicated to exterminating the Palestinian people, it is doing a very bad job”. In the London Times, David Aaronovitch said “this ahistorical hyperbole is the product of a kind of binary thinking, the belief that there can only be two kinds of anything, and two possible responses: there’s the good and the bad; there’s the victim and the murderer”.

He’s right. The use of Holocaust imagery to demonise Israel is an attempt to reduce a complex, extremely messy conflict to a simple morality tale in which Israel is depicted as evil on a Hitlerian scale while its opponents, from Hamas to the anti-war activists waving those historically warped placards, can ascend to the moral high ground of good and supreme victimhood. It is also a convenient way to guilt-trip the Israelis with the past – to throw their own terrible history back in their faces, perhaps in the hope that such emotional blackmail will substitute for serious, difficult thinking about the conflict in the Middle East and how it might be resolved.

However, we should not let our horror at the use of Holocaust imagery blind us to the fact that these anti-war activists did not start this low-down game. They did not introduce the moral absolutes of the Holocaust, and the corresponding “binary thinking” of good and evil, into international affairs. Rather, they are picking up on, and exploiting, an already well-established trend for what we might call “whoring the Holocaust” where, over the past 10 to 15 years, some very messy wars have been described as simplistic genocides in which people labelled “evil” massacre other people labelled “good”. Indeed, some of the same people slating today’s anti-Israel activists for exploiting the Holocaust have done exactly the same in the past.

During the civil war in Bosnia from 1992 to 1995, Holocaust imagery was rife in Western media coverage and in the pronouncements of Western politicians. Then, the Bosnian Serbs were labelled as the “new Fourth Reich”. The Guardian called them the “tinpot Nazis of the Balkans”. Others said the Bosnian Serbs were “committing the same crimes” as the Nazis, carrying out a “Holocaust” against Bosnian Muslims. Anyone who argued that, while the war in Bosnia was unquestionably terrible, it could not be compared to the crimes of the Nazis or seriously described as a “genocide”, was labelled a “denier” – a slur that provocatively sprung from the phrase “Holocaust denier”.

During NATO’s bombing campaign over Kosovo in 1999, Holocaust imagery was wheeled out again. American and European newspapers reported on the “Nazi-style annihilation” of Kosovo Alabanians by the Yugoslavs. The German defence minister said there was “serious evidence” in Kosovo of “systematic extermination that recalls in a horrible way what was done in the name of Germany at the beginning of World War II”. In truth, an estimated total of 3 000 people, on all sides, died during the Kosovo conflicts between 1997 and 1999. A terrible figure, of course. But let us remember that the Nazis frequently killed more than 3 000 Jews in a single day in their death factories.

David Aaronovitch, so disturbed by the exploitation of the Holocaust in relation to Gaza, was only too willing to do it himself in relation to the Serbs. He said that in Bosnia, European people were murdered en masse “just as they had been 50 years earlier” (emphasis added). Such was the Holocaust-hysteria during Bosnia and Kosovo that death camp survivor Elie Weisel felt compelled to intervene. “The Holocaust was conceived to annihilate the last Jew on the planet. Does anyone believe that Milosevic and his accomplices seriously planned to exterminate all the Bosnians, all the Albanians, all the Muslims in the world?”, he asked.

More recently, the undoubtedly terrible situation in Darfur has been hysterically described as “comparable to the death camps in Nazi Germany”. In the case of Bosnia, Kosovo and now Darfur, such Holocaust-whoring has been cynically used to justify Western military intervention. Where today’s anti-Israel activists (stupidly) use Holocaust imagery to try to stop a war, others have used it to try to start one.

It is time that everyone abandoned the “binary thinking” of good and evil that comes with invoking the Holocaust. Such cynical and distasteful exploitation of the greatest crime of the twentieth century only obscures the messy complexities of conflicts in the here and now, while denigrating the uniqueness of the Holocaust itself

Windfall Tax on Retirement Income

The  Nerve. Now  $.10 individually – separate – added tax, per gallon of gas,  is being placed into the program.
Now I  wonder  who ever thought this was needed to  pay for  more  booty.


Windfall  Tax on Retirement Income

Adding  a tax to your retirement is simply another way of  saying to the American people, you’re so darn stupid  that we’re going to keep doing this until we drain  every cent from you. That’s what the Speaker of the  House is saying. Read  below……………

Nancy Pelosi wants a  Windfall Tax on Retirement Income.  In  other words tax what you have made by investing toward  your retirement. This woman is a nut case! You aren’t  going to believe this.

Madam  speaker Nancy  Pelosi wants to put a Windfall Tax on all  stock market profits (including Retirement fund, 401K  and Mutual Funds! Alas , it is true – all to help  the 12 Million Illegal Immigrants and other unemployed  Minorities!

This woman is  frightening.
She quotes…‘ We need to  work toward the goal of equalizing income, (didn’t  Marx say something like this?), in our country  and at the same time limiting the amount the rich can  invest.‘  (I am not rich, are you?)

When asked how these  new tax dollars would be spent, she  replied:
‚We need to raise the standard of  living of our poor, unemployed and minorities. For  example, we have an estimated 12 million illegal  immigrants in our country who need our  help along with millions of unemployed minorities.  Stock market windfall profits taxes could go a long  way to guarantee these people the standard of living  they would like to have as  ‚Americans‘..‘  (Read that quote again and  again and let it sink in.  ‚Lower your  retirement, give it to others who have not worked  as you have for it‘.

Send it on to your friends.  I just did!! This ‚lady?‘ is out of her mind and she  is the speaker of the  house!

Angesichts des Erdgasstreits

Newsletter vom 08.01.2009 – Nukleare Optionen

ESSEN/LONDON/BELENE (Eigener Bericht) – Angesichts des Erdgasstreits
zwischen Russland und der Ukraine verlangen Berliner Politiker eine
Renaissance der Kernenergie in Deutschland. Die Bundesrepublik dürfe
nicht „energiepolitisch einseitig abhängig“ werden, fordert der
FDP-Bundesvorsitzende Westerwelle. Die Regierung müsse daher den
Atomkraft-Ausstiegsbeschluss rückgängig machen. Die deutschen
Energiekonzerne fordern dies seit je. Sie erzielen mit ihren
Kernkraftwerken außergewöhnlich hohe Renditen, können aber gegenwärtig
nur im Ausland nuklear expandieren. Dort beteiligt sich etwa die
Essener RWE AG an neuen Kernenergie-Offensiven, unter anderem in
Südosteuropa. Heftige Kritik von Umweltverbänden am Bau von
RWE-Atomkraftwerken in Erdbebengebieten führt inzwischen zu
Auseinandersetzungen in der Konzernspitze. Nicht umstritten sind die
grundsätzlichen Pläne zur atomaren Expansion: Eine RWE-Tochterfirma
bereitet den Bau mehrerer Atommeiler in Großbritannien vor.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57437