NS-Massenverbrechen mit hunderttausenden Ziviltoten sollen ungesühnt bleiben

Newsletter vom 06.01.2009 – Neue Achse

BERLIN/CIVITELLA IN VAL DI CHIANA (Eigener Bericht) –
NS-Massenverbrechen mit hunderttausenden Ziviltoten sollen ungesühnt
bleiben und durch einen „Rechtsfrieden“ zugunsten des deutschen
Staates belohnt werden. Dies ist der Tenor einer offiziellen
Klageerhebung der Bundesrepublik Deutschland vor dem Internationalen
Gerichtshof in Den Haag. Die Klage reichte Berlin in den letzten
Dezembertagen ein, um sich jedweder Strafverfolgung wegen der
Verbrechen seiner Vorgängerregierungen („Deutsches Reich“) zu
entziehen. Ansprüche der Opfer und ihrer Nachkommen sollen endgültig
unmöglich gemacht werden. In dem Klageverfahren beansprucht die BRD
„Immunität“ und rechnet die kriminellen Akte des Deutschen Reiches
ihren regulären Hoheitsrechten zu. Wiedergutmachungsurteile zugunsten
der Opfer dürften nicht vollstreckt werden, da sie „Deutschlands
hoheitliche Immunität verletzen“, heißt es in der Berliner
Klageerhebung wörtlich. Die BRD betrachtet sich als unmittelbare
Rechtsnachfolgerin des Deutschen Reiches, dessen Erbe sie 1949
angetreten hat, leugnet aber ihre entsprechenden Verpflichtungen. Die
jetzt geltend gemachte „hoheitliche Immunität“ war in den Nürnberger
Prozessen mit der Feststellung erledigt worden, dass das Deutsche
Reich unvorstellbare Verbrechen gegen die Menschheit (crimes against
humanity) begangen habe. Wesentliche Teile seiner staatlichen Organe
handelten als kriminelle Vereinigungen, die Europa mit Mord und Terror
überzogen.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57435

Поводом интервјуа чешког МИП-а Карела Шванцерберга немачком месечнику „Цицеро“

Живадин Јовановић,                                   05.01. 2009.

Председник Београдског форума

Поводом интервјуа чешког МИП-а Карела Шванцерберга      немачком месечнику „Цицеро“

Подршка – да, патернализам – не

У празничкој опуштености пажњу, ипак, привлаче ставови чешког министра иностраних послова Карела Шванцерберга у интервјуу немачком празничном месечнику „Цицеро“. Јавност земаља тзв. западног Балкана, укључујући Србију, свакако ће са одобравањем примити став да ће један од приоритета чешког председништва у ЕУ бити убрзавање интеграције тог региона. Ту је и став  Шварнценберга да нема смисла даље условљавање приближавања Србије Унији изручивањем генерала Ратка Младића. Ако би тај став био израз реализма онда би то уједно био крај политике уцена и двојних стандарда као дубоко штетне за Србију, али истовремено и саморањавајуће за ЕУ. Да ли је тако, показаће блиска будућност.

Интересантно је међутим, образложење  које за те приоритете нуди  Шварценберг. Суштински, он плаши или, ако то лепше звучи,  упозорава – ако ЕУ хитно не интегрише Балкан, тамо ће се устоличити Русија, а она је „поново ревизионистичка сила“, „поново иде стопама Цара Николаја I“ и, шта више, представља „енергетско-политичку опасност“. Да би појачао аргументацију, чешки министар додаје да не сме да се заборави да су на Балкану започињали „велики континентални конфликти на почетку 19. века“ (зашто 19. а не 20. века!) те уколико Европа не би брзо интегрисла тај простор, прети опасност од новог конфликта, од „постављања бомбе под нашу задњицу“. Зато министар Шварценберг (71), кога „Цицеро“ представља као потомка аристократије (чешке, или аустроугарске?) и „изузетног спољног министра у Европи“, обзнањује – „Москва се мора вратити у одређене оквире“. Не каже експлиците које оквире има у виду, ко то може да уради, нити како, али се чини да главну улогу у дисциплиновању Москве даје САД. То произилази из савета новом америчком председнику Бараку Обами да не понавља грешку Џ. Ф. Кенедија и да не иде „у пребрзу конфронтацију“ са премијером Путином (зашто са Премијером, а не са Председником?!). Дакле, конфронтација да, али „пребрза“ не.

Ставови и аргументација министра Шварценберга, благо речено, изазивају недоумице и питања.

Прво је, где су по њему узроци тих, како каже, великих континенталних конфликата на почетку 19. века који су започињали на Балкану. Балканом су, колико је познато, тада управљале две империје – Турска и Аустроугарска. У чему види основ за поређење са садашњом ситуацијом? Ако су се тада народи Балкана, као на пример, српски народ под вођством Карађорђа Петровића и  Милоша Обреновића, дизали на устанке, то је најмање било уперено против интереса Европе јер се радило о национално ослободилачким устанцима и демократским револуцијама. У Србији, Грчкој, Бугарској. Ако је Русија подржавала те устанке, то не може да се третира као антиевропска политика, баш као ни руска подршка суверенитету и територијалном интегритету Србије данас у вези са статусом Косова и Метохије.

Друго, где министар Шварценберг види узроке потенцијалних сукоба на Балкану данас када тако драматично упозорава на ту опасност? У принципу, када се међународни проблеми решавају компромисом страна у питању и у складу са универзалним принципима међународних односа, опасности од сукоба су далеко мање, него када се решења намећу силом, уценама и двојним стандардима са стране.  Зато је питање да ли, можда, господин Шварценберг нехотице признаје да проблеми на Балкану током разбијања једне, па друге Југославије и нарочито током „решавања“ статуса Косова и Метохије, нису решавани компромисом нити у складу са универзалним принципима. Ако нису, у шта је, српски народ, упркос систематском „лечењу“ од „национализма“ и других реметилачких особина, дубоко убеђен, могу ли се корени неправде и нестабилности, отклонити интеграцијом у  ЕУ? Ако Хрватска са прага ЕУ изјављује да чланство неће плаћати државном територијом, а реч је тек о пар десетина квадратних километара, шта тек Влада у Београду треба да каже суочена са отимањем 15 одсто своје државне територије неодвојиве од њеног националног, културног и духовног идентитета!

Интервју господина Шварценберга одише резонима и терминима европског патрона 19. века према Балкану као попришту надметања страних сила и монетом за поткусуривање. Логиком која је лишена дипломатских обзира и уважавања дубоких промена у међународним односима, он врти у круг две једнако проблематичне тезе – прва, да балканске земље и народи нису нити смеју бити субјекат међународних односа па им је потребан душебрижник на Западу и друга да Запад на сваки начин треба да спречи „повратак Русије на Балкан“, па „чак“ и таквим жртвовањем као што је отварање за убрзани пријем у ЕУ!

Чињеница је да се Русија „вратила“ у Брисел, и много западније и јужније од Брисла, енергентима, али не само њима. „Вратила“ се и у Њујорк, Шангај, Делхи, Рт Добре Наде, Буеноис Аирес, Бразилију и ко зна где све. И ником ништа. Али, по Шварценбергу, опасно је, готово недопустиво, да се „врати“ на западни Балкан. Он не нуди одговор, зашто би, на пример, руски гасовод кроз Берлин био израз партнерства, а сумњивих „царистичких“ намера кад пролази кроз Београд или Ниш! Или, можда, Шварценбергу сметају руски гасоводи уопште, па и то што Русија поседује огромне резерве гаса. Да ли се на то односи порука да се „Москва мора вратити у одређене оквире“?

Резони и термини господина Шварценберга неодољиво подсћају на реторику хладног рата. Он изражава отворене сумње у Русију као партнера и позива на постављање препрека. Ако Европа брзо не узме Балкан под своје окриље, „неко други ће се ускоро уселити тамо“ упозорава и додаје да би то била „бомба испод наше задњице“. Шта је суштина ове изјаве, ако није позив за (пре)расподелу сфера утицаја, за поделе и у крајњем развоју – за конфронтацију. Да ли он то говори само као „изузетан страни министар“, као инсајдер  интерних резоновања на Западу, или као аутентични тумач званичне политике ЕУ то ће време показати. Сигурно је, међутим, да је Европи и Балкану било доста подозрења и подела које су јој  доносиле само зло. Данас су неопходни компромиси, уважавање и партнерство, а не конфронтација и лекције ex katedra.

Тешко је не запазити Шварценбергову критику „руског ревизионизма“ иако је нејасно на шта се тачно односи. Критика ревизионизма половином прошлог века долазила је из Москве, од Стаљина, а касније од Брежњева. У условима оштрих блоковских подела и конфронтације „ревизионизам“ је означавао сваку тежњу за самосталношћу, сваки отпор јединственом моделу социјализма из  центра у Москви. Због самосталног унутрашњег развоја, Београд и КПЈ су тада проглашени за највеће ревизионисте, за „лакеје империјализма“. Где је данас центар, ко су данас креатори јединственог модела према којима се утврђује ко је и шта је савремени ревизионизам? У чему би то Москва данас, по оцени Шварценберга, била ревизионистичка? Вишепартијски парламентаризам и капиталистички односи доминирају у читавој Европи, укључујући Русију. „Путинизам“ је такође капитализам. Руских боја, али – капитализам. Русија , истина, брже решава неке горуће проблеме, него у време Јељцина, има далеко ширу сарадњу са Европом и светом. Ту, дакле, не би требало да буду поводи за такву оптужбу. Стабилнија Русија, стабилнији односи са Европом. Истина је да се Русија не мири са концептом униполарног света и да су мултиполаризму наклоњене бар две трећине човечанства. Резултат  је отпор монополизму и демократизација међународних односа, чак и независно од мотива којима се ова, или она земља притом руководи. То тешко може да се крсти ревизионизмом. Напротив, то је враћање принципима међународног права и поштовању улоге УН.

С друге стране, истине ради, треба констовати да је Запад, а не Русија, кумовао разбијању једне, па друге Југославије, а од недавно и Србије одузимањем Косова и Метохије. То је стварна ревизија европског поретка успостављеног након Другог светског рата и потврђеног Финалним документом ОЕБС-а (КЕБС-а) из Хелсинкија. Ширење НАТО-а, милитаризације Европе, агресија на Србију (СРЈ) 1999, мрежа америчких и НАТО војних база на линији Балти

СРЕТНО БАДНЈЕ ВЕЧЕ – СРЕТАН БОЖИЋ ЖЕЛИ ВАМ ГЛАС ДИЈАСПОРЕ

Glas Dijaspore želi Vam

PREDSEDNIČE; KAD JE VREME ZA PANIKU!?

KAD PREDSEDNIK GOVORI; “NIJE VREME ZA PANIKU” TREBA PAKOVATI ĆEBAD PA PUT POD NOGE, U SELO ILI U ŠUMU!? – Reakcija na novogodišnji govor Predsednika Srbije Borisa Ta

Reakcija na novogodišnji govor Predsednika Srbije Borisa Tadića koji je izmedju ostalih floskula i retoričkih ne uravnoteženosti rekao da nije vreme za paniku.

U americi pucaju najveće banke ko mehuri od sapunice, svetska kriza ne slućenih razmera je na pomolu, po neki svetski analitičar prognozira da će do jeseni izbiti gradjanski rat u Ameriki a naš predsednik govori; nije vreme za paniku kao da postoji pravo vreme za paniku . Moj predsedniče, nikad nije bilo niti će ikad postojati pravo, racionalno vreme za paniku jer je ona najgori savetnik za rešenja svake prekerne situacije. Za paniku nije nikad bilo niti će biti pravo vreme, ona jednostavno nastaje bez ičije volje ili bilo čije kontrole! Nju diktiraju bezizlazni uslovi po život pa Vi procenite kakvi su to uslovi po život u Srbiji. Najavljivati i proklamovati puste želje nisu nikakve odbrambene mere od panike a još manje od kriza već su to samo prazne floskule. Odbrambene mere i lek protiv panike mogu biti samo konkretne i brzo delujuće reforme. Kompoziciju NATO alijanse, Amerike i Evrope je zahvatio požar za kojeg, kako sada stvari stoje, nema leka a Vi umesto da odkačite vagon zvani Srbija iz te sunovratne kompozicije i da izvršite radikalne reforme; privrednu i kulturnu reformu Srbije! Vi se hvatate golim rukama za to vruće gvoždje zadnjeg vagona te kompozicije i propovedate, da me izvinite, običnu bezsmislicu, A kako bi i mogli govoriti nešto drugo kad morate da slušate one koje je ta sveuništavajuća vatra već zahvatila i koji sami neznaju kako da je ugase kod sebe. Vi srljate u tu Evropsku Uniju jer i sami nemate koncepta za privredno-političku reformu Srbije koja bi vodila u privrednu nezavisnost od drugih zemalja a stim i u suverenost Srbije što bi je činilo manje osetljivom na drame koje donose neminovno sa sobom svetske krize. Vi snosite direktnu odgovornost zbog davanja ključeva svog bogatog doma tudjinu nadaju ći se da će nam tudjin bolje napuniti frižidere i da ća nam narod biti sitiji kad mu tudjin, u ovom slučaju čak dušmanin broji zalogaje hleba. Ni jedna zemlja u Evropi nema toliko plodne zemlje vrhunskog kvaliteta po glavi svoga državljanina kao što to ima Srbija. Ista je situacija po pitanju prirodnih resursa svake druge vrste. Zar nije sramota da nam narod živi u ovakvoj bedi samo zato što ima vladu koja ima više poverenja u sposobnosti tudjina pa čak i neprijatelja nego u sposobnosti sobstvenog stanovništva koje je toj vladi dalo mandat a stim i poverenje da će raditi u interesu svog naroda i Države Srbije.

Amerika smanjuje produkciju automobila! Potražnja za plehom i čelikom opada. Koje se čeličane prvo zatvaraju i gde prvo nastaje ne zaposlenost pa sigurno prvo sve one van Amerike. Svakom je svoja košulja bliža od tudje pa će se tako raditi i sa svim ostalim konkurentima van Amerike pa i Evrope. Naše vlade rasprodaše svoje bogatstvo i industriju za buzašto! Još su prodavali kao uspeh i to što naš radnik dobije za svoj posao samo delić onoga što dobija radnik u Americi i Evropi.

Prvo će firme u Srbiji i poput nje zavisnih država, ostati bez posla pa potom u EU i na kraju i u samoj Ameriki. Sve se to znalo unapred i sa tim reformama je trebalo već odavno započeti pa nam sada nebi Predsednik stajao ko hipnotisani zec pred zmijom govoreći nije vreme za paniku!

Reči ne sprečavaju paniku! Konkretne reforme koje vode ka blagostanju naroda je jedini lek protiv panike, bolje rečeno, kaosa i kriza svakojakih vrsta.

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore